Зашто пада немачка влада: Прегоревање семафор-коалиције

Када су пре три године социјалдемократе (СПД) ушле у „семафор-коалицију“ са Зеленима и либералима (ФДП), сви чланови нове владе Олафа Шолца су били екстремно ентузијастични поводом сарадње. Упркос великим идеолошким разликама, на друштвеним мрежама су пљуштале селфи фотографије.

Праве звезде тих селфија били су тадашњи лидери Зелених Роберт Хабек и Аналена Бербок, као и лидер и члан председништва ФДП-а – Кристијан Линднер и Фолкер Висинг – који су се из све снаге трудили да одају утисак да су управо они ти који ће после 16 година власти Ангеле Меркел модернизовати, оснажити и еколошки реформисати највећу европску економију.

И док се нова владајућа тројна коалиција трудила да се прикаже као јединствена снага која доноси промене, неколико искуснијих дописника страних медија и домаћих извештача је већ бацало опкладе ко ће бити тај ко ће угасити „семафор“. Идеолошко-интересне пукотине су свима биле јасне. А чинило се и да је јасно ко ће извадити утичницу.

Безмало једногласна прогноза је пала на Линднера, будући да је он тај који је 2017. потопио двомесечне преговоре о такозваној „Јамајка-коалицији“, коју је Меркелин демохришћански блок водио са Зеленима и либералима.

И сва је прилике да би новинарске прогнозе биле у потпуности тачне, да канцелар Шолц није одлучио да овог пута предупреди Линднера и да га избаци из владе пре него што овај први потопи коалицију. Канцелар познат по надимку „Шолцомат“, због свог начина изражавања у којем често као машина понавља много технократских формулација, наједном је без околишања јасним и оштрим речником рекао шта му све смета код шефа либерала и зашто га смењује.

Шолц није Шмит

Цео призор је заправо изузетно заличио на ситуацију из 1982. године, када је легендарни социјалдемократски канцелар Хелмут Шмит у вешто избрушеном говору у Бундестагу објаснио да су му либерали Ханса-Дитриха Геншера „кукавички заболи нож у леђа“ како би заправо оборили владајућу коалицију социјалдемократа и либерала. Тада је повод за распад коалиције био документ којим су тражене драматичне и за СПД политички неизводљиве промене у економској, социјалној и фискалној политици, које је саставио тадашњи министар економије из редова ФДП-а Ото Граф Ламбсдорф.

Безмало тачно 42 године касније, Линднер је изашао са сличним ултиматумом састављеним на 18 страница. Он је захтевао да се рупа у буџету за 2025. годину, која износи 12 милијарди евра, попуни тако што ће се одустати од појединих издвајања за зелену транзицију и социјална давања, као и да се промени немачка економска и фискална политика, између осталог, и смањењем корпоративних пореза.

СПД и Зелени оценили су да је Линднеров ултиматум провокација, а ни неколико рунди разговора није довела до договора. И таман што је најтиражнији немачки таблоид „Билд“ објавио сазнања да ће ФДП угасити семафор-коалицију, канцелар је позвао медије и са телепромптера прочитао очигледно унапред добро припремљени говор, у којем је министра финансија оштро оптужио за све проблеме у функционисању владе и коалиције.

За поједине коментаторе, Шолц је намерно исценирао крај владајуће коалиције да заличи на догађаје из 1982. године. Чак и Шолцова и Шмитова каријера личе. Обојица су били власт у Хамбургу, потом савезни министри финансија, на крају канцелари, а да никад нису успели да постану председници СПД-а.

„Једина разлика је што Олаф Шолц за гласаче није Хелмут Шмит. Он чак није ни Шмитчић“, рекао је метафорично конзервативни коментатор Јан Флајшхауер, желећи да укаже да Шолц није ни близу Шмитове политичке величине.

Нису иста лига, али сва је прилика да ће криза владе за обојицу значити крај канцеларске каријере. Шмит је те 1982. смењен, јер је ФДП прелетео у наручје демохришћана Хелмута Кола учинивши њега канцеларом и без нових избора. И Шолц ће ускоро бити ражалован, али превременим изборима, јер посланици либерала нису довољни да би лидер опозиционих демохришћана Фридрих Мерц постао канцелар без избора.

Додуше, и Мерц жели да максимализује своје шансе да постане канцелар након превремених избора, па стога чак не жели да његова странка сада подноси неке предлоге закона, како би избегао неугодну ситуацију да они буду подржани од Алтернативе за Немачку (АфД) за коју каже да је неприхватљив партнер за ЦДУ.

АфД се, пак, већ нуди ЦДУ-ЦСУ и ФДП, као странкама десно од центра, да бар направе сарадњу по питању миграционих прописа и спољне политике, нарочито по питању помоћи Украјини.

„Напокон позивамо демохришћане и либерале да преузму грађанску одговорност и постигну договор с нама јер то дугујемо милионима бирача“, рекла је кошефица АфД-а Алис Вајдел, која засад узалудно агитује да Мерц према АфД-у уклони санитарни кордон, који у Немачкој називају „противпожарни зид“. „Коначно морамо стати на крај противпожарном зиду, јер грађани Немачке очекују да коначно буду решени проблеми и ова криза у земљи“, каже она.

Мерц засад то одбија, док га Линднер већ кује у канцелара и за себе „скромно“ каже да намерава да буде министар финансија и у следећој влади. Када су о томе новинари питали Мерца за коментар, он се иронично насмешио и одговорио да је на бирачима да то одреде, алудирајући на могућност да ФДП уопште и не уђе у следећи састав Бундестага.

Судска одлука покренула свађе

Речи песника Бранка Миљковића да „све што је пало, паду је било склоно“ вероватно најбоље описују то да распад Шолцове коалиције бар за Немце није неко превелико изненађење. Уосталом, то је била најнепопуларнија немачка влада откад се праве такве сондаже, па се данас чак 84 одсто испитаника у Немачкој залаже за превремене изборе, а само 13 одсто њих је против.

Од самог почетка ова тространачка коалиција је имала супротстављене приоритете. СДП је инсистирала на социјалним темама, Зелени на транзицији на зелену енергију и производњу, а ФДП је традиционално бранио интересе крупног капитала заговарајући либерализацију прописа и фискални конзервативизам. Осим тога, СПД и Зелени се суштински залажу за јаку улогу државе кроз давање много новца из државне касе на социјалну политику и заштиту климе, док су либерали за што мању улогу државе и смањење пореза корпорацијама.

Проблеми, идеолошка натезања и свађе око новца су почели већ у првој години постојања владе семафор-коалиције, али почетак краја је означила једна судска одлука.

Уставни суд Немачке је 15. новембра 2023. владину буџетску политику прогласио делом неуставном. Конкретно, суд је одлучио да 60 милијарди евра, за које су узети кредити како би се финансирао специјални фонд намењен сузбијању последица пандемије вируса корона, влада не може тек тако самоиницијативно да преусмери на субвенције у зеленој транзицији, као ни грађанима за прескупе енергенте.

А тих 60 милијарди је суштински представљало финансијски лепак разнородне коалиције, који је требало да намири све идеолошке интересе и обећања три странке, којих је било напретек.

Које обећање изневерити?

СПД је обећавао решавање проблема мањка плативих станова кроз изградња 400.000 нових социјалних станова, потом реформу социјалних давања и пензионог фонда, као и већа улагања у научна истраживања. Зелени су обећавали да ће Немачка постати лидер по питању заштите климе, као и да ће одрећу нуклеарки, термоелектрана, као и коришћења руског гаса. Либерали су, пак, у кампањи бирачима обећавали да ће средити буџет и да ће се поново придржавати уставом прописане „кочнице за задуживање“, која немачкој влади забрањује превелике дугове.

А када је Русија покренула инвазију на Украјину, сви заједно су обећавали свесрдну финансијску и војну помоћ Кијеву.

Међутим, када је судском одлуком измакнуто 60 милијарди евра из буџета, уследиле су натезања где ће трошкови бити резани. Први су на удару били пољопривредници, којима су укинуте субвенције за дизел-гориво, што је изазвало вишенедељне протесте почетком ове године, али је влада на крају једва успела да пољопривреднике умири и попуни рупу у буџету за ову годину.

Међутим, које обећање изневерити да би се попунила рупа од 12 милијарде евра у буџету за 2025. годину, било је питање пред коалицијом. Линднер је захтевао да то буде урађено смањењем пензија, снижавањем климатских циљева и смањењем корпоративног пореза. Шолц и Хабек су сматрали да се треба додатно задужити и тим новцем покрпити рупу у буџету, али и дати га на инвестициони план који би требало да Немачку врати на пут економског раста, будући да високи трошкови енергената и трошкова производње воде земљу у деиндустријализацију. Шолц је свој план усмерио на индустрију, пре свега аутомобилску, док је Хабеков план усмерен на индустрију зелене транзиције, попут производње соларних панела, топлотних пумпи и ветрогенератора.

Будући да неколико рунди разговора није довело до споразума, коалиција се распала, чиме је почело међусобно јавно оптуживање ко је крив.

И док Линднер оптужује Шолца да га је приморавао да прекрши „заклетву и уставом прописану кочницу за превелика задуживања“, канцелар се брани да је пред њима био избор или да се држава додатно задужи, или да одустане од финансијске помоћи Украјини. „Ми смо највећа подршка Украјине и настављамо да стојимо уз њих. Али плаћање ове подршке на рачун пензионера, како је сугерисао бивши министар финансија, не би требало дозволити“, рекао је Шолц.

Сукоб три ега

Рат у Украјини, идеолошке разлике, енергетска криза, инфлација, мањак новца у државној каси као и свеукупна економска криза у Немачкој представљају главне састојке горке чорбе која је утицала да коалиција, као препун лонац, не само искипи од неслоге, већ и да падне и разбије се. Али, прилично важан зачин те чорбе био је и его тројице кључних вођа коалиције – Шолца, Хабека и Линднера.

Линднер, који је као и његов претходник на челу ФДП-а међу страначким колегама добио надимак Бамби, далеко од тога да се понашао као млади срндаћ који једва стоји на ногама. Овај мајор Бундесвера у резерви се од самих почетака у политици трудио да у јавном наступу изгледа одлучан и моћан, упркос томе што његова странка никад није била међу популарнијима.

Његова безразложна самоувереност вероватно потиче и од тога што је ФДП деценијама био језичак на ваги, који је заправо одређивао да ли ће канцелар бити из редова ЦДУ-ЦСУ или СПД-а. О Линднеровој самоуверености можда најбоље говори то да он ових дана понавља да ће и у новој влади бити министар финансија, иако је право питање да ли ће ФДП на изборима уопште прескочити изборни праг за улазак у Бундестаг.

С друге стране, вицеканцелар и министар економије из редова Зелених Роберт Хабек увек је настојао да се прикаже као својеврсни денди тип, дајући посебан значај свом физичком изгледу, лежерном одевању и наводној морално-политичкој супериорности. Чак и суочен са критикама његових очигледних грешака, попут оне да због идеолошких ставова инсистира на гашењу три немачке прилично модерне нуклеарне електране, и то усред кризе са снабдевањем енергентима, Хабек је увек лаконски одговарао, уз морализирање о ставовима критичара.

А да је овај писац дечјих романа уверен да је он најбољи део трочлане коалиције видело се и у видео-споту којим је на друштвеним мрежама своју канцеларску кандидатуру најавио, дан пре формалног објављивања. На снимку се види код куће „удубљен у важне папире“, при чему је очигледно циљао и Линднера и Шолца.

На то указује сценографија и цела визуелна поставка која је идентична раније објављеној Линднеровој фотографији, на којој се он представљао као много заузети министар финансија. Осим тога, посматрачи оштрог ока су уочили да Хабек носи наруквицу од белих перлица на којима пише „канцеларска ера“, што се чини као својеврсна „стрелица“ упућена Шолцу.

Управо су сукоби ега писца за децу и „Бамбија“ били и најчешћи у влади, иако су приликом формирања коалиције крајем 2021. године међусобно обећали да ће се дискусије увек водити у тајности, без некаквих међукорака, те да ће се у јавност излазити само са готовим решењима. То, пак, није трајало ни сто дана јер су се кризе само низале, од пандемије корона вируса, преко руске инвазије на Украјину, до обустава испоруке гаса и нафте.

Сукоб два ега је јавности био највидљивији када је Линднер изашао у јавност са идејом да се возачима одобри попуст на бензин и дизел због све већих цена горива, након чека је Хабек био затечен, реагујући промптно саопштењем да је „предлог одбијен“.

Канцелар са мањком лидерства

Колико је свако радио сам за себе, сведочи и то да су за опоравак посрнуле немачке привреде доносили појединачна решења која су у свом приступу толико контрадикторна да је један од политичара у незваничној изјави приметио: „Више није могуће оседлати овог коња.“

Међутим, било би неправедно свалити кривицу само на Линднера, истиче један од уредника портала недељника „Цајт“, указујући да је Шолцова семафор-коалиција била „толико пуна контрадикција да би многи бирачи волели да су видели више лидерства од шефа владе“.

„Али, Шолц је ретко испуњавао овај захтев. А када би проговарао, оно што је говорио било је толико технократско и компликовано да није допирало до људи. На тај начин је сам Шолц створио вакуум, који су Линднер и други незадовољни коалициони политичари неоправдано искористили“, истиче Михаел Шлибен из „Цајта“. „Високи функционери Зелених су такође Шолцов стил руковођења отворено кривили за колапс семафор-коалиције,“ додаје он.

Шолц је „лупио шаком у сто“ тек када је отпустио Линднера, али то је уједно био почетак његове „лабудове песме“, упркос силним аплаузима које је добио од посланика СПД-а када је дошао код њих у Бундестаг на састанак.

Штавише, сада када је пресекао и најавио да ће тражити да то гласање Бундестага о поверењу влади буде 15. јануара, Шолц је принуђен на повлачење. У међувремену је поменуо да би то гласање могло да буде и у децембру, „пре Божића, ако су сви сагласни са тим“, што би значило да би превремени избори били одржани у фебруару, а не крајем марта, како је Шолц планирао.

Посланичке групе ЦДУ-ЦСУ и СПД-а су у понедељак увече то и формално договориле, тако да ће гласање о поверењу влади бити 16. децембра, а превремени савезни парламентарни избори 23. фебруара.

То ће само скратити министарску плату Фолкеру Висингу, који је за немачку политику повукао један прилично неуобичајени потез. Када су се министри из редова ФДП-а повукли из владе, он се договорио са канцеларом да остане на функцији министра саобраћаја, те да због тога иступи из ФДП-а. Штавише, Шолц му је доделио и ресор министарства правде.

Тако да је на чувеном селфију функционера Зелених и либерала избледео само Линднеров лик. Јер, његов улог је већи. Он настоји да се прикаже као својеврсни дисидент најнепопуларније немачке владе, уз наду да ће га бирачи видети као витеза у сјајном оклопу те његовој странци дати подршку да прескочи изборни цензус од 5 одсто.

То, међутим, не указује ниједна сондажа јавног мњења, баш као што не показује ни разлоге за Шолцов оптимизам да ће му бирачи опет дати подршку. Већина њих указује да ЦДУ-ЦСУ имају подршку између 32 и 34 одсто гласова, следи АфД са 18 до 19, потом СПД са око 15, Зелени око 10, као и левичарски Савез Саре Вагенкнехт (БСВ) око осам одсто гласова. Анкете ФДП и Левицу виде са по четири одсто подршке, што је испод изборног прага.

Како сада ствари стоје, Немачка је на добром путу да за канцелара добије конзервативног милионера Фридриха Мерца који је био правник америчке инвестиционе куће „Блекрок“, након што га је својевремено Ангела Меркел истисла из круга Колових потенцијалних политичких наследника.