Век Александра Тишме, картографа стварног света: Пуцањем не доказујеш да си жив štampaj

Живимо у свету посредованом неопипљивим: снимљеном или компјутерски генерисаном сликом која се изједначава са доживљајем, виртуелним које називамо збиљом, неживим које се издаје за живо. Сродили смо се  са цивилизацијом нестварног: симулација и сурогата, цифара и криптовалуте, постова и лајкова.

У стању перманентне анестезије све су ређи и они прозаисти који   успевају да нам дочарају квалитете и размере стварног света. Да нас увере  у његову физичност. Да проникну у људско тело, у неизмерно богату скалу болова и ужитака, сензација које га у раличитим животним добима сачињавају и потресају. Или да представе човекову психу кроз густи сплет мисли, расположења, емоција и опсесија које га одређују.

Александар Тишма отишао је пре двадесет година са овога света, али представа коју нам је о том свету оставио ни у једном тренутку није губила на тежини, напротив. У његовој књижевној фикцији крећемо се неким кућама и становима, улицама и пределима које као да смо негде већ видели; чујемо звуке, шумове и мелодије гласова које смо некад чули. Додирујемо храпаву површину предмета и мекоту тела коју смо убеђени да познајемо. И осећамо укусе и мирисе које однекле памтимо. А памтимо их, вероватно, из света какав је био једном, пре него што је човек добио своје виртуелне продужетке, пре но што је протезама заменио преостале патрљке од својих чула.       

Пре насиља и безнађа периферије, јеврејства и холокауста, пре људске кривице и плоти – Тишма је картограф стварног, физичког света. Писац који нас враћа густини и чврстини, карналности реалног – и  његовим правим димензијама.     

Употреба човека

Наизглед парадоксално, добар део његових приповедака и романа одвија се у замишљањима, у изнуђеним фантазмима јунака. У само њиховом доживљају спољашњег света. Не би ли се одатле, из својих снатрења и илузија, што јаче сударили са непробојним бићем стварности. Или се догађа у расцепу и непоклапању између позадине и првог плана – између прошлости које се сећа и садашњости у којој протагониста обитава. Стварност се на тај начин усложњава, добијајући више лица и више обличја, подсећајући нас да никада не живимо у једној стварности и само једном тренутку.       

Тишмин опис често представља набрајање, списак у којем је скривено и поетско сажимање и драмско разоткривање амбијената, људских јединки у њима, догађаја и стања. (Таква су позната поглавља у роману Употреба човека која приказују Обиталишта, Тела, Уличне призоре, Смрти, природне и насилне, Друге одласке од куће. ) Понекад је тај опис намерно каталошки сув и чињеничан, да би се избегла свака примеса патетике, а рад ништавила и зла приказао у пуном замаху – сећамо се трећег поглавља Књиге о Бламу у којем се приповедач креће од почетка до краја новосадске Јеврејске улице, побрајајући притом злехуде судбине њених заборављених житеља.

Тишма нам представља реалност у тоталу, из птичје перспективе, симултано са њеним крупним и детаљ-плановима. Као када, приказујући Новосадску рацију, поглед на мапу града мађарских штапских команданата смењује конкретним призорима одвођења и егзекуције над јеврејским и српским породицама, тако је стварност његове прозе увек двострука: универзална, помало налик архивском материјалу на једној страни; и на другој, појединачна, субјективна и више од тога, тренутачна, постојећа тек у магновењу јединке.

Тиме се наш аутор приближава оном идеалу и метафори песниковог позива које Чеслав Милош истиче у својој нобеловској беседи: налик јунаку Селме Лагерлеф из њених Чудесних путовања Нилса Холгерсона, и песник лети над земљом обухватајући је целу одозго, и видећи је истовремено у сваком појединачном детаљу. Загонетни а неутаживи импулс трагања за Земљом стварности, да се послужим опет речитим Милошевим фигурама – водио је и Александра Тишму у грађењу оног најпостојанијег и можда најтрајнијег у његовом опусу. 

Настојећи да нагласе присност неког текста са стварношћу, критичари обично користе изразе пластичност, уверљивост, животност, чак и сировост. У Тишмином случају, рекао бих да свему овоме треба додати и поетичност која нам у његовом тексту даје утисак како стварност, не ону свакидашњу, већ ону која се годинама и деценијама у нама таложи, ипак можемо спознати и артикулисати. Неретко у једном опису или свега једној вијугаво дугој реченици писац успева да нам сумира читав живот јунака откривајући га у неком елементарном импулсу и осећању које га је сабирало и расипало, уздизало и рушило у исти мах. 

Човек је болесна животиња 

О значају анималног и бестијалног већ je доста речено поводом Тишмине фикције, и чини се да значај нагонског у случају овог писца не можемо довољно преценити. Људи су у његовом свету примарно мужјаци и женке што се маме и насрћу једно на друго, паре се и оплођују; и који се периодично, готово ритуално вођени идеологијама, истребљују у гасним коморама, на масовним стратиштима, у погромима.

Па ипак, то није све. Искључиво плимом и осеком нагонског ови се карактери не могу сасвим схватити. Јер Тишмин је антихерој дубоко болесна животиња – у истинитост ове Ничеове синтагме у свој њеној историјској комплексности можемо се осведочити управо у романима какви су Капо или Употреба човека. Ускраћена, инхибирана, прогнана из свих рајева у којима је умишљала да борави, или који су јој некад обећани – Тишмина девијантна рационална животиња налази лек, макар варљиви и привремени, властитој жудњи и носталгији – у темељном самоуништавању или мучењу и уништењу других.

Немилице множећи и гомилајући речи и реченице, облике и значења, Тишмин текст заправо рашчишћава големе наслаге обмана и утвара, искривљавања и прећуткивања наметнутих малограђанским (или доктринарно-марксистичким) системом одгоја, учења, бон-тона и веровања. Ту се већ може говорити о филозофској димензији ове књижевне стварности. О запитаности над основама европске културе, образовања и обичајности у времену када се сво наслеђе руши као пешчана кула, постајући лак плен нацистичког дивљаштва. Где су данас писци способни за неку запитаност аналогну овој?

Школа безбожништва

Уместо закључка, овај текст окончао бих подсећањем на две филмске адаптације Тишминих дела. Оне потичу из времена када писац Школе безбожништва још увек није био неумрли класик, из времена када је био тек живи савременик.

Године 1972. снимљен је филм Трагови црне девојке по мотивима његовог првог романа За црном девојком. Филм је режирао Здравко Рандић према сценарију и адаптацији двојице истакнутих црноталасних уметника, Драгољуба Ивкова и Живојина Павловића. Ово дело, са Недом Спасојевић и Борисом Дворником у главним улогама, убедљиво репрезентује позну, барокну фазу „црног таласа” у југословенском филму.

Естетика ружног, бављење социјалном маргином и дном, превласт ирационалног и нагонског у мотивацији ликова овде су дати у појачаном регистру, каткад и доведени до пароксизма. Бестијалност Тишминог света сусреће се овде са темом одвратног код Жике Павловића (у тренутку када му је, након забране приказивања Заседе, онемогућено да даље режира филмове у Србији).

Живот је леп

Друга адаптација потиче из 1985. године, реч је о филму Живот је леп Боре Драшковића. На шпици стоји да је сценарио Боре и Маје Драшковић рађен „према прози Александра Тишме”. Заправо, сви главни сижејни мотиви преузети су из дуже Тишмине приповетке „Насиље: пето”, објављене у збирци Насиље двадесет година пре него што је филм снимљен.

Живот је леп постао је упечатљива парабола друштва које се распада, једно од наусугестивнијих предсказања југословенске катаклизме 90-их. Раде Шербеџија, Соња Савић и Драган Николић граде кобни мистични и љубавни троугао филма – црни и бели ловац боре се за белу даму на црно-белим пољима ноћи и дана, све до коначног истребљења.

Препознајући вансеријску енергију Драшковићевог дела, Тишма је изјавио: „Ја сам филмом веома задовољан. Нека буде актуелан, нека буде жесток, ако нам је ситуација жестока... Сад већ имамо болест у пуном расцвату. Драшковић ју је приказао, не ја. Али, ја сам открио клицу док је још тињала.”

„Пуцањем доказујеш да си жив!“, закључује у филму окорели криминалац Гара (Драган Николић). Ова ће реплика, као и многе друге, уз бесомучно извођење насловне песме до граница лудила и физичке издржљивости, бити антиципација ратне стварности достојна пуцању кужних чирева у Артоовој концепцији суровог позоришта.

Пуцањем доказујеш да си жив – одјекује злокобно у нашој свести и данас.