Пријатељи и непријатељи најнижег реда: Енглеска и Италија, две земље које се никада нису волеле

Енглези и Италијани се никада нису волели, мада је у историји било Енглеза који су реализовали Гогољеву максиму да је цела Европа да се види, а Италија да се у њој живи. У Риму се налази и Енглеско гробље, једно од најнестварнијих места у Вечном граду, последња станица пламене младости поета Џона Китса и Персија Биша Шелија. И трећи бард енглеских романтичара лорд Џорџ Гордон Бајрон је провео добар део свог протрчавања кроз живот између Венеције и Рима.

Вилијам Шекспир је своје Ромеа и Јулију, све са Монтекијима и Капулетијима, сместио у Верону, а Едвард Морган Форстер Собу с погледом за Луси Ханичерч и Џорџа Емерсона у Фиренцу, увевши љубавни „happy end" у европску књижевност.   

Први градоначелник Рима који није припадао земљопоседничким породицама је био Енглез Ернесто Натан. За његовог мандата донет је први урбанистички план и данашњи изглед Вечног града у доброј мери дугује њему. Као и чувена римска изреку: „Nun c'è trippa pe' gatti". Наиме, Натан је избрисао ставку из буџета за исхрану мачака у Кампидољу, чији је задатак био да чувају архив и канцеларијски материјал од глодара, рекавши да мачке могу да се хране само мишевима, одатле опаска „нема шкембића за мачиће". 

Наведени примери су изузеци који потврђују правило. Италија је била омиљена дестинација образованих и богатих Енглеза, сви остали су преферирали и преферирају Шпанију, Португал или чак Француску, као, наравно, дестинацију за годишњи одмор. Једноставно, у колективној свести Енглеза, Италијани су капетан Алберто Берторели, гротескни лик из хумористичке серије „Ало, ало!", а цела Италија је један велики Напуљ. 

Ни Италијани немају високо мишљење о Енглезима и уопште не жале што Острвљани преферирају шпанске и португалске плаже. У њиховим очима Енглеска је и даље онаква како ју је описао Јулије Цезар: ужасно време, бљутава пића, одвратна храна и суморни људи. Наравно, ту не спада генерација берзанских стручњака, савремених уметника и угоститеља који су у Лондону видели и добили прилику да реализују животне снове. 

Однос између Енглеза и Италијана има своју предпричу, још из времена када је поменути Јулије Цезар покорио Британију. Римљани и Брити су се замрзели на први поглед, пола века пре рођења Христа, и тај анимозитет није сплахнуо у следећих готово пет векова, све док император Хонорије није одлучио да повуче римске легије са Острва почетком петог века. То се може сматрати и првим Брегзитом у историји. 

Проћи ће више од хиљаду година до новог „Брегзита" чији ће актери бити енглески краљ Хенри VIII и папа Климент VII. Опседнутост мушким наследником и велики сексуални апетити оца Елизабете I отворили су пут за стварање англиканске цркве и одвајање од Римокатоличке цркве што је неминовно посејало зрно раздора између Енглеза англиканаца и католика преко Ламанша али и јужно од Алпа. 

У односима између народа и држава, политика, дипломатија и јавни наратив могу да лажу и фалсификују, али геополитички циљеви и економски и трговински интереси увек кажу истину или указују на пут до ње. 

Две Сицилије

Британску империју током XVIII и XIX века је озбиљно интересовала само Сицилија. Италијанско острво је због свог стретешког положаја било веома важно за контролу Медитеранског мора, северне Африке и трговинских путева. Због тога је Лондон водио патерналистичку политику према Краљевству Сицилије и британске трупе су „штитиле" Сицилију од Наполеонових освајачких похода током Бонапартеове петнаестогодишње владавине. 

И када је Сицилија под круном Бурбона ушла у Краљевство Две Сицилије, Лондон је наставио да практично контролише све што се догађало на острву и око њега. Са заокретањем политике Фердинанда II од Сицилије, прво ка Француској а затим ка Русији, Енглези су за 180 степени променили своју политику према Напуљу (главном граду  Краљевства Две Сицилије). 

Случај је хтео да амбициозни Вилијам Еварт Гледстон 1850, у напону снаге - тек је био  напунио 40 година - доведе у Напуљ своју ћерку Мери на лечење. У граду подно Везува Гледстон ће пронаћи сијасет доказа корумпиране, свирепе, бахате и неправедне власти Фердинанда II. Тако ће настати чувена два Гледстонова писма упућена Лорду Абердину о политичким процесима и тортури у Краљевству Две Сицилије. „У Напуљу је негација Бога уздигнута у систем владавине", писао је будући четвороструки британски премијер. 

Британска влада не би никада пустила у циркулацију Гледстонова писма да се Фердинанд држао Лондона. Добар део историчара сматра да је највећа грешка италијанских Бурбона што су се замерили Енглезима и претворили их у непријатеље. Штавише, Фердинанд II је запечатио судбину Крељевства Две Сицилије када је одбио да уђе у савез западноевропских држава у Кримском рату против Русије. Кућа Савоја и гроф Кавур нису направили ту грешку, Краљевина Сардинија је била раме уз раме са Французима и Енглезима под Севастопољом зарадивши „право" да уједине Италију на рачун Бурбона и њиховог краљевства. 

Перфидни Албион

Међутим, иако је Уједињено Краљевство допринело рађању Италије, између две земље односи никада нису били присни, напротив. Тек рођено краљевство је показивало аспирације да води главну реч у Медитеранском мору које су Енглези сматрали својим истуреним „језером" на коме су држали кључ на Гибралтару. 

Улазак Италије у Тројни савез са Другим рајхом и Аустроугарском монархијом, уз ограду од било каквог евентуалног непријатељства према Уједињеном Краљевству, у Лондону је доживљен као јефтино италијанско лукавство а не као доказ пријатељства. 

Један од ретких тренутака када су се Италијани и Енглези нашли на истој страни, верификовао се на почетку Првог светког рата када је Рим променио страну, будући да му је Лондонским споразумом из 1915. године гарантовано проширење на Истру и добар део Далмације. Међутим, та кратка епизода љубави завршиће се Версајским споразумом када је амерички председник Вудро Вилсон уз асистенцију Енглеза поништио Лондонски пакт и за Италијане је исход Великог рата постао „обогаљена победа". 

Најнижа тачка у односима две земље је дотакнута између два светска рата, после увођења санкција Италији због анексије Етиопије. Фашистички диктатор Бенито Мусолини је тада скинуо прашину са израза „подмукли Албион" који је француски племић шпанског порекла Огистен ди Ксименез користио на прелазу из XVIII у XIX век. И данас је за Италијане, у фудбалу и политици, синоним за Енглеску „подмукли Албион", мада га неки не изговарају јавно јер погрешно мисле да је ту дефиницију измислио Дуче. 

Мусолинија и његову свиту је страшно иритирало што их Енглези нису узимали за озбиљно и што су их буквално исмејавали свуда и у свакој прилици. То се најбоље видело у изливима мржње од стране трибуна на радио станицама и у режимским новинама. Перјаница фашистичких радијских водитеља Марио Апелијус је свако своје обраћање завршавао ускликом „Dio stramaledica gli inglesi" („Проклети били Енглези"). Када је држао сермоне ноћу, Енглезима би пожелео злу а не лаку ноћ. 

Пријатељи и непријатељи најнижег реда

Печат односима Италијана и Енглеза је дао и Винстон Черчил. И данас се користи опаска британског премијера да се покаже италијанска дволичност: „Бизаран је италијански народ. Једног дана има 45 милиона фашиста. Следећег дана има 45 милиона антифашиста и партизана. Ипак, ових 90 милиона Италијана нема на попису". 

Када се вратио на власт током педесетих година прошлог века, Черчил је затекао амбициозне, припремљене, образоване и способне италијанске политичаре и бизнисмене попут Алчидеа Де Гасперија и Енрика Матеија. „Пријатељи и непријатељи најнижег реда", констатовао је Черчил изнервиран бескруполозним и виспреним оснивачем Италијанске нафтне индустрије ЕНИ, која је у Африци и на Блиском истоку „мрсила" рачуне и доводила у питање британску привилеговану позицију у експлоатацији нафте. 

Свргавање либијског тиранина Муамера ел Гадафија није имало везе са људским правима, већ са чињеницом да се Паризу и Лондону, читај тадашњем председнику Француске Николи Саркозију и британском премијеру Дејвиду Камерону, није свидело што је италијански премијер Берлускони постигао веома повољан договор са Пуковником о експлоатацији нафте и гаса у Либији који је искључивао француске и британске компаније. 

У суштини, Енглезима се није свиђао ниједан италијански лидер. Де Гаспери је био превише католик, Матеи антиколонијалиста, Аминторе Фанфани близак несврстанима, Алдо Моро за енглеске укусе превише арабофил, Ђулио Андреоти преблизак Ватикану, Бетино Кракси препреден, Силвија Берлусконија су доживљвали као кловна, Романа Продија су масакрирали док је био на челу Европске комисије, а не свиђа им се чак ни Марио Драги, или боље речено, тек Џонсоновим конзервативцима се не свиђа.

Челична леди Маргарет Тачер се само у једној ствари слагала са Ђулијом Андреотијом, док су у истом периоду водили две земље - обоје су били категорично против уједињења Немачке, или како је то Андреоти објаснио: толико су волели Немачку да су преферирали да постоје две уместо једне. 

Џонсон и Белускони, сличности и разлике

Актуелни британски премијер Борис Џонсон не пропушта прилику да употреби историјске метафоре у којима спочитава нацистичку прошлост Немачкој и фашистичку Италији. Током прошле јесени, у јеку другог таласа корона вируса, британски премијер је правдао насталу ситуацију речима да Енглези много више воле слободу од Италијана и Немаца и зато се више заражавају вирусом, односно да они нису склони да беспоговорно слушају директиве власти као Италијани и Немци. 

Борис Џонсон је био и део прилично бројног хора који је исмејавао Силвија Берлусконија. Интервју који је бивши италијански премијер дао 2003. године Џонсону у вили на Сардинији ушао је у анале, између осталог и због Берлусконијевог става да Мусолини и није био неки зликовац јер није убијао своје непријатеље већ их је слао у изгнанства на италијанска острва. 

Иронија судбине је да је Џонсон у улози премијера постао британска верзија Берлусконија, али са много мање пара, мало мање млађом супругом, са лошим укусом за облачење и накарднијим  смислом за хумор. Разлика је у томе што су Берлусконија на време спречили да направи већу штету, Џонсона нису. 

Италијан у Лондону

За Италијане, модерна Енглеска је била и остала Лондон. Практично су га открили у последњој деценији прошлог века када је кренуо талас који се није заустављао све до Брегзита: од деведесетих па до изласка Велике Британије из Европске уније 350.000 Италијана се преселило у Лондон, претворивши га у девети бројности италијански град на свету. 

У финансијском срцу Уједињеног Краљевства, Ситију, италијански јапијевци, брокери, финансијски аналитичари и лобисти трећи су по бројности, иза Немаца и Француза. Уз берзанске експерте, на обале Темзе су стигли и италијански кувари и угоститељи захваљујући којима се може појести и нешто добро а да није „fish and chips". Италијани нису научили Енглезе само да пију просеко, већ и домаће произведено италијанско пиво. Неко би чак рекао да су Италијани надмашили Енглезе у производњи њиховог националног пића као што су их надмашили у спорту који су измислили: фудбалу.