Три деценије од смрти највећег италијанског борца против мафије: Тужилац Фалконе и мит о Коза ностри

„Људи пролазе, идеје остају. Настављају да ходају користећи ноге других људи", поручио је Ђовани Фалконе, укоренитељ идеје међу Сицилијанцима, Италијанима и свим поштеним људима да мафија, или било која организована криминална група, може да се победи. 

У мају се навршава 30 година од убиства Фалконеа, његове супруге и полицајаца који су обезбеђивали најпознатијег борца против мафије. Пар недеља касније пада и годишњица смрти Фалконеовог саборца Паола Борселина.

Ђовани је убијен са коктелом експлозива снаге 500 килограма ТНТ-а, постављеног на излазу за Капаћи на аутопуту од аеродрома до Палерма; Паоло са 90 килограма пластичног експлозива. 

Да бисмо схватили значај Фалконеа и Борселина и важност сарадње између тужилаштва, полиције (карабињера), судија, политичара и медија у борби против мафије, довољно је неколико чињеница.

Од момента када се Гарибалди искрцао са својих хиљаду пустолова на Сицилију пре 160 и кусур година па до краја 1991, више од 99 одсто судских поступака против мафијашких босова и њихових убица и помагача завршено је са ослобађајућим или веома благим пресудама за трећеразредне чланове мафије. 

У преко 10 хиљада поступака у којима су били оптужени припадници Козе ностре, до краја 1991. године изречено је само десет доживотних затворских казни. Од 1992. па до 2006. године, 430 мафијаша је осуђено на доживотне робије.

Историјски „Макси процес" који је у првом и другом степену водио Ђовани Фалконе завршио се у јануару 1992. године са 19 извршних доживотних затворских казни и 2.665 година затвора за неколико стотина мафијаша. То објашњава бруталну реакцију корлеонског боса Козе ностре Тотоа Рине званог „Звер" и мафијину објаву рата Италији.

Криминал+IQ+Омерта

До Фалконеа и Борселина мафија се сматрала некажњивом и са вечним имунитетом. И поред тога што је настала пре уједињења Италије, Рим је признао да мафија постоји тек 1962. године када је парламент именовао комисију са задатком да испита феномен организованог криминала на Сицилији.

Томазо Бушета, први „сведок-сарадник" високог мафијашког ранга дао је најпрецизнији опис мафије: „Мафијашки криминал није обичан, полиција добро познаје обичан криминал и прилично ефикасно га сузбија. Мафијашки феномен је много више: то је криминал плус интелигенција, плус омерта (закон ћутања)".

Одважност, луцидност, упорност, доследност, проницљивост, марљивост и педантност Ђованија Фалконеа, Паола Борселина и њихових сарадника, срушила је „ледени зид", некажњивости неписаног имунитета босова Козе ностре, мафијашких фамилија и армије мафијаша грађених век и по. 

Фалконе је на својим леђима изнео највећу револуцију у историји италијанског правосуђа. Било је тужилаца и судија пре њега, који су у првом или другом степену судских процеса доносили пресуде против мафијашких главешина, али су редовно губили у трећем, касационом поступку. Колико је то био важан корак за борбу против организованог криминала говори чињеница да се некажњивост мафијаша претворила у ефективан имунитет. Штавише, читава конструкција о мафијашким босовима као о „људима од части" базирала се на томе што нису били никада осуђивани.

Мафијашки имунитет се заснивао на капиларним односима главара Козе ностре са политичарима, тужиоцима, судијама, полицијом. То је отишло толико далеко да су мафија и босови на Сицилији попримили обрисе митова. Фалконеов и Борселинов успех је изграђен на рушењу тог лажног мита. „Људи од части" иза решетака и осуђени на доживотне или вишедеценијске казне затвора постали су и у очима обичних људи оно што су увек били: криминалци, убице, силоватељи, разбојници, зло у људском облику. 

Историја мањка доказа

Данас изгледа невероватан број тужилаца, судија, префекта, политичара, од градоначелника до парламентараца, министара и премијера који су сарађивали, имали речи хвале, разумевања или су свесно минимизирали опасност од Козе ностре.

У тек уједињеној Италији у извештају парламентарне комисије, чији је задатак био да испита социјално и економско стање на Сицилији 1875. године, констатовано је да починиоци кривичних дела по правилу, чак и када буду изведени пред лице правде, бивају ослобођени у одсуству доказа.  

Када је 1876. године комесар полиције у Палерму Ермано Санђорђи покушао да се обрачуна са мафијом пронашао је највећег непријатеља у главном тужиоцу Карлу Морени који је тврдио да мафија не постоји. Истовремено, мафијашки бос Антонино Ђамона је ишао редовно у лов са председником Апелационог суда у Палерму. 

Две деценије касније главни тужилац у Палерму Винченцо Косенца је констатовао у свом извештају послатом у Рим да он током његове службе није приметио трагове постојања и деловања мафије на Сицилији. 

У најсрамније странице италијанске историје спада говор италијанског премијера Виторија Емануела Орланда између два светска рата у Палерму: „Ако се под мафијом подразумева осећање части, неподношење бахатости, дарежљивост с којом се супротставља јакима и показује милост према слабима, пријатељска оданост до крајњих граница, чак и до смрти; ако се под мафијом подразумевају ова осећања чак и у њиховим екстремним варијантама, онда је ту реч о обележијима сицилијанске душе и ја вам онда кажем да сам и ја мафијаш и да сам поносан на то". 

Ништа боље није било ни после Другог светског рата. Министар унутрашњих послова Марио Шелба је успео да заустави у парламенту све покушаје да се пружи законски оквир и подршка у борби против мафије. „Овде се прича о мафији у хиљаду сосева, али драги моји посланци, то су само претеривања", аргументовао је своју позицију министар Шелба који је мафијашке злочине подводио под локални микро-криминалитет.

Пет година касније судија Касационог суда Гвидо Ло Скјаво у изјави за једну локалну ревију поводом смрти мафијашког боса Калођера Вицинија неће се либити да саопшти: „Каже се да мафија презире полицију и правосуђе: то није тачно. Мафија је увек поштовала тужиоце и правду, поштовала је пресуде. Штавише, у гоњењу бандита и криминалаца често је помагала полицији". 

Током шездесетих и седамдесетих година могла су се читати образложења за одбацивање покретања поступака против мафијаша за илегалну трговину дрогом у којима се тврдило да унутрашњи кодекс сицилијанским криминалцима не дозвољава да тргују дрогом! Прошла је тек 31 година од образложења пресуде Луиђија Руса, судије из Катаније, који је правдао мафијашки рекет без пардона: „Може да се одбије плаћање, али онај ко не плати мора да зна шта га чека пре или касније." 

Настанак антимафије

Оснивач „пула антимафија" Роко Киничи и главни тужилац у Палерму Винченцо Пајно су годинама, кад год би имали нешто важно да кажу један другоме везано за Козу ностру, разговарали у лифту који је спајао њихове две канцеларије како мафија преко својих инфилтрираних људи не би сазнала шта знају и шта спремају. 

Шта тек рећи о Ђулију Андреотију, седмоструком премијеру, министру у 30 и нешто влада, номинованом „доживотном сенатору" који је до осамдесетих година прошлог века (што је доказано), а постоје бројне индиције и докази и после осамдесетих, гледао, еуфемистички речено, благонаклоно на сарадњу сицилијанских лидера Хришћанске демократије са Коза ностром. Чак је са појединим мафијашким босовима био у веома блиским контактима. 

Фалконе је пре свих, ваљда зато што је Сицилијанац и јер је одрастао на улици играјући се и стасавајући у човека са вршњацима међу којима су многи завршили у редовима мафије,  схватио да је и мит о мафији ипак само људска креација: „Мафија није непобедива. Мафију су створили људи и као и све што је створио човек, и мафија има свој почетак и свој крај. Изнад свега треба схватити да је мафија застрашујуће опасан феномен који не може да се победи тражећи од обичних грађана да буду хероји, већ тако што ће држава у прву линију борбе ставити најбоље људе које има у институцијама". 

Траг новца

Кључни период за борбу против сицилијанске мафије био је на прелазу из седамдесетих у осамдесете године.

У лето 1979. мафија убија Бориса Ђулијана, шефа интервентне јединице у Палерму. Ђулијано је окупио екипу веома способних полицајаца која је открила везе сицилијанске и америчке мафије и везе које су водиле директно до Тотоа Рине. У септембру исте године ликвидиран је тужилац Чезаре Теранова. Он је био први тужилац који је успео да изведе пред лице правде припаднике Козе ностре из Корлеонеа и написао је извештај са колегама Пијом Ла Тореом и Емануелеом Макалузом у којем су изнели доказе о спрези политике и мафије.

Те исте године, тужилац Роко Киничи ствара први „пул антимафија", односно тим тужилаца и припадника полицијских снага који заједно раде и деле информације и средства у борби против мафије. Киничијева идеја је била врло рационална и далековида: ниједан убијени тужилац или полицајац више неће однети у гроб са собом информације и доказе о мафији. 

Фалконе се још као тужилац почетник истицао у свом раду против организованог криминала. То је био мотив зашто му нису прихватили молбу да пређе у одељење које се бавило крвним деликтима. Сместили су га у секцију тужилаштва које се бавило банкротима правних лица.

Управо тих годину дана проведених над завршним рачунима, прорачунима, меницама, трансакцијама, омогућиће Фалконеу драгоцено искуство у борби против мафије, односно да се праћењем токова новца на крају увек стигне до криминалаца. 

Захваљујући стеченим знањима у праћењу новчаних трансакција, шеф тек основаног пула антимафија Киничи га узима у свој тим. Фалконеу није требало много времена да постане један од водећих истражитеља и релативно добар познавалац механизама функционисања Коза ностре. Први и најзначајнији мафијаш-покајник Томазо Бушета ће инсистирати да разговара само са Фалконеом јер је имао поверења само у њега.  

Рађање Ндрангете и Каморе

Најзначајнији домет Фалконеове и Борселинове борбе нису доживотне робије за мафијашке босове и скидање „имунитета" мафији, већ ослобађање Сицилијанаца од вишевековне омерте, закона ћутања.

Са двојицом сицилијанских тужилаца, а поготово после њиховог убиства, мафија је престала да буде мит, није више уливала страх и довољно велики број људи, полицајаца, тужилаца, судија, политичара и чиновника није више био спреман да у тишини трпи мафијашки зулум.

Колатерална штета успешног обзеглављивања организованог криминала на Сицилији имао је за последицу успон калабријске 'Ндрангете и наполитанске Каморе.

Калабријске и кампањске мафијашке организације су искористиле празан простор и наметнуле се као водеће. Штавише, 'Ндрангета је постала главни дистрибутер кокаина у Европи и пустила је пипке на северу Италије и у западној Европи, док је Камора разгранала лепезу „бизниса" од диловања дроге до инфилтрације у јанве радове и јавне набавке. 

Према подацима овдашњег МУП-а ‘Ндрангета и Камора инкасирају 67 одсто зараде од свих криминалних активности у Италији.

Њихова моћ се огледа и у броју распуштених општинских власти због веза са организованим криминалом: 124 у Калабрији, 111 у Кампањи и 86 на Сицилији. Тај податак постаје још индикативнији ако се има у виду да Калабрија има три односно два и по пута мање становника у односу на Кампању и Сицилију. 

Ефикасност италијанске државе у борби против мафије дугује устројству Козе ностре које је пирамидално, односно вертикално, што значи да се са хапшењем босова и њихових најближих сарадника обезглављује криминална организација. Да би се формирала нова тзв. мафијашка купола потребно је време.

То не важи за калабреске и кампањске мафијашке организације. Оне немају вертикалну већ хоризонталну структуру. ‘Ндрангета је производ породичних кланова због чега је врло мало „сведока сарадника", док је Камора у својој суштини галаксија криминалних банди које контролишу испарцелисане територије. 

Фалконеова теорема

Данас се Италијани нерадо сећају прљаве кампање која је вођена против Фалконеа годину дана пре атентата. Многи су заборавили да су Фалконеа практично приморали да напусти тужилаштво преферирајући неспособне и неефикасне кадрове у Палерму и Риму, расформирали су пул који је изнео „Макси процес", а поједине новине, политичари и тужиоци су сипали дрвље, камење и блато месецима на Фалконеа оптужујући га за све и свашта. 

Још увек има оних који се стиде и крију као змија ноге да су се спрдали са Фалконеовом беспоштедном борбом против мафије називајући је „Бушетином теоремом" или „Фалконеовом теоремом".

Када је мафија поставили 50 килограма експлозива испод Фалконеове куће у Адаури - откривених стицајем срећних околности - мало ко је веровао да се радило о покушају атентата. Напротив, понижавали су га да је сам себи поставио експлозив како би привукао пажњу јавности. 

А Томазо Бушета је био у праву. Мафијаш-покајник му је на првом испитивању дословце рекао: „Упозоравам вас, господине тужиоче. После овог испитивања постаћете славна личност, али ваш живот ће бити обележен. Покушаће да вас униште физички и професионално. Не заборавите да рачун са Коза ностром никада неће бити затворен. Да ли и даље желите да ме испитујете?"

Фалконе је веровао Бушети, али Фалконеу нису веровали ни они који су требали, а ни они који су морали. 

„Ми смо лешеви који ходају", говорио је заменик комесара полиције у Палерму Нини Касара пре него што је и сам убијен у пролеће 1982. године. Од 1979. године и убиства Бориса Ђулијанија па до дизања у ваздух аутомобила Ђованија Фалконеа и Паола Борселина, мафија је убила више од пет хиљада људи. 

На крају се може рећи да су Фалконе и Борселино мртви победили мафију. Њихове смрти су били кап која је коначно прелила чашу трпљења Сицилијанаца и Италијана, дајући им довољно храбрости да разбију мит о мафији и виде је онаква каква јесте - исконски зла.