Најсјајније лето Драгослава Шекуларца: Његов дар му је дао врх с кога ће пасти

Славни Пеле је имао двадесет година кад га је влада Бразила прогласила „државним благом" и забранила његову продају изван земље „кафе и фудбала". У бившој Југославији, познатој по Титу и самоуправљању, таква забрана је срочена за двадесетпетогодишњег Драгослава Шекуларца Шекија, с објашњењем да не може у иностранство „јер треба да забавља нашу радничку класу".

Црнопутом Пелеу, „краљу фудбала", забрана није нашкодила. У домовини му, осим љубави и славе, није мањкало ни новца ни разних привилегија, па је могао да живи врло угодно.

Са Шекијем није био такав случај. Наш „краљ дриблинга" не само да није имао пара и привилегија као његов пријатељ Пеле, него је поменута забрана неповратно помрачила сјај његове игре, умањујући му и огромну популарност на брдовитом Балкану - и шире.

 „Мени је та забрана упропастила каријеру и искомпликовала живот. После ње, никада нисам 

заиграо на ранијем нивоу, нити сам зарадио велики новац", рекао ми је док сам писао књигу о њему Ја, Шеки, издату 2013. године. Забране су најчешће подстицајне, али Шекијев пример то није потврдио.  

Прича о пеху Драгослава Шекуларца враћа нас тачно шест деценија уназад. У летње дане после фудбалског мундијала у Чилеу, где се он, маестралним играма и избором у „идеални тим", винуо у сазвежђе највећих светских асова тога доба.

Лов на Шекија 

У далеком Чилеу, Шеки је добио и два признања јединствена у фудбалској историји. Прво је било од репрезентативаца Уругваја, који су му, после пораза од Југославије, направили шпалир кроз који је, праћен њиховим аплаузом, напустио терен. Друго је стигло од извештача париског Франс фудбала са тог меча, који је Шекија оценио „једанаестицом" иако је највећа оцена била „десетка". Француски журналиста је овом намерном грешком лаконски поручио читаоцима да је Шекијево мајсторство на утакмици Југославије и Уругваја превазишло све дотад виђене креације фудбалских великана.

Након Чилеа, најбогатији клубови кренули су у „лов на Шекија". Најупорнији је био италијански Јувентус чији је газда Ђани Ањели, власник „Фијата", лично дошао у Београд да би га приволео да приступи торинским црно-белим. Према договору који су постигли, Шекију је требало да припадне, тада баснословних, 750.000 долара, а Звезди пола милиона. Управа црвено-белих се одмах сложила - новци су јој били неопходни за завршетак „Маракане", отворене годину касније. 

Кад је испратио добро расположеног Ањелија, којем су се допали српски кулинарски специјалитети и дугоноге Београђанке, Шеки је пожурио у чувену „Мадеру", да пријатељима однесе муштулук и наручи пиће. У тим тренуцима ни сањати није могао да је претходни рачун, који је направио с италијанским милијардером, био рачун без крчмара. Да је, у кратком међувремену, постао бескористан. То је сазнао у својој Звезди, кад је дошао да се опрости.

„Од одласка у Јувентус нема ништа", дочекао га је снуждени др Аца Обрадовић, „технико" клуба. Његов „други отац", човек у којег је имао највеће поверење. 

У неверици је прво сочно опсовао па упитао ко је тако одлучио.

„Они горе", био је шкрт и тих „Др О", али довољно јасан да Шеки схвати да је забрану донео политички врх државе. Учињено је то, наводно, због одбијања Ањелијевог „Фијата" да, пар месеци раније, „Застави" из Крагујевца понуди повољнији уговор о пословној сарадњи. 

Вест о „рампи за Шекија" појавила се у свим југословенским листовима, али без кључног детаља: чија је реч одлучила. Тај „фелер" је отворио широк простор за разне спекулације. Кроз „чаршију" је најбрже прострујало уверење да је забрану потписао Александар Лека Ранковић, тада први „кадар" Србије и „други човек" Југославије.

Шеки је, међутим, до краја живота остао убеђен да - „то није могло без Тита". Зато је и тражио да ту тврдњу ставим у књигу о њему што сам, наравно, и учинио.

Нишка песница 

Иако чврст момак, шармер и оптимиста, несклон туговању због било чега, Шеки је врло тешко поднео забрану одласка у Јувентус. Закључио сам то из његове исповести, али и из казивања његових пријатеља и репрезентативаца Милутина Шошкића и Владице Поповића. Уз велики новац, пропала му је и прилика да у дресу торинске „Старе даме" заигра поред славног Аргентинца Омара Сиворија, једног од ретких у фудбалском свету којем се дивио. 

Дубоко депримиран убрзо је упао у нови проблем изазван вулканом његовог бурног темперамента. У мечу Радничког и Звезде, на нишком Чаиру, песницом је ударио судију Павла Тумбаса и тако „зарадио" забрану играња од 18 месеци. Најтежу казну изречену једном репрезентативцу у Титовој Југославији.

А тај, за њега кобни, тренутак догодио се на утакмици коју није требало да игра, јер је био повређен. Пошао је ипак у Ниш, пошто су у клубу сматрали да је боље да буде с екипом „него да беспослен луња по Београду". Због склоности „слатком животу", према њему су такве васпитне мере примењиване и раније. У једном периоду је чак постојао човек, вероватно из полиције, задужен да га уходи и шпијунира.

Изненадну одлуку да ипак истрчи на травњак Чаира донео је „технико" Обрадовић. И то након што је, дан пред меч, у Сићеву, где је Звезда одсела, „ухватио" Шекија кад је локалним момцима, за опкладу, доказао да ће се брже од свих њих успети на чуку пред рестораном у којем их је претходно частио аутограмом, а они му узвратили пићем. Не алкохолним; Шеки никад није ни пио ни пушио.

„Сутра играш јер видим да си спреман", кратко и заједљиво му је саопштио „Др О". 

Лекина реч

Да би умањио штету од драконске казне, Шеки је, у договору са Звездом, одлучио да, што пре, оде на одслужење војног рока, тада обавезног за све младиће. Тај план, међутим, није било лако остварити јер су о томе, како се говорило, „одлучивали Партизанови генерали". Исходиште те тврдње било је у тада општеприхваћеном наративу да Партизан води војска, а Звезду полиција. 

Кад му се учинило да позив предуго чека, и да је на делу саботажа Партизанових људи у ЈНА, Шеки је помоћ затражио директно од Ранковића. Веза му је био Ранковићев син Мића, којег је знао тек површно.

На „високом месту" дочекан је попут какве важне персоне; момци из протокола и обезбеђења су се „ломили" око њега. Ранковић га је примио врло срдачно. Приликом руковања, широко осмехнут, упитао га је и да ли и даље игра шлаге (коцкање погађањем бројева на новчаницама). Резултат посете био је бржи него што се Шеки надао: већ наредног јутра уручен му је позив за Школу резервних официра у Билећи. 

„Донео ми га је један Партизанов пуковник", хвалио се пријатељима.

Неколико месеци касније, Шеки се поново срео са другом Леком. Било је то у Билећи, где је Ранковић, путујући на одмор у Дубровник, кратко свратио у ШРО. Иако је та посета у медијима „књижена" као службена, Шекуларац је био сигуран да је Ранковић у Билећу  навратио због њега, да би се видели. Зато је, коју годину касније, кад је Ранковић „пао" био један од ретких који су, без страха, прилазили Лекином столу у кафани за којим је он, најчешће, седео сам. 

Звездино „не"

По изласку из војске, Шекуларац је наставио да игра за Звезду и репрезентацију. Али, то више није био онај фудбалски чаробњак из ранијих година, она „птичица коју у Чилеу нико није могао да ухвати", како је написао уругвајски писац и филозоф фудбала Едуардо Галеано. 

Најбољи доказ за то је мали број Шекуларчевих утакмица за репрезентацију после 1962. Закључно са „Чилеом", дрес са државним грбом је обукао 35 пута, а после тога још само на шест утакмица. По изласку из војске, на први позив селектора чекао је скоро пуне две године. Тај „заборав" га је баш болео, јер је играње за државни тим сматрао највећим признањем и чашћу, али и шансом да се покаже у одмеравању са најбољима.

Доказ да му је политичка забрана зауставила играчки успон свакако је и податак да је Звезду напустио у 29 години, кренувши у не баш плодно фудбалско печалбарење. Учинио је то кад је схватио да на „Маракани" није виђен за нови тим у стварању, који је убрзо предат у руке Миљану Миљанићу. Ово му је било друго „не" од његове Звезде, а поднео га је, за разлику од првог, без суза. Претходни пут је одбијен кад је, као тринаестогодишњак, са другом „из краја" Зораном Петровићем дошао на пробу за пионире. Након што су показали колико знају с лоптом, тренери су одабрали Петровића, потоњег репрезентативца у одбојци и познатог спортског новинара. 

Са „Маракане" је отишао у Карлсруе, немачки тим изван круга великана Бундес лиге, за много мање пара него што му је, четири године раније, нудио Ањелијев Јувентус. Немачка публика, која га је знала, примећивала је да у његовој игри више нема некадашње ватре и маште.

После Карлсруеа играо је у још неколико екипа, од Јужне Америке преко Европе до Канаде, које су, без изузетка, биле испод нивоа „чилеанског Шекија". Ваља, међутим, рећи да је испод тог нивоа био и он сам. Јер, све што је Драгослав Шекуларац на „зеленом правоугаонику" показао после светског првенства у Чилеу била је његова „лабудова песма".