Непролазна актуелност Николе Макијавелија: Синоними за епоху и учитељи историје

Био сам недавно на вечери с пријатељем и разговарали смо о томе како нова епоха која је тек почела чини да много нашег знања или начина размишљања о међународним односима, економској политици, сиромаштву, богатству и другим стварима изгледа застарело, старомодно, чудно, и понекад глупо. Разговарали смо о људима чији су списи пре двадесет и више година били утицајни и бритки, а који данас немају шта да нам кажу осим да понављају оно што смо од њих чули стотинама пута раније. И то на најдосаднији и најзаморнији начин.

Тако сам пре годину дана слушао познатог економисту који је, у време када је на помолу био нуклеарни рат између Русије и САД или конвенционални рат између САД и Кине, а Газа билa бомбардовањем разорена у парампарчад, говорио – као да се ништа није дешавало и да смо били у мирним данима деведесетих – о сарадњи земаља у борби против климатских промена. Неко је остао у чуду: народи се спремају да униште једни друге и то је једино чиме се баве, а ви говорите о томе како они сарађују у борби против невидљиве неполитичке силе...

Прочитао сам један одломак из нове књиге другог познатог економисте (нисам имао желудац да прочитам целу књигу) која је могла бити написана и 2000. године: исти клишеи, исти извори, исти набацани коментари, и као додатак помињање Трампа ту и тамо. Неопевана глупост у данашњем свету.

То чини да схватите да су интелектуални утицаји пресудно зависни од свог времена.

Затим смо разговор покушали да пребацимо на ширу причи о интелектуалној историји.

Постоје писци који имају врло кратак и веома видљив утицај у одређеном тренутку. Слично оном који је Јувал Ноа Харари имао недавно. Постао је славна личност интелектуалне сцене. Међутим, спреман сам да се кладим да за десет година не само да га нико неће читати (заправо, нико га тренутно више и не чита), него да га се неће ни сећати. Писци попут њега су као звезде падалице: накратко бљесну, а онда се нико не сећа да су икада постојале. Нико их више не чита, нико их не цитира: они су као комете које се изненада појаве, а затим заувек нестану у мраку.

Али има и других писаца, друге категорије, који такође постану познати у једном тренутку, али и оставе за собом траг. Они дефинишу одређену епоху. Када треба да објаснимо како су једну епоху видели савременици, враћамо се на њих, цитирамо их – иако их ретко читамо. Такви постану синоним за доба које су описивали. Ако треба да објасните неком шта је мислила златна космополитска елита у Западној Европи и Енглеској пре Првог светског рата, Норман Ејнџел је ваш човек. Сви знају шта је написао, иако га данас вероватно нико не чита. Постао је синоним за своју епоху.

Иста судбина, или слава, недавно је задесила Франсиса Фукујаму. Постао је синоним за једно доба. Чак је и наслов његове књиге нешто што користимо да дефинишемо период од отприлике 1990. до 2008. године.

Међутим, ту је и трећа категорија писаца који имају изузетну срећу (или је можда у њима било нечег више?), чији утицај сеже много даље од њиховог времена. Они додуше јесу писали о одређеном историјском периоду, били су забринути за проблеме свог доба – али су се фундаментална питања којима су се бавили некако испоставила као ванвременска. За то не треба да се враћамо на Аристотела и Платона. Помислите на неког ближег, као што је Макијавели.

Када се погледају његови списи, реч по реч, они говоре о уско ограниченим политичким питањима италијанског полуострва, Француске и Шпаније његовог доба. Написао их је да би добио подршку или повратио милост моћника. Они имају све карактеристике времена у коме су настали, врло су специфични, ограничени на места о којима говоре.

Али чудно – ипак – Макијавелијеви списи су превазишли време и место у којим су настали. Они се данас читају онако како су читани пре сто или двеста година и онако како ће се читати кроз сто или двеста година. Игноришемо места, војске и принчеве о којима је Макијавели писао, које је покушао да обрлати, да утиче на њих и угоди им. Фокусирамо се на „остатак“, на оно шта прича говори без обзира на епоху и имена учесника. 

У свему томе има много и случајности и среће. Али можда има и нечега што је речено а што се пренело кроз време. Можда је у томе и разлог зашто нам није стало до већине онога што је написано пре двадесет или тридесет година и што се испоставило да није вредно читања: то је напросто била дестилација онога у шта се тада веровало, а што се показало недостатним када су нова уверења претегнула. Ипак, могао би постојати и неки успавани аутор, неко кога смо можда превидели и ко је, наизглед ограничен на епоху и места неолибералне ере, испричао много ширу причу. Ко је он или она?

Сан је превазићи непосредне историјске догађаје који се описују и написати нешто што се може применити на много других места и других историјских околности. Али док време не прође, никада нећемо знати да ли смо у томе успели или не.