Бермудски троугао
Роберт Чобан: Нисам крив за таблоидизацију
петак, 15. апр 2022, 17:00 -> 20:12
„Створили смо концепт магазина какав свуда у свету постоји, али нико није критиковао постојање Сана или Дејли мејла. Данашњу атмосферу су створили дневни таблоиди који политику обрађују на начина на који ми обрађујемо естраду. Увек ми је сметало кад се из света озбиљних новина, људи згражавају над нашим таблоидима, а знају како то изгледа напољу. Ако су таблоди инструментализовани у финансијском и другом смислу, ако они уцењују политичаре или фирме, то је тема. А сам приступ вестима, не треба да буде тема", одговара у "Бермудском троуглу" Роберт Чобан на питања о одговорности и свом утицају на таблоидизацију медија у Србији.
Гост једанаесте епизоде подкаста о медијима, оснивач и сувласник једне од највећих издавачких кућа у региону "Колор прес групе", говори о Милету Исакову, Дади Вујасиновић, Миломиру Марићу, Александру Вулину, Ољи Бећковић, Џорџу Сорошу, свом односу са министарком културе Мајом Гојковић и јавном новцу који на конкурсима добија ова фирма тако што оснива невладине организације или другачије.
"Од државе смо добили новац за организацију догађаја, који без тога не би био могућ. Нисам ја крив што је држава успоставила таква правила да ти не можеш конкурисати са издавачком кућом, него мораш са невладиним организацијама."
Роберт Чобан објашњава зашто период Владе Зорана Ђинђића сматра најгорим по безбедност новинара, како је у једној посети Атланти донео одлуку да политички магазин претвори у "жути" Свет, односу према запосленим новинарима и пословним моделима медија у будућности.
"Једни живе тако што рекетирају, други живе тако што им даје држава, трећи тако што им даје ЕУ и Џорџ Сорош, мало их заиста живи на тржишту. Главни уредици су се некада тресли од тога да их позове власник или генерална директорка корпорације. Данас, због пада тиража, пада оглашавање у класичним медијима, па су они преузели иницијативу да рекетирају те велике компаније. Сада се с друге стране телефона тресу гаће, па компаније плаћају оглашавање да би угасиле кризу. Постоје чак и годишњи уговори о оглашавању у којима пише како ће нека потенцијална вест о тој компанији бити објављена. Медији блиски властима се пријављују на конкурсе за суфинансирање медија, па неки добијају у свим општинама у Србији. Без та два модела, само од огласа и портала, ништа не би преживело, јер је укупан тираж за дневне новине у Србији не већи од 200 хиљада."
