Стогодишњица рођења
Гутљаји слободе Булата Окуџаве: Три акорда и бура у души štampaj
субота, 11. мај 2024, 08:30 -> 18:53
Неко је написао да је Окуџава знао три акорда на почетку каријере а три и по на крају. Певао је о обичним, свакодневним стварима: о дечјем балону, тролејбусу, ружици у флаши од увозног пива. Тихо, непретенциозно, уздржано. А међу слушаоцима – бура у души! Како? Андреј Вознесенски је свом француском преводиоцу рекао: „Код нас се појавио један чудан песник: стихови обични, музика онако, глас просечан – а све заједно генијално.“ Како? Милиони његових обожавалаца су разумели. На Дан победе ове године, 9. маја навршило се 100 година од рођења Булата Окуџаве.
Михајло Михајлов је упознао Булата Окуџаву у лето 1964. у Москви. Окуџава је тада већ био афирмисан као јединствен, посебан глас међу писцима и музичарима новог совјетског вала у време оттепели – периода политичког отопљавања и попуштања стваралачких узди за владавине совјетског лидера Никите Хрушчова. Миша Михајлов, који ће потом уз Милована Ђиласа постати једини прави југословенски дисидент и у затвору провести укупно седам година, тада је, као асистент-приправник на катедри за руску књижевност Свеучилишта у Задру, боравио на студијском путовању у СССР.
Миша је том приликом Булату на поклон донео југословенски напитак „вињак“, недавно откривен у лабораторијама научног института „Винча“ у Београду. Друштво које се окупило за столом мале кухиње у Окуџавином комуналном стану у Старом Арбату, где је Булат тада живео, одмах је препознало квалитет и високо оценило рад југословенских хемичара. Булат је заузврат изнео пред Мишу и госте оно најбоље што има – грузијско вино мукузани, руски самогон и летонске шпроте у конзерви.
Разговор је за скромним застольем живнуо, уз наизменичне традиционалне здравице (алаверди!) – Окуџава је по оцу био Грузин и то је био грузијски сто – наздрављало се уметности, пријатељству и, највише, присутним дамама. Миша је био затрпан питањима о Југославији и свету с оне стране Гвоздене завесе – посете колега из иностранства биле су ретке и драгоцене. Једва је успевао да уметне и покоје своје питање – да добије одговор, да разуме, да докучи, укратко да уради свој домаћи задатак и осети дух новог совјетског времена, који је тек недавно био пробуђен из дубоког, мрачног кошмара оног другог, страшног Грузина.
Ноћ у Окуџавиној кухињи
Одговор је уследио када је Булат дохватио са зида своју седмоструну гитару. Прво је настала тишина, а онда је уследило оно што обично уследи кад Окуџава запева – бар међу људима мекшег срца – нешто што је саткано од чежње и наде и лепоте и нечег још што је тешко изрециво, а што Дмитриј Биков описује овако: „Већ на први звук, на први стих, ја занемим и задрхтим у присуству апсолутно чисте уметности.“
Неко је написао да је Окуџава знао три акорда на почетку каријере а три и по на крају. Али поклоници и зналци (што вазда ташку носе) слажу се у једном – певао је о обичним, свакодневним стварима: о дечјем балону, тролејбусу, ружици у флаши од увозног пива... Тихо, непретенциозно, уздржано. А међу слушаоцима – бура у души! Како?
Андреј Вознесенски је свом француском преводиоцу рекао: „Код нас се појавио један чудан песник: стихови обични, музика онако, глас просечан – а све заједно генијално.“ Како? Милиони његових обожавалаца су разумели.
На крају је Окуџава, испративши своју очарану публику у топлу московску ноћ, задржао начас Михајлова и предао му пакетић омотан пак-папиром: „Поклон, пријатељу. Понеси део Москве са собом. Подели са пријатељима.“
Објаснио је да је унутра котур источнонемачке магнетофонске траке марке ОRWО, магнитиздат његових одабраних песама. Михајлов је добро разумео шта то значи. Дирнут поверењем и заједништвом, стиснуо је руку свом новом пријатељу, знајући да су им се путеви срели с разлогом. Ноћ у Окуџавиној кухињи остала је драгоцено сећање. А песме су кренуле преко граница, као вода, налазећи нове путеве и нове слушаоце.
Окуџавине песме стижу у Београд
Уметност уметношћу, али живот је, што Кундерини читаоци кажу, ипак негде другде. У наредним недељама, Михајлов се вратио у Југославију носећи не само магнетофонску траку већ и нову мисију. Плашио се најпре да ће му у Чопу, граничном прелазу између Украјине и Мађарске где композиција мења точкове због различите ширине пруге у СССР и остатку света, траку одузети совјетски цариници. Али из разлога који се могу тумачити на различите начине – нису.
Онда се плашио да ће му траку одузети неко у Југославији. Претходно је у Амбасади СФРЈ у Москви имао велике непријатности кад се сазнало да је неки тамо приправник с провинцијског факултета затражио интервју од ни мање ни више него Никите Хрушчова а да претходно никог није питао за мишљење, а камоли дозволу.
Министар-саветник у Амбасади, извесни Томић, на крају је, после рибања („Па ви нисте нормални, они ће сад мислити да ми ко зна који корак чинимо!“), одједном променио тон, насмешио се, принео кажипрст челу и шаљиво, уснама обликујући речи, шапнуо: „Памет у главу.“
По доласку у Београд Михајлов је затражио пријем код председника Комисије за стране стипендије која га је упутила у Москву, Добрице Ћосића званог Геџа, такође и члана ЦК Србије, човека за кога је у то време веровао да је на страни либералније струје у држави и партији. Објаснио му је и за интервју и за амбасаду и за Окуџаву. Ћосић га је лично одвео у Радио Београд, где је трака преснимљена у три копије. Једна копија је остала у архиви, за чување и дуго памћење. Другу је узео Геџа, и ту јој се губи сваки траг: да ли ју је однео где треба или није – не зна се, а није ни важно.
Михајлов је трећу траку дао свом другару, такође потомку емигранта, Леониду Љоњи Шејки.
Булат у Атељеу
Ускоро је Окуџава постао популаран не само на седељкама (београдски: журкама) код „наших“ Руса. Оља Ивањицки је преводила Булатове песме на српски. Песме су дошле и до Мире Траиловић (зна шта ваља) и Јована Ћирилова (осетљив). Били су одушевљени, па је тако Окуџава преко аташеа за културу у Амбасади СССР у Београду Јевгенија Верлина добио позивно писмо да посети Југославију и гостује на првом Битефу 1967. године. То је био први Окуџавин наступ у иностранству.
У Атељеу 212, који је упркос имену том приликом примио много више гледалаца, Окуџава је певао, публика је немела, а касније те вечери Зоран Радмиловић га је у суседној Српској кафани поносно упознао с новим југословенским пићем званим „вињак“, на шта се Окуџава само зналачки насмешио.
Још касније га је Данило Киш на својој мансарди угостио црногорском лозовачом и француским специјалитетом „ринглице“. Те се ноћи створило пријатељство између Булата и Данила, чији се трагови виде у кратким писмима које је Данилова супруга Мирјана сачувала заједно с једанаест песама које им је Окуџава својеручно исписао.
Окуџава је наставио да посећује Југославију, где је стекао и пријатеље и сараднике. Макавејев је изабрао Булатову „Молитву“ за насловну песму свог филма W.R. – Мистерије организма, с ваљда најгором синхронизацијом у историји црног таласа а и шире, у изведби Ивице Видовића.
Да би избегао синхронизацију, Саша Петровић је у свој филм „Мајстор и Маргарита“ убацио Окуџавину песму о црној мачки у off, чиме је поштедео Уга Тоњација да и он не пропева на руском.
Упркос техничким проблемима, сарадња с југословенским колегама успешно је настављена, а у појединим случајевима претворила се и у доживотно пријатељство, као са Арсеном Дедићем, с којим је Окуџава заједно снимао и наступао, и путовао возом из Москве за Шибеник преко Книна и Перковића.
Миша у Лепоглави
А Миша Михајлов? Он је након повратка из Москве на основу прикупљене грађе и разговора које је водио са совјетским писцима и уметницима, написао књигу под називом „Лето московско“.
У међувремену је Хрушчов смењен; поново су дунули ветрови из Сибира. Новој гарнитури, на чијем је челу био Леонид Брежњев, запамћен у историји и као шеф државе с најгушћим обрвама на свету, пажњу је привукла не толико Михајловљева књига колико публикација његовог ексклузивног интервјуа са Александром Солжењицином.
На страницама југословенског књижевног часописа „Дело“ могло се прочитати да су логори Гулага настали још 1921. у време Лењина, а не Стаљина. Вест о интервјуу се ширила, па је Брежњев лично, по савету совјетског амбасадора у Југославији, интервенисао код Тита: „Ну, Вальтер, к чертям собачьим, что там у тебя делается?“
Тензије су претиле да угрозе односе између Југославије и Совјетског Савеза. Тито је, страхујући од последица и желећи да очува дипломатску стабилност, позвао Александра Ранковића на Брдо код Крања и другарски га упитао: „Па добро, Лека, к врагу вражјем, шта се то код тебе ради?“
Михајлов је ускоро добио три и по године Лепоглаве, а Ранковић је смењен и смештен у кућни притвор.
У жрвњу историје
Булат Окуџава (1924–1997), песник и писац, један од оснивача руског жанра ауторске песме рођен је у Москви, у Старом Арбату, у породици професионалних револуционара грузинско-јерменског порекла (што по слози ова два народа одговара српско-хрватском братству и јединству): отац Шалва, бољшевик, мајка Ашкен, кадровик, и као бонус ујак-анархиста који је заједно с Лењином стигао у запечаћеном вагону из Берлина у Петроград 1917.
Булатов отац је 1937. убијен у затвору као јапански шпијун (ваљда због презимена које је иследнику зазвучало јапански). Стрељан је и ујак као махновиста, стрељана су и два стрица као троцкисти, стрељана је и тетка као немачки шпијун. Мајка је ухапшена и депортована у Карлаг, злогласни логор у Караганди.
Годинама касније, Окуџава ће у збирци Девојка моје маште описати како је чекао мајку из Гулага: „Ово су приче из моје младости, о младићу у ратном и послератном времену чија је судбина везана за његову земљу, о људским грешкама, о умећу да се прашта, памти, воли, да се поштује личност.“
„Историја је више пута прешла преко његове биографије као асфалтни ваљак“, каже Дмитриј Биков. „Велики су то били и страшни догађаји, у којима је он био и сведок и учесник.“
Са седамнаест година, 1941, Булат се као првоборац добровољно пријавио у Црвену армију. Деценију касније, почео је да сведочи о рату и као песник и као учесник. Генерације Совјета напамет су знале његове песме о дечацима који обувају чизме, о девојчицама које их гледају како се пењу у вагоне, о птицама које су прхнуле у небо.
Његова поезија о рату није тек пацифистичка критика милитаризма, већ интроспективни ламент над судбином малих људи изгубљених у великој историји, о крхкости људске егзистенције у непрестаном, вечном жрвњу насиља, али и о томе да упркос свему остаје мало наде и за „парче неба и зрно песка“, без великих речи, усклика и уздаха.
За разлику од својих популарних колега и на Истоку и на Западу, који су писали и певали о ратовима у којима нису учествовали, он никога није ни прозивао ни позивао.
Шта би Окуџава певао данас? Вероватно, исто што и пре. Јер, как он пишет, так и дышит, Не стараясь угодить – како дише, тако пише, не повлађујући ником више.
У данашњем ратнички оријентисаном јавном дискурсу Путинове Русије, у коме преовлађују национализам, конзервативизам и ауторитаризам, Булат Окуџава могао би да буде проблем. Његова суптилна, али разорна критика рата, државне хегемоније и слепог покоравања ауторитету могли би се доживети као изазов званичној политици, која глорификује војне успехе и пројектује слику непоколебљиве силе. „Болесни смо, ми смо дивље, болесно друштво“, рекао је Окуџава на једном концерту у Паризу поводом Првог рата у Чеченији. „Ми смо и даље робови који се поносе својим ропством.“
Окуџава је умро у Паризу 1997. Сахрањен је у Москви. Опроштај је одржан у његовом родном Арбату, у старом заједничком дворишту, пријатељи су изводили његове песме и рецитовали његову поезију. Послужени су црни хлеб и руска вотка, за покој душе. Било је скромно, одмерено и тихо, као што је и живео.