Позадина напада на Салмана Руждија: Лов на писца дуг 33 године

„Изненађен сам да је преживео", рекао је у видео-интервјуу из затвора америчком „Њујорк посту" Хади Матар, двадестчетворогодишњак који је у петак напао 75-годишњег писца Салмана Руждија. 

У интервјуу „Њујорк посту" Матар је рекао да није читао Руждијев роман Сатански стихови, због кога је пре више од три деценије ирански ајатолах Хомеини бацио фатву на писца, да је прочитао свега неколико страница романа, али да је на Јутјубу гледао његова предавања, те да „не воли људе који су тако неискрени".

„Поштујем ајатолаха. Мислим да је он велики човек", рекао је Матар, избегавши да одговори да ли је његов напад на Руждија инспирисан Хомеинијевом фатвом, а на питање шта мисли о Руждију одговорио је: „Не свиђа ми се тај човек. Не мислим да је добра особа. Не свиђа ми се, не свиђа ми се много. Напао је ислам, напао је његова уверења, систем веровања". Матар је у интервјуу негирао да је у контакту с иранском Револуционарном гардом.

Mатарова породица је дошла у САД из Либана, пре него што су се његови родитељи развели. Отац се вратио у Либан, а мајка се преселила у Њу Џерси. По мајчиним речима, Матар се променио након што је 2018. отишао у Либан да посети оца. Повукао се и посветио исламу. Посећивао је теретану, време проводио на интернету, „играо видео игрице, гледао Нетфликс и такве ствари".

Идеју за напад на Руждија добио је, како је рекао, након што је на Твитеру видео најаву да ће писац бити гост на трибини о слободи говора на институту Чаутаква у америчкој савезној држави Њујорк. Купио је улазницу за трибину, преспавао у трави ноћ пре Руждијевог планираног наступа, а онда је уочи почетка предавања истрчао из публике на бину амфитеатра и десет пута ножем избо писца наневши му тешке телесне повреде. Ружди је преживео напад. Оштећена му је јетра, као и нерви у руци и око, његово стање је и даље озбиљно, али је ван животне опасности: скинут је са респиратора и може да говори.

На суђењу Хади Матар се изјаснио да није крив за напад. 

Реакција Ирана 

Напад на Салмана Руждија у Њујорку, 32 године након што је на њега бачена фатва, показује да је џихадизам свеприсутан и да има различите форме. Док су нападе на европском тлу последњих година изводили радикализовани сунити, нападач на писца Сатанских стихова је двадесетчетворогодишњи шиит Хади Матар.

Након почетне уздржаности, Иран је саопштио да нема везе са нападом на Руждија и одговорност пребацио на писца. „Одлучно одбацујемо сваку везу са нападом, за који нико нема право да оптужује Иран", саопштио је Насер Канани, портпарол иранског шефа дипломатије. „Салман Ружди је прешао црвену линију за више од 1,5 милијарди муслимана и изложио се гневу верника", објаснио је став Техерана.

Ова опрезна реакција има унутрашње и спољне разлоге. Јавност у Ирану је подељена на оне који славе „храброст" нападача који је ножем кренуо на „отпадника" и „богохулника" и оне, мање гласне, који на друштвеним мрежама осуђују напад и гушење слободе говора са чиме су и сами суочени.

На спољнополитичком плану напад на Руждија долази у незгодном тренутку за Техеран, усред осетљивих преговора са САД и ЕУ који се воде у Бечу о обнављању споразума о иранском нуклеарном програму постигнутом 2015. између Ирана и великих сила, да би три године касније Доналд Трамп из њега повукао САД. Неки ирански званичници овај напад виде као заверу са циљем да се наруши преговарачка позиција Ирана и подрију преговори који би требало да доведу до укидања санкција Техерану.

Економске санкције које је наметнуо Запад исцрпле су иранску економију, додатно ослабљену двогодишњом пандемијом ковида 19 која је погодила Иран више него друге земље Блиског истока. Једина нада да се побољша перспектива 80 милиона Иранаца јесте да се САД обавежу да ће поново поштовати споразум, што би довело до повратка земље на тржиште енергената у тренутку када Европа очајнички трага за новим изворима нафте и гаса након прекида односа са Русијом због рата у Украјини.

Учесници у преговорима и саветници са америчке и иранске стране изјављују, међутим, да никада нису били ближи споразуму, који би требало да буде потврђен у Уједињеним нацијама у септембру. 

Идеолошки интегритети

Успостављање односа Запада са Ираном компликује и чињеница што су САД и ЕУ иранску Револуционарну гарду, састављену од елитних јединица иранске војске које су задужене за очување идеолошког интегритета земље, ставиле на листу терористичких организација. Крајем прошле недеље америчко правосуђе је издало налог за хапшење једног од лидера Револуционарне гарде који је оптужен да је намеравао да убије Џона Болтона, бившег Трамповог саветника за безбедност.

Провера друштвених мрежа које је посећивао нападач на Руждија показала је да је био фасциниран овом војном формацијом, као и либанском шиитском организацијом Хезболах. Могуће је да га је за напад инспирисао сам Врховни вођа, Али Хамнеји, најмоћнија личност у Ирану, који контролише оружане снаге и службе безбедности.

Хамнеји је други ајатолах од када је 1979. свргнут режим шаха Мохамеда Резе Пахлавија и успостављена Исламска република, а Хомеини постао Врховни вођа. Хамнеји је заменио Хомеинија након његове смрти 1989. године, али фатву против Руждија није повукао, остајући веран Хомеинијевом наслеђу. За разлику од преговарача из иранске владе, врховни верски поглавар не жели договор са Вашингтоном, за кога САД остају „велики Сотона".

Али ако Хади Матар налог није добио из Техерана, шта је мотивисало младог Американца који је рођен девет година након што су објављени Сатански стихови да нападне писца?

Савремени џихадизам

Да би се разумела природа данашњег џихадизма и мотивација нападача, потребно је вратити се у време када је фатва на Руждија бачена. Та 1989. година често се узима као преломни тренутак, крај процеса који је почео десет година раније са Иранском револуцијом, избором Маргарет Тачер у Великој Британији, совјетском окупацијом Авганистана и опсадом Свете џамије у Меки, за коју су били одговорни саудијски фундаменталисти.

За тих десет година дошло је до идеолошких потреса: крај комунизма, снажење неолибералне глобализације и појава политичког ислама обликовали су свет након Хладног рата. Симболични крај тог периода је пад Берлинског зида и клетва против Руждија, чија књига се појавила у том идеолошком процепу у коме је пораз комунистичке идеологије у муслиманским земљама отворио простор за повратак верског конзерватизма, док је Запад у свом тријумфализму видео неслућене могућности за глобално ширење свог либералног политичког и економског модела.

У измењеним геополитичким околностима, у којима је верско питање све више постајало политичко, Ружди је постао предмет политичке инструментализације. Књига у којој се писац поиграва са магичним реализмом Габријела Гарсије Маркеса и Михаила Булгакова, у форми бурлеске која се бави питањима егзила, идентитета и љубави, са пророком Мухамедом који се појављује у споредној епизоди и виђен је раблеовским очима, проглашена је богохулном.

Ако је у том тренутку интелектуалцима на Западу изгледало да је фатва која је бачена на Руждија у потпуном раскораку са временом, данас, тридесет година касније, након судбине коју је доживела редакција француског сатиричног листа Шарли Ебдо, одрубљивања главе француском професору Самјуелу Патију и десетина других напада који су се догодили на европском тлу и широм света, напад на писца Сатанских стихова је само још једна у низу манифестација насиља које производи радикални политички ислам у рату против Запада.

Почетак лова на писца

Објављивање Руждијеве књиге у Великој Британији септембра 1988, када је писац већ уживао међународну славу са претходним романима Деца поноћи (1981) и Срамота (1983), пратили су велики протести у Лондону, који су се брзо проширили на Индију и муслиманске земље. Вођа Иранске револуције, ајатолах Хомеини, видео је у том изливу незадовољства прилику да се истакне као водећи глас муслиманског света.

Клетва је бачена 14. фебруара 1989, шест месеци по објављивању Сатанских стихова. Датум није случајно изабран - совјетска армија се спремала на повлачење из Авганистана а талибани да прогласе победу, постигнуту уз подршку ЦИА и финансијске помоћи Саудијске Арабије и других заливских монархија. Нико у том тренутку није могао да сагледа размере совјетског пораза, који је убрзо довео до рушења комунизма и пада Берлинског зида. 

Прва жртва Хомеинијеве фатве био је јапански преводилац Сатанских стихова Хитоши Игараши који је убијен 1991. у нападу ножем, док је његов италијански колега Еторе Каприоло исте године тешко повређен у атентату. Две године касније, Руждијев норвешки издавач Вилијам Нигорд је у Ослу рањен са три метка у леђа, док је турски преводилац књиге Азиз Несин избегао пожар у хотелу у Сивасу који су подметнули исламисти у намери да га убију, а у коме је погинуло 37 особа. 

Ружди се у то време крио у енглеској провинцији, под заштитом британске тајне службе. О њему је даноноћно бринуло шест припадника специјалних јединица Скотланд Јарда, док је под псеудонимом Џозеф (Конрад) Антон (Чехов) често мењао место боравка.

У ретким приликама када је излазио из земље путовао је авионом британског ратног ваздухопловства јер су авио компаније одбијале да га приме. До тада је већ постао милијардер од прихода од ауторских права за књигу која је постала сензација, а за коју је Милан Кундера говорио да је њен усуд што је нико није прочитао.

Британци су узалудно преговарали са Ираном да се Руждију укине смртна пресуда, док је влада у Лондону постепено уклањала мере заштите које су коштале више од милион и по евра годишње. Британским конзервативцима тада на власти, писац, као и његова књига и његови ставови, нису били по вољи.

Руждијев живот се променио када је 2000. прешао у Сједињене Државе. Изашао је из сенке верујући да је тамо сигурнији и његов живот је попримио нормални ток. Све док га није сустигла стрела одапета три деценије раније.

Шиити и сунити  

Награда за Руждијеву главу је у међувремену расла како се појачавала конкуренција између радикалних шиита и сунита у обрачуну са Западом. У медијском рату око тога ко ће боље да одбрани пророка Мухамеда од неверничког Запада који угњетава муслимане и окупира њихове земље, побеђивао је најпре ирански ајатолах, да би пажњу потом отеле екстремистичке сунитске групе, Ал Каида и касније Даеш (Исламска република).

Један од оснивача Ал Каиде, Ајман ал Завахири, кога је крајем јула пронашла америчка ракета у Кабулу, писао је у манифесту из 1996. о потреби да се зада велики ударац Западу, што се и остварило 11. септембра 2001, када су нападнути Њујорк и Вашингтон.

Сунитски џихадисти су, по угледу на иранског ајатолаха, 2005. бацили фатву на данског карикатуристу Курта Вестергарда који је цртао пророка Мухамеда, тумачећи сатиру као увреду нанету муслиманима. Ове карикатуре је из солидарности преузео Шарли Ебдо, што је изазвало бес француских исламиста и напад који су на редакцију извршила браћа Куаши, припадници Даеша, радикалне исламистичке организације у чијим редовима се у Сирији и Ираку борило хиљаде француских и европских радикализованих муслимана „против јудео-хришћанског Запада", или „циониста-крсташа", како називају непријатеље.

Захваљујући утицају друштвених мрежа, преко којих се млади муслимани са Запада радикализују, џихадизам је последњих година попримио нове форме. Радикални облик политичког ислама који се храни на интернету више нема потребу за организацијом и наређењима које треба спровести, као што је то било у случају Ал Каиде и Даеша. Ова опасна идеологија развија се у виртуелним круговима у којима се гаји идеја о исламском сепаратизму, одвајању муслимана од западног друштва чије су вредности у супротности са радикалним тумачењем Курана и потребама верника.

Најекстремнији међу њима се све више одлучују да самостално крену у терористичку акцију, верујући да се жртвују за уму (глобалну заједницу муслимана) и тако стичу статус мученика који ће им обезбедити место у рају. Идеалне мете постају они који су означени као богохулници. Починиоци напада чешће су сунити, јер ова већинска исламска верска заједница  (85 одсто муслимана на свету) нема строгу хијерархију ни врховни верски ауторитет коме се повинује. Структура радикализованих сунитских организација је више хоризонтална него вертикална, њихови чланови се све чешће удружују преко интернета, где стварају заједницу истомишљеника.

Код шиита је другачије, структура њихових верских организација је хијерархијска и подлеже ауторитету Врховног вође. То не значи да су сви шиитски лидери на истим позицијама - ирански верски поглавар је инспирација за либански Хезболах, али се ирачки ајатолах, Ал Систани, противи политичкој инструментализацији вере.

Сунитски џихадизам, који су током совјетског рата у Авганистану финансирале заливске нафтне монархије и њихови амерички заштитници, у једном тренутку се отргао контроли и окренуо против њих. Да ли напад на Руждија показује да се шиитски џихадизам одвојио од ауторитета и кренуо самосталним током? Да ли је више уопште потребан миг верских вођа или извршиоци напада преузимају на себе одговорност за почињено?

Савремени џихадизам се раширио на Западу и показао заводљиву привлачност међу младим муслиманима склоним радикализацији. Напад на Руждија подсећа како је све почело.