Шведско друштво у музичком огледалу или Каква држава таква и музика: ᗅᗺᗷᗅ-ефекат, више од Евровизије štampaj

Гари Линекер својевремено рече како је фудбал једноставна игра – 22 играча трчи за лоптом, а на крају увек победе Немци. Нешто слично могло би да се каже и за Песму Евровизије – двадесетак извођача у екстравагантним тоалетама пева некакве песме, и нешто налик песмама, плешу, скачу, клизају на леду (било је и то једном, зар не?), а на крају победе Швеђани. Или бар буду у самом врху.

У Ливерпулу су победили трећи пут у последњих десет година; то им је седми евровизијски „прстен“. Последњих (бар) двадесетак година нико други не доживљава Песму Евровизије тако озбиљно као они. Читави тимови свакојаких стручњака ангажовани су за ово и оно, све се студира, анализира, промишља, ни најмања ситница не сме да буде препуштена случају. Од евровизијске песме, наступа, кореографије, сценографије... направили су rocket science.

У чему је штос? Откуд та страст и наложеност?

Само дан после победе шведске представнице Лорин у Ливерпулу 13. маја 2023, док је слављеничка раздраганост још била у пуном јеку, у шведским медијима већ се медитирало о томе који град би могао да буде домаћин евровизијског финала следеће године. Потенцијалних кандидата било је више. Рачуница се зна из искуства.

У евровизијској недељи у Стокхолму 2016. године само хотелски приходи од ноћења скочили су за 80 посто. У Малмеу 2013. тај скок био је још већи – чак 160 посто. А хотелска ноћења и пансиони само су малешни сабирак укупне математике. Евровизијски шоу кошта, али може итекако да се исплати – материјално и нематеријално – кад се зна шта се хоће. Швеђани то знају. Нашли су у томе своју рачуницу, материјалну и нематеријалну.

Шведске вредности

„Евровизија је као петосатна реклама за целу Шведску“, рекао је Томас Јакобсон, челни човек организације „Висита“, која представља осам хиљада хотела, ресторана и других фирми шведског услужног сектора. Јакобсон зна да је победом Лорин у Ливерпулу и његов сектор већ победио, без обзира где ће се тачно евровизијски циркус на крају улогорити. Круцијална ствар је да гости до Шведске дођу; кад су ту, распоредиће се, на опште задовољство; и наћи ће се нешто за свачији укус.

Ако треба измислиће се шта треба. Музеј Абе (ABBA The Museum), додуше, већ јесте – пре пет, шест година. Продаје илузије и шарене лаже. Дозива слоганом: „Walk in. Dance out.“ „Цијена је права ситница“ (улазница кошта 30 евра). Али, туристи воле слаткасту меморабилију. Испред улаза је непрестано ред.

Разочарани навијачи финског представника Каарија, који је упркос највећем броју гласова публике у Ливерпулу завршио други, траже да се убудуће укине гласање „стручних“ националних жирија. Неки тврде и како је победа Лорин намештена – да би Шведска била домаћин на педесетогодишњицу евровизијског тријумфа Абе у Брајтону 1974. године.

Ако је баш то било у питању, можда је и требало наместити. Флешбек 50 година уназад и подсећање како су Евровизија, телевизија, певачи и певачице, публика и европски музички ТВ-шоу изгледали тада, неминовно ће подстаћи на поређење са овим сада.

Да ли је тада, кад је било дупло мање учесника, било више песама и више разноликости? Шта тад беше идеја Европе, шта је сад? Да ли је ово будућност која се тада замишљала и како се она сад замишља?

Указивање Абе 1974. године, гледано овако пост фестум, стварно делује као удар комете. Није то био само историјски прасак у поп музици, него и истински историјски репер и граничник. Тајну неодољивости Абе многи су покушавали да одгонетну. Мени лично најблискија је теза да је то била музичка еманација шведске „утопије“.

Наиме, крајем шездесетих и у првој половини седамдесетих „шведски модел“ државе благостања доживљавао је, са Улофом Палмеом на челу, свој врхунац. Идеал просперитетног, праведног, егалитарног друштва није обитавао само у теорији, постојао је општи осећај да се иде набоље, да се напредује...

Амбиција је зато била да Шведска буде „светски играч“ и да се „шведске вредности“ учине глобалним. На томе се радило не само на политичком и економском плану, него и кроз културу, спорт, уметност... Чаролија није била само у ономе што Шведска јесте, него и у замишљаном, ономе чему се стремило…

Било једном на Евровизији

Интересантан је куриозитет да се зна тачан датум кад је шведска поп музика „преко ноћи“ постала светски феномен: 6. април 1974. године.

Тог дана је песма „Hooked on a Feeling“ шведског састава Blue Swede осванула на врху Билбордове топ-листе (која је главни параметар „интерконтиненталне“ популарности). Ниједан шведски извођач пре тога није добацио тако далеко. Тек неколико њих ће то поновити: Aба, Ејс оф Бејс, Ненe Чери и Роксет.  

Истог тог 6. априла 1974, у Брајтону се одржавала Песма Евровизије. Учествовали су представници 17 земаља међу којима је била и Југославија, а  гласали су само национални жирији, поенима од један до пет.

Аба је победила са песмом „Waterloo“ освојивши 24 поена. друга је била Италијанка Ђиљола Чинквети са песмом „Si“ која је освојила 18, док је холандски дуо Маут енд Мекнил са песмом „I see a Star“ заузео је треће место са 15 поена. Наша Корни група, са песмом „Моја генерација“ завршила је на 12. месту са 6 поена.

Интересантно је да је Аба пет поена добила од Финске и Швајцарске, док од Велике Британије, Италије, Белгије и Грчке није добила ни поен; од Југославије је добила један поен.

Долази тешка индустрија

„Остало је легенда“, рекли би спортски новинари. Оно што је факат, независно од легенде и разних теорија, јесте да је за Абом завладала манија слична битлманији. Наредних година њихови синглови, албуми и концерти продаваће се као луди. „Фирма“ Аба зарађиваће толико пара да ће престизати шведске привредне гиганте.

Незапамћен успех преокренуће и политичко-идеолошку парадигму. Дух времена, а и дух социјалдемократије тог времена, био је такав да се „мотором економског развоја“ сматрала „класична индустрија“ (машинска, аутомобилска, дрвна...) После Абе, музичка индустрија у Шведској је – метафорично речено – инаугурисана у „тешку индустрију“.

Долази и до нечега што у Шведској зову Аба-ефектом – млађим музичарима расте самопоуздање и вера да упркос томе што долазе из релативно мале, географски скрајнуте земље, и из малог језика, могу равноправно да пливају у главној струји светске поп музике. Аба-ефекат допринео је да шведски аутори почну слободније да стреме искораку у „светску лигу“.

Roxette, Neneh Cherry, Ace of Base, Cardigans, Dr. Alban, Europe, Swedish House Mafia, Avicii и многи други постаће препознатљива и велика светска имена; продаваће на милионе „носача звука“... А „Мала Шведска“ (Lilla Sverige), како Швеђани воле да тепају својој географски пространој и ретко насељеној (сада десетомилионској) земљи, постаће уз САД и Велику Британију једна од водећих „поп-музичких нација“.

Швеђани су израчунали и да су први на свету по БДП-у који је по глави становника остварен кроз популарну музику.

Иако пресудну улогу у постајању неке песме хитом понекад одиграју случајност, срећа или сплет околности, хитови генерално не падају с неба. То би могло да се изведе као једно од наравоученија фантастичног документарног серијала „Историја хитова“ (Hitlåtens historia) Шведског јавног сервиса (SVT).

Аба-ефекат 

Кроз мноштво архивских снимака и материјала, као и непосредних исказа и сведочанстава актера, „Историја хитова“ истражује и анализира „стазе и богазе“ којима су се (некад) непознате шведске песме, и не само шведске, пробијале на путу до широке интернационалне публике.

Колико год да је пут сваке песме прича за себе, у случају интернационалних пробоја шведских извођача постоји нешто заједничко и карактеристично – у разним фазама свог бављења музиком, највише на самом почетку, али и касније – добијали су озбиљну „системску“ помоћ и подршку државе; материјалну, логистичку и сваку другу.

Другим речима, држава је била и јесте активан протагониста у креиреању „шведског музичког чуда“. Данијел Јохансон, истраживач музичке индустрије са Лине универзитета, апострофира да је „social welfare“ систем омогућио музичарима да баве музиком и стварају, чак и ако немају велике приходе и нису (унапред) материјално ситуирани.

У Шведској постоји разграната мрежа бесплатних или веома доступних „народних“ и „радничких“ школа и универзитета, који су тековина социјалдемократског покрета и идеје о еманципацији кроз перманентно образовање. Иако се парадигма у новије време мењала, та мрежа школа није уништена, него се тежило прилагођавају новим технологијама и другим изазовима новог доба. Знање се сматра кључем успеха: Шведска је на првом месту у свету по броју „студената“ не од пет до 25 година, него од пет до 105 година.

Каква хоћеш да ти држава буде? Онда пази шта се у њој свира.

Аба-ефекат значио је и конкретну реакцију система на „музичке импулсе“. Примљено је к знању да је популарна музика легитиман позив који одређеном броју људи може да обезбеди егзистенцију и бројне „народне“ школе (и не само оне) биће стављене у службу „печења“ разних сегмената тог заната. Музичко образовање представља у том смислу фундаменталну вештину, али постоји и читав низ других вештина неопходних да би се од заната направио позив.

Држава је, такође, установила праксу директне материјалне и логистичке подршке, првенствено музичарима и уметницима у раним фазама каријере... Значи, полазећи од принципа да је боље да се млади социјализују кроз креативне, уметничке активности, него у кладионицама и сличним местима, држава ће преко Шведског уметничког савета и кроз друге своје „инстанце“ – младим бендовима расподељивати озбиљна средства.

У новије време, сума која се издваја за извођачке уметности се креће око милијарду шведских круна годишње, што је око 102 милиона евра. Али, суштина није у суми, већ у адекватној сетви (како то зову). Значи, не ради се паушално, клијентелистички, „ја теби, ти мени“, већ се „сеје“ по тачно одређеним критеријумима и процедури. Да се жање како се сејало говоре постигнућа на светској сцени.

Иако има доста илустративних примера како тај систем функционише, „развојни пут“ групе Кардиганс из провинцијског градића Јенчепинга са југа Шведске можда је најупечатљиви, јер је у њиховом случају баш све урађено школски. Значи, они нису били никакви богатуни и гузоњини синови и кћери, него им је „социјална држава“ омогућила да добију простор за вежбање, импровизовани студио итд, као и некакав „џепарац“, све то да би могли мирно да стварају сопствену музику. Да тога није било њихове шансе на кладионицама биле би ништавне. Овако су направили светску каријеру, продали више од 15 милиона носача звука, обишли свет...

Од државе добијени „bidrag“ (допринос, донацију) вратили су вишеструко, не само за себе него и за десетине и стотине других који су „bidrag“ добили, а нису тако далеко добацили. Вишеструко су вратили и кроз сав позитиван публицитет који су у светским медијима добијали, јер је то посредно и непосредно био позитиван публицитет и за Шведску. 

Дух музике 

Шведски представник за Песму Евровизије традиционално се бира на  Мелодифестивалену, илити фестивалу мелодија. Мелодифестивален је годинама уназад најгледанији ТВ програм у Шведској. Својевремено је то био једнократан догађај са десетак учесника, али је у последњих двадесетак година форма значајно измењена. Више је такмичарских кругова, одржавају се у различитим градовима широм земље, и више је од 30 песама и извођача.

Иако је номинално примарна сврха Мелодифестивалена да „избаци“ шведског представника на Песми Евровизије, из озбиљно промишљеног и осмишљеног популарног (да не кажем популистичког) сетинга са суптилним подтекстом јасно је да се гледаност Мелодифестивалена користи у сврху социјалне интеграције. Јер, тих тридесетак извођача као да представљају шведско друштво у малом – различите регионе, етничке и старосне групе, родове и сексуалне оријентације, дођоше и староседеоце, бледолике и тамнопуте...

У шведској популацији велики је број дођоша и оних којима су родитељи дођоши (преко 15 посто). У последње две-три деценије прилив дођоша се убрзавао; интеграција је каскала и штуцала. Одатле су се генерисале разне тензије и „(не)успешна интеграција“ не престаје да буде врућа тема у политичкој дебати. Мелодифестивален, са Песмом Евровизије у пакету, показао се као успешан концепт друштвене интеграције. Нема много успешнијих. Зато је све то Шведском јавном сервису, као заступнику јавног интереса, баш тако важно.

Све у свему, несумњиво је настојање да се осећај заједништва и припадности генерише кроз песме и музику. Шта год да је била „теоријска инспирација“ за елабориране праксе, на ум неминовно долази оно Платоново „каква музика, таква држава“. 

Платон је сматрао да је музика веома важна за стабилност друштва и државе, али је у исто време стрепео од њене ирационалне природе. „Начела музике не могу се нигде дотаћи, а да се при том не поколебају и највиши државни закони... Када се стил музике мења, са њом се мењају и основни закони државе.“  

Шта год ко мислио о Аби, једно је сигурно – њихове песме одишу ванвременском свежином и скоро пола века касније; њихове мелодије и рефрене знају и они који их не воле. Да ли се још сећате песама од пре неки дан? 

Актуелна конзервативно-либерална мањинска влада парламентарну већину намиче уз помоћ екстремно десних Шведских демократа, који формално нису у власти, али на различите начине гурају своје „агенде“.

Шведске демократе су рејтинг и имиџ изградиле предано узгајајући анти-имигрантске сентименте и уз то су најгорљивији критичари устројства Шведског јавног сервиса. Нису једини са те десне стране хоризонта који би „све ту променили“...

Зато Мелодифестивален и Песма Евровизије нису само пуки музички и телевизијски спектакли, већ и показатељи климатских промена у шведском друштву.