OKO
  • Вести
  • Евробаскет 2025
  • Спорт
  • OKO
  • Магазин
  • ТВ
  • Радио
  • Емисије
  • РТС
Lat
Ћир Lat
  • Вести
      OKO
        Спорт
          Магазин
            ТВ
              Радио
                Рат у Украјини
                  Емисије
                    РТС
                    Ћир Lat
                    • Друштво
                    • Свет
                    • Историја
                    • Економија
                    • Политика
                    • Култура
                    • Музика
                    • Спорт
                    • Лектира
                    • Рококо
                    • Претрага
                    Ћир Lat
                    • Друштво
                    • Свет
                    • Историја
                    • Економија
                    • Политика
                    • Култура
                    • Музика
                    • Спорт
                    • Лектира
                    • Рококо
                    • Претрага

                    Чиле 1962: Шекијев успон и пад

                    Најсјајније лето Драгослава Шекуларца: Његов дар му је дао врх с кога ће пасти

                    Читај ми!

                    Пише:  Јово Вуковић

                    уторак, 16. авг 2022,  10:15 -> 22:07

                    Прича о пеху Драгослава Шекуларца враћа нас шест деценија уназад, у летње дане после фудбалског мундијала у Чилеу, где се он, маестралним играма и избором у „идеални тим", винуо у сазвежђе највећих светских асова тога доба. У Чилеу 1962. Шеки је добио и два признања јединствена у фудбалској историји. Прво је било од репрезентативаца Уругваја, који су му, после пораза од Југославије, направили шпалир кроз који је, праћен њиховим аплаузом, напустио терен. Друго је стигло од извештача париског „Франс фудбала„ са тог меча, који је Шекија оценио „једанаестицом" иако је највећа оцена била „десетка". Француски журналиста је овом намерном грешком лаконски поручио читаоцима да је Шекијево мајсторство на утакмици Југославије и Уругваја превазишло све дотад виђене креације фудбалских великана. То је био врхунац и почетак краја Шекијеве фудбалске каријере.

                    Славни Пеле је имао двадесет година кад га је влада Бразила прогласила „државним благом" и забранила његову продају изван земље „кафе и фудбала". У бившој Југославији, познатој по Титу и самоуправљању, таква забрана је срочена за двадесетпетогодишњег Драгослава Шекуларца Шекија, с објашњењем да не може у иностранство „јер треба да забавља нашу радничку класу".

                    Црнопутом Пелеу, „краљу фудбала", забрана није нашкодила. У домовини му, осим љубави и славе, није мањкало ни новца ни разних привилегија, па је могао да живи врло угодно.

                    Са Шекијем није био такав случај. Наш „краљ дриблинга" не само да није имао пара и привилегија као његов пријатељ Пеле, него је поменута забрана неповратно помрачила сјај његове игре, умањујући му и огромну популарност на брдовитом Балкану - и шире.

                     „Мени је та забрана упропастила каријеру и искомпликовала живот. После ње, никада нисам 

                    заиграо на ранијем нивоу, нити сам зарадио велики новац", рекао ми је док сам писао књигу о њему Ја, Шеки, издату 2013. године. Забране су најчешће подстицајне, али Шекијев пример то није потврдио.  

                    Прича о пеху Драгослава Шекуларца враћа нас тачно шест деценија уназад. У летње дане после фудбалског мундијала у Чилеу, где се он, маестралним играма и избором у „идеални тим", винуо у сазвежђе највећих светских асова тога доба.

                    Лов на Шекија 

                    У далеком Чилеу, Шеки је добио и два признања јединствена у фудбалској историји. Прво је било од репрезентативаца Уругваја, који су му, после пораза од Југославије, направили шпалир кроз који је, праћен њиховим аплаузом, напустио терен. Друго је стигло од извештача париског Франс фудбала са тог меча, који је Шекија оценио „једанаестицом" иако је највећа оцена била „десетка". Француски журналиста је овом намерном грешком лаконски поручио читаоцима да је Шекијево мајсторство на утакмици Југославије и Уругваја превазишло све дотад виђене креације фудбалских великана.

                    Након Чилеа, најбогатији клубови кренули су у „лов на Шекија". Најупорнији је био италијански Јувентус чији је газда Ђани Ањели, власник „Фијата", лично дошао у Београд да би га приволео да приступи торинским црно-белим. Према договору који су постигли, Шекију је требало да припадне, тада баснословних, 750.000 долара, а Звезди пола милиона. Управа црвено-белих се одмах сложила - новци су јој били неопходни за завршетак „Маракане", отворене годину касније. 

                    Кад је испратио добро расположеног Ањелија, којем су се допали српски кулинарски специјалитети и дугоноге Београђанке, Шеки је пожурио у чувену „Мадеру", да пријатељима однесе муштулук и наручи пиће. У тим тренуцима ни сањати није могао да је претходни рачун, који је направио с италијанским милијардером, био рачун без крчмара. Да је, у кратком међувремену, постао бескористан. То је сазнао у својој Звезди, кад је дошао да се опрости.

                    „Од одласка у Јувентус нема ништа", дочекао га је снуждени др Аца Обрадовић, „технико" клуба. Његов „други отац", човек у којег је имао највеће поверење. 

                    У неверици је прво сочно опсовао па упитао ко је тако одлучио.

                    „Они горе", био је шкрт и тих „Др О", али довољно јасан да Шеки схвати да је забрану донео политички врх државе. Учињено је то, наводно, због одбијања Ањелијевог „Фијата" да, пар месеци раније, „Застави" из Крагујевца понуди повољнији уговор о пословној сарадњи. 

                    Вест о „рампи за Шекија" појавила се у свим југословенским листовима, али без кључног детаља: чија је реч одлучила. Тај „фелер" је отворио широк простор за разне спекулације. Кроз „чаршију" је најбрже прострујало уверење да је забрану потписао Александар Лека Ранковић, тада први „кадар" Србије и „други човек" Југославије.

                    Шеки је, међутим, до краја живота остао убеђен да - „то није могло без Тита". Зато је и тражио да ту тврдњу ставим у књигу о њему што сам, наравно, и учинио.

                    Нишка песница 

                    Иако чврст момак, шармер и оптимиста, несклон туговању због било чега, Шеки је врло тешко поднео забрану одласка у Јувентус. Закључио сам то из његове исповести, али и из казивања његових пријатеља и репрезентативаца Милутина Шошкића и Владице Поповића. Уз велики новац, пропала му је и прилика да у дресу торинске „Старе даме" заигра поред славног Аргентинца Омара Сиворија, једног од ретких у фудбалском свету којем се дивио. 

                    Дубоко депримиран убрзо је упао у нови проблем изазван вулканом његовог бурног темперамента. У мечу Радничког и Звезде, на нишком Чаиру, песницом је ударио судију Павла Тумбаса и тако „зарадио" забрану играња од 18 месеци. Најтежу казну изречену једном репрезентативцу у Титовој Југославији.

                    А тај, за њега кобни, тренутак догодио се на утакмици коју није требало да игра, јер је био повређен. Пошао је ипак у Ниш, пошто су у клубу сматрали да је боље да буде с екипом „него да беспослен луња по Београду". Због склоности „слатком животу", према њему су такве васпитне мере примењиване и раније. У једном периоду је чак постојао човек, вероватно из полиције, задужен да га уходи и шпијунира.

                    Изненадну одлуку да ипак истрчи на травњак Чаира донео је „технико" Обрадовић. И то након што је, дан пред меч, у Сићеву, где је Звезда одсела, „ухватио" Шекија кад је локалним момцима, за опкладу, доказао да ће се брже од свих њих успети на чуку пред рестораном у којем их је претходно частио аутограмом, а они му узвратили пићем. Не алкохолним; Шеки никад није ни пио ни пушио.

                    „Сутра играш јер видим да си спреман", кратко и заједљиво му је саопштио „Др О". 

                    Лекина реч

                    Да би умањио штету од драконске казне, Шеки је, у договору са Звездом, одлучио да, што пре, оде на одслужење војног рока, тада обавезног за све младиће. Тај план, међутим, није било лако остварити јер су о томе, како се говорило, „одлучивали Партизанови генерали". Исходиште те тврдње било је у тада општеприхваћеном наративу да Партизан води војска, а Звезду полиција. 

                    Кад му се учинило да позив предуго чека, и да је на делу саботажа Партизанових људи у ЈНА, Шеки је помоћ затражио директно од Ранковића. Веза му је био Ранковићев син Мића, којег је знао тек површно.

                    На „високом месту" дочекан је попут какве важне персоне; момци из протокола и обезбеђења су се „ломили" око њега. Ранковић га је примио врло срдачно. Приликом руковања, широко осмехнут, упитао га је и да ли и даље игра шлаге (коцкање погађањем бројева на новчаницама). Резултат посете био је бржи него што се Шеки надао: већ наредног јутра уручен му је позив за Школу резервних официра у Билећи. 

                    „Донео ми га је један Партизанов пуковник", хвалио се пријатељима.

                    Неколико месеци касније, Шеки се поново срео са другом Леком. Било је то у Билећи, где је Ранковић, путујући на одмор у Дубровник, кратко свратио у ШРО. Иако је та посета у медијима „књижена" као службена, Шекуларац је био сигуран да је Ранковић у Билећу  навратио због њега, да би се видели. Зато је, коју годину касније, кад је Ранковић „пао" био један од ретких који су, без страха, прилазили Лекином столу у кафани за којим је он, најчешће, седео сам. 

                    Звездино „не"

                    По изласку из војске, Шекуларац је наставио да игра за Звезду и репрезентацију. Али, то више није био онај фудбалски чаробњак из ранијих година, она „птичица коју у Чилеу нико није могао да ухвати", како је написао уругвајски писац и филозоф фудбала Едуардо Галеано. 

                    Најбољи доказ за то је мали број Шекуларчевих утакмица за репрезентацију после 1962. Закључно са „Чилеом", дрес са државним грбом је обукао 35 пута, а после тога још само на шест утакмица. По изласку из војске, на први позив селектора чекао је скоро пуне две године. Тај „заборав" га је баш болео, јер је играње за државни тим сматрао највећим признањем и чашћу, али и шансом да се покаже у одмеравању са најбољима.

                    Доказ да му је политичка забрана зауставила играчки успон свакако је и податак да је Звезду напустио у 29 години, кренувши у не баш плодно фудбалско печалбарење. Учинио је то кад је схватио да на „Маракани" није виђен за нови тим у стварању, који је убрзо предат у руке Миљану Миљанићу. Ово му је било друго „не" од његове Звезде, а поднео га је, за разлику од првог, без суза. Претходни пут је одбијен кад је, као тринаестогодишњак, са другом „из краја" Зораном Петровићем дошао на пробу за пионире. Након што су показали колико знају с лоптом, тренери су одабрали Петровића, потоњег репрезентативца у одбојци и познатог спортског новинара. 

                    Са „Маракане" је отишао у Карлсруе, немачки тим изван круга великана Бундес лиге, за много мање пара него што му је, четири године раније, нудио Ањелијев Јувентус. Немачка публика, која га је знала, примећивала је да у његовој игри више нема некадашње ватре и маште.

                    После Карлсруеа играо је у још неколико екипа, од Јужне Америке преко Европе до Канаде, које су, без изузетка, биле испод нивоа „чилеанског Шекија". Ваља, међутим, рећи да је испод тог нивоа био и он сам. Јер, све што је Драгослав Шекуларац на „зеленом правоугаонику" показао после светског првенства у Чилеу била је његова „лабудова песма".

                     

                     

                     

                     

                    Друштво
                    Сећање на Сергија Лукача: Новинар, професор и мисионар спорта и здравог живота     
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Сећање на Сергија Лукача: Новинар, професор и мисионар спорта и здравог живота     
                    Одлазак Николе Павичића, привредника који је знао то да ради: Човек који је створио „Синтелон“
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Одлазак Николе Павичића, привредника који је знао то да ради: Човек који је створио „Синтелон“
                    109 година Бориса Пахора, човека који је превише видео: Најдуговечнији сведок мучног 20. века
                    Пише:  Владимир Петровић
                    109 година Бориса Пахора, човека који је превише видео: Најдуговечнији сведок мучног 20. века
                    Одговор на слом представничке демократије по Лењину и Грамшију: Списи од пре сто година и данашња политика
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Одговор на слом представничке демократије по Лењину и Грамшију: Списи од пре сто година и данашња политика
                    Економија
                    Градоначелник и ревизор: Kога је сменила а кога није Државнa ревизорскa институцијa
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Градоначелник и ревизор: Kога је сменила а кога није Државнa ревизорскa институцијa
                    Минимална зарада против минималне потрошачке корпе: Шта све можеш у Србији ако примаш минималац
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Минимална зарада против минималне потрошачке корпе: Шта све можеш у Србији ако примаш минималац
                    Нова економска географија: Свет после америчког века
                    Пише:  Горан Николић
                    Нова економска географија: Свет после америчког века
                    Уредбaмa на марже: Може ли се инфлаторни коњ укротити страхом
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Уредбaмa на марже: Може ли се инфлаторни коњ укротити страхом
                    Политика
                    Доба раздора: Политика у паралелним световима и суманута аргументација у расправама
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Доба раздора: Политика у паралелним световима и суманута аргументација у расправама
                    Студентске демонстрације, бунт и последице: Како Покрет води ка диктатури или грађанском рату
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Студентске демонстрације, бунт и последице: Како Покрет води ка диктатури или грађанском рату
                    Слом представничког система и пут у диктатуру (на примеру Србије)
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Слом представничког система и пут у диктатуру (на примеру Србије)
                    Антифашистичко наслеђе: Ко је победио у Другом светском рату?
                    Пише:  Предраг Ј. Марковић
                    Антифашистичко наслеђе: Ко је победио у Другом светском рату?
                    Свет
                    „Музичари из Бремена“ у Риги: Политичке и кошаркашке бајке браће Грим
                    Пише:  Горислав Папић
                    „Музичари из Бремена“ у Риги: Политичке и кошаркашке бајке браће Грим
                    Симболи Риге, отмене даме на Балтику: Величанствена библиотека и Андрејс Пумпурс, пријатељ Србије
                    Пише:  Горислав Папић
                    Симболи Риге, отмене даме на Балтику: Величанствена библиотека и Андрејс Пумпурс, пријатељ Србије
                    Једанаестог септембра 2001. био сам у Вашингтону: Дан који је променио Америку и свет
                    Пише:  Предраг Драгосавац
                    Једанаестог септембра 2001. био сам у Вашингтону: Дан који је променио Америку и свет
                    Ружичасти сутони над Буенос Ајресом: Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња
                    Пише:  Владимир Пиштало
                    Ружичасти сутони над Буенос Ајресом: Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња
                    Историја
                    У служби Трећег рајха: Агенти Специјалне полиције и начини њиховог деловања у окупираној Србији
                    Пише:  Радосав Туцовић
                    У служби Трећег рајха: Агенти Специјалне полиције и начини њиховог деловања у окупираној Србији
                    Бриони пре Тита и Кокија: И тад су били пуни пансиони, собе и салони, зебре и бизони, мали авиони
                    Пише:  Владимир Петровић
                    Бриони пре Тита и Кокија: И тад су били пуни пансиони, собе и салони, зебре и бизони, мали авиони
                    Како су Руси једном спасили Сједињене Државе: Руска умешаност у Амерички грађански рат
                    Пише:  Драган Бисенић
                    Како су Руси једном спасили Сједињене Државе: Руска умешаност у Амерички грађански рат
                    Како се амерички потпредседник ономад провео у Сибиру, а како совјетски премијер у Холивуду: Дизниленд на Колими
                    Пише:  Вуле Журић
                    Како се амерички потпредседник ономад провео у Сибиру, а како совјетски премијер у Холивуду: Дизниленд на Колими
                    Култура
                    Прича о Хелен Мирен: Или умреш млад, или остариш
                    Пише:  Ана Марија Роси
                    Прича о Хелен Мирен: Или умреш млад, или остариш
                    Дан када је умро Корто Малтезе: Жеља да се буде бескористан
                    Пише:  Момир Турудић
                    Дан када је умро Корто Малтезе: Жеља да се буде бескористан
                    Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић
                    Пише:  Жанета Ђукић Перишић
                    Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић
                    Лолитa је напунила седамдесет година: Теби, моја Долорес
                    Пише:  Зоран Пауновић
                    Лолитa је напунила седамдесет година: Теби, моја Долорес
                    Музика
                    Отисак душе на најбољој соул плочи: Недовршени живот Отиса Рединга
                    Пише:  Жикица Симић
                    Отисак душе на најбољој соул плочи: Недовршени живот Отиса Рединга
                    Фајруз, носталгија за Либаном кога нема: Душа источног Медитерана из бејрутског музеја невиности
                    Пише:  Мохамед аби Самра
                    Фајруз, носталгија за Либаном кога нема: Душа источног Медитерана из бејрутског музеја невиности
                    Приче о музици из времена кад је свет још био млад: Инђија–Београд via Бирмингем, црна мачка и златни папагај
                    Пише:  Жикица Симић
                    Приче о музици из времена кад је свет још био млад: Инђија–Београд via Бирмингем, црна мачка и златни папагај
                    Век Младена Јагушта: Последњи велики Маестро српске музичке сцене
                    Пише:  Радмила Станковић
                    Век Младена Јагушта: Последњи велики Маестро српске музичке сцене
                    Спорт
                    Страна света Адиса Бећирагића: Како је Босна и Херцеговина ниоткуда дошла до осмине финала Евробаскета
                    Пише:  Раде Мароевић
                    Страна света Адиса Бећирагића: Како је Босна и Херцеговина ниоткуда дошла до осмине финала Евробаскета
                    Србија после Финске: За доктора је касно, за попа је рано
                    Пише:  Горислав Папић
                    Србија после Финске: За доктора је касно, за попа је рано
                    Завет Богдана Богдановића: Може ли Рига ипак да буде нова Атина
                    Пише:  Горислав Папић
                    Завет Богдана Богдановића: Може ли Рига ипак да буде нова Атина
                    Како су се волели Михаил Таљ и Срби: „Гусар из Риге“ на рукама Београђана
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Како су се волели Михаил Таљ и Срби: „Гусар из Риге“ на рукама Београђана
                    Лектира
                    Из мемоара Влаха Буковца: На српском двору код краља Милана и на црногорском код књаза Николе
                    Пише:  Влахо Буковац
                    Из мемоара Влаха Буковца: На српском двору код краља Милана и на црногорском код књаза Николе
                    Да ли ће универзитет преживети вештачку интелигенцију: Четбот против хуманистичких наука
                    Пише:  Д. Грејем Барнет
                    Да ли ће универзитет преживети вештачку интелигенцију: Четбот против хуманистичких наука
                    Kултурне и историјске везе Кине и Србије од 1725. наовамо: Пут дуг триста година
                    Пише:  Радосав Пушић
                    Kултурне и историјске везе Кине и Србије од 1725. наовамо: Пут дуг триста година
                    Волети живот и живети га без лажи: Брег чежње Анице Савић Ребац
                    Пише:  Радован Поповић
                    Волети живот и живети га без лажи: Брег чежње Анице Савић Ребац
                    Преузмите РТС мобилну апликацију
                    Радио Телевизија Србије
                    Приватност |  Copyright |  Правила употребе садржаја |  Мапа сајта
                    Copyright © 2021 - 2025 OKO. Сва права задржана.