Границе индустријских политика: Економски раст или еколошка одрживост štampaj

Да је вода „дошла до грла“, односно да је перцепција о могућој климатској катастрофи постала широко распрострањена, може се наслутити из све већег разумевања за некада потпуно маргинализовани „degrowth“ или „НЕ-раст“ покрет. Тако је маја 2023. Европски парламент, односно његова зелена фракција, била домаћин Beyond Growth Conference, са зградом парламента испуњеном младим активистима из бројних невладиних организација, представницима академске заједнице и изабраним званичницама.

Док су на самоорганизованом окупљању у Лајпцигу 2014. учесници сами правили оброке (наравно, веганске), други сличан самит у Загребу, августа 2023, подржан је присуством градоначелника и финансијски помогнут од стране градске управе, те представника Међудржавног панела за климатске промене (IPCC).

Учесници конференција су били углавном млади богати белци, али идеолошки различити: неомарксисти, феминисткиње, присталице деколонизаторских покрета, те од скора и изабрани политичари разочарани обећањима о „зеленом расту“.

Залагање против економског раста

„Degrowth’’ или „НЕ-раст“ је покрет чије присталице сматрају да је на дуги рок наставак оваквог економског раста еколошки неодржив, те се последично залажу за де факто стагнантну динамику економске активности. Џејсон Хикл, економски антрополог и један од идеолога покрета, који је 2020. написао неку врсту „degrowth библије“ („Less is More“, тј. „Мање је више“), дефинише циљ покрета као планирано смањење употребе енергије и ресурса осмишљено да доведе економију поново у равнотежу са живим светом на планети, на начин који смањује неједнакост и побољшава људско благостање.

Георгос Калис, такође важна интелектуална фигура покрета, види као главни циљ „дегроверса“ неминовну, али правичну редукцију протока енергије и ресурса кроз привреду (што је иначе директно корелисано са растом БДП-а), уз истовремено обезбеђивање адекватног нивоа друштвеног благостања.

Термин „degrowth“ би се најбоље могао схватити као „алат“, који се користи да би се преиспитале доминантне парадигме, те да би се „проблеми“ које у 21. веку имамо са идејом и праксом државе благостања, односно њеног финансирања, успешније решавали. Иначе, покрет има корене у директној демократији и антикапитализму, и покушава да изазове централно начело послератне економије: да повећање БДП-а – иначе у снажној корелацији са повећањем емисија угљен-диоксида – доводи до даљег напретка у друштвеном и индивидуалном благостању.

На идеолошком плану, циљ „degrowth“ покрета је креирање мисаоног простора „изван капитализма“, чија је тржишна логика, по њима, преузела превише друштвеног и економског одлучивања. „Дегроверси“, иначе демократе који јасно одбацују једнопартијску државу, су очекивано и изван традиционалног социјализма или марксистичког продуктивизма, чији су еколошки резултати у земљама реалсоцијализма били једнако поражавајући.

Покрет добија на замаху. На пример, недавна директива предложена у Европском парламенту којом се продужава застаревање многих производа и тиме повећава трајност робе широке потрошње, је на њиховом фону. Додатно, у шестом извештају IPCC-а из 2022. први пут се помиње „degrowth“ и потенцира разматрање појма „еколошких граница“.

Оно што највише медијски одзвања је указивање на рекордне температуре (лето 2023. је било најтоплије икада забележено) и последично подизање нивоа мора и океана што би могло да доведе до потапања делова густо насељених држава попут Холандије или Бангладеша, ако тренд глобалног загревања настави да се убрзава.

За популарисање покрета веома је важан 36-годишњи јапански филозоф Кохеи Саито, међународна звезда у успону, чији је бестселер из 2020. „Капитал у антропоцену“ добио многе позитивне рецензије. Он тврди да капитализам организује „људску интеракцију са природним еко системима“ на такав начин да угрожава и људе и природу. Саито је оштри критичар капитализма који, по њему, вештачки ствара друштвену оскудицу, те смо де факто приморани да желимо више. Управо би без прекомерне производње и непотребне потрошње радна седмица могла бити краћа (четвородневна), а слободно време дуже, сматра Саито.

Иначе, сам израз „degrowth“ носи негативну конотацију. Како потенцира Ноам Чомски, када изговорите 'НЕ-раст' то плаши људе, и то је као да кажете да ћете сутра морати да будете сиромашнији него што сте данас (мада циљ није да се заустави економски раст, већ да се уподоби еколошким захтевима).

Терминологија није неважна, те се инсистирање на марксистичким терминима ублажава – „комунизам“ се често замењује „комунализмом“ (муниципализмом), под чиме се подразумева експанзија државе благостања. Саито инсистира на речи commonification, мислећи на заједничко (опште) благостање (богатство). Он полази од тога да друштво треба да буде утемељено на таквој врсти удруживања наших основних потреба, које никако не треба препустити тржишној логици. Наравно, остаје широк простор за тржишне механизме, али уз посвећеност проширењу социјалних услуга као што су универзална здравствена заштита, образовање, јавни превоз и становања.

Међутим, употреба провокативног дискурса може бити и корисна. Наиме, упорна употреба радикалних термина може да утре пут напретку. Пре десет година у Америци нисте могли да изговорите реч „социјализам“, док је данас табу укинут, са политичарима попут Бернија Сандерса и Александре Окасио-Кортез.

Лимити раста

Термин „degrowth“ се први пут појавио у Француској током дебата о ресурсима 1970-их, након што је Римски клуб 1972. објавио свој чувени извештај „Границе раста“ („The Limits to Growth”), који је и даље једна од најконтроверзнијих и најпродаванијих књига о заштити животне средине свих времена.

Аутори ове студије тврдили су да ће евентуална експлозија глобалне популације и последично коришћење ресурса премашити капацитете Земље у року од једне генерације, што ће резултирати наглим падом благостања. Извештај је практично популаризовао идеју да не постоји бесконачан раст на коначној планети.

Индикативне су речи америчког економисте Кенета Болдинга: „Свако ко верује да експоненцијални раст може да траје заувек на планети са ограниченим ресурсима је или лудак или економиста.”

Извештај Римског клуба је био – и још увек је – исмеван од стране мејнстрим аналитичара, који указују да је следећа генерација, супротно налазима, постала далеко богатија, иако је планета насељенија. Међутим, са чисто еколошког гледишта, новије студије природњака сугеришу да је Извештај из 1972. био више тачан него погрешан. Наиме, еколози упозоравају да смо сада премашили четири од девет планетарних граница које дефинишу планету погодну за живот.

Идеја о преоријентисању богатих економија и удаљавању од тежње за растом БДП-а, заједно са етосом антиконзумеризма, антирекламирања и деколонизације, добила је на снази у Француској и jужној Европи након финансијске кризе 2008-09.

Економски раст и повећана употреба материјалних ресурса

Самодекларисани „технооптимистички” мислиоци као што су Ендру Мекафи и Стивен Пинкер се мање-више супротстављају идејама покрета. Они желе убрзавање раста, тј. експанзију БДП-а захваљујући растућој употреби материјалних ресурса. Њихов оптимизам произилази из чињенице да се „раздвајање“ (decoupling) економског раста од повећане употребе материјалних инпута већ дешава, те да се та динамика може убрзати новим технологијама и разумном политиком.

Заиста, постоје докази да је релативни „decoupling“ у току од средине 20. века – истина само у богатим земљама (и то тек након енормног интензивирања коришћења ресурса). Рани докази о дематеријализацији производње роба и услуга, нпр. у САД, још увек не обухватају огромне економије попут Кине и Индије. Питање је и да ли овај парцијални тренд узима у обзир одбацивање материјално интензивне производње од стране богатих земаља или „повратни ефекат“, при чему се ефикаснија и „дематеријализованија“ производња добара и услуга одмах претвара у повећану потрошњу, тако поништавајући еколошке добитке.

„Дегроверси“, са своје стране, тврде да је апсолутно раздвајање илузија. Генерално посматрано, имајући у виду све доступне податке, само хипероптимисти могу веровати да ће сценарио „раздвајања“ довести економску активност у склад са могућностима планете да се регенерише.

Ипак, и технооптимисти и присталице зеленог раста се слажу око једне ствари – да би се избегла најгора могућа климатска будућност, потрошња материјала и емисија угљен-диоксида мора драстично да се смањи. Међутим, начини на који ће се доћи до тог циља су потпуно различити. Први као рецепт виде више раста, а други потпуну реконфигурацију тренутног система, тј. идеолошке матрице.

Критике „degrowth“ стратегија

Како сматра угледни економиста Вим Науде, „degrowth“ би био неефикасан и могао би бити још гори за животну средину, док би спровођење стратегије у индустријализованим земљама тешко погодило земље у развоју (ЗУР) због економске међузависности. Он тврди да смањење БДП-а развијених земаља не би имало значајан утицај на укупну емисију CO₂, пошто већина тренутних емисија (чак 63%) долази из ЗУР, које не би биле обухваћене стратегијом (Кина, на пример, гради еквивалент од две нове електране на угаљ сваке недеље). Због испреплетeности глобалне економије, спровођење „degrowth“ стратегија може несразмерно наштетити најсиромашнијима.

„Degrowth“ стратегија би захтевала прелазак са индустријске пољопривреде на мање интензивне и одрживије аграрне праксе, као што је органска пољопривреда. У случају органске пољопривреде, Немачка, на пример, не би могла да прехрани своје становништво под идеалним органским приносима на целом свом обрадивом земљишту без значајне редукције потрошње меса и смањења бацања хране.

Према „degrowth“ покрету скептичан је и економиста Бранко Милановић, који полази од претпоставке да „degrowth“ имплицира глобални БДП дугорочно фиксиран на садашњем нивоу. Последично, ако би сви становници планете имали глобални средњи приход, доњих 72% светске популације би остварило драстичан раст дохотка, док би приходи преосталог дела популације, углавном на Западу, били срезани за скоро две трећине.

„Осиромашење“ Запада би се одвијалo постепено, кроз трајно смањење производње и прихода. Фабрике, возови, аеродроми, школе радили би једну трећину свог нормалног радног времена; струја, грејање и топла вода би били доступни 8 сати дневно; аутомобили би се могли возити два дана седмично. Јасно је да је нереално да таква стратегија нађе било какву политичку подршку не само на Западу, него и код самих заговорника покрета, као и код владајућих елита у сиромашним земљама.

Милановић сматра да треба размишљати како да се роба и услуге са најинтензивнијим емисијама више опорезују како би се смањила њихова потрошња. Додатно, акције које би водиле евентуалном значајнијем смањењу неједнакости, тј. расподеле прихода, промениле би обрасце потрошње и смањило загађење, будући да богати креирају вишу просечну емисију угљен-диоксида по потрошеном долару од сиромашних (јер троше услуге и робу са интензивним емисијама, попут путовања авионом и више меса).

Упоредо са радикалним позивима да се напусти економски раст као циљ политике, многи економисти примећују да динамика БДП-а, посебно по глави становника, у развијеним земљама већ успорава, наизглед сама од себе и супротно политичкој вољи. Тренд се често назива „секуларна стагнација“, и приметан је у скоро свим богатим (индустријализованим) земљама, посебно у Јапану, Немачкој, Француској, Британији, САД.

Релеватне прогнозе упућују на наставак овог тренда, тј. да је у високо развијеним економијама веома низак раст БДП-а мање-више неизбежан. Успоравање привредног раста прати повећање неједнакости, и консеквентна растућа поларизација и на левици и на десници. Специфичан проблем су опадајуће стопе фертилитета, које доводе до неједнаке старосне дистрибуције радне снаге, додатно оптерећујући системе социјалне заштите.

Практични домети покрета

Суштински, „degrowth“ је немилосрдна критика догме економског раста, пре свега његових еколошких последица. Главна хипотеза је да потребан напредак без раста, за шта су потребни радикално другачији економски систем и начин живота.

Захтеви иду даље од уобичајених позива земљама да постигну циљеве са нето нултом емисијом. Наиме, климатска криза се посматра као друштвени проблем, а њено решавање подразумева реинжињеринг целокупног глобалног социоекономског поретка, посебно на богатом Глобалном северу.

Према присталицама „НЕ-раст“ покрета, док употреба материјалних ресурса и емисија CO₂ не могу бити одвојени од економског раста – иновације, креативност, срећа и друштвени напредак могу. Међутим, овај став игнорише чињеницу да је друштвени напредак током последња два века практично био узрокован убрзаним привредним растом, те да економски раст можда игра и круцијлну улогу у друштвеним праксама и у социо-економским институцијама. Наиме, императив раста је дубоко укорењен у тржишно капиталистичким друштвима, и неопходан је за њихову стабилност.

„Degrowth“ транзиција би стога захтевала не само промену економског система, већ и подсистема на које се он ослања – национална држава, социјална заштита, тржиште рада, образовање, академска заједница, право и финансије – што се чини нереалним.

Овако радикални ставови имплицирају да ће постизање задатих циљева покрета бити тешко или немогуће. Последично, интелектуалне и политичке елите треба да узму у обзир оно што говоре и пишу „дегроверси“, али њихове политике не могу у потпуности одражавати предложене солуције и стратегије. Наиме, независно од економских трошкова таквог приступа, он је са чисто политичког становишта тешко спроводив имајући у виду да би жестоко погодио интересе плутократских, самим тим и политичких елита. Наиме, демократија и економски раст су сами по себи „непријатни пријатељи“.

Ипак, политичке и академске елите, посебно у богатим земљама, морају да нађу начин да се суоче са еколошким проблемима и растућим незадовољством популације, у ситуацији када уобичајени лек – брзи раст – може бити економски немогућ и еколошки проблематичан. Иако нам наука указује да је спровођење елемената програма за који се залаже „degrowth“ покрет неопходно, то политичарима не значи пуно, осим ако им се не помогне да ту поруку успешно пренесу јавности, тј. бирачима.

Оно што охрабрује, поред активне улоге научника у подржавању еколошких акција, је растући број политичара који схвата неминовност ангажмана, односно ризике нечињења. На крају, како тврди Маријана Мацукато, није питање да ли можемо приуштити спровођење еколошки „friendly“ индустријских политика, већ да ли можемо да то не учинимо.