„Афера Мур“, фудбалско-криминална прича о хапшењу капитена Енглеза пред Мундијал у Мексику 1970.

Године 1970. Југословени су први пут постали прваци света у кошарци, а Бразилци по трећи пут победници Мундијала у фудбалу.  Југославији је тај успех донео епитет „земља кошарке“ док су Бразилци трећим тријумфом претекли све друге земље и  потврдили надмоћ у најпопуларнијем спорту. Између та два, планетарно врло занимљива догађаја, сместила се спортска „афера Мур“, везана за капитена енглеске фудбалске репрезентације Бобија Мура, која је убрзо „експлодирала“ у политички скандал и била глобална медијска ексклузива.  

Тај скандал, који се догодио пред сам почетак Светског првенства у фудбалу у Мексику, Енглези и данас сматрају најприземнијим и најпрљавијим нападом на њихов фудбал, понос нације. Публицитет дат том непријатном догађају је у британским медијима срушио и свето правило тамошњег журнализма да никаква спортска афера не може са насловних страна најугледнијих листова потиснути финиш захуктале предизборне кампање. „Афера Мур“ је, међутим, неколико дана држала у засенку борбу лабуриста и конзервативаца за победу на парламентарним изборима.

Фудбалер у јувелирници

Реч је о оптужби из Колумбије да је капитен фудбалске репрезентације Енглеске, тада актуелног првака света, Боби Мур у једној јувелирници хотела „Текендена“ у Боготи, у ком је боравио енглески састав, украо златну наруквицу украшену дијамантима и вредну 1.600 долара, што у то време није био мали новац како сада изгледа. Славни ас није само ухапшен, него је и задржан у Боготи, кад је енглеска репрезентација одлетела из тог града у Мексико, где се месец дана припремала за Мундијал у тој земљи.

Изабраници селектора сер Алфа Ремзија су у том периоду, током два узастопна викенда, путујући из Мексико Ситија на тренинг утакмице са селекцијама Колумбије и Еквадора,  боравили у „Текендени“. Мур је ухапшен другог викенда под сумњом да је крађу извршио током првог. Овај податак је остао мистерија и био разлог за чуђење многих . Након окончања целе „афере Мур“, капитен је Енглеске упорно захтевао да му се објасни зашто се са његовим хапшењем, ако је постојао разлог за то, чекало целу седмицу. Колумбијско правосуђе је, очигледно, било мање осетљиво на кршење људских права од енглеског.

Мура је, бритком реченицом, оптужила продавачица у јувелирници. „Узео је наруквицу и стрпао је у џеп“, рекла је млађана сињорита Клара Падиља на сведочењу. Мур је негирао кривицу, тврдећи да спорну наруквицу није ни видео. Судија Педро Дорадо, одбацио је, међутим, његову одбрану и при томе му, правнички хладно, предочио да ће га задржати у притвору пет дана, а потом одлучити да ли ће га пустити или извести на суђење, где би, по колумбијском закону, могао добити шест месеци или шест година затвора.

Одбрана британске части

Вест о овом догађају у Енглеској је одјекнула као бомба, не остављајући никог равнодушним. Чак ни премијера Харолда Вилсона, који се одмах укључио у одбрану Мура, у медијима називану не само борбом за правду и заштиту једног примерног „и, свакако, невиног спортисте“, него и одбраном части Енглеске као светског првака у фудбалу. Мур је тада у домовини сматран херојем попут Велингтона или Нелсона, и оним најбољим што Енглеска има по достојанству и неупадљивој храбрости. Корист од тога била је, у суштини, готово безначајна.

Интервенција британског амбасадора у Боготи, а по налогу Вилсона лично, помогла је једино да Мур не оде у неки од злогласних колумбијских затвора, тада препуних побуњеника и криминалаца, него у кућни притвор, и то у дому једног високог функционера Фудбалске федерације Колумбије, (који је услугу понудио да би бар мало стишао гнев Енглеза), где је био под сталном контролом полиције. Дата му је била и прилика да тренира у оближњем парку, али не и права слобода.

Медији на Острву су, листом, за „колумбијску брљотину“ наводили два разлога: прво, жељу да се енглеска репрезентација дискредитује и деконцентрише како би била спречена да сачува „Златну богињу“, освојену четири године раније на Вемблију, и друго, освету за објављене сторије у енглеским листовима о крађи новчаника селектору Ремзију у Боготи. При томе су наглашавали да су Енглези у Мексико довели „страшан тим“, јачи од оног из 1966, и да су главни фаворити за ново освајање  Мундијала.

Хапшење и одвајање капитена Мура од репрезентације унело је доста нервозе у енглески штаб у Мексику, као и у целу Британију. Владало је опште и чврсто уверење да је крађа намерно напакована баш Муру, јер је он био не само најпоузданији играч екипе него и неприкосновени ауторитет. После Светског првенства у Енглеској, само је он, од свих репрезентативаца, добио високо државно одликовање и био лично примљен код краљице Елизабете Друге у Бакингемској палати. Називан је Богом који случајно игра фудбал и највећим узором младих.

Боби Мур је тада, захваљујући успешном инвестирању, био и врло богат човек. Важио је за једног од ретких фудбалера милионера. Зато је његов саиграч из репрезентације Ален Малери, кад је чуо за Бобијево хапшење, спонтано узвикнуо: „Ви се шалите“. Па потом поручио колумбијским новинарима да „Мур има толико пара да би могао да купи цео хотел са јувелирницом у њему“.

Колумбијске приче

Тврдње Енглеза, као и чињеница да нико од њихових главних ривала у Мексико Ситију није веровао у „колумбијске  приче“, није, међутим, поколебала истражног судију у Боготи који се, по свему судећи, држао закона к'о пијан плота, не подлежући притисцима и интервенцијама, што није долазило само из Енглеске.

Доказ за то био је његов налог да се, поводом крађе наруквице, испита још један енглески репрезентативац, такође велика звезда, за неке фудбалофиле чак и већа од притвореног Мура. Био је то Боби Чарлтон, за ког је продавачица накита у хотелу „Текендени“, на основу показаних фотографија, рекла да је био са Муром кад је овај, према њеном претходном наводу, стрпао наруквицу у џеп.

Агилни судија је, у међувремену, док је Мура држао у кућном притвору, нашао још једног сведока, некаквог уличног продавца (!), који је потврдио све оно што је рекла сињорита Клара. Њих двоје су, осим тога, поменули и „трећег човека“, још једног Енглеза, који је, како су навели, био са Муром и Чарлтоном, али њега нису хтели (!) да идентификују. Без обзира на све видљивију фарсичност покренутог поступка, Боби Чарлтон је морао да о инкриминисаном случају да изјаву у амбасади Колумбије у Мексико Ситију. Негирао је, наравно, оптужбе на рачун свог саиграча.

На страну судије су се, на известан начин, стављали домаћи медији који су, често, критиковали Енглезе, „због размажености“ и „притиска на судије“. Кад је један колумбијски фоторепортер „ухватио“ енглеског нападача Џефа Астла како уз помоћ саиграча излази из авиона, у локалним новинама су кренули написи о пијанству Ремзијевих изабраника, што је страшно љутило британску јавност која је знала да сер Алф „држи гвоздену дисциплину у репрезентацији“. Узалудни су били демантији енглеског штаба и њихови наводи да Астл тешко подноси лет авионом и да је због тога користио помоћ колега. 

За време док је Мур чамио у дому колумбијског фудбалског функционера, британска влада је на све начине покушавала да га ослободи и прикључи репрезентацији, којој се ближио први меч на Мундијалу, на који је стигла са великим амбицијама и као један од најозбиљнијих фаворита за прво место. Медији су, између осталог, пренели да је британски отправник послова једнога дана, а по налогу владе у Лондона, чак пет сати дебатовао са колумбијским шефом дипломатије о „случају Мур“.

„Налазимо се у крајње незавидној ситуацији“, понављао се новинарима све нервознији селектор Алф Ремзи, подсећајући да је његова селекција у „групи смрти“, са Бразилом, Чехословачком и Румунијом, тада врло јаким селекцијама.

Мур на слободи

А онда, одједном, „бура“ се смирила. Како, зашто, ко је томе највише допринео, како и колико, остало је, углавном, непознато, како то обично и бива кад је реч о „високој политици“, тајној диломатији  и „врућим темама“. Ажурни судија Педро Дорадо, ког су, током трајања „афере Мур“, имали усликаног сви светски медији који су држали до властитог угледа, после „пет законских дана за задржање осумњиченог“, укинуо је кућни притвор Муру у пустио га да, некажњен, напусти Боготу и Колумбију. Додуше уз обавезу да се одазове позиву суда ако га буде.

Капитен Енглеза је одмах авионом отпутовао у Мексико Сити, односно у Гвадалахару, где су Енглези играли своје мечеве почетне фазе великог такмичења. На утакмици „Гордог Албиона“ са Румунијом (1:0) предводио је као капитен своју репрезентацију. Оно тренирање у парку, током заточеништва у Боготи, му је, чинило се, добро дошло: одиграо је стандардно добро. Капитенски.

На крају „баладе“, још док је трајао Мундијал у Мексику, Ројтерс је објавио садржину поруке коју је колумбијски министар иностраних послова Алфонсо Лопес упутио свом британском колеги Стјуарту, у којој је истакнуто да у недавној афери са Бобијем Муром „није било никаквог непријатељства против овог реномираног репрезентативца Енглеске, који ужива симпатије и наше публике“. Према његовом речима, радило се о „обичној истрази у вези са једним инцидентом за жаљење“ која је „срећом, брзо и добро завршена“. Према неким информацијама, овај случај је, формално, затворен тек пет година касније. Без последица за Мура.

Пораз од Немачке

Поход Енглеза на нову светску титулу није, међутим, завршен хепиендом. У четвртфиналу, иако су у након првог полувремена водили са 2:0, елиминисани су од Западне Немачке (2:3), репрезентације коју су, на претходном шампионату на свом терену, победили у финалу са 4:3. Много више него „случај Мур“, тај меч је изазвао мноштво опречних коментара, уз доста оспоравања енглеске победе. Њихов победоносни гол многи сведоци тог догађаја, који су га видели уживо или преко телевизије, сматрали су нерегуларним.

„Освета“ Немаца у Мексику много је заболела Енглезе, а поједини навијачи „Гордог Албиона“ су тврдиле да је неуспеху њихових љубимаца свакако допринела и „афера Мур“, односно „мрцварење енглеског капитена у Боготи“. Репрезентација Енглеске и данас има само једну „златну богињу“, а за три године биће равно шездесет лета како се надају новом планетарном тријумфу. Можда би тај „пост“ одавно био прекинут да су у саставу имали Бобија Мура.

Наши старији љубитељи фудбала Мура се сећају са полуфинала Купа Европе, када је Југославија победила голом Џајића који је, претходно, надмудрио тог енглеског халфа за ког су Алекс Фергусон, Пеле и Франц Бекенбауер рекли да је био најбољи дефанзивац у историји фудбала.

Боби Мур је за репрезентацију Енглеске одиграо 108 утакмица. Његова бронзана статуа стоји испред стадиона Вембли у Лондону, уврштен је на листу „100 највећих Британаца“ и у „Светски тим 20. века“. Добио је више високих енглеских и британских одликовања, међу којима и Орден Британске империје, али не и титулу сер што је, имајући у виду његову популарност и признате заслуге за енглески фудбал, изненађујући податак. Има мишљења да је би разлог томе могла бити она мистарија око наруквице из јувелирнице у Боготи.

Умро је 1993. у 52 години.