Станари уклетог замка Мирамаре: Убијени цареви, царице, вицекраљеви, принчеви, јунаци и злочинци štampaj

O Мирамаре, о твоје гранитне стене,
уздижућ се из претећег мора,
прекором узнемирених душа одјекујући,
сиви таласи бију.

Прекор узнемирених душа који у овој песми помиње италијански нобеловац Ђозуе Кардучи данас сигурно не дотиче посетиоце Мирамареа којих је из године у годину све више. Нико више озбиљно не узима легенду о проклетству овог замка у Тршћанском заливу, по којој је свако ко у њему преноћи осуђен  на превремену смрт у туђини. Ипак, у овој легенди је садржан добар део историје Мирамареа.

Она започиње са аустријским надвојводом Максимилијаном, чије је пуно име било Фердинанд Максимилијан Јосиф Марија Хабзбург-Лотрингер. У историји је остао запамћен као цар Максимилијан I од Мексика. 

Рођен је 1832. године у бечкој палати Шенбрун. Родитељи су му били надвојвода Франц Карл, син аустријског цара Франца II, и принцеза Софија од Баварске. Од почетка будућег мексичког цара прате контроверзе: у високим аустријским круговима колала је прича да је Максимилијан заправо ванбрачни син француског краља Наполеона II.  

Одрастао је на аустријском двору и по сведочењима савременика израстао у пријатног и радозналог младића, чија је нарав у односу на његову браћу била значајно другачија. Његов старији брат, будући цар Франц Јозеф, био је крут карактер, заљубљен у војску и униформе, и није крио анимозитет према Максимилијану. Млађи брат Карл Лудвиг, отац надвојводе Франца Фердинанда и деда последњег аустроугарског цара Карла, био је верски фанатик; године 1896. на ходочашћу у Свету земљу и поред упозорења попио је загађену воду из реке Јордан, од чега је добио тифус и умро. Трећи, најмлађи Максимилијанов брат Лудвиг Виктор постао је познат по низу скандала, а његова готово отворена хомосексуалност шокирала је високе аустријске кругове. У таквом породичном окружењу Максимилијану неће бити тешко да стекне симпатије и популарност код поданика.

Имао је шеснаест година када је избила револуција 1848, након које аустријски цар Фердинанд I под притиском абдицира. Како нема директне наследнике, на престо долази његов синовац Франц Јозеф. Максимилијан постаје други у реду за наслеђивање аустријског трона. Свестан да је дошао на трон „преко реда“ и добрим делом насилним путем, Франц Јозеф страхује да се сличан сценарио може поновити у корист његовог млађег брата, те је отуд, поред личног анимозитета, његов однос према Максимилијану био одређен и питањем политичке моћи. Зато је по ступању на престо наредних неколико година Максимилијана држаo подаље од Беча.

Година 1850. Максимилијан ступа у војну службу у аустријској морнарици, чија је база стационирана у Трсту. Има чин команданта шалупе који нимало не одговара његовом династичком статусу, на шта се не жали. Користи прилику да путује широм Европе, посебно се задржавајући у Шпанији. Романтичне природе, како сведоче савременици, обожава поезију, а посебно песме Хајнриха Хајнеа. По угледу на његове Слике с путовања пише сопствене Скице са путовања, али за писање нема дара.

Иако су Хабзбурзи већ дуго управљали Трстом и околином, тек током 19. века почињу са развојем морнарице и окретање аустријске царевине Средоземљу. Максимилијан је 1854. унапређен и постављен за команданта аустријске морнарице у чину контраадмирала, и у наредних пет година спровео је низ амбициозних реформи које су се односиле на обуку морнаричког кадра и прављењe аустријске борбене флоте. 

Подизање Мирамареа

Године 1855, приликом једне непогоде која га је затекла на пучини, Максимилијан ће бродом набасати на увалу у Тршћанском заливу код насеља Грињано и одмах одлучити да на голој стеновитој заравни изнад увале сагради себи резиденцију. Недуго потом од земљопоседника, међу којима су и тршћански Срби, купује земљиште површине 22 хектара и почиње да зида замак који назива Мирамаре, по имену резиденције португалског краља Фердинанда II.  

Пројектовање замка поверено је тада познатом архитекти Карлу Јункеру, пројектанту, поред осталог, бечког водоводног система и римокатоличке цркве у Бару у Црној Гори. Јункер пројекат ради на основу модела двораца Бабелзберг у Потсдаму и Курник у Пољској, евоцирајући средњовековне владарске палате, али Максимилијан није задовољан. Он тежи још „романтичнијој“ визији прошлости од оне које му је Јункер понудио, тако да ће оригинални пројекат током саме градње по његовим упутствима доживети низ измена.  

Изградњу комплекса Максимилијан лично прати. У ту сврху од богате српске породице изнајмљује за становање у Трсту њихову Вилу Лазаровић (Villa Lazarovich), а у уговору  о закупу добија сагласност да је по нахођењу може мењати или дограђивати.

У овој вили Максимилијан потом често организује забаве, гради парк у коме даје да се засаде ретке биљке, и у њему чак прави мањи зоолошки врт, који ће повремено бити отворен и за посете. У роману Посматрач мора у коме говори о историји тршћанских Срба, Горан Милашиновић описује и ову епизоду из Максимилијановог живота.

Сама градња комплекса Мирамаре трајала је годинама. Након уређења пристаништа у морској ували, почело је зидање замка, највећим делом од мермера извађеног на једном од брионских острва. Упоредо се гради и кастелато, мањи замак у неосредњовековном стилу окружен дрвећем, са великим кулама са зупчастим завршецима и бројним украсима на фасади. Из Виле Лазаровић у кастелато Максимилијан преноси орнаменте, намештај и посебно дизајниране салоне, тзв. „маварску“, „нордијску” и „фламанску” собу.  

Из свих делова великог замка, са изузетком главног улаза, види се море, а његова унутрашњост је украшена интарзијама у дрвету, резбаријама (посебно се истичу грбови свих покрајина у монархији), ловачким трофејима, уметничким сликама, масивним завесама. Све то ствара утисак о богатству градитеља, али и осећај клаустрофобичности, поготово када се пренатрпана унутрашњост просторија „сусретне“ са морском пучином која се види кроз прозоре замка.

По Максимилијановом упутству, замак је подељен на седам великих просторија. У приземљу се налазе његова спаваћа соба, радни кабинет, библиотека и спаваћа соба његове супруге, на спрату је престона соба, декорисана огромним портретом чланова династије Хабзбург, као и низ гостинских соба за госте. Комплетан намештај, као и распоред у овим просторијама, и данас је исти као у Максимилијаново време.

Поред изградње замка, Максимилијан надзире и уређењe врта, по угледу на енглеске паркове. На простору од скоро 22 хектара засађена су ретке врсте и постављене камене клупе, фонтане и статуе, од египатске сфинге, преко скулптура античких богова, реплика ренесансних аутора, до бисте војводе Леополда Хабзбуршког, која је постављена у знак сећања на прикључење Трста Хабзбуршкој круни 1382. године. 

Време досаде, раскоши и сјаја

Током градње замка Максимилијан је ступио у брак са белгијском принцезом Шарлотом, ћерком белгијског краља Леополда I. У младости је био заљубљен у молдавску племкињу Викторију Кешко, тетку краљице Наталије Обреновић, али је њихова веза осујећена због диспропорције у династичком статусу.

За Максимилијана је затим тражена погоднија прилика и она је пронађена у белгијској принцези. Један од услова за брак који је белгијски краљ поставио била је боља „функција“ младожење у аустријској државној номенклатури. Заузврат, у прилично испражњену царску касу у Бечу стигла би велика сума као мираз.

Франц Јозеф је на то пристао, али суревњивост према брату није нестала, због чега га шаље на најгоре место у тадашњој аустријској царевини, именујући га за управитеља Ломбардије и Венеције, чије становништво је било у сталном сукобу са аустријским властима, а оружане побуне с циљем уједињења Италије готово свакодневна ствар. Максимилијанова краткотрајна владавина је окончана 1859, када га је Франц Јозеф сменио због неспремности да примени „чврсту руку“ у обуздавању побуна.

Брак Максимилијана и Шарлоте био је складан, чак и са пуно емоција, како бележе историчари. Наредних година живе у Мирамареу и Трсту, проводећи време у досади и раскоши. Злогласни белгијски краљ Леополд II прилично јетко описао је њихову свакодневицу: „Све слуге су носиле хелебарде! У Паризу смо много причали о томе. Ако овде грешимо због претеране уздржаности, они су криви за глупу раскош. То је луксуз из неког другог времена, који у данашњем времену делује потпуно депласирано.“

У браку са царицом Елизабетом Баварском са надимком Сиси, Франц Јозеф после две ћерке 1858. добија и сина Рудолфа, престолонаследника. Максимилијан схвата да од његовог доласка на аустријски трон нема ништа.

У то стиже понуда мексичких конзервативаца да дође у Латинску Америку и узме титулу цара Мексика.

Мексичке (не)прилике

Млада мексичка држава, која је добила независност три деценије раније, налазила се тада пред великим преломом. Након трогодишњег грађанског рата који је избио 1858. између либерала и конзервативаца, на власт је дошао републиканац индијанског порекла Бенито Хуарез који је покушао да изврши опсежне друштвене и економске реформе. Томе су се противили велепоседници који су заједно са конзервативним круговима у садејству са европским државама, пре свега војним снагама француског цара Наполеона III, извршили преврат и одлучили да обнове монархију.

Претходно, Прво мексичко царство је потрајало само осам месеци након стицања независности од Шпаније 1821, када је за цара проглашен Агустин де Итурбиде, мексички војни командант под чијим вођством је независност и стечена, да би четири деценије касније престо рестаурисане мексичке монархије понуђен аустријском надвојводи Максимилијану Хабсбуршком.

Преговори о преузимању мексичке царске круне теку неколико година. Део историчара ове преговоре романтизује истичући Максимилијанову моралност, jeр наводно није хтео да насилно заседне на мексички престо, мада је ближе истини да је у то време он покушавао да добије гаранције и војну подршку брата и француског цара која би му омогућила неометану власт у Мексику.

Братовљеву подршку не само да није добио, већ је уследио ултиматум Франца Јозефа да, уколико Максимилијан прихвати титулу мексичког цара, мора да се одрекне свих хабзбуршких права и титула не само у своје, већи у име својих потомака. Другим речима, у случају да изгуби мексички престо, Максимилијан би се у Европу вратио као обичан грађанин.

Након колебања, Максимилијан на крају прихвата понуду и полази преко Атлантика. Двомесечни пут бродом у пролеће 1864. користи за писање дворског правилника и церемонијала. Будући живот на царском двору разрадио је до танчина, одређујући чак и колику висину морају да имају припадници дворске гарде – најмање 198 центиметара. У Мексико стиже крајем маја 1864.   

Максимилијан као цар Мексика влада свега три године. Његова краткотрајна владавина обележена је покушајем низа реформи, од настојања да уведе ред у приличнo распојасану администрације и спровођења земљишне реформе које су биле најбитније државно питање у том тренутку због противљења велепоседника, до укидања дужничког ропства, увођења обавезног основног школовања и регулисања радног времена… Започео је и реконструкцију Мексико Ситија у европском стилу, а своју резиденцију сместио је у замак Чапултепек који је реновирао.

Ипак, ништа од свега тога није вредело. Максимилијан је убрзо постао презрен и од међусобно сукобљених мексичких либерала и од конзервативаца. Подршку конзервативаца који су га довели на власт изгубио је због покушаја земљишних реформи, док је за републиканце био неприхватљив као туђинац који је силом дошао на власт. Максимилијана је на трону одржавала само  француска војска, али након што је Француска ступила у рат са Пруском 1865, а под притиском оснажених Сједињених Држава након завршетка Грађанског рата и у складу са Монрооовом доктрином, Наполеон III је повукао своје снаге из Мексика. Дипломатска мисија Максимилијанове супруге Шарлоте, која је јула 1866. отпутовала у Европу да би од француског цара, белгијског краља, свог свекра и папе измолила помоћ – није успела. Мексички цар остао је напуштен од свих. 

Диван дан за умирање 

Почетком 1867. избија побуна предвођена претходним мексичким председником, републиканцем Бенитом Хуарезом. Максимилијан се пред побуњеним хуаристима са свитом повукао из престонице у град Керетаро Артеага у покрајини Сантијаго де Керетаро, где је неколико месеци одолевао опсади. Након издаје у својим редовима, 15. маја 1867. је ухапшен, изведен пред војни суд и заједно са његова два војна заповедника, Мигелом Мирамоном и Томасом Мехиом, осуђен на смрт стрељањем.

Многи европски политичари, интелектуалци и јавне личности, међу којима су били и Виктор Иго и Ђузепе Гарибалди, слали су новим мексичким властима молбе да се Максимилијану поштеди живот, али је Хуарез је то одбио. Његова смрт требало је да послужи као пример целом свету да ниједан туђин више никада неће бити владар Мексика.

Максимилијан је стрељан 19. јуна 1867, у граду Сантијаго де Керетаро. Пред егзекуцију, стрељачком воду је рекао: „Какав диван дан! Одувек сам желео да умрем по оваквом дану.“

Смрт Максимилијана I од Мексика је у Европи постала  догађај године. Новине у европским престоницама опширно пишу о његовој погибији, а илустрације и слике његове егзекуције продају се у огромним тиражима.

За ову сврху начињен је и први фотографски фалсификат објављен у новинама, у односу на данашњу технику наивна фотомонтажа на којој је наводно представљено његово убиство.

Едуар Мане тада ствара своје чувене четири слике и једну литографију на којој је представљена Максимилијаново стрељање, док Франц Лист пише погребни марш посвећен његовој успомени.

Изгледало је дa Максимилијановом смрћу једино није био потресен његов брат. По сведочењима савременика, Франц Јозеф ју је прокоментарисао речима да ће се сада приметити одсуство његове ловачке вештине, али да „можемо свеједно да очекујемо добру разоноду“.

Након смрти, тело мексичког цара је балсамовано и јавно изложено у катедрали у Керетару. Шест месеци касније, Франц Јозеф је ипак у Мексико послао бојни брод „Новару“ којим је ковчег са телом враћен у Европу, и преко Мирамареа и Трста пребачен у Капуцинерску гробницу у Бечу, где и данас почива.

Успомену на његов живот чува спомен-капела у Сантијаго де Керетару, подигнута на месту где је стрељан, као и споменик на Тргу Венеција у Трсту, а у историји је Максимилијан I од Мексика остао упамћен и као трагична личност и као оперетска фигура анахроног владара на прагу модерног доба. Иза њега је као животно дeлo остао само – комплекс Мирамаре. 

Ипак, Максимилијанова смрт је у исто време означила и својеврсну прекретницу у модерној историји, како пише историчар Мартин Рејди у студији Хабзбурзи – Владари света. Након ње, отпочела је готово сезона лова на крунисане главе. Годину дана касније, 1868. године, убијен је кнез Михаило Обреновић, следе убиства руског цара Александра I, царице Сиси, италијанског краља Умберта, српског краља Александра Обреновића, грчког краља Ђорђа, а онда и атентат на Максимилијановог блиског рођака надвојводу Франца Фердинанда, који ће преокренути европску историју… 

Лудило царице Шарлоте

У време када јој је муж стрељан, царица Шарлота се већ осам месеци налазила у дипломатској мисији у Европи, безуспешно покушавајући да добије помоћ. Најпре се обратила Наполеону III, и озлојеђена Наполеоновим одбијањем и избегавањем, доживeла je нервни слом праћен хистеричним нападима.

Убеђена да француски цар покушава да је отрује, панично бежи из Француске, најпре у Мирамаре, одакле креће у Рим да тражи помоћ од папе Пија IX, узалуд. У страху да ће је уходе и убице пронаћи у римским хотелима, моли папу да јој дозволи да преноћи у Ватикану. Папа на то невољно пристаје. Тако је Шарлота постала прва жена у историји за коју се зна да је преноћила у папској резиденцији.

Нежељене гошће Пије IX неће дуго моћи да се отресе. Убеђена да јој раде о глави и плашећи се тровања, одбија да једе и пије, доводећи себе до здравственог колапса. Из Ватикана је рођаци пребацују у замак Мирамаре. Лекари констатују „лудило уз манију гоњења“. Притворену у замку чува је цео један вод аустријске војске. Вест о смрти мужа јој не саопштавају.

Након Максимилијанове смрти, старатељство над Шарлотом је постало проблем, а њена судбина потом постаје предмет надгорњавања аустријског и белгијског двора. Франц Јозеф жели да је задржи под својом контролом, јер би у случају њеног повратка у Белгију, због претходног уговора са братом о одрицању од његових права, морао да врати огроман мираз, због чега на томе белгијски суверен и инсистира.

Док два двора преговарају, Шарлотина болест напредује. Крајем 1867. постигнут је договор да се свргнута мексичка царица ипак из Мирамареа врати у Белгију. Вест о смрти Максимилијана саопштена јој је у јануару следеће године, након чега је дошло до потпуног менталног слома.

Наредних шест деценија провела је скривена од јавности, несвесна света који је окружује. Преминула је 1927, у 86. години живота. Савременици тврде да су јој последње речи на самртничкој постељи биле: „Мексико!“ 

Смрт царице Сиси 

Након Шарлотиног одласка у Белгију, замак Мирамаре постаo је резиденција Хабзбурга. У њему ће у наредних неколико деценија боравити низ чланова династије.

У замку највише борави супруга Франца Јозефа, царица Елизабета, познатија као Сиси. Супротстављених карактера, Сиси и Франц Јозеф се често сукобљавају. Чак ни долазак на свет сина Рудолфа није поправио односе. Сиси је забрањено да васпитава свог сина. Крхког здравља, али и засићена бесконачним сукобима и свађама, Сиси покушава да утекне од мужа и обавеза на двору, предузимајући бројна путовања и често боравећи у Мирамареу.

Ситуација се погоршава нарочито након загонетне смрти сина Рудолфа 1889. у Мајерлингу. Рудолф је, наиме, пронађен мртав у ловачкој колиби са младом љубавницом. Иако је по званичној верзији реч била о самоубиству, о Рудолфовој смрти и данас колају бројне теорије.  

Синовљеву смрт Сиси је тешко поднела. У потпуности се одваја од бечког двора, често проводећи време у палати Ахилио на острву Крф, чију градњу је наложила, и у Мирамареу. У осами покушава да пише сентименталну поезију по угледу на Хајнеа кога, као и Максимилијан, највише цени од свих песника, али ни она нема превише литерарног дара.

Супруга моћног суверена, отвореног духа, жељна авантура и путовања, лепа, физички крхка и несрећна, царица Сиси је често предмет интересовања тадашњих новина. Нарочито њена трагична смрт начиниће од ње иконичну фигуру европске историје друге половине 19. века.

Током путовања у Швајцарску, у Женеви је 10. септембра 1898. на њу извршен атентат. Италијански анархиста Луиђи Лукени је планирао убиство принца Филипа, претендента на француски престо, али како није успео да дође до њега, одлучио je да убије аустроугарску царицу за чији долазак у Женеву је сазнао из новина. На женевском шеталишту, Луиђи прилази царици и забада јој оштру турпију у груди. Неколико сати потом Сиси ће умрети.

Током суђења атентатор је рекао: „Ја сам анархиста по уверењу... Дошао сам у Женеву да убијем суверена, да дам пример онима који пате а који ништа не чине да побољшају свој друштвени положај. Није ми било битно ко је владар кога ћу убити... Нисам ударио на жену, него на царицу…“

Смрт царице Сиси је узнемирила европску јавност. О њој европске новине опширно пишу, широм монархије подижу јој се споменици, али почиње да се говори и о проклетству замка Мирамаре, који је након мексичког цара и царице однео још једну жртву.

Када је надвојвода Франц Фердинанд, након смрти Сисиног сина Рудолфа, постао престолонаследник царства, са породицом је често боравио у Мирамареу. Управо из њега ће јуна 1914. кренути на кобно путовање у Сарајево, што ће додати још једну страницу причи о проклетству тршћанског замка. 

Дом вицекраља Етиопије

Током Првог светског рата, сав намештај и уметничка дела су из Мирамареа превентивно однесени и похрањени у Аустрији, углавном у палате Шенбрун и Белведере. Када је након рата Трст са околином, укључујући и Мирамаре, ушао у састав италијанске државе, након споразума између Аустрије и Италије 1926. претворен је у музеј. Тада је у замак враћен комплетан намештај и извршена његова реконструкција.

Мирамаре је за јавност отворен 1929. године, али не у потпуности. У један део замка, затворен за посетиоце, уселио се нови станар – принц Амедео, војвода од Аосте, блиски сродник последњег италијанског краља Виторија Емануела III.

Принц Амедео је завршио војне школе у Енглеској и Напуљу, током Првог светског рата борио се у италијанским редовима, а у међувремену живео стандардни живот тадашње аристократије, испуњен ловом, доколицом и уживањем у луксузу. Након рата напушта војну службу и бира Мирамаре за своју резиденцију. Са породицом се усељава у део замка који преуређује у тада популарном арт деко стилу.

Године 1932. се реактивира и као пилот учествује у италијанској „пацификацији Либије“ у којој је побуна локалног становништва брутално угушена. Године 1937. године постаје вицекраљ и командант италијанских војних снага у Источној Африци. Иако се историчари слажу да је период његове владавине у Етиопији био знатно блажи у односу на владавину његовог претходника маршала Грацијана, који је починио низ злочина од којих је највећи масакр 30.000 Етиопљана извршен 1936. године, Амедео је управљао користећи сурови колонијални апарат, са концентрационим логорима, пљачком.

Када су маја 1941. британске снаге покренуле офанзиву у Етиопији, његове трупе биле су опкољене у планинској тврђави Амба Алаги. У безизлазној ситуацији, Амедео се предао. Спроведен је у заробљенички логор у Најробију, где je 1942. године умро од последица туберкулозе и маларије.

Амедео је у Италији уживао статус националног хероја, о коме су се још за живота испредале легенде као о војнику-џентлмену који је својим поступцима завредео поштовање и супарничке стране, како Британаца тако и Хајла Селасија. Постао је јунак низа филмова, а помиње га и Хемингвеј у роману Збогом оружје.

Последњи Хитлеров рођендан 

Након Мусолинијевог пада 1943. године, Трст долази под нацистичку управу. Мирамаре Немци користе као школу за обуку официра, али и као место на комe нацисти организују „забаве“, које су се неретко претварале у садистичке оргије над женама присилно доведеним из тршћанског логора Ризиера ди Сан Саба.

Један од најбизарнијих скупова организованих у замку Мирамаре била је прослава последњег рођендана Адолфа Хитлера 20. априла 1945, двадесет дана пре коначног пада нацизма.

У овој прослави, коју је организовао тршћански гаулајтер Фридрих Рајнер, који је са Одилом Глобочником владао немачком Оперативном зоном Јадранско приморје, учествовале су нацистичке старешине, локални индустријалци, италијански фашисти, Власовљеви официри, али и преостале вође колaборационистичких снага са подручја Југославије. Ту чудну прославу, али и историју замка, упечатљиво је описао Клаудио Магрис у свом роману Обустављен поступак:

„Ручак је послужен. Лепо је сести за трпезу; заједно јести и пити улива осећај већег пријатељства. Немци, Италијани, козаци, Срби, Хрвати, Словенци. Нова Европа народа. Свих. Или скоро свих. Иако председника Удружења индустријалаца нема – али као да је ту, захваљујући његовој топлој поруци – боже мој, ту су други што га достојно представљају. Поздрав, порука, жеља; здравица призива здравицу, лица су сјајна и орошена, одраз лустера на таваници, мрље светла по трпези попут латица белих оцвалих ружа, позлаћене флеке и дрхтави одблесци мора улазе кроз прозоре и њишу се по грбовима Kronländera-а, земаља Kруне старог Царства. (…) Снимају се фотографије, групна фотографија. Флеш, пуцањ, прасак белог дима, беле и жуте завесе подрхтавају, напољу, иза прозора галебови се распршују у заслепљујућем одблеску белих крила, немачки официри певају најпре свечано а потом помало раскалашно. Двоглави орао је пуњен и непомичан на таваници, канџе бескорисне у оном кавезу; једино око грабљиво и оштро јесте око Суда, балсамовани судија који је пак већ изрекао неопозиву пресуду, Царство Мексика и хиљадугодишњи Рајх што су трајали, један мало краће, други мало дуже од радова на изградњи Дворца, лудило Шарлотино је трајало преко четири пута дуже од два царства заједно.“

Након рата, крајем 1945. у Мирамареу су биле смештене новозеландске трупе које су са југословенским снагама ослободиле Трст, након тога британске снаге, да би, напослетку, замак 1947. године постао штаб америчког гарнизона у Трсту. 

Година 1954. била је прекретничка у историји Мирамареа. Врши се нова рестаурација којом је враћен оригинални изглед замка и кастелата, и комплекс Мирамаре, претворен у музеј, следеће године је отворен за јавност. Убрзо постаје туристичка атракција. Прошле године је замак походило преко 300.000 људи, чинећи га једном од најпосећенијих дестинација у Италији.

Популарности Мирамареа не одмаже легенда о проклетству замка којe је у превремену смрт у туђини одводило цареве и царице, надвојводе и вицекраљеве, ратне злочинце и хероје…