Ако једне јесење вечери у излогу књижаре угледате необично име: Итало Калвино, име је понекад више од знака štampaj

Писали смо недавно на овом истом месту како је 1923. тршћански писац Итало Звево објавио један од најважнијих романа италијанске књижевности двадесетог века: „Зенова савест“. Име Итало овом писцу је било уметнички псеудоним. Његов родни Трст током највећег дела његовог живота није припадао Италији, па је псеудоним био и начин да сугерише припадност језику, култури и књижевности чијим се делом осећао.

Неко би рекао да је веза између 1923. године и имена Итало у италијанској култури тиме сасвим довољно „запечаћена“. Историја и судбина некад, међутим, воле да се расипају, па су учиниле да један дечак рођен далеко од Италије, али од италијанских родитеља, у Хавани на Куби, с јесени 1923. добије име Итало. И презиме које је наследио од оца звучно се добро наслонило на име. Комбинација звучи заиста моћно: Итало Калвино.

Име је знак

„Шта је у имену“, стих je из трагедије смештене у давну Италију. Некад име, међутим, заиста одреди нечију судбину. Великој слави коју ће Итало Калвино постићи у англосаксонском свету лавовски је кумовало посредовање и залагање Гора Видала. А Гор Видал се није заинтересовао за овог писца због неког приказа или препоруке; не, једног је јесењег предвечерја ходао кроз Рим разгледајући књижарске излоге, па му је пажњу привукло необично име на корицама једне од изложених књига. Почео је да се смеје помисливши: „Па овај тип се стварно зове Италијански Калвиниста“. Ушао је у књижару и купиo књигу, а она га је одушевила. Остало је, како се то каже, историја. Калвино је у Америци постао најчувенији италијански писац двадесетог века.

Вратимо се, међутим, у пишчево детињство. Родитељи су му били агрономи и ботаничари, па их је посао водио до Латинске Америке. Рођен на Куби,  Итало није имао ни две године кад су родитељи одлучили да се врате у Италију и настане се у Сан Рему. Будући писац одрастаће ипак у крилу матерњег језика.

Од малих ногу ће се заинтересовати за књижевност и уметност. Родитељи то и нису толико охрабривали јер су желели да им се деца баве науком. Млађи Италов брат Флоријано ће заиста и постати чувени геолог.

Левичар

Са осамнаест година, 1941, дакле, док већ бесни рат, Калвино се уписује на Пољопривредни факултет Универзитета у Торину. Родитељске преференције и даље су важне за његове формалне изборе. Ипак, настава га не привлачи превише. Испите полаже преко воље. Машта да постане драмски писац и много чита, и то по правилу левичарске и антифашистичке ауторе. Две године касније, пребацује се на Универзитет у Фиренци, али је и даље на пољопривреди.

Када Немци окупирају тај део Италије, Калвино одбија да се придружи фашистичким јединицама током опште мобилизације. Родитељи му због тога имају озбиљних проблема, али подржавају његов избор. Уместо тога, приступа покрету отпора, италијанским партизанима.

Кад се после рата стално настани у Торину, управо ће му његова партизанска искуства бити од помоћи да склопи своју прву књигу Стаза до паукових гнезда. У Југославији, тачније у Загребу, њен превод ће бити објављен 1959, дакле релативно брзо, а у време пре Калвинове међународне славе (издавач је „Зора“, преводитељка Злата Марчић). То, по свој прилици, није лишено везе са Калвиновим левичарством.

Касних четрдесетих и у првој половини педесетих, Калвино ће и службено бити члан Комунистичке партије Италије, али ће је напустити након инвазије СССР-а на Мађарску. О разочарењу у практичну политику на књижевно уверљив начин проговориће у кратком роману Дан једног члана изборне комисије. Превод тог романа из пера Југане Стојановић објавиће 1965. београдски „Нолит“ у фамозној едицији Васка Попе „Метаморфозе“.

Има, међутим, једна цака у вези тог издања која га чини посебним: у истом тому су, наиме, два кратка романа, друкчија међусобно по свему осим по литерарном мајсторству и имену аутора. Осим наведеног романескног текста, ту је и Предвојени виконт, незаборавна и оригинална историјска алегорија, односно „филозофска бајка“, како би рекао сам аутор.

Предвојени виконт део је трилогије „Наши преци“ у којој се налазе и Непостојећи витез те Барон на дрвету. Нарочито је потоњи роман, најопширнији у трилогији, захвалан за интерпретацију. Прича је то у дечаку, младом барону, који се из револта попне на дрво и никад више с њега не сиђе. Провешће на дрвећу дуг и узбудљив живот, али никад се више неће спустити на тло, међу људе. Ипак, није пустињак, све време комуницира с људима, дописује се, део је заједнице. То може бити парабола о судбини уметника, али може, наравно, бити и нешто друго.

С „Нашим прецима“ и сам Калвино као да слути завршетак једне стваралачке фазе. Између своје тридесет пете и четрдесете године он доста путује, најпре у Сједињене Америчке Државе, где ће упознати Мартина Лутера Кинга и где ће се нарочито одушевити Њујорком, а затим и у Латинску Америку. Ту му је један од циљева да посети Кубу, острво на којем се родио.

На овом путовању упознаће Естеру Јудиту Сингер, у коју ће се одмах заљубити. Венчање ће организовати брзо, и то у Хавани. Том приликом, Калвино ће упознати Ернеста Че Гевару.

Игра и фантазија

Вративши се у Италију као ожењен човек средњих година, Калвино тражи неку врсту своје нове поетике. У том смислу му помаже оно што у то време раде француски писци попут Рејмона Кеноа и Жоржа Перека. Пише тада серију Космикомика, духовитих „свемирских“ SF вињета.

Деведесетих година прошлог века и почетком овог, у легендарној едицији „Реч и мисао“, у низу од неколико књига, објављен је практично цели овај Калвинов циклус у преводу на српски.

Пишући о преводу Космикомика на енглески, Салман Ружди је забележио да је то „књига прича“ која је „можда и у целој историји књижевности најстворенија за уживање“. Написао је такође да је ту књигу први пут прочитао у својим раним двадесетим и да јој се након тога трајно и често враћао.

На неки начин, Калвино је у овим причама здружио научничку баштину својих родитеља са властитим артистичким сентиментима. Зато и Ружди каже да је Калвино можда једини писац који је на овај начин могао да споји учењачку ерудицију, дивљу фантазију и хумани хумор.

Доба жетве

Већ негде у својим педесетим годинама, Калвино постаје европски и глобално препознатљив писац. У то доба постаје редовни колумниста неких од водећих италијанских листова, добива важне књижевне награде од Аустрије до Америке, и објављује две књиге које спадају у врхунац његовог целокупног опуса: то су Невидљиви градови (1972) те Ако једне зимске ноћи неки путник (1979).

Прва је књига фиктивних путописа, помало налик на Марка Пола, књига која ће постати култна од Јапана до Аргентине, омиљена врло често и међу људима који нису залуђеници књижевности, од сликара и архитеката до филозофа и теоретичара. Друга је роман који је својеврсна „библија постмодернизма“. На листи једног високотиражног англосаксонског часописа, овај је роман уврштен међу „100 књига које би свако требао да прочита“.

Све могуће цаке око којих се „кристализовао“ књижевни постмодернизам какав постоји у многим националним књижевностима, па и српској, Калвино је у једној јединој књизи и врхунски ефектно искористио и пародирао. Уз све то, Ако једне зимске ноћи неки путник се чита као аеродромски бестселер, без трунке досаде.

Налик на Сто година самоће и Неподношљиву лакоћу постојања, наслов овог романа постао је део пртљага глобалне популарне културе. Примера ради, Стинг је по њему именовао свој девети студијски албум (2009).

Док је Зимски путник, ето, надахнуо попмузичког селебритија, Невидљиви градови су 2013. послужили као својеврстан предложак за оперу Кристофера Черонеа која се идуће године нашла у најужем избору за Пулицерову награду у категорији музике.

Кратер и астероид

Калвино је умро млад, 1985, са шездесет и две године, од излива крви у мозак. Десило се то у време док се спремао да одржи чувени шестоделни циклус предавања по позиву на Харварду (тзв. „Чарлс Елиот Нортон“ серија предавања). Касније су његове скице за та предавања објављене као књига.

Његова књижевна репутација након смрти је углавном додатно расла. Свих ових већ близу четрдесет година широм света се објављују нова издања његових књига. И у Србији, мада је већина тога преведена, још увек излазе неке досад мање познате или непознате ствари, попут књиге Тешке љубави коју је недавно објавила издавачка кућа „Дарма Букс“ у преводу Гордане Суботић.

Постоји један чудесан детаљ повезан с нашом културом, а у вези Итала Калвина за који, чини ми се, готово нигде нисам видео да се помиње. Калвино је био председник жирија Венецијанског филмског фестивала 1981. године (од великих имена у жирију су били и Питер Богданович, Маноел де Оливеира, Сергеј Соловјев те Криштоф Зануси). То је управо она година и оно издање фестивала када је награђен Емир Кустурица за Сјећаш ли се Доли Бел. Тако се, ето, Итало Калвино уписао у причу о светском успону Емира Кустурице. Сам Кустурица се у једном интервјуу присећао како је велики писац имао проблем да правилно изговори његово презиме на свечаној церемонији уручења награде, али да је уз помоћ непознатог инсципијента ипак успео.

У Москви је по Калвиновом имену названа једна школа, у Америци књижевна награда, но можда најлепши траг његовог имена у свемиру: баш по мери аутора Космикомика, један кратер на Меркуру и један астероид названи су по њему. Син двоје агронома уписао се постхумно у историју астрономије – испаде то као нека микро (да не кажем твитер) космикомика, хаику SF скица, таман у стилу Итала Калвина.