Бермудски троугао
Иван Ивањи: Титу сам рекао да је Диоклецијан био боље обавештен од њега štampaj
четвртак, 27. апр 2023, 09:36 -> 12:26
О забрањеним темама у послератном новинарству и настајању медија као „органа“ државе, голооточанима у редакцијама и како се извештавало о „мермеру“, о Титу, Бранку Ћопићу и Богуновићу, Југу Гризељу, Гинтеру Грасу, историји југословенског и српског новинарства, како се једном обрео у кревету са Удбом и новијим трендовима као што је олака употребе израза попут фашизма и геноцида, у Бермудском троуглу је априла 2023. говорио Иван Ивањи, публициста, новинар и преводилац. Преминуо је 9. маја 2024, у 96. години.
„Имам утисак да се речи страшно злоупотребљавају. Шта је то фашизам? Нешто фуј? Па, то није довољно. Фашизам је Мусолинијев поглед на свет који је он веома детаљно објаснио. За разлику од Хитлера, он је имао идеје и био је писмен. Фашизам је сталешка држава. И никакве везе са нацизмом нема. Тек око аншлуса, они су се нашли. Не употребљавајмо криве речи. Ни геноцид кад то није. Наравно да Сребреница није геноцид. Сад ће многи рећи да сам на погрешној страни. Али за мене је рећи за Сребреницу да је геноцид, скоро увреда за прави геноцид. То је ужасан ратни злочин, али није геноцид, за име божије. И реч холокауст је постала неупотребљива. Срео сам свештеника који је био вегетаријанац, па је за пилиће говорио холокауст. То се не дешава само код нас,“ каже Ивањи, који је као дечак био заточеник у Аушвицу и Бухенвалду.
Саговорник Бермудског троугла сведочи како се захваљујући медијима мењало право на абортус и освајало право да се слуша џез, како је извештавао о мађарској револуцији, зашто је „Младост“ добила могућност да буде „безобразнија“ од осталих, својим првим данима у листу „Омладина“, како је тек много година касније схватио колико је блесаво називати један медиј „органом“ и користити тадашњи речник у текстовима.
„Југ Гризељ и Станко Врзић, који је радио фотографију, дошли су са мермера, с тим да им је било забрањено да се потписују. Југ је преузео да ради архиву коју до тада нисмо ни имали. Сви смо се јако трудили да према њима будемо посебно фини и никада га ништа нисмо питали о томе. Под А, знамо да је забрањено, а под Б, откуд смо могли да знамо на шта је пристао кад су га пустили. Тако да је он тихо радио, мало по мало, а ми смо сви учили од њега, барем ја засигурно.“
Ивањи одговара на питања о сарадњи с Титом, зашто га забавља да и у 95-ој години живота наставља да пише сваки дан, па и на актуелне теме, зашто верује да су главе некад радиле брже и да је, супротно увреженом ставу, модерност успорила информације, како бира о чему ће се данас јавно изјашњавати и да ли се сада каје што о Голом отоку није говорио више. Чест саговорник немачких медија објашњава како је у време бомбардовања СРЈ и сам био цензурисан на тим каналима и шта мисли о савременим цензурама руских уметника.
„То је тотални идиотизам. Озбиљни људи то не раде. Сад, кад пати, не би требало да кажем шта мислим о украјинском друштву које је било највише антисемитско. Било је неких гужви, али не мислим да су озбиљне идеје да се забрањују руски писци и уметници… Не треба пратити само наше медије. Важно је пратити и друге. Понекад ми уопште нисмо тема, кад нам се одавде чини да смо главна вест.“
