Поподне једног фана Вје Фарке Туреа на београдској станици на путу за Тимбукту: Без музике Мали не постоји

„Музика је наш памук, наше злато, наши дијаманти“, рекао је добитник награде „Grammy“, познати музичар из Малија Тумани Диабате (Toumani Diabaté).

На ову изјаву надовезује се и исказ његове колегинице и земљакиње Рокије Траоре (Rokia Traoré): „Без музике Мали не би постојао.“

И заиста је тако. Мали је земља музике са традицијом дугом хиљаду година. Када је музика у питању, Мали је као Италија или Француска.

Вје Фарка Туре (Vieux Farka Touré) је један од најпроминентнијих представника малијске музике у овом тренутку. Он ће 21. септембра наступати у Београду. Његов концерт отвара 11. World music фестивал „Тодо Мундо“.

Улица у Барселони

Пре неколико месеци у Барселони сам тражио кућу у којој је живео мој омиљени писац Роберто Болањо. Пронашао сам је у улици Carrer dels Tallers. Сликао сам се поред спомен плоче. Прошетао сам се по крају. Хтео сам да осетим амбијент у којем је Болањо живео и писао.

Недалеко, иза ћошка, видео сам продавницу плоча и дискова. Када сам ушао, пажњу ми је привукао диск изложен на посебном месту. Био је то албум „Ali“ Вје Фарка Туреа и тексашког трија Khruangbin. Одмах сам га пазарио.

Знао сам неколико ствари о овој екипи. Било ми је познато да је Вје Фарка Туре син легендарног малијског музичара Али Фарка Туреа (1939-2006). Такође сам знао да он наставља музичку мисију свог оца и вековну музичку традицију своје домовине. Био сам упознат са чињеницом да је пре неколико месеци издао албум „Les Racines“, који је снимљен у Бамаку, у студију који носи име његовог оца.

Тексашки бенд, који је за своје име одабрао реч „khruangbin“ из тајског (thai) језика, која значи „аероплан“, или буквално „машина која лети“, такође ми је био познат. Њихова музика је космополитски фанк у којем се музички жанрови са различитих меридијана мешају, спајају и прожимају. Ирански поп се амалгамира са психоделичним роком из југоисточне Азије, сурф музиком са калифорнијских плажа, соулом из Мемфиса, јужноамеричком кумбијом и дабом из најопсукрнијих студија са Јамајке.

У музичком свету трија Khruangbin нема географских граница. Музика је јединствена сонична творевина која истовремено произлази и прожима људске животе, градећи спиритуалну осу око које се све врти.

Албум „Ali“ је својеврсни омаж Али Фарка Туреу. Као да је син Вје хтео да провери како музика његовог оца звучи у неком другом музичком и географском окружењу.

Изгубљени контекст

У том смислу овај албум је комплементаран са већ легендарном плочом „Talking Timbouktu“, коју је Али Фарка снимио са Рајом Кудером 1994. године. Тамо су Али Фарка и Рај Кудер показали и доказали везу између малијске музике и блуза америчких црнаца.

Постоји један клип на Jутjубу у којем су главни протагонисти Али Фарка Туре и амерички црнопути блузер Кори Харис. Седе њих двојица у хладу испод неког великог афричког дрвета и свирају блуз. Кори свира и пева на енглеском, а онда се на то надовеже Али на неком од безброј малијских дијалеката. Мелодија је иста, ритам такође, песма слична, језик различит.

С времена на време Али прекине свирку и на промишљен и паметан начин објашњава однос између блуза и музике из Малија. То је један компликован антрополошко-етномузиколошки трактат који погађа суштину ствари. Али каже младом америчком колеги, који га са пуно поштовања и уважавања слуша, да је то иста музика и да су то исте песме. Разлика је у томе што су амерички црнци изгубили контекст. Као робови на новом континенту, одвојени од своје традиције и културе, заборавили су приче и легенде из којих та музика произлази. Уместо тога почели су том музиком да зарађују паре за живот.

„Та музика не постоји да би се зарадио новац за виски, пиво или жене“, каже Али. Она је у свом оригиналном, малијском облику елемент националног мита, важна компонента духовног и оностраног на чему почива идентитет и интегритет једног народа.

Другим речима, Али Фарка мисли да је блуз Џона Ли Хукера афричка песма лишена митолошких и антрополошких конотација. Претворена је у комерцијални производ чија је сврха да обезбеде средства за живот.

Албум „Talking Timbouktu“ је требало да некако поништи тај процес губитка контекста и да целу ствар врати у првобитни облик. Велики успех који је албум имао показује да се у томе успело. Блуз музика је поново проговорила аутентичним језиком, опет постала дубока и недокучива.

Нумера „Ai Du“ је постала прави хит међу љубитељима блуза. То је музички комад исконске, елементарне снаге. Песма која повезује Нигер и Мисисипи, Чикаго и Тимбукту, Сахару и Мексички залив. Чини вам се да се Атлантски океан исушио, да су се тектонске плоче помериле и да су се светови спојили.

Америчко-малијска екипа – са америчке стране бубњар Џим Келтнер, виолиниста Кларенс Гејтмаут Браун, басиста Џон Патитучи и наравно Рај Кудер, а са малијске Хама Сакаре, Умар Туре и Али Фарка Туре на оригиналним афричким инструментима – пронашла је пут који их је одвео до неког пустињског пра-блуза који стоји на почетку целе авантуре.

Музика као језик

Нумера „Diaraby“, са којом се завршава албум „Talking Timbouktu“, поново нас води до плоче „Ali“ Вје Фарака Туреа и трија Khrunagbin. Она је и тамо нашла своје место, повезује ова два пројекта, које раздваја временски интервал од скоро тридесет година.

Занимљива је ситуација била током снимања албум „Ali“. Вје Фарка Туре, наиме, не зна енглески језик, а чланови трија Khruangbin не говоре француски. Осам песама Али Фарка Туреа које чине овај албум били су једино средство комуникације. Музика је постала језик. Такав редослед ствари је учинио да понуђена музика добије неке заумне, мистичне квалитете.

На неки недокучив, онострани начин музика са албума „Ali“ подсећа на музику Џуниора Кимброа, на његов психоделични блуз одсвиран у последњој крчми изгубљеној у делти Мисисипија. Компаративно слушање албума „Ali“ и нумера „Release Me“ и „Feel Good Again“, које су Кимбро и Чарли Федерс одсвирали у Кимбровој мочварној крчми – а које се могу наћи на Федерсовом бокс-сету „Get With It – Essential Recordings (1954-69)“ – заиста води до неочекиваних увида и закључака. Као што неко рече, да је Дарвин жив могао би своју теорију о еволуцији да изгради на потпуно другим премисама.

Највеће дубине Африке

Док слушате албум „Ali“ привиђају вам се фантастични афрички пејзажи, заборављене филмске сцене а однекуд се чује и поезија Ленгстона Хјуза. Знате ону песму „Црнац“:

Ја сам Црнац:
Црн као што је црна ноћ.
Црн као највеће дубине моје Африке.

Бијах роб:
Цезар ми је допустио да метем његове прагове.
А чистио сам и чизме Вашингтонове

Бијах теглилац:
Под рукама мојим су расле пирамиде.
А мијешао сам и жбуку за градње Вулсвортове

Бијах пјевач:
Од Африке па све до Џорџије
Преносио сам своје сетне тужаљке.
И ударао наше регтајме

Бијах злопатник:
Белгијанци су ми сјекли у Конгу удове.
А данас ме пак линчују у Тексасу

Ја сам Црнац:
Црн као што је црна ноћ.
Црн као највеће дубине моје Африке.

Хјузова поезија некако упућује на песму „Poyi“, коју многи учени музиколози цитирају као најилустративнији пример везе између малијске музике и блуза америчких црнаца. Кажу да је то нарочито видљиво кад се та песма слуша у верзији музичара који се зове Басеку Кујате (Bassekou Kouyate). Он је некад изводи под именом „Segu Blue“.

„Ја сам ту песму научио од мог оца Мустафе који је био виртуоз на инструменту који се зове нгони, као и његов отац пре њега. Он никад није чуо за блуз. Међутим кад је свирао 'Poyi' то је био блуз“, рекао је Басеку Кујате.Ту песму чини једна музичка основа преко које ђели („jeli“) музичари причају, односно певају о храбрости и јунаштву. Понекад се „Poyi“ изводи само као инструментал који треба неким догађајима да дâ драматичност и узбудљивост.

Тодо мундо

Било како било, концерт који ће Вје Фарка Туре имати за неки дан на отварању 11. World music фестивала „Тодо Мундо“ прилика је да се сваки посетилац отисне на једно музичко путовање које води далеко и дубоко.

Пре неколико година je Tinariwen, велики малијски бенд, имао је фантастичан концерт у Дому омладине. После свирке сам срео најпознатијег и од кад је света и века најбољег београдског радијског ди-џеја. Он ми је на свој карактеристичан начин „објаснио“ све у вези „рудиментарности и базичности“ блуза који су малијски Туарези испоручили. Била је то најбоља послеконцертна тирада коју сам чуо. Може се једино поредити са оном када ми је Која у пролазу дошапнуо: „Нема музике без бубња.“ Било је то после неког акустичног рок рецитала.

Моја наклоност према музици из Малија је фановске природе и новијег је датума. Можда је настала на споменутом концерту бенда Tinariwen. Не знам тачно. Знам да сам је постао свестан слушајући како нова малијска музичка звезда Фатумата Диавара (Fatoumata Diawara) пева Диланову песму „Blowin’ In The Wind“. Албум „Ali“ Вје Фарка Туреа и бенда Khrungbin је ту наклоност продубио до неочекиваних дубина.

Све се надам да ћу док слушам Вје Фарку Туреа на „Тодо Мундо“ фестивалу схватити зашто се онај мртви Туарег, крај кога чучи његова мати, појављује у песми Милоша Црњанског „Ламент над Београдом“.