Прашњави Балкан Лоренса Дарела и Бели орлови над Србијом: Ужасно место ужасних људи štampaj

Шведска академија чува своју архиву подаље од знатижељних очију читавих педесет година, па документа постају доступна тек након пола века. Тако је слика о Нобеловој награди за књижевност додељеној Иви Андрићу употпуњена тек 2011. године. Тада су историчари добили прилику да завире иза завесе прошлости, да открију детаље изборног процеса али и да се поново увере како дипломатија и висока политика никада не напуштају близину таквих догађаја.

Откривена су тада и имена других писаца који су те године били разматрани као могући лауреати. Један од Андрићевих противкандидата био је и Лоренс Дарел. Није могуће не приметити да су оба велемајстора речи своја ремек-дела, На Дрини ћуприја и Александријски квартет, посветили једном месту о коме су писали кроз разнородне перспективе времена (Андрић) и појединаца (Дарел).

Дарел је у Југославији, а потом и у Србији, интензивно превођен и читан. Његови романи о Александрији и Авињону, али и путописи са Кипра, Родоса, Крфа и Сицилије, имали су и имају своју верну публику. Његова популарност произлази не само из његовог шармантног стила, који је једар али не и претенциозан, већ и из његове биографије која је утиснута у његов књижевни опус. Дарел је започео Александријски квартет напоменом: „Личности у овом роману као и личност самог приповедача, измишљене су и немају сличност са било којом живом особом.“ Никада се није трудио да његови читаоци у то заиста и поверују.

Енглески живот и смрт

Рођен је 1912. године у британској Индији. Као што је био обичај, са једанаест година послат је назад у Енглеску због школовања. То није био повратак кући. Дечак који је говорио хинду није се уклапао у уређени живот интернатског живота. Никада није ни дошао до тога да се нађе унутар универзитетских зидина. У својим раним романима и писмима пријатељима говорио је о „енглеској смрти“. Климу је презирао. У заједницу се није уклапао. Писао је: „Енглески живот је као аутопсија.“ Своју мајку и супругу, прву од четири, жестоко је убеђивао да се преселе у Грчку. Сви заједно су се преселили на Крф 1935. године. Овај период његовог живота познат је пре свега кроз књигу његовог брата Џералда Дарела Моја породица и друге животиње.

Лоренс је на Крфу живео све до 1940. године, када због Другог светског рата и ратног вртлога у коме се нашла Грчка одлази у Египат. Радио је као британски аташе за штампу у Каиру и Александрији. По завршетку рата сели се на Родос, где су британске војне снаге командовале острвом све до 1947. године када је острво предато Грчкој. Након кратког боравка у Аргентини, 1949. године Дарел је постао аташе за штампу у британској амбасади у Београду. Напушта и Београд и дипломатију 1953. године, желећи да се у потпуности посвети писању и животу у неким топлијим крајевима. На Кипру проводи неколико наредних година.

Рођен на врхунцу моћи британског царства, своје најплодније године проводи на Кипру у време када је царство полако али сигурно одлазило у историју. Кипар, још од 1878. године под британском контролом, борио се за уједињење са Грчком, самим тим и против британске власти. Дарел ради као учитељ и чиновник британске управе, преживљава покушај атентата и приморан је да напусти острво. Сели се у Провансу, где ће провести највећи део остатка свог живота.

Ако је Томас Едвард Лоренс био Лоренс од Арабије, Лоренс Дарел свакако може бити Лоренс од Медитерана. Највећи део својих зрелих година, Дарел ће провести на Медитерану или ће тежити да се Медитерану врати.

Дарелов Балкан

Балкан није посебно привлачио Дарела као тема, али његов боравак у Југославији или на ободима Балканског полуострва, као и богатство његове писане заоставштине даје нам могућност да реконструишемо његову менталну мапу овог нашег дела света. „Ја пишем, то ми је као брисач на колима, да боље видим живот“, рекао је Дарел једном приликом. Из сличних разлога се вреди вратити Дарелу, да боље видимо како су друштвени, културни, интелектуални и емотивни импулси овог дела света примани код једног писца чије је искуство, али и значај, надилазило појединачне културе или континенте.

Дарелов Балкан је целовита тема јер се она да пратити кроз четири различита жанра, тако да није могуће рећи да је слика о њему једноставно последица специфичне књижевне форме и њених узуса. Балкан и његова места могу се пратити и кроз његову кореспонденцију.

Дарел је говорио да има три књижевна ујака. Први је био уредник његових дела, пријатељ, песник и нобеловац Т. С. Елиот. Други је био дипломата, пријатељ, песник и нобеловац Јоргос Сеферис. Трећи је био Хенри Милер. Млади Дарел је средином 1930-их Милеру, тада већ чувеном писцу кога пре тога никада није видео или упознао, почео да шаље писма на које је Милер одговарао. Та преписка и пријатељство потрајали су читав живот. Између осталог, Дарел је Милеру писао о Београду у коме је живео. Ову преписку пре неколико година у преводу на српски објавио је Службени гласник.

Током дужег периода Дарел је објављивао шаљиве и сатиричне описе дипломатског живота. Ови првобитно анонимни текстови – који су Дарелу омогућили искреност, али и најсуровији и најсировији хумор – објављени су у књигама Esprit de Corps (1957), Stiff Upper Lip (1958) и Sauve Qui Peut (1966). Прве две су преведене на самом крају живота Југославије, у Загребу 1990. године под насловом Пјевачи дипломатског збора.

Дарел уме бескрајно да забави. Присећа се да је британска амбасада у Београду објављивала лист Balkan Herald. Новца и времена је било мало, а радници у штампарији нису знали енглески. Једном је војни аташе британске амбасаде прекасно приметио да је његов извештај о Суецу одштампан тако да је „зона канала“ одштампана без слова „к“.

У првој посткипарској години, 1957. Дарел објављује две важне књиге. Прва, Горки лимунови Кипра, представља аутобиографске белешке, а историчари књижевности би рекли и вероватно његов најзначајнији путопис. Белешке о другој књизи коју је Дарел објавио те године постоје у Дареловим књигама објављеним на различитим језицима, али не и на српском. Чак ни у Просветином издању Александријског квартета из 1997. године нема спомена друге Дарелове књиге објављене 1957. године. Наиме, те године Дарел је објавио Беле орлове над Србијом – шпијунски роман посвећен монархистичкој побуни на обронцима Голије, где се британски агент затиче уплетен у сукоб бруталне Озне и побуњеника оданих краљу и отаџбини.

Ова авантуристичка књига, вероватно пре свега намењена адолесцентима, на чије би корице име ставио радо сваки српски антикомуниста, свакако није могла бити преведена у Титовој Југославији. Преведена је тек 1995. године у издању куће Соларис из Новог Сада. Рекао бих да никада није добила место које заслужује у јавној свести. Бели орлови садрже све елементе који читаоцу гарантују добрo проведене сате – ту су мрачне и скривене лондонске канцеларије где се размишља о тајновитим догађајима у планинама Југославије, камиони пуни агената југословенске тајне службе спремних да са лица земље немилосрдно склоне и најмањи отпор. Ту негде је и једна француска подморница али и мистериозни брдски побуњеник „Црни Петар“. Не може се баш рећи да постоји обиље шпијунских романа посвећених старој Југи потеклих из пера светски познатих писаца. Могуће објашњење је наизглед лош превод. Професорка Филолошког факултета Биљана Ђорић Француски у тексту „Како су Бели орлови над Србијом тражили своју очевину – о једној веома лоше преведеној књизи“ наводи не само бројне преводилачке пропусте, већ и читаве пасусе који нису ушли у српско издање.

Прашњаве српске равнице

Какав је Балкан Лоренса Дарела? Пре свега је прашњав. Милеру је писао да је Београд прашњава престоница ужасне климе. Прашњавост није престајала у југословенској престоници: „Али ко зна какви нагони могу узбуркати срце поморског аташеа осуђеног на изолацију у Београду, стотинама прашњавих миља од звука мора?“ 

У Горким лимуновима Кипра писао је: „Чак и најсувље и најбезводније острво би било одмор након прашњавих српских равница.“ Када је један чиновник британске амбасаде одлучио да након пензије остане у Србији, Дарел је опет прибегао конструкцији „прашњаве равнице“.

Колико је заправо Дарел познавао прашњаве равнице и њихову историју? Мало. Дунав је, изгледа, у Југославију долазио из Румуније. У току Другог светског рата монархисте је предводио Михаеловић. Љубљана је Лиублиана. Брдским стазама се од Студенице до Дурмитора – тричавих двестотинак километара – под пуним теретом пешице стиже за два дана.

Дарелово (не)знање, сусрело се са тежњом српских и југословенских уредника Дарелових дела да имају разумевања и за неразумљиво. У Дареловом делу Дух места: писма и есеји о путовањима, у издању Градца, можемо прочитати: „Наше читаоце ће можда непријатно изненади податак да Дарел колико воли Грчку и диви се Француској, онолико лоших речи има за Аргентину и Југославију. Али тешко да му се може и замерити када се у обзир узму страшне године од 1947. године до 1950. које је провео у Београду.“ У Просветином издању Александријског квартета читамо да се у „хумористичким размишљањима о природи британске дипломатије“ може наћи и покоја „оштрија инвектива на рачун београдских прилика у оно време“.

Када је писао под псеудонимом, Дарел често није именовао земљу из које су потицале његове успомене, већ је измислио нову – Вулгарију – „неописиво место пуно неописивих људи“ („an unspeakable place full of unspeakable people“; „unspeakable“ би се могло превести и као „ужасан“). Српски шофери који су развозили дипломатски кор били су људи истурених чела, избачених зуба, прстију који се нису раздвајали једни од других и са косом која је избијала из свих делова тела. Длакави српски сељаци имали су масне косе и шаке попут лопата. Друг Бобок, ћелави и знојави босански сељак са лошим енглеским, пратио је друга Пепића, чији је француски био као да га је научио на неком полинежанском острву. У локомотиви, која га је једном приликом водила из Београда у Загреб, ватру су одржавали „неки веома длакави људи са памучним капама који су изгледали као издавачи Достојевског“.

Длакави грубијани

Поједина читања Белих орлова над Србијом истичу да се види контраст наклоности према природним лепотама и ненаклоности према тадашњем режиму. И заиста, у једном писму Милеру Дарел каже да иако му се престоница није допадала, остатак државе је био леп. Поједини описи јесу надахњујући: „Овде су се брда простирала у серији зелених таласа где су се, мекано осликане у контрасту неба, уздизале планине централне Србије, лила, зелене и црвене.“ Међутим, не треба сметнути са ума и да је у Просперовој пећини, путопису са Крфа, Дарел позивао на противљење антрополошком величању балканских села. „Сентимент који се повезује са пастирским животом ових питорескних заједница (које јако цене амајлије против урока и верују у светитеље заштитнике) је пренаглашен.“

Стереотипизација није могла да прође без тог најраспрострањенијег и најопаснијег стереотипа доба империја – оног о лењости. Један директор школе на Кипру, Грк, био је „поспаних и доброћудних очију“. Комунизам је Србима наудио највише јер више није било „добронамерних и тромих“ Срба који су некада постојали. Наравно, Срби нису једини који су есенцијализовани да буду овакви или онакви. „Ниједан Грк не може да седи а да се не врпољи, да лупка оловком или ногом, или да производи звукове језиком. Турчин има монолитну равнотежу, са нотом рептилске концентрације и тишине.“ У тексту који је замишљен као хумористички, Дарел је писао: „Шиптар је припитомљива животиња, једнако свадљив као лабрадор, са карактером златне рибице.“

Бели орлови немају нити један карактер за који би се могло рећи да је избалансиран. Сви комунисти су зликовци, склони превари и суровости. Монархистички побуњеници, иако изазивају више симпатија, не заостају по суровости, поседују некакву надчовечанску посвећеност и снагу. Можда је најубојитија реченица где Дарел представља вођу устаника: „Црни Петар није био сасвим без својеврсне културе.“ Његови саборци били су „длакави грубијани“. Наравно, најбистрији и најспособнији је британски агент, који на крају шармантно тугује зато што није успео да сачува свој штап за пецање.

Британска изузетност

Књига о Кипру само на први поглед нема директне везе са Балканом. Не само зато што Дарел и ту пише о „одрпаним капама и ципелама, јевтином капуту и торби, који су осим глади и очаја биле једине особине народне револуције у Југославије“. Дарел је на Кипру био у време када је експлодирала жеља за уједињењем – Ένωσις (еносис) – Кипра са Грчком. Дарел за то није имао разумевања. У уједињењу је видео само лоше. Грчка је  наводно доносила банкрот, велике порезе и лошу администрацију.

Напади на полицију и британску администрацију постајали су све чешћи. Дарел је писао да је полиција била недовољно бројна и неспремна. То је далеко од целовите приче. Брајан Дрон је пре неколико година у сјајној књизи Brutality in an Age of Human Rights: Activism and Counterinsurgency at the End of the British Empire показао целовитију причу. Борба кипарских Грка за уједињење одигравала се у време када су људска права постала термин који политика није могла да заобиђе. Поред тога, Грчка је била чланица НАТО, а кипарски Грци били су често у енглеској образовани правници. Њихов глас се далеко чуо. Британске власти на Кипру не само да су прибегавале увођењу ванредног стања, цензуре, јавних и колективних кажњавања, хапшења и затвора без суда, већ су и кроз разне правне и реторске праксе покушали да обеснаже оптужбе да крше људска права.

Дарел је веровао у британску изузетност. Британија није била попут других империја. Писао је: „Да смо ми Руси или Немци, проблем еносиса би се решио за пола сата серијом масовних убистава и депортација.“ Али он није био само посматрач, писао је предлоге британској управи и извештавао је о разговорима које је водио са Грцима на острву: „Следећег јутра презентовао сам Влади кратак политички извештај у коме сам покушао да сажмем фрагменте свих тих разговора у нешто што може заинтересовати доносиоце одлука. Закључци које сам донео били су угрубо ови: тренутна ситуација може бити замрзнута и манипулисана док је још увек у оперетској фази, да тако кажем, и могла се преокренути ласкавим речима. Постојала је добра шанса да добијемо можда петнаест или двадесет година само на обећању да ће бити демократског референдума [о будућности Кипра].“

Да ли је и Кипар био део Балкана? Да. Грчка побуна на Кипру била је без сваке сумње насилна и често немилосрдна. Страдали су многи. Понекада су убијани и они цивили за које се сумњало да су издајници. То је било „типично балкански“ писао је Дарел.

Индустрије свести

Оно што Дарелов случај чини још интересантнијим јесте што он није био без широког искуства када је реч о менталитетско-географским посебностима. Штавише, сам је имао прилике да осети различите хијерархије и њихове неправедности. Дарелови рани текстови, пре свега због сексуалне, готово поргнографске садржине, дуго нису проналазили издаваче у Британији. Готово је легендаран одговор који је Т. С. Елиот упутио Дарелу након што је прочитао рукопис Дарелове Црне књиге: „Дело је величанствено. Наравно, не можемо га објавити.“ Књига је објављена у Паризу 1938. године. На енглеско издање се чекало све до 1970-их. Када су током 1960-их власти Велике Британије почеле да ограничавају имиграцију обојеног становништва из некадашњих колонија, Дарел, рођен у Индији, изгубио је право да без визе улази у Британију. Један од најчитанијих писаца енглеског језика морао је да тражи визу попут потпуног странца.

Враћање Балкану Лоренса Дарела важно је не зато што живимо у времену када се – понекад и претерано са преданошћу каквог инквизитора – листају странице познатих књижевника и траже они делови који се не могу помирити са вредностима нашег доба. Данас, када је однос према различитости и различитима са правом једна од важнијих политичких тема, истраживање стереотипа који су нормализовани и опстају до наших дана, важна је тема. О Дарелу и Југославији и Балкану први је критички писао Светозар Игњачевић. Потом је Весна Голдсворти у својој веома утицајној књизи Измишљање Руританије сместила Дарела у контекст „империјализма маште“. Како је Голдсвортијева приметила, балканске замршености и политичке кризе дуго су храниле „индустрије свести“.

Од објављивања Измишљања Руританије прошло је четврт века. Међу онима чији глас може глобално да се чује, постоји много више осетљивости када се говори о периферним деловима света. Сви они који су, посебно од 1990-их, писали о балканским стереотипима, упозоравали су на једну опасност. Балкан, баш зато што у њему живе бели људи и део је Европе, омогућава да се о њему може написати било шта, без опасности да уследи оптужба за расизам или неку врсту замишљене супериорности. О Балкану се може написати оно што тешко може проћи када је реч о Блиском Истоку или другим деловима света сложене савремености. Можда баш зато што су сви бели, слика може бити црно-бела. Зато се вреди враћати темама као што је Дарелов Балкан.

Историја је некако пуна симболике, потребно је само пажљиво посматрати. Дарел се на Кипар преселио да би живео у миру и писао. Одабрао је село које су давних дана основали француски крсташи на путу за Свету земљу. Село носи име Belle Paix (фр. лепи мир). Дарел је Кипар напустио због страха за сопствени живот.