Дванаестогодишњи пакао Трећег рајха: Последњи дани нацистичког царства и Гебелсова визија Европе у 21. веку štampaj

Магловитог јутра 21. октобра 1944. године, преко источне Пруске тутњали су тенкови 2. батаљона 25. совјетске тенковске бригаде, газећи пред собом све што је преостало иза недавно побеглог становништва. Претходно, 16. октобра 1944, црвеноармејци су први пут крочили преко немачке границе у источну Пруску.

Пред Русима је све било пусто. Страх од освете био је огроман јер се знало да се она не може избећи. Један руски војник, не наишавши киломeтрима ни на какво живо створење, написао je на великој плочи: „Ово овде је напуштена Немачка“, и плочу оставио ослоњену на једну спаљену стамбену зграду. Рат се вратио кући.

Пет година Немци су на територији Пољске, Југославије и Совјетског Савеза водили рат за искорењивање ниже словенске расе у корист аријевске расе господара, баш онако како је зацртао Адолф Хитлер. Сад је из Пруске, Помераније и Шлезије хиљаде стараца, жена и деце безглаво бежало пред људима који су тражили наплату цеха за све злочине које су у њиховој отаџбини у немачко име починили припадници Вермахта и СС трупа.

На крају, и Немци су добили прилику да виде како изгледа када туђа војска уђе у дворишта и куће противничког народа и кад се мало обазире на законе и правила ратовања.

Нешто пре него што су Руси ушли у источну Пруску, савезници су на западу пробили немачку границу и освојили први немачки град, Моншау. Већ у октобру Американци су ушли и у Ахен, град у коме је крунисан Карло Велики.

Судбоносна година за немачку историју, сви се слажу, била је 1945. година: „Ми можемо нестати, али ћемо са собом понети и један свет“, објавио је Хитлер у јануару те године.

И заиста, од јануара до маја у Немачкој је умрло и погинуло више Немаца него у свих пет претходних година рата; 300.000 деце је остало без родитеља, а време очекиваног преживљавања за немачке регруте који су те године морали на фронт није било дуже од четири месеца.

Неколико милиона људи је безглаво бежало пред црвеноармејцима; више од 100.000 је извршило самоубиство из страха од освете. Тачно 500.000 тона бомби бачено је на Немачку само 1945. године, а у Дрездену је од савезничког бомбардовања, од 13. до 15. фебруара, изгорело најмање 30.000 људи.

Док су Хитлер и његова камарила још увек фантазирали о „победи на крају рата“, Трећи рајх, изграђен на националистичком хибрису, бесповратно се рушио не издржавши ни 12 од оних 1.000 година које је Хитлер обећао немачком народу када је преузео место канцелара 1933. године.

Немачки градови су већ били претворени у шут и пепео, а британски пилоти тврдили су да се тек гледањем из ваздуха може видети и схватити како изгледа прави пакао.

Западни фронт

Шестог јуна 1944, искрцавањем у Нормандији, западни савезници су започели операцију „Оверлорд“, највећу до тада виђену комбиновану операцију на земљи, води и у ваздуху, у којој је учествовало три милиона војника, претежно Американаца и Британаца, који су из јужне Енглеске прешли Ламанш.

Средином јуна у Нормандији се до те мере исказала савезничка премоћ да је легендарни генерал-фелдмаршал Ервин Ромел предочио фиреру прилично блиску капитулацију. Наравно, таква дрскост и слобода означиле су почетак Ромеловог краја.

У јесен 1944. западни савезници су себе већ видели на циљу јер је испред њих била само равница, а становништво их није сматрало непријатељима. Сви су чекали свршетак рата. Но, Хитлер је стално рачунао на тајно оружје и на преокрет који ће кад-тад доћи, па је, иако свестан положаја Трећег рајха, наредио напад у Арденима како би се докопао великих америчких магацина и стоваришта горива у Штавелоу. 

Две немачке тенковске армије са 600 тешких тенкова су 16. децембра 1944. изненада нагрнуле из арденских шума, на изненађене Американце који због облачног времена нису успели да дигну своје авионе. Но, Хитлерова рачуница показала се лошом јер немачки тенкови нису успели да се домогну америчких резервоара са горивом, што је значило да морају остати ту где јесу. Чим се после Божића небо разведрило, прво што су Американци урадили било је разарање путева за допремање хране, воде, муниције и горива. Хитлерова последња офанзива била је сломљена. 

За разлику од ситуације 1918. године, кад су немачки генерали на сваки начин тражили примирје, капитулација за Хитлера није постојала ни као тема разговора. 

Источни фронт

Од октобра 1944. до јануара 1945. Црвена армија се консолидовала на источној граници Пруске. Било је то затишје пред олују: 2,2 милиона војника, 35.000 топова и 7.000 тенкова у првим данима нове 1945. године стајало је спремно за одлучујући удар на Берлин.

Једанаестог јануара 1945. немачком оберст-генералу Хајнцу Гудеријану на располагању је стајала дешифрована радио-порука из главног совјетског штаба: „Остаје стари позив у госте. Свечаност почиње 13. јануара рано ујутру. Музика је комплетна, играчи нестрпљиви и расположени.“

Концерт Стаљинових оргуља – 200 артиљеријских оруђа, распоређених једно поред другог на сваки километар – започео је 12. јануара, праћен дотад незабележеним непрекидним и вишедневним ватрометом.  

Вермахт је пред Русима био немоћан јер је однос снага стајао 20:1 у корист противника који су већ после пет дана били у Кенигсбергу, садашњем Калињинграду. Сви путеви су били затворени, а становништво у паници. Дотад су због претњи казном сви били у својим кућама, чекајући организовану евакуацију, уколико је буде.

Међутим, кад су се црвеноармејци приближили, панично бежање санкама, запрегама и пешице, по цичи зими, према обалама Северног мора и лукама из којих би се бродовима извела евакуација према Немачкој, коштало је живота хиљаде људи, старица и стараца, жена и деце. Они који су доспели на бродове завршили су на морском дну јер су совјетске подморнице биле неумољиве. Најмање 33.000 људи умрло је у леденој води Северног мора.

Како су се црвеноармејци кретали према дубини Немачке, наилазили су на логоре смрти. Кад су у јужној Пољској доспели до Освјенћима, тј. Аушвица, у логору су затекли само 8.000 заточеника.

Стотине хиљада логораша је претходно истерано и усиљеним маршем упућено према западу на нова места егзекуције. Кроз цело источно подручје Немачке кретале су се колоне изгладнелих логораша које су есесовци пожуривали и тукли кундацима. Ко није могао даље, ликвидиран је на лицу места и бачен у јарак поред пута. Многи Немци су тада по први пут „уживо“ видели оно о чему се у Рајху само шапутало: људе који су годинама убијани само зато што су Јевреји, припадници нижих раса или комунисти. 

Хитлер је свој главни штаб „Вучју јазбину“, у близини Растенбурга у Источној Пруској, напустио још крајем новембра 1944. и уселио се у ново скровиште звано „Орловско гнездо“ у околини Бад Наухајма у Хесену. Одатле се, после пропале Арденске офанзиве, 16. јануара вратио возом у Берлин.

„Западни и Источни фронт су се тако приближили један другом, да се до њих могло стизати трамвајем“, шегачили су се млађи официри којима је исход рата одавно био јасан.

У јануару, кад је Арденска офанзива стала, министар наоружања Алберт Шпер још увек је подгревао Хитлерову залуђеност могућностима добијања рата, тврдећи да постоји довољно „националних снага“ с којима би се у шестој години рата могле превазићи „тешкоће“. Хитлер је на Шперове илузорне наде и предлоге реаговао наредбом достојном римског императора Нерона: „Од 19. марта 1945. па надаље, немачке трупе током повлачења иза себе морају остављати спаљену земљу.“

У берлинском бункеру, Хитлер је објаснио Шперу: „Кад се губи рат, губи се и народ... Немачки народ се показао слабијим у односу на источне народе, којима припада будућност. Они који су остали после рата мање су вредни, јер су сви добри изгинули.“

У априлу су Британци преко равница северне Немачке продрли до Рајне и прешли је. Американци су продирали кроз јужну Немачку и заједно са Британцима дочекивани као ослободиоци. У рано јутро 16. априла, западни савезници успешно су премостили Елбу, док је Црвена армија започела јуриш на висоравни поред Одре и њено форсирање, избивши пред Берлин. Земља се тресла од артиљеријских удара.

„Нашим победама, али и нашом крвљу, изборили смо право за јуриш на Берлин и да као први у њега уђемо“, говорио је маршал Георгиј Жуков својим војницима, мотивишући их пред напад.

У свом бункеру испод рајхсканцеларија, Хитлер је још увек очекивао да непостојећа немачка армија окрене лист и преокрене ратну срећу. На дан 18. априла црвеноармејци су били пред Рајхстагом. На његовој куполи завијорила се црвена застава са српом и чекићем.

Хитлерово самоубиство, 30. априла, објављено је са два дана закашњења и проглашено је херојским делом: „Вођен вољом за спасавањем свог народа и Европе од бољшевизма, он је жртвовао свој живот“.

Истог дана, последњи командант Берлина, генерал Хелмут Вајдлинг, издао је наредбу о капитулацији: „30. IV '45. фирер је сам себи прекинуо живот чиме је нас, који смо му се заклели на верност, оставио на цедилу. Свако ко од сада погине у борби за Берлин, свој живот је жртвовао безразложно.“

Тотални рат

Немачки канцелар Адолф Хитлер желео је тотални рат. Пакао, чија је врата отворио, пришао му је тако близу као никоме другом у историји. Од Шангаја и Сан Франциска до Мелбурна и Лењинграда, од Волге до Рио де ла Плате мобилисано је 110.000.000 војника и стотине хиљада жена.

Две трећине светског становништва учествовало је, на овај или онај начин, у рату. Немачка је у рату била са 53 државе. У току шест година, колико је трајао рат, живот је изгубило више цивила него војника – процењује се да је у рату страдало преко 70 милиона људи, или око 3% укупне тадашње популације на планети (2,3 милијарде, 1940. године), од чега на цивиле отпада две трећине. 

Дуги пут у катастрофу почео је 1933. године. Неколико дана пошто је преузео канцеларску позицију, Хитлер је изјавио да му је за потпуно искорењивање марксизма из Немачке потребно 6 до 8 година, а онда ће са оружјем у руци проширити „лебенсраум“ за немачки народ.

Све што је диктатор предузимао од самог доласка на власт било је у функцији припреме рата. Он је већ 1935. године увео војну обавезу и почео са масовним наоружањем. Запосео је без пардона демилитаризовану Рајнску област и умарширао 1938. године у Аустрију у којој је одушевљено поздрављен. Иако је сваким својим поступком нарушавао Версајски уговор, велике силе се на то нису освртале, већ су му дозволиле да анектира Судетску област која је припадала ондашњој Чехословачкој.

Чак је и Стаљин ступио у кооперацију са нацистичким канцеларом, вероватно се плашећи његовог савеза са западном демократијом која би могла довести до антикомунистичког крсташког рата. Због тога је 1939. године склопио са Хитлером „Пакт о ненападању“. У тајном додатку протокола била је договорена подела Пољске, при чему би Стаљин добио и Балтичке земље.

Тек кад је Вермахт у праскозорје 1. септембра 1939. ушао у Пољску, Париз и Лондон објавили су рат Трећем рајху. Али Пољској није било спаса. За шест недеља одлично наоружани Вермахт прегазио је Пољску коју је, сходно договору са Хитлером, 17. септембра слеђа напао Стаљин.

Био је то први „блицкриг“ у историји ратовања. Иако је током напада на Пољску цео западни део Немачке остао практично без војске, Париз није ни помишљао да уђе у већ објављени рат.

Хитлеру се учинило згодним да после Пољске нападне западне суседе. За непуних шест недеља принудио их је на капитулацију. У мају 1940. Вермахт је умарширао у Белгију и Холандију, а одмах потом преко Ардена, које су француски стратези сматрали непрелазним природним бедемом, тенковима је ударио у леђа изненађеним Французима и Енглезима, које је одбацио до Ламанша. Седма Ромелова тенковска дивизија надирала је према Паризу брзином од 120 километара на дан предводећи 118 немачких дивизија. Париз је без борбе пао 14. јуна, а Француска је капитулирала 22. јуна 1940.

Након оставке Невила Чемберлена 10. маја, новоизабрани британски премијер, 65-годишњи конзервативац Винстон Черчил изјавио је да ће „радије седети на степеницама своје канцеларије у Даунинг стриту и угушити се у сопственој крви, него што ће капитулирати пред Хитлером“.

Све до смрти, Хитлер није могао да схвати због чега Британци нису желели с њим аранжман о подели света, иако им је он то нудио. При свему, Хитлер није распознавао Черчилов смисао за реалност нити је успевао да се ослободи своје таштине нити болесне потребе за величином и значајем. Победом над Совјетским Савезом постао би господар Европе, мислио је, и то би принудило Британце на мир. Због тога је у рану зору 22. јуна 1941. године ловцима-бомбардерима напао руске положаје, а тенковима-амфибијама прешао реку Буг. 

Операција „Барбароса“

Три милиона немачких војника, међу њима 600.000 Хрвата, Финаца, Румуна, Италијана, Мађара, Словака и Шпанаца, кренуло је у правцу Истока. У почетку се „План Барбароса“, назван тако по кајзеру-крсташу Фридриху I Барбароси, одвијао беспрекорно. Немци су са лакоћом заузели Украјину, Белорусију и балтичке земље...

Хитлер је планирао да 7. новембра у Москви одржи победничку параду. Међутим, немачка војска – у којој су били и Хелмут Шмит, резервни поручник и потоњи канцелар Савезне Републике Немачке од 1974. до 1982, као и заставник Рихард фон Вајцзекер, немачки председник од 1984. до 1994. – никада није успела да пробије ни спољашњи прстен одбране Москве.

Упркос немачким гледањима на Совјетски Савез као на тромог колоса на стакленим ногама, Стаљину је успело да 1.500 најважнијих индустријских предузећа, а међу њима и 100 фабрика авиона, пребаци на Урал и даље у Сибир. Све то Руси су прво демонтирали и помоћу 10.000 вагона пренели до сигурних подручја у којима су машине поново саставили.

У Сибиру је произведено много оружја којим су опремљене свеже трупе, а затим почетком децембра 1941. упућене на промрзле Немце који су у летњим униформама покушавали да преживе на минус 40 степени.

У потрази за партизанима којих је било све више, СС и Вермахт спаљивали су села, одводили становнике на принудни рад или су их, једноставно, ликвидирали. У Белорусији је рат преживео сваки шести становник.

Невиђена мржња која се створила према Немцима допринела је и незапамћеним саможртвовањима црвеноармејаца у одбрани своје „родине“. Бруталности које су пратиле немачки напад на СССР нису забележене у претходним столећима. У опседнутом Лењинграду је од глади и у борбама умрло више од милион људи. Укупне совјетске ратне жртве процењују се на 24,6 милиона мртвих, од чега је 16 милиона цивила.

Модерни варваризам у Другом светском рату био је својствен свима. Американци су тепих-бомбама прекривали немачке и јапанске градове чинећи да међу жртвама највећи део буду жене и деца.  

Једна од недоумица у тумачењу Хитлерових „генијалних“ потеза била је и објава рата Америци, неколико дана после 7. децембра 1941. кад су Јапанци бомбардовали америчку пацифичку флоту у Перл Харбору. Хитлер је тиме директно изазавао највећу економску силу света.

Председник Рузвелт је, додуше, већ у то време издао налог за убрзавање израде атомске бомбе. Сједињене Америчке Државе већ су производиле више оружја и ратног материјала него Немачка, Јапан и Италија заједно. Све локомотиве и теретне вагоне које је током рата користио Стаљин, су Русима слали Американци, углавном преко Мурманска, а половина свих руских потреба у бензину, бакру и динамиту такође је покривана из Америке.

Ипак, Вермахт је у пролеће 1942. поново преузео иницијативу. У августу те године, на Ерлбрусу, највишем врху Кавказа, већ се вијорила ратна застава немачког рајха. Но, неуспешни марш на руска нафтна поља стао је Немце милион мртвих, рањених и изгубљених, што је десетковало трупе на истоку. Огромна територија коју је Хитлер запосео само у Совјетском Савезу, била је три пута већа од територије Француске.

Оно што су већ дуго предвиђали највиши немачки официри, догодило се 19. новембра 1942. године: руске јединице пробиле су истањене немачке линије и започеле опкољавање 6. армије која је у Стаљинграду водила борбе за сваку кућу.

Хитлерово тврдоглаво инсистирање на држању заузетих положаја спречило је правовремено повлачење војске: погинуло је 250.000 војника, а од осталих који су отишли у заробљеништво преживела је само неколицина.

Стаљинградска битка означила је прекретницу у рату, пре свега због нестанка ауре немачке непобедивости. Све после тога могло се много лакше предвидети.

Да Црвена армија није ефикасно и брзо показала снагу свог оружја, амерички план бацања атомске бомбе на Берлин, Франкфурт или Минхен био би можда реализован. Уместо једног од европских градова, амерички планери одабрали су Хирошиму и Нагасаки у којима је августа 1945. године под атомском печурком живот изгубило 200.000 људи.  

Дан победе

На небу изнад Браденбурга, 8. маја 1945. године била је велика радост. Кад се приближио авион са америчком и британском делегацијом, однекуд су се појавили руски јуришни авиони и почели своје лупинге.

Доле, на Темпелхофу, савезнике је чекала почасна руска јединица која је цело пре подне под руководством дебељушкастог пуковника вежбала парадне поздраве.

По пристизању америчке и британске делегације, слетео је и авион са представницима владе Рајха, тј. оним лицима која је Хитлер тестаментарно одредио. Руски војници су их одвели споредним путем, не дозволивши им пролаз поред почасног строја.

Делегација на челу са генерал-фелдмаршалом Вилхелмом Кајтелом требало је да ратификује капитулацију која је у нешто једноставнијој форми већ потписана дан раније у Ремсу, али од стране генерала нижег ранга.

Безусловна капитулација потписана је у поноћ 8. маја: генерал-фелдмаршал Кајтел одложио је маршалску палицу, скинуо своју десну кожну рукавицу, ставио монокл и потписао се.

Пошто су и остали Хитлерови опуномоћеници ставили своје потписе на руску, енглеску и немачку језичку верзију документа, што је укупно трајало 15 минута, маршал Жуков је иступио и суво рекао: „Немачка делегација може напустити салу“.

Актом немачке капитулације завршен је најстрашнији рат у дотадашњој историји човечанства. Девети мај проглашен је Даном победе.