По песма за сваки месец у години: Не волим јануар, ни децембар кад тужно залаје štampaj

Све је у популарној музици: од дана у недељи до месеци у години. Једна вертикала води од маничног понедељка до крваве недеље, нека друга од уторкасте Руби Мика Џегера до вољеног петка Роберта Смита, но овде ћемо се бавити нечим другим. Овде нас занимају (екс)југословенске попмузичке композиције са референцама на одређене календарске месеце

Ђорђе Балашевић се баш потрудио да отвори овај текст. На првој могућој асоцијативној степеници сваког протагонисте југословенске популарне културе, а на помен јануара израња његова песма у којој признаје да „више не пролази улицом Доситејевом“. Признаје у истој песми и да „не воли јануар“, али бавио се он јануаром и у другој, мање познатој песми. Та се песма зове „Први јануар поподне“ и у њој се, између осталог, каже:

Помисли у поноћ на мене, на нас,
помисли на Шолту, на клинце и дом.
Можда нови јануар доноси спас,
помисли у поноћ на мене, на нас.

Кад нас је Балашевић већ подсетио на Шолту, острво које се види са сплитских прозора, о чему нас је незаборавно информисао Оливер Драгојевић, код фебруара месеца згодно је присетити се музичке дружине Ненада Нинчевића из времена кад реч „Балкан“ у Далмацији није нужно била пежоративна. Тути Фрути Балкан Бенд је без блама певао „Не бојим се другова твога фрајера“, увео је у нашу популарну музику фармацеутски „product placement“ („Када се погасе свјетла и попију кофани“), па је комотно могао и да опева фебруарски мачорски инстинкт у људском контексту:

Ја сам мачак фебруарац
Дошло вријеме да
Зу зу зујим ко комарац
Крај твог прозора
505 са цртом није
Сладак као ја
Ма дај отвори па ме пусти
Што си досадна

Подсећање на бомбоне „505 са цртом“ је још један згодан „product placement“ детаљ.

Март месец је нарочито мио Бори Ђорђевићу рекло би се из барем две песме Рибље чорбе. У „Лаком мушкарцу“ каже се:

Простачки нудим себе на дар
мушки примерак није шкарт
побогу жено, пређи на ствар
поверуј да је осми март

На почетку песме „Бејби“, пак, Бора пева: „Када си отишла с њим био је 13. март“.

Ипак, ни сарајевска „струја“ наше музике није равнодушна према трећем месецу у години.

У насловној песми првог албума Плавог оркестра имамо следећи почетак:

Морнару, друже
кад одјездиш једном
крстарицом у луку
прохладнога марта

А у једној од спрингстиновских песама Сулине гране Забрањеног пушења, један буразер каже како је други својој заручници „23. марта прстен на руку ставио“. Две недеље након тога, шестог априла, исти тај Елчи из исте Сулине песме „већ је ратово“, а ми смо, ево, већ у априлу. Међу песмама о априлу, једна је свакако најмаркантнија:

Долазе и враћају се с ластама
сунчани и насмијани дани
опет је у мојој души прољеће
да л' си дјевојка ил' жена сада ти?

Април у Београду узалудно тражим
усне једне дјевојке што се дивно мази
Април у Београду милује јој косу
испод Савског моста то је можда она
ал' је други љуби

Април у Београду, једно прошло доба
носим га у мислима из војничких соба
април у Београду уморно се смијеши
испод Савског моста док се сумрак спрема
више мене нема

Мај нас враћа у Сарајево и враћа нас Забрањеном пушењу, оном изворном, „заједничком“. Враћа нас такође њиховој, без сумње, кључној песми: „Недјеља кад је отиш'о Хасе“. Није то било која недеља:

Људи су ишли у колонама
ником није смет'о вјетар што је дун'о
те мајске недеље је дошао Осијек
ал' опет је Кошево било пуно

Песма о Хасету није, наравно, песма о Хасету, или није само о Хасету. То је песма, речима сарајевског писца, о „једном другом, важнијем човјеку, много звучнијег имена. Али како се пјесма о том јунаку није могла написати а да не буде сентиментална и удворичка на начин оних пјесама с омладинских радних акција, тако је адресат посвете промијењен. Комбинацијом неколико стилских фигура, ироније, литоте и метонимије, постигнут је зачудан ефект, и настала је најљепша пјесма о Титу, од толиких које су састављане након његове смрти“.

Ваљало би написати посебан есеј о разлозима због којих многима ни данас није јасна толико прозирна алузија. Само је једна важна мајска недеља у којој је на Кошеву гостовао Осијек, да и не говоримо о резултату 1:1; само је један од нас „тукао Енглезе, Швабе, Русе“, само је један могао да каже: „мене више нема, ал имате још много важних утакмица“, само због једног је имало смисла оно скандирање „Југославија, Југославија" које завршава у фејдауту.

Средина година поново призива Ђорђа Балашевића. Песма креће овако:

Дошао распуст, благо мени,
школа се љуља као брод,
а одрасли су распуштени
већ дужи период...

Неки су причали до јуче:
Живот је школа... леба ти?
Пустите децу нека уче,
њима ће требати...

Напослетку дође рефрен:

Само да дочекам јун,
све је друго под разно,
само је још месец пун,
све је остало празно...

Само да дочекам лето,
све мирно и ћутке,
само је још месец пун,
на тренутке...

Ова је песма из митске 1989, године краја Хладног рата. Песма о јулу је ранија. То је оно прво, епско, Бијело дугме са Жељком Бебеком као певачем. Година је 1979, пуну деценију раније, дакле, од наше песме о претходном месецу:

Кад заборавиш јули
и кад
све се деси и прође
тада бих да те сретнем
и нећеш срећна бити
слутим
јер су анђели и ђавли
и нарцис и гријех
потребни за смијех

Због августа остајемо у Сарајеву. Тачније речено, остајемо код Црвене јабуке, сарајевског бенда, млађе генерације, из средине осамдесетих, златног доба сарајевске поп-рок школе, али „место радње“ песме је приморје, по свој прилици нека Далмација:

Прође август срећо моја
вријеме да се растане
било је изгледа превише лијепо
да нам тако остане

Мислим да бих оно вече
кад си отпутовала
да ми није жао свијета
исплако три потопа

Из социолошке перспективе, ово је одлична слика једне летње романсе која завршава повратком у свакодневницу. То је била понешто типична сцена из осамдесетих година двадесетог века, последње мирне југословенске деценије. То је она тачка кад завршава распуст, а школска година треба да почне.

Септембар је месец јаке симболике. Момчило Бајагић Бајага у том смислу није случајно поручио:

Сећам се слике
ја пре једно месец-два
на слици, септембарски врео дан
на реку уздаха сунце се не враћа
зелена обала, и ти и ја

Месец у којем почиње јесен, месец почетка школске године, али опет месец у којем не недостаје врелих дана, добро се уклапа у мелодијом ведру композицију о годинама које пролазе.

Ако септембар призива почетке, можда једини почетак који призива октобар је – почетак краја. Долазак октобра нарочито је мрачан у Сарајеву где су дани у котлини свакако кратки, а кад окраћају делују скоро као неки дневни еквивалент белих ноћи, као некакви црни дани, додатно затамњени маглом и смогом. Отуд је ваљда и песма „Кад дође октобар“ морала настати у Сарајеву:

Дани се не враћају
добро сам кад ме питају
пара и времена
за сваког ко ми не треба
а кога волим није ту

Кад дође октобар и кише падају
ја сјетим се љета и помислим на њу
и није ме срам кад очи засузе
то стара љубав пише стихове.

„Дани се не враћају“ је истина која се наставља на истину да „године пролазе“ на исти начин на који је октобар наставља на септембар. „Добро сам кад ме питају,“ је одличан стих који истовремено као и да варира најпознатију мисао Светог Августина и на најједноставнији могући начин описује куртоазан одговор на питање „Како си“, независно од тога како се заиста осећате. Као и у августовској песми Црвене јабуке, љубав постоји само лети. Октобру преостаје носталгија, и евентуално поезија.

Сеид Мемић Вајта, међутим, не мисли да са октобром љубав нужно завршава. Он каже:

Буди добро до октобра
знаш ли старе обичаје
тад се жени и удаје
и ми ћемо тако.

Аутор ових стихова је заправо Душко Трифуновић који има цео циклус песама, по једну за сваки месец у години. А један конкретан октобарски дан потенциран је у песми „Срце, руке и лопата“ Забрањеног пушења:

Земља је била срушена
ваљало се дизати из пепела
Радио је тада Авдија
к'о што ради десет армија
Једног је дана, 23. октобра
златна значка ударна
засјала на његовим грудима.

Ако постоји киша која је синоним за депресију – то је новембарска киша. Култна балада из фебруара 1992. године групе Guns N'Roses има ту синтагму у наслову: „November Rain“. Ипак, мада је идеја о Горану Бреговићу као „багдадском лопову“ глобалне музичке сцене доста распрострањена, новембарску кишу је Бијело дугме опевало прије „Пиштоља и ружа“. То је она фамозна песма „А и ти ме изневјери“ из 1986. године која почиње овако:

Ти ниси ти више
и што ми је најболније
ником на свијету као мени није
лију ми тешке новембарске кише
а ти не питаш како ми је
јер ти ниси ти више

Новембарску кишу, дакле, Бреговић није „посудио“ од било кога, али „тешку кишу“ можда и јесте од Боба Дилана и Драгослава Андрића.

И децембар одмах на прву лопту асоцира на један конкретан датум. То је, наравно, овај Штулићев „тринаести у децембру“. Међутим, месец којим почиње зима, као и онај који иза њега следи, јануар, дакле, онај с којим се зима наставља и онај с којим годинама почиње, идеалан је за тужне љубавне песме.

Можда и најлепша рана песма Дина Мерлина, „Теби је лако“ из 1987. године, почиње овако:

Теби је лако, најлакше
Бог ти је дао највише
Када заспиш као да умреш
А када умреш тек тад' разумијеш
Како је мени

Теби је лако, најлакше
Бог ти је дао највише
Ставиш главу у јастуке
И гризеш ме као јабуке
Зелене

А мени је тешко, најтеже
Кад децембар тужно залаје
Када знам да ниси више моја
Када знам да другом себе дајеш

Када знам да ниси више моја
Одлазиш, а то ми не кажеш
Мени је тешко, најтеже.

Има нечег јако менталитетски карактеристичног у разлици конотирања љубавне патње код Сарајлије и код Новосађанина, код Босанца и Војвођанина, код балканског Динарца и код средњоевропског Панонца.

Првом је „тешко, најтеже“, најтеже на свету, што би рекао онај Мерлинов узор „ником на свијету као мени није“; потоњи пак свој бол пригушује, не шири га на цео свет, довољно је да престане да се шета једном једином улицом, оном која се зове по човеку који је у Србији симбол за рационализам. Што би психолози рекли, он свој бол рационализује. Добро, пред њим је свакако цела година за неку нову љубав.

Првом се преклапају два краја, крај љубави и крај године. Није факат лако кад децембар тужно залаје.