Из мануфактуре окамењеног папира: Андреа Ивановић Јакшић у потрази за тлом под ногама štampaj

Београдско-крагујевачка галерија „Рима“ консеквентно хвата корак у уметничком погону аустријске престонице. Иде се тамо где и сви релевантни домаћи играчи, у Улицу Schleifmühl (Воденичку), такозвану бечку галеријску миљу опоре савремене уметности. У Воденичкој 1 „Рима“ представља радове сликарке Андрее Ивановић Јакшић из Зрењанина. Њене слике-објекти су сачињене од грубе папирне каше куване у лепку, воску и другим везивним материјалима, осушене на тврдину планинског камена, па у насилној акцији елемената обрађиване до експресивног концепта. Да ли после таквог шок-третмана папир остаје скамењен, или само окамењен?

У цеховским круговима генерално важи правило да се дела и опуси не смеју објашњавати из биографије уметника. Није да то доноси несрећу, није лоша карма, само евиденција ниских професионалних стандарда аналитичара и интерпретатора. Упркос томе, након што на почетку подржи такав канон, свака уметничка монографија, сваки приказ или каталошки текст, чине управо то у шта су сами себе уверили да неће јер није примерено – доведу у везу дело и биографију. Кажу да је колорит земљан јер се аутор борио са демонима; форме експресивне јер се сећа мириса и боја детињства.  

Одатле се лако дође до тога да је Рафаел волео жене не само на платну и у мермеру; да параноидна перспектива касног Мунка рефлектује његов алкохолизам; да иза силовитог chiaroscura на Каравађовим сликама стоји силовити карактер. Или да иза бестежинских кутија Џозефа Корнела стоји асексуални аутор који се читавог живота хранио искључиво слаткишима, на крају и умро од перфорације желуца. 

Amor fati

У делу Андрее Ивановић је немогуће прескочити чињеницу да је била избеглица рата. Рођена је 1979. у Славонском Броду, у њему живела до 1991, кад је са породицом напустила Хрватску. Да ли је морала, тако рано у процесу распада Југославије? Да ли су били жртве што су отишли, или би били жртве да су остали? Јесу ли бежали у последњи час једва, унапред видовито, или из принципа, јер им се није допадало оно што долази? Већ код оваквих питања се показује политичност терена који уметност покрива, чак и онда кад тврди, посебно тада, да се бави универзалијама.

Ивановићи нису одмах дошли за Србију. Најпре су бежали по Европи у свим правцима, борили се за опстанак, дисали тешко, сагоревали у неизвесности, док се нису скрасили у Зрењанину и заволели своју судбину. Картографије тог типа је феноменолог Мишел Серто звао биографске мапе просечене ходањем.

Кад се Андреин досадашњи опус погледа на тај начин, њени наизглед концептуални наслови одједном постају темељно егзистенцијални и физички. Циклуси се зову „Диши дубоко“, „Жртва“, „У свим правцима“, „Опстанак“, „Сагоревање“, „Прелазак и пролазак“, „Лебдење“, „Воли своју судбину“. Све апстракције рођене из буквалног.

„Текст и мртво цвеће, предмети, гареж“

Андреа Ивановић је завршила Академију уметности у Новом Саду, сликарски смер, у класи професора Милана Блануше. Формално, она је сликарка, иако се објекти које ствара само условно могу назвати сликама.

Нису ни скулптуре, јер поседују диспозитив слике, прозора, јер висе на зиду, њихова неспектакуларна папирна или платнена позадина потпуно сакривена од посматрача.

„Волим Дирера“, наводи ауторка свој први велики узор из сликарства. Други је немачки сликар Анселм Кифер (р. 1945) који прожима материју и концепт користећи „текст и мртво цвеће, предмете, гареж“. Трећи је из поп културе, и није њен, више асоцијативни кад се погледа Ивановићкина слика у „Римином“ каталогу: заштитна опрема на глави, лет-лампа у руци, гола рамена због ватре, слика и прилика Џенифер Билс из филма „Флешденс“ (1983).  

У материјалном смислу, Андреа ствара слике-објекте које одстоје са зида неких десетак сантиметара. Категорију pittura oggetto/слика-објекат дефинисали су италијански спацијалисти Лучо Фонтана (1899-1968), Енрико Кастелани (1930-2017), пре свега Агостино Боналуми (1935-2013). Они су интегрисали реалан простор/spazio у слику и тиме подривали илузионизам, а свеједно остајали у класичном диспозитиву слике на зиду. Барем онда кад нису експлицитно стварали скулптуре и пластике.  

Фонтана је просецао платно и отварао поглед на трансцендентални простор иза, играјући се са теолошким мотивима посматрања Бога/visio beatifica. Некад је градио просторни волумен у супротном смеру, као Андреа, не од него према посматрачу, тако што би платно покривао густим слојевима акрила, у који би лепио песак, каменчиће, злато и стакло.

Кастелани је користио скромна монохромна платна којима би онда ребрасте дрвене конструкције испод давале изглед старомодне даске за прање веша, док би ексери, закивци и тапецирка с горње стране провоцирали игру сенки и светла.

За своје „слике“ је Боналуми сковао термин „просторне јединице“/spazio ambiente. Скулптурално би обрађивао платна, жуљао их испод док се са њих не би уздигле „шкрге“ непознате звери. Добијена испупчења је покривао дебелим слојем емајла и лака, и тако у илузионистички простор убацивао екстензије реалног. „Моја дела нису обојене форме, већ форме од боје“, био је Боналумијев кредо.

Pittura oggetto из шездесетих је објекат заробљеног светла. Од тада је слика-spazio еволуирала кроз технике и поступке низа савремених уметника. Код Андрее је постала објекат заробљене земље. Не Земље-планете, не земље у којој се живи, не земље као супротности за небо, већ земље на којој се стоји кад није бетонирана. Тло, прљавштина, „dirt“, рекли би Енглези и мислили на исто.

Утицаји и узори: „Свашта ме нешто интересује“

То би био први пункт у коме Андреа Ивановић изневерава утисак посматрача – миметичко коришћење материјала. Улогу тла не игра земља, ни као прашина, ни камен, већ папир. Као и у случају италијанских спацијалиста, поступак подразумева солидну количину насиља. У свом зрењанинском атељеу, сликарка дуго кува папир у смеси воде, смоле, лепка, гуми арабике и других везива. Кад се претвори у безобличну лепљиву масу, папир се као облатна наноси на папирну, чешће платнену подлогу разапету на слепом раму. Кад се маса охлади, постаје тврда као камен, мапа непросечених стаза кроз стеновити месечев пејзаж.

Тада почиње феноменолошко уписивање стаза, удубина, гребена  и ровова, који као орнаменти  покривају простор слике. Уз помоћ лет-лампе, чекића, борера и свега осталог што у правим рукама поседује моћ да уништи, поломи и укроти, Андреа Ивановић ствара карамел-златно-браон, некада и сасвим црно тло.  

Боја је други пункт у коме уметница изневерава утисак посматрача. Бело папира је нестало, Гутенбергова галаксија је дефинитивно скувана са пилећим костима. Остао је само привид смеђкасте земље препуне ожиљака од лет-лампе.

Остало је само тло под ногама.

Андреа: „Ипак сам ја дете рата. Мислим да то јесте окидач за моје стваралаштво, бунт и жеља за експресијом. Одатле и тај мотив – може да буде тло, а може и да га не буде.“

Дуги живот за „Кратки живот“ 

Снага Андреине уметности је у материјалу и обради. Те слике, као велика „Жртва“, показују апстрактне орнаменте који теку и никако да заврше, јер не постоји рам који би их разграничио од околине. Оне немају меру краја и конца, фрустрирају одсуством епилога, иако, рецимо, циклус „Кратак живот“ већ у наслову носи епилог. 

Њене слике се гурају у реални простор као метафоре с ожиљцима. Све што је из зрењанинске радионице стигло у Беч, каже Андреа, зове се тако: „Кратак живот“. Што је варљиво, јер оне не говоре о крају стазе, већ о епилогу који се креће „у свим правцима“. Орнаментална текстура показује какав живот којом трасом – сређен, испуњен, изгубљен, неуредан, изгорео или златан. И позлата је варијабилна, једном у мимикрији мозаика од изваљаних фолија, други пут као пластика планинских гребена.  

Аурефлексивност медија и материјала би била једна карактеристика којом слике-објекти Андрее Ивановић напуштају биографску меморију тла под ногама и постају нешто друго – апстрактна уметност, концептуални систем и универзални језик идеја. „Избеглица из Хрватске“ није дугометражна категорија, у најбољем случају је кратки документарац.

Ауторка интерпретира властито дело као отисак „идеје“ у материји, дакле платонистички, што је кредо доброг дела савремене уметности. Код ње и буквално. „Кад удари идеја“, пише „Римина“ кустоскиња Невена Мартиновић у каталогу изложбе, у референци на рани циклус Андрее Ивановић „Философирање чекићем“ (2005-6). Поступак је једноставан, колико и генијалан – преко нешто дебљег папира положеног на бетонску плочу, уметница би ударала чекићем из све снаге. На папиру би се појавиле ране и ожиљци, чак и мимикрије графита и пепела, у резултату неправилни орнаменти на носачу, који би онда даље био третиран као било који цртеж, урамљиван и качен на зид.      

Понета властитим орнаментима, који често „теку“, паралелни и очешљани, ауторка се пре свега позива на Хераклита. На panta rei, све тече, али непосредније на његов „hen“ концепт, принцип „једног“ из кога се извлачи постојање свега. Хераклит, први дијалектичар који је спајао супротне полове, спаја у концепту и Андреин циклус „Кратког живота“ са обећањем одложеног епилога.

За оне који почну да беже тако рано у животу, још више кад схвате да је бекство универзално, да то не чине само избеглице, већ и они који се не мичу из родног града, Хераклит је прво уточиште. Ниче логично друго, са поруком amor fati, воли своју судбину, лакше ћеш да је поднесеш.  

Рим(а) у Бечу

Беч је град динамичне, бруталне галеријске сцене. У тој средини београдско-крагујевачка Галерија „Рима“ већ неколико година консеквентно гради присуство. За српске галерије је Беч атрактиван као регионални центар са фокусом на централну и југоисточну Европи, где спада и Србија. Све актуелно ново и савремено што стиже из Београда, овде није егзотика, већ конкуренција.

Поред редовног присуства на „Vienna Contemporary“, главном бечком сајму савремене уметности који се одржава средином септембра, „Рима“ је сада први пут кренула у освајање галеријске свакодневице. За премијеру је изабрана Воденичка улица, урбани потез између Нашмаркт пијаце и Цркве Минимита/Ordo Minimorum.

У Воденичкој (Schleifmühl= тоцило) наставља да живи дух старих заната и мануфактура. Тамо где су некад стајале радионице, ударали мајстори и протрчавали шегрти, данас владају галерије. Најпре су, једна по једна, почеле да ничу оне које су промовисале ново и ризично. Онда су и етаблирани из центра почели да отварају експозитуре. Отети се шарму Воденичке улице, пословној релевантности до које се попела, постало је немогуће и за највеће бечке галеристе.

Одмах десно од „Риме“, тамо где изнад наоко запуштених роло-врата стоји стари индустријски натпис „Магацин књижаре Рајхман“, сместила се експозитура Галерије „Charim“, првог суседа бечког „Доротеума“. Само што су се уселили, још ни таблу нису променили. Вероватно и неће, аутентичности ради.

На отварање „Charima“ дошао је израелски амбасадор Мордекај Родголд, на отварање „Риме“ српски Небојша Родић. Мимоишли су се за 24 сата, али иза себе оставили симболички печат државе која разуме шљакерски, негламурозни принцип рађања концепта и апстракције савремених.   

Укратко – сви који у уметничком животу Беча нешто нуде и продају са погледом на будућност и надом у новог Пикаса или Баскијата, окупили су се у Воденичкој код Нашмаркта. 

Да једни друге држе на оку.