Вељко Ђуровић: Рањен сам у Сарајеву, избегао сам смрт у Багдаду и Камбоџи, рат није више за мене štampaj

„Не постоји време као што је ратно када се истина толико злоупотребљава, пошто се мора добити подршка своје и међународне јавности, а то се постиже медијима“, каже за „Бермудски троугао“ Вељко Ђуровић, бивши ратни сниматељ и репортер Скај њуза и других страних и домаћих медија. „Рат и медији су природни савезници. Медији не могу без рата, јер рат је највећа прича, највећи догађај, највећи бизнис. Рат не може без медија, јер се тако добија подршка, подиже свест грађана, морал војника, одзив на мобилизацију и, наравно, успут се клевета непријатељ. Међутим, ова два савезника су као рогови у врећи, јер то су две институције које функционишу на различите начине. Војска је организована по принципу субординације, заснована на тимском раду, оданости, лојалности, тајности. У медијима је обрнуто, они су хетерогени. Чак и у оквиру једне редакције два новинара ће имати различит став према украјинском или израелском рату.“

Са саговорником подкаста о медијима, који је извештавао са преко тридесет ратишта у Африци, Азији, Европи, Јужној Америци, разговарамо о првом „телевизијском рату“ у Ираку 1991, али и о ратовима у којима није било новинара, затим о колегама које су снимиле сопствену смрт, о његовом првом и потоњим одласцима у Газу, о масакру у Либану и рањеним Палестинцима који су се лечили на Бањици, о томе како га је из Хондураса спасавао Драгослав Шекуларац и о високом официру ЦИА Вилијему Вокеру у Салвадору. 

„Често ме питају да ли бих сада ишао у Украјину“, прича Ђуровић. „За тај посао човек мора бити пуно окретнији, ја више нисам у тој животној доби. Ирак ми је био последњи рат. У једном тренутку ми се учинило да мене метак неће. У Камбоџи ми се пуно лоших ствари догађало на фронту, на срећу не и најгорих. Тамо, кад смо ишли са Кмерима на положај према Вијетнамцима, упао сам у замку са бамбусовим шиљцима, али сам имао срећу, пао сам између шиљака и дочекао се на ноге. У Хондурасу и Салвадору су нас хапсили, јер смо илегално ушли.... Али рат у Босни је био прекретница, јер су по први пут новинари и медијски радници постали циљане мете. Први пут смо почели да носимо заштитне шлемове и прслуке, и да улазимо у блиндирана кола. Након тога су отворени кампови за обуку новинара у Британији и Немачкој – два, сад мислим да их има и три. Обука траје недељу дана. Мени то није пуно помогло, јер сам и раније пролазио много стресније ситуације, али згодно је за почетнике који немају искуства, тек да се навикну на детонације и паљбу и науче како да реагују на околности које су могуће, као на киднаповање или снајперску ватру. Два су предуслова да би се човек, па и медијски извештач, уопште могао бавити преживљавањем у ратним околностима. Један је да буде ментално стабилна личност и да може да доноси одлуке у стресним ситуацијама. Тада људи најчешће погрешно реагују. Прво што помисле јесте да је најбоље да сачувају присутност духа и одсутност тела. Али не, најбоље је само лећи, јер се тада као мета смањујеш. Ако се затекнеш у непосредној ватри често не значи да си ти мета. Ако има неке војске око тебе, гледаш како се они понашају, а ако си сам, тражиш неки први заклон. Други предуслов је да имаш дар, способност за предвиђање. Да би био добар тореадор, мораш да размишљаш као бик. Мораш да мислиш корак унапред: шта ћу да радим у сваком тренутку када се нађем у критичној зони и шта може да ми се деси, снајпер, минобацачи, минско поље... Наравно, пре тога треба урадити процену ризика колико је то могуће. Јер мораш да имаш у виду да ризик у који се упушташ треба да буде сразмеран циљу који желиш да постигнеш. У противном, тај ризик нема смисла.“

Ђуровић одговара и на питања онастанку ратне пропаганде, о томе да ли су сви ратови уназад пола века, како тврди Џулијен Асанж, почињали лажним вестима, шта се догоди ако сниматељ и сам наседне на њих, а шта када се спријатељи с војском која потом учини злочине, и како из угла искусног сниматеља изгледају два актуелна рата.

„Када је реч о Украјини, први утисак је да су медији данас дистанцирани из борбених зона и да доминантно гледамо или војне снимке или снимке телевизија из оних држава које су донирале помоћ Украјини, попут Велике Британије и Сједињених Држава, или пак снимке руских телевизија. Али доминантно гледамо војне снимке, и са једне и са друге стране. Деведесет одсто новинара који извештавају из Украјине су базирани или у Кијеву или у руском прес центру.  У пракси већина ратних извештача не види рат који покрива. То може звучати чудно, али је тачно. Традиционално, медији нису пожељни у борбеним зонама, из два кључна разлога. Један је да би се избегао одлив информација које могу бити од користи за непријатеља, пошто медији умеју, свесно или несвесно, да објаве нешто што може да нашкоди. Други разлог, који може бити и важнији, јесте што ниједна војска у рату не поштује Женевску конвенцију, међународно хуманитарно право и обичаје ратовања. То се пре свега односи на однос према цивилима и заробљеницима, шт су најчешћи ратни злочини. И зато нас избегавају. Чак и ако добијемо дозволу за приступ борбеним зонама, имаћемо пратњу која ће да нас води да не би дошло до непотребне слободе медија, и да нам се укаже на оно што они мисле да ми треба да забележимо.“

У „Бермудском троуглу“ Ђуровић говори и о извештавању о НАТО бомбардовању СР Југославије, о колеги, познатом британском новинару Тим Маршалу, о такозваном патриотском новинарству, непристрасности и дилеми да ли новинар треба да носи оружје.

„Више пута су нам давали оружје кад се иде у неку акцију“, прича Ђуровић. „То су оне специјалне формације и акције у којима нема заробљених. Ако преживимо – преживимо. Питао сам једанпут шта ћу са тим пиштољем који су ми дали? Кажу, то је за тебе, да пуцаш у себе. Срећом, нисам га користио, али давали су нам, из истих разлога, пар пута и бомбе. Иначе сам против тога, јер по протоколу Уједињених нација статус ратних извештача је такав да ми уколико немамо оружје, не носимо униформу, војну опрему и уколико се не понашамо борбено, имамо статус цивила. Борбено понашање подразумева и да војнику поред себе кажеш: аха, ено га – Руси или Украјинци су тамо. То не смеш да радиш, али има безброј примера новинара распоређених по трупама. У Ирачком рату, када су Американци кренули из Кувајта, било их је 700. Највише су се истицали новинари 'Фокса', који су управо то радили – не само да су указивали, него су говорили: 'Данас смо заробили, данас смо освојили или убили...' Они су се идентификовали са америчком војском.“

Ђуровић објашњава зашто сматра да последња акција Хамаса није била тероризам, прича где је још сведочио убијању чак и особља Уједињених нација, о извештавању из ратова који никога нису занимали и како је преживео тзв. „пријатељску ватру“ у Багдаду, на 14. спрату хотела „Палестина“:

„Неколико пута ми се десило да када се пробудим ујутру и гледам у плафон, размишљам где сам, у ком сам хотелу, у којем сам граду, у којој држави. Па, изађем на прозор да погледам и онда видим неки ирачки бункер испред хотела, реку Тигар и схватим: ово је Ирак... Тада, у Багдаду, били смо под великом контролом: док траје ваздушни напад нема снимања и нема коришћења сателитских телефона. Телефоне су нам одузели, али ми смо носили по више телефона, па им предамо један. Више новинара су због тога ухватили и протерали, а мислим да је било око 180 новинара, и можда тридесетак телевизија... Снимали смо свако вече, јер ко би нормалан седео скрштених руку кад се испред њега догађа рат. Небо је горело. Када су Американци ушли у Багдад, сто новинара је напустило град исте вечери. И од нас десет, седам је отишло... Kад су Американци почели уличне борбе, био је 8. април, сећам се, километар и по од нас био је неки мост, и на њему два америчка тенка. Један је нас гађао. Хотел се заљуљао, погодили су пар соба даље од наше, баш у собе колега из 'Ројтерса' и из шпанске телевизије, двојицу су убили, четворицу ранили...“