Светлана Јанићијевић: У послу мора бити небитно за кога гласаш štampaj

„Не могу да одговорим да ли су дневна информатива или документаристика потребније новинарству. Из неког макроугла, више ми се свиђа документаристика, јер у једном тренутку сам схватила да је дневно новинарство такво да буде данас, а сутра више нико не зна шта је било јуче. Шта је рекао Вучић, шта је рекао Тадић, кога то занима сутра? То нема никакав траг, то је бесмислено. Не сводим дневно новинарство само нa вести и на шта је ко рекао, али то те самеље брзо и не видим великог значаја. Документаристика ми је открила неке нове ствари и сећам се само тог осећаја радости када кренеш да истражујеш неку тему, па до чега све дођеш. Посебно у РТС-овој архиви шта све можеш да пронађеш. Није фраза кад људи кажу да је то благо. Тамо трагајући за једним нађеш штошта друго што ти отвори нове видике”, каже у Бермудском троуглу Светлана Јанићијевић, уредница видео садржаја НИН-а.

Са дугогодишњом новинарком и уредницом РТС и Јуроњуза, разговарам о неуобичајеном преласку са телевизије у штампани и онлајн медиј, о уређивању најгледаније емисије у земљи – Дневника 2, о атмосфери у НИН-у и „репутационој кризи“ по одласку већег дела редакције у Јунајтед медија групу, о томе како страначка подела власти утиче на медијске слободе, цензури и аутоцензури и како је у документаристици открила нови смисао новинарства. Шта би искусан новинар и уредник требало да зна о подкастима пре него што се у њихово креирање упусти, да ли је „смисленије“ новинарство на телевизији или на интернету и у штампи, где је данас већа моћ, како је млађе колеге уче новим методама медијског комуницирања, а од чега би она млађе хтела да одучи.

„Не можеш бити добар у свему. Ја не претендујем да све знам најбоље. Послове треба мењати. Наравно, у оквиру професије којом се бавиш и да је то добро ако имаш довољно самопоуздања да знаш да се ту можеш снаћи. Имам ја, наравно, хиљаду несигурности и питања и страхова за које се трудим да се не виде, али још гледам да ли сам на правом месту. Гледам подкасте, али није ми то основни извор информисања. И даље их гледам као место на коме могу чути занимљиве људе. У ово време убрзаних медија и тих кратких, брзих информација и видеа, ја волим да чујем да неко има простора да заврши реченицу, да заврши мисао. Има толико људи које тек у подкасту кад чујем, заправо чујем какве све ширине можеш са њима да достигнеш. И то ми скроз буде занимљиво. И видим да је неким мојим саговорницима то исто пријало. Да они могу да отворено причају без убрзавања, скраћивања њихових реченица. Мени је увек сметало што су неки наши интервјуери сматрали да се динамика разговора постиже тако што саговорника нешто сечеш, као, да се ритам убрза. Некад ми се чини да таман човек треба да каже поенту, а интервјуер га прекине зато што мисли да је дуго причао. А у подкасту немаш ограничење ни програмску шему која ти каже да можеш да трајеш 45 минута. Има своје чари.“