Зефирино Граси: Забавник је интернет свих младости štampaj

„И даље имамо исту формулу из 1939. године – мало поуке, мало забаве, али никад једног више од другог. И стално идемо по црвеној линији између те две приче, а 'Забавник' наставља да се добро продаје и може сам да живи на тржишту без икаквих проблема. Забавник покушава да прати стил, а не моду. То је као што, рецимо, Патек Fилип, врхунски произвођач сатова, који коштају стотине хиљада нечега, никада није уградио батерију, што сви раде. То појефтињује, повећава продају, има многе предности чак и за оне који купе тај сат. Али не, они и даље праве те механизме ручно и све то раде и опстају и јако добро живе. Тако и ми. Нећемо да пратимо моду, него се држимо неких доказаних ствари које су добре и покушавамо то да промовишемо. Па ко се прими, прими“, каже за Бермудски троугао Зефирино Граси, главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника“.

На 85. рођендан овог магазина, Граси каже да „Забавник“ уређује 35 година пре свега зато што није било других заинтересованих за тај посао.

„Не умем баш то да објасним најбоље. Мислим да сам превасходно остао ту толико дуго зато што je било мало интересената за то место... То је нека посебна врста уређивачког посла за који није било много заинтересованих. Можда их је било неколико за све ово моје време... Кад није хтео ми повећа плату, Дарко Рибникар ми је баш то рекао – да имам најлепши посао на свету. Стално сам био најслабије плаћени главни уредник у 'Политици'. Уређивао сам два недељника и 'мали', онај 'Микијев забавник' и 'Политикин Забавник', била је и релативно мала редакција, било је ужасно много посла. А неки су уређивали месечнике и имали већу плату од мене. Пошто је Дарко био главни уредник три године, оно кад се вратио са дописничког стажа из Каира, онда сам му ја био заменик. Значи, радили смо заједно и он зна какав је то посао и кад је постао директор, одем код њега и кажем: 'Дарко, ево, чему се ради'. А он ми каже: 'То ти је најлепши посао на свету'.“

Са Грасијем разговарамо о академицима који пишу за „Забавник“, и шестомесечним курсевима о традицији „Политике“ које је морао да пролази да би постао новинар „Политике“, о тиражу, самоодрживости, утицају „Забавника“ на формирање генерација, животним навикама младих и старијих читалаца, прототипу „Забавниковог“ читаоца, о будућности стрипа и страху уредника „Забавника“ да ће да га избаце, о претећим писмима читалаца због промене формата и публици осетљивој на сваку грешку, па чак и двосмисленост.

„Нама је, чини ми се, највећа конкуренција самопослуга. Кад дођу мало тежа времена и кад је беспарица, онда људи размишљају шта ће прво да избаце из буџета. Кад морају да бирају између слаткиша који ће купити детету и 'Забавника' изабраће слаткиш, јасно ми је. То се тиче и неких других производа. Самопослугу доживљавам као највећу конкуренцију. Ми немамо другу конкуренцију на киоску.“