Ђуро Радосавовић: Најбоље Милове слогане урадиле су београдске агенције štampaj

„Феномен тог ораторства иде отуд што они преозбиљно доживе себе, потом воле да су духовити, и треће, постоји проблем нових странака. Кад год се појави нова странка, скупи људе и брендира се, на првим изборима обично добро прође. Али то су позајмљени гласови. И то треба одржати. Онда крену свађе око функција, удара им слава у главу врло често, уђу у парламент, а нису спремни, па им и одијела брзо постану мала. А зашто су им мала? Почели су да их користе прије него што су људи почели да их чашћавају. Тако да није само да они хоће да буду оратори и духовити, него константно морају да дају садржај и буду занимљиви, као да су на Инстаграму. Мислим да им је тешко. Морају да се уозбиље кад уђу у парламент, да причају другачије приче од оних током кампање, или да спусте или да подигну љествицу, зависи ко је шта обећавао, и да причају о озбиљним темама, због чега им пада рејтинг…..

Са многим политичарима је проблем да их спустиш, јер полете. Почну да размишљају о себи онако како их види родбина или љубавница на телевизији, а црногорским политичарима је својствена и мегаломанија. Због мање средине, лакше је постати популаран. За то су довољна само два одијела“, каже писац Ђуро Радосавовић.

Гост Бермудског троугла одговара на питања о свом статусу у Подгорици и у Београду, како би у неком новом роману описао Будву данас, а како тунел испод подгоричког суда, о црногорском ангажману поводом резолуције о Сребреници, кампањама у Црној Гори и зашто их никада не би радио за ДПС, о „јересу“ да се не говори онако како НВО сектор диктира и како се ствара парадокс у коме се, као у обрнутом огледалу, националисти и браниоци националиста представљају као „европејци“ и грађанска струја.

„'Рента љевичарима' сам називао људе из Београда, Сарајева и Загреба који су више жалили за Милом Ђукановићем, кад је пао, него што су жалили људи у Црној Гори. Он је био широке руке и све је то било како треба доста дуго и било је безбиједно да тамо неког преко ограде подржаваш, а због тога будеш кул. По потреби су долазили да потписују апеле, гостују по телевизијама, а то су били људи који су у својим матичним срединама изгубили тежину. Сад се огласе ту и тамо, чини ми се више да себи потврде исправност…А можда вагају да виде какве ће бити нове струје, што ће бити нове теме и ко држи кесу од нових играча…

Што се тиче љевице, деснице, националиста, грађаниста и друге Србије, вријеме је за успостављање нових термина. И у Србији и у Црној Гори. Кад бисмо се сви играли, као ја, са термином 'рента љевчари', запатило би се. Али новинарство нема тежину, као раније, јер га преузимају друштвене мреже. Могуће је да ће са Твитера да изађу нова имена. Свакако та потреба неће нестати, јер је дефинисање нужност. Тврдио сам да сам украо националистима наслов књиге 'Црногорски роман', јер ми је било стало да их испровоцирам. Они теже да ти заузму оно што мислиш да припада свима. И не само што га узме, него хоће да га униште, па ти буде криво. То се зове тровање бунара.“

Са колумнистом неколико српских и црногорских медија разговарамо и о карактеристикама две публике, зашто је у Црној Гори лакше притискати неуралгичне тачке и изазивати острашћеност и по чему је тренутна медијска атмосфера у Црној Гори слична Србији после 5. октобра. „Неке партије се толико љуте на медије као да свака жели да има свој. У Црној Гори, у емисији, министра дочекају новинарка и неко из невладиног сектора и заједно га буше питањима и то је разлика у односу на Србију. Јер се Србија поларизовала и нема дијалога. Највећа грешка ДПС била је што су игнорисали 'Вијести', тиме су више изгубили него што су добили и сад мијењају стратегију.“