Пољска у Андрићевом срцу: Мирно београдско поподне са Виславом Шимборском и неснимљени Вајдин филм о травничком слону Филу štampaj

У некој (још увек) ненаписаној књизи о Андрићу и Пољској, најбољи могући мото био би један цитат Милоша Црњанског, из његових „Хиперборејаца“, који гласи овако: „Пољска. Читава једна земља може, ма како то невероватно било, да стане у једно једино срце људско. И да преживи вечно. Довољно је да кажем само једну једину реч – вјечорна – место вечерња, па да угледам, кад затворим очи, читаву ту земљу, Варшаву која гори, и морске таласе који се преливају по Поморжу“.

Многи су нотирали траг Данила Киша у једном стиху песме „Филигрански плочници“, док овај траг Црњанског у наслову песме са „Сунчане стране улице“ готово да није регистрован.

Једно краковско пролеће

Андрићев теча у чијој вишеградској кући је одрастао, његов, у много чему, заменски отац, био је Пољак. Његова веза с Пољском почиње, дакле, већ у раном детињству.

Након тога, као двадесетједногодишњак, после семестра који је прoвео на Универзитету  у Бечу, он жели да се пребаци на студије у неку слoвенску земљу. Испрва га највише привлачи Русија, али избор напослетку пада на Краков.

У тај град Андрић стиже у априлу 1914. Уписује се на Јагелонски универзитет. Као начитан младић, вероватно зна да је универзитет добио име по чувеном пољском краљу чија жена Јадвига је била ћерка Јелисавете Котроманић, босанске принцезе. Постоји, дакле, снажна историјска позадина везе његовог завичаја и града који је заволео на први поглед.

Андрић је Краков толико заволео да га је целог живота у вези његовог властитог боравка у Кракову чак и сећање варало. Андрић је, наиме, у Кракову провео непуна три месеца. Кад је дошао, већ је почео април, а град је напустио крајем јуна, „у страшној хитњи“, након што је чуо за Сарајевски атентат.

Иако је касније у животу често говорио да се за њега свет трајно дели по критеријуму ко је био на којој страни у лето 1914, па је јасно да то време сматра важним и формативним, он је обично говорио како је Кракову живео пола година или чак и дуже. Очито да је то време било „густо“ и да је чак у непуних стотину дана стекао више искустава него што се у тако кратком периоду обично стекне: од релације са Пољакињом рођеном у Бањој Луци која је, по свој прилици, била прототип за књижевни лик „Јелене, жене које нема“ до једног необичног и за мистификацију необично заводљивог сусрета са Робертом Ситон-Вотсоном.

Углавном, као човек талентован за језике, Андрић је доста добро научио и пољски. И до веза с пољском културом ће му бити стало до краја живота.

Једна београдска јесен

Непуних пола века од свог краковског пролећа, у јесен 1963. године, судбина Андрића доводи у контакт с двоје још увек релативно младих пољских уметника који ће у наредним деценијама стећи стварну светску славу. Најбољи траг тог контакта налазимо у књижици „Спомен на Андрића“ Свете Лукића коју су 1986. објавиле београдске Књижевне новине.  

Готово успутно у овој књизи, Лукић помиње како је крајем новембра 1963. био домаћин културној делегацији Пољске у којој је доминирала „изузетна, модерна песникиња Вислава Шимборска“.

Шимборска је у то време четрдесетогодишњакиња. Ове, 2023. године, дакле, навршава се тачно стотину година од њеног рођења. Бисерка Рајчић је пре неколико дана подсетила на ову јубиларну годишњицу и на чињеницу да је тим поводом текућа година у Пољској посвећена сећању на ову песникињу.

У том тексту она наводи да у Пољској многи и данас критикују Шимборску зарад чињенице да је до 1966. била чланица Комунистичке партије. У том смислу је вероватно и логично да је три године раније могла бити чланица званичне државне делегације у сврху културне размене са Југославијом. Као документарни траг ове посете, настала је и фотографија на којој су један актуелни добитник Нобелове награде за књижевност и једна будућа добитница исте награде, која ће је добити за тридесет и две године. А у том тренутку су и обоје чланови Комунистичких партија својих земаља.

Песникиња је још (релативно) млада, носи (релативно) кратку сукњу и пуши цигарету. У тренутку кад је фотографија настала, Андрић не разговара с њом, али је загледан у њу. Фотографија има занимљиву културно-историјску вредност. Нису честе слике где су скупа неко ко је добио Нобелову награду две године раније и неко ко ће је добити за тридесет и две. 

Једно новембарско писмо

Не знамо тачан датум настанка фотографије, али знамо да је реч о крају новембра или евентуално почетку децембра 1963. Практично у исто време, тачније 23. новембра 1963. (а то је тачно дан након атентата на председника САД Џона Ф. Кенедија у Даласу), Андрићу писмо пише пољски режисер Анджеј Вајда.

Писмо (у преводу) гласи дословно овако:

„Уважени господине,

већ неколико дана, заједно с мојим пријатељом Светом Лукићем, размишљам о могућем филму који би одговарао духу и стилистици Вашег књижевног дела.
Задатак је изузетно тежак, али због тога и пасионантан. Филм управо сада прави прве кораке и стара се да освоји оне области психологије и драматургије које у Вашем стваралаштву имају савршену и завршену књижевну форму. Ипак, ја верујем у филм и мислим да постаје све озбиљнији; због тога верујем у могућност налажења филмског еквивалента за лепоту амбијента, психолошке атмосфере, пејзажа и ситуација које тако обузимају моју уобразиљу при читању Ваших приповести и хроника.
Мислим да ће Вам Света објаснити резултат наших намера и општи правац кога се треба држати приступајући том послу. Остављам то његовој елоквенцији – и имам скромну наду да ће он наићи на Ваше разумевање и пристанак.

Шаљем изразе поштовања и дивљења,
А. Вајда“.

Писмо није стигло поштом, него га је донео Света Лукић лично. Милица, Андрићева супруга, није била код куће, па је Андрић можда и мало опуштеније причао о томе како су Пољакиње за њега биле фаталне жене које су се у његовом животу појављивале „на одсудним прекретницама и на косој светлости неодгонетљиве тајне“.

Андрић се пред Лукићем присетио и својих краковских дана, када је тај град био „сиромашна погранична варош“ у којој је сарајевски студент Андрић био „најсиромашнији“.

Пропала филмска комбинација

Андрић је иницијално био спреман да Вајди изађе у сусрет. А продуцентска кућа „Авала филм“ била је спремна да након „Сибирске леди Магбет“ финансира Вајдину екранизацију Андрића.

Вајда је у преводу на пољски прочитао практично сва важна Андрићева дела, па је дошло време за избор предлошка. Најпре је одбачена „Госпођица“ јер није била „довољно бизарна“. И „Травничка хроника“ и „На Дрини ћуприја“ су из филмске перспективе биле проблематичне јер им у средишту није живи лик, него град, односно мост. Интересантно, још ономад, кад су телевизијске серије биле много мање модерне, Вајда је забележио да су два најобимнија Андрићева романа погоднија за адаптацију у форми ТВ серије, неголи играног филма.

Као најзгоднији филмски предлошци из Андрићевог опуса Вајди се указују Андрићеве дуже приповетке, „повести“, попут „Аникиних времена“, „Маре милоснице“ или „Приче о везировом слону“. Међу њима се опет Вајди као „најпотентнија“ учинила потоња, „Прича о везировом слону“, дакле.

Направљен је својеврстан експозе, не још увек права адаптација, а затим је Вајда, из овог или оног разлога, одустао. У комуникацији са Андрићем то је појаснио својом спознајом да Андрићева проза „не тражи“ екранизацију.

Андрићу се та теза веома допала. Цела прича је, међутим, Свети Лукићу била драгоцена јер га је повезала са Андрићем, па је и у будућности могао Андрића представљати својим пољским пријатељима. Тако је с јесени 1965. године, Лукић организовао да се у кафани хотела „Метропол“ сусретну  Иво Андрић и Казимјеж Брандис.

Ноћно небо изнад Београда

Пишући пред крај живота аутобиографију под насловом „Филм и остатак света“, Анджеј Вајда бележи да на телевизији гледа „ноћно небо изнад Београда“, а на њему „светлећи пут навођених пројектила“. Југословенска деоница његове биографије и филмографије остала му је жива у сећању до краја живота.

И Вислава Шимборска се после 1963. вратила у Београд и Србију. Путујући за Стругу, на фамозни поетски фестивал, у друштву своје пријатељице, песникиње Уршуле Козјол, навратила је до свог преводиоца Петра Вујичића, односно до његовог стана у Чика Љубиној улици, на кућном броју 6.

У интригантном есеју „Неснимљени Андрић“, Срђан Вучинић је имагинирао филмове великих режисера по појединим Андрићевим предлошцима, приложивши листу аутора који би, по његовом мишљењу, „најбоље или најзанимљивије, у кључу њихове особене поетике, превели дато дело у језик и структуру кинематографа.“ Имагинарне екранизације Андрићевих дела које Вучинић наводи су следеће:

„Свечаност” – горка комедија; фантазми малог човека – Јиржи Менцел.

„Омерпаша Латас“ – историјски спектакл, студија личности тиранина – Акира Куросава.

„Проклета авлија“ – атмосфера филм-ноара; реконструкција прошлости и минулих живота – Орсон Велс.

„Мара милосница” – егзистенцијални хорор; процес дереализације и растакања личности пред демонским силама света – Роман Полански.

„Зуја” – редукованих дијалога, без музике; модели уместо глумаца; аскетизам форме, чисти филм саграђен на тишини – Робер Бресон.

„Смрт у Синановој текији” – драма сусрета са смрћу и тренутка истине; продор у потиснуто и неизрециво једнак бласфемији – Ингмар Бергман.

„Прича о везировом слону” – гротескно разоткривање механизама страховладе и „заробљеног ума” – Анджеј Вајда.

„Жена на камену” – егзистенцијална драма жене; старење и пропитивање властитог смисла – Кшиштоф Кјешловски.

„Пут Алије Ђерзелеза” – легенда преточена у ликовност призора; кадрови стилизовани попут сликарског платна – Сергеј Параџанов.

„Мустафа Маџар” – поетика свирепости и масакра – Сем Пекинпо.

„Мост на Жепи” – уметнички подухват као фанатизам, чудо и искупљење живота – Вернер Херцог.

„Травничка хроника“ – судар светова и цивилизација Истока и Запада; филмски еп – Бернардо Бертолучи.

„Летовање на југу” – мистерија и хорор у додиру са оностраним – Алехандро Аменабар.

„На Дрини ћуприја“ – Емир Кустурица.

„Труп” – надреалност самог живота; стварност чудноватија од сна – Луис Буњуел.

„Циркус” – снолике реминисценције детињства; циркус као варљива позорница битисања – Федерико Фелини.

Вучинић на својој листи, уз чисте „фантазије“, наводи и два примера која су била дошла барем до неке иницијалне предпродукције: Вајдину „Причу о везировом слону“ те „На Дрини ћуприју“ Емира Кустурице.

Вајда, пак, у већ поменутој аутобиографији, наводи да је филм „Сибирска леди Магбет“ који је, како он каже, „реализован у Југославији“, у његовом животу имао за последицу то „да је охладио његову жељу да ради филмове изван своје земље“.

Југословенска деоница његовог живота и филмографија вратила га је у Пољску, скоро на начин на који је Алберт Ајнштајн покушао да утиче на Чеслава Милоша рекавши му да му је боље да се држи своје земље. За разлику од Милоша, Вајда се своје земље целог живота и држао. То је можда и најчвршћа веза између њега и Иве Андрића, та скоро опсесивна потреба да се у свакој ситуацији остане „са својим народом“.