Душа испод стрехе: Уместо некролога Абдулаху Сидрану štampaj

Два је књижевна жанра интернет убио. Или је пред њих, рекао би неко оптимистичнији, поставио највеће изазове. Ти жанрови су некролог и путопис. Визија Бранка Миљковића о свету у којем ће „поезију сви писати" није се (срећом?) остварила, али дочекали смо свет у којем некрологе и путописе сви пишу. Умре човек за кога нисте поштено ни чули, али видите да вест „трендује" па на друштвеној мрежи накуцате „RIP легендо", шта вас кошта; исто тако, пут вас нанесе до Трста или Вупертала, ни о једном од тих градова врага не знате, није да вас нешто посебно ни занимају, али објавићете ипак гомилу фотографија и понеку текстуалну белешкицу, барем да завиде душмани.

Нисам желео да пишем о смрти Абдулаха Сидрана. Знао сам да ће га дигитално испратити хиљаде пролазника кроз његов живот, знаних и незнаних. И нека их, тако и треба бити. Али ретки покушаји „правих есејистичких некролога" указали су се скоро искључиво у форми препричаних таблоидних трачева. За разлику од хиљада његових пријатеља, ја са Сидраном нисам био близак. Седели смо три-четири пута у неким већим друштвима и разменили смо неколико десетака електронских писама. То би мање-више било то. Међутим, колико год знао бити благоглагољив козер и духовит саговорник, Сидран је првенствено био песник. 

Бич чињенице

Све најважније што је написао извире из „Сарајевске збирке“. Прво издање објављено је пре четири и по деценије, 1979, у издању „Свјетлости“. Још за живота, међутим, о Сидрану је у сарајевским медијима говорено и писано примарно као о академику, о сценаристи, о драмском писцу, о пасионираном играчу шаха, о публицисти и коментатору. Најмање је потенцирана његова поезија. Није то кривица средине. Наше време је генерално сурово према поезији и поезије – кад би се питали масовни медији, данас је уопште не би ни било. Ваља, међутим, послушати Октавија Паза: „Ако човек заборави поезију, заборавиће самог себе. Вратиће се у праисторијски хаос.“

У односу на Сидранову поезију, остатак његовог опуса ипак је маргина. Данило Киш није за живота објавио ниједну збирку песама, макар је писао поезију и по часописама као младић објављивао песме од којих су неке збиља врхунске. У једном је разговору изјавио како није постао песник јер му је сметала прејака рационалност. Рекао је тада да је за поезију потребно имати неку маргину нејасног у изражавању и мислима те наставио: „То заправо и јесте поезија, то тражење звука и смисла који се негде допуњују, а који нису никад сасвим звук, сасвим музика, а ни сасвим смисао.“

И заиста, код сваког правог песника постоји та магловитост, постоји оно нешто што је необјашњиво и што рационална апаратура не може до краја да разлучи. Ту се додирују поетско и магијско. Специфичност Сидранове поезије је, међутим, баш у његовој радикалној чежњи да необјашњиво разјасни, да распрши маглу. У песми „Ars Poetica“ он управо програмски каже: „Пјесма мора бити /тачна по свему, а прецизна у изразу“. А у „Шетњи са Стеваном“ казаће: „По кожи лирике/ – бич чињенице“.

Сидранова поезија зато и настаје у неком понору између акрибичног и прецизног поетизовања историје те необјашњивости надахнућа и неке скоро инстинктивне преосетљивости спрам једва чујних сигнала из дубине. Поодавно је још Марко Вешовић као кључну реч Сидранове поетике одредио „двоглас“. Магла и јасноћа могу бити једна метафора такве Сидранове двогласности. 

Сарајевски, придев

Почетком деведесетих много је књига написано, а да им је веза са Сарајевом означавана већ у наслову: „Сарајево Blues“ (Мехмединовић), „Сарајевски Марлборо“ (Јерговић), „Сарајевски рукопис“ (Тонтић), „Сарајевска туга“ (Горан Симић). И Сидранов „Сарајевски табут“ спада у ту скупину, но овај је придев у Сидрановом случају тек одјек наслова из 1979, већ помињане „Сарајевске збирке“, чија је вредност препозната инстантно по објављивању. Ову је збирку Мидхат Бегић прозвао „јединственом поемом Сарајеву, какве до данас нисмо имали“.

И збиља, тешко је уопште пронаћи неко слично дело посвећено Сарајево. У Сидрановим стиховима живе и Гаврило Принцип и Иван Франо Јукић и измишљени астролог Еугена Савојског и безимени слепац и Мула Мустафа Башескија и Силвије Страхимир Крањчевић и Кулин Бан и Тин Ујевић. Песма о потоњем започиње стихом: „Ја никада нећу схватити овај град“. Баш то се управо и успоставља као разлог да се граду пева.

У својој можда најкраћој песми („Љетна ноћ на селу“) Сидран овако говори: „Васцијелу/ ноћ/ гледам/ у небо/ И ништа/ ништа/ не разумијем“. И Сарајево и небо се, по Сидрану, дакле, опиру разумевању, али то не треба да значити да су једно другом слични.

Ево опет Сидранових стихова широкој публици познатих: „Нипошто рећи  к а о, јер неупоредиве/ су ствари, и  ништа ничему није налик“.

Стеван Тонтић је можда и први приметио Андрићев утицај на Сидрана. Тај утицај је и филозофски и тематски. Сидрану је блиска андрићевска филозофија патње, али и теме из босанске прошлости карактеристичне за Андрића честа су Сидранова инспирација. Ту су и Латас и фрањевци и сарајевски Јевреји и литераризовање историјских извора. Но док је Андрић писац целе Босне, на Сидрановој „когнитивној мапи“ постоји само Сарајево.

Један кратки циклус из „Сарајевског табута“ дође као пословични изузетак који потврђује правило. У њему је већ цитирана песма о летњој ноћи на селу, затим песма о бишевској Модрој спиљи те песме смештене у Словачку и Торонто. У последњој, на самом њеном крају, Сидран ће, иако иначе несклон рими, завапити: „Не могу, под стрехом, у његову душу ући./ Мени се иде кући. Мени се иде кући“.

У имену циклуса, међутим, поново се огледа Андрићев утицај. „Колико сам ја свијета видио“ – баш то каже Андрићев Ђерзелез лежећи у Јетакаринином крилу. (Успут буди речено, ова лирски интонирана „душа испод стрехе“ у сидрановском свету скоро нужно призива ону реплику из „Доли Бел“ кад Кликеру са стрехе, или са олука, падне кап на леђа па му „ћуна испуше ко душица“: Душа као душа и душица као део фудбалске лопте асоцијативно су у контексту поезије неодвојиве.) 

Како тоне Венеција

И кад му је историја инспирација, Сидрана занима садашњост. У прошлости су, како он каже, „неке године махом ружне“, а такође „свако је сутра горе од данас“. Годинама након 1979, Сидран је допуњавао „Сарајевску збирку“. Чувену песму „Мора“ први пут је објавио у допуњеном издању „Сарајевске збирке“ из 1987. И песма „Расвјетљавање случаја из 1641“, која се, како се већ из наслова види, бави догађајем из седамнаестог века, Сидрана интересује ради савремених конотација. Из те песме се види да је у праву Данило Киш кад нотира да су за Сидрана „добро и злост сколастичке категорије“.

Кад је почео рат, Сидран је био у својим касним четрдесетим, с педесетим рођенданом на хоризонту. У не претерано великој и снажној конкуренцији, он се из перспективе опсаде Сарајева указао као идеалан кандидат за „бошњачког највећег живућег писца“. 

На трагу своје сценаристичке славе, 1994, на јубиларном педесетом Филмском фестивалу у Венецији бива члан жирија. Председник жирија је чувени аустралијски режисер Питер Вир. Ту, у фабулозној Венецији, изашавши на неколико дана из ратног пакла, Сидран пише песму „Зашто тоне Венеција“, по многима своју последњу заиста велику песму и посвећује је управо Питеру Виру.

Кад склопи „Сарајевски табут“ као књигу својих изабраних песама, „Зашто тоне Венеција“ ће добити епилошко место, насупрот „Мори“ која ће бити пролог. Епилошка песма овде заиста бива антипод сањаности и магловитости песме која отвара збирку. То је онај „по свему тачни и у изразу прецизни“ Сидран, а песма је транспарентна у етимолошком смислу, што ће рећи прозирна, но прозирна на начин оних полицијских стакала/огледала што их виђамо у холивудским филмовима. Песник кроз стакло посматра свет, а читалац у огледалу види самога себе. 

Прешернова клет

Као дечак на прагу младићства, непосредно пред рат, с пажњом сам пратио циклус Вирових филмова приказиваних на телевизији недељом увече и много сам заволео гомилу његових филмова: од „Излета на Хенгинг Рок“ и „Водоинсталатера“ преко она два са раним улогама Мела Гибсона – „Галипоље“ и „Година опасног живљења“ до „Сведока“ и „Обале комараца“. У биоскопу смо гледали „Друштво мртвих песника“, а „Зелену карту“ на ВХС-у. Та моја очараност Вировим филмовима увек ми се угради у читање Сидранове „Венеције“, а зарад те посвете.

Хтео сам то некако да му кажем, али нисам, мислим, успео да то испосредујем на прави начин. Једанпут, непосредно након оне операције очију која је постала таблоидна тема, водио сам га као мало дете од Српске кафане до Хотела „Унион“. Требало је да тамо стигнемо у три поподне, да он заседне са „ужичком екипом“ (од Слобе Гавриловића до Зорана Пановића), а како смо мало прерано кренули нисам пошао најкраћим путем. У том тренутку он је скоро потпуно слеп, а због краткорочних последица операције која средњорочно и дугорочно треба да му поправи вид.

Углавном, као код Мише Ковача, причамо о свему, ходамо полако, а он наједном, из чиста мира, застаје поред једног „излога“ и пита: „Гдје смо ово?“ Кажем да је ту некад била „Прешернева клет“. А он каже: „Е, шта сам ја ту попио!“

Сећам се тога док гледам онај спот где Кемал Монтено грли Сидрана који још нема ни педесет и пева „Писмо пријатељу“. Седе ту и Здравко Гребо и Кемал Курспахић. Певају скупа да „не иду из тога града“.

Са Сидрановом смрћу још један део тог града одлази под земљу. Није остало још пуно тога, али за утеху, ако се у „Прешерновој клети“ имало шта попити, и тамо је, очито, имало шта пропасти.