Развој политичког и духовног живота у Србији и свету у наредних 70 година: Срећна Нова 2094! štampaj

Свака прогноза за Европу у идућој 2024. години полази од више, не мање рата, што је чини незанимљивом. Интересантније је пожурити седамдесет година унапред, кад су данашњи нејасни трендови у пуном цвату.

Од једне Европске уније су настале три, Запад, Исток и Југ. Пољска је најмоћнија европска држава. Немачка је клијент Пољске и Балтика. Русија је остала јака, али је то тешко платила однарођивањем од својих европских културних корена. У дилеми између Истока и Запада, Србија се одлучила за Југ.

Прогноза која се из 2093. пише за нову европску 2094: АУКЕУС ће појачати напоре за опструкцију Западне и Јужне ЕУ; Пољска има реалне шансе да после избора у Француској у марту присили Париз на промену безбедносне оријентације; Хрватска очекује пријем у Илирику. Заједнички план Европских унија за неговање историјске меморије поново неће бити усвојен, Европљани не могу да се договоре шта да памте. Ситуација је ургентна, јер се култура заборављања глобално шири. Али, како се дошло дотле? Треба рећи, пре него што се заборави.

До краја 21. века 

Сваки век има своју основну ноту, једну главну страст око које настаје комплексна структура у одмаку названа историјом. Европски 18. век је почео с апсолутизмом, завршио у еуфорији слободе; 19. век је почео с мегаломанијом, завршио с еманципацијом; 20. век је почео с убрзањем, као да касни, а завршио у амнезији; 21. век је почео кроћењем Русије, сада завршава у новој скромности.

Рат који се вукао од 2014, доживео је кулминацију током два летња месеца 2033. у директном судару руских и НАТО снага на линији Николајев-Одеса. Заустављен је абруптно и нерешено, осим за Немце. Док су све очи биле упрте на црноморски фронт, Руси су успели да на Дрезден баце петкилотонску атомску бомбу, која је град послала у нуклеарну зиму. „Још један немачки рат се завршава у Дрездену. Да ли се већ може говорити о традицији?“, коментарисали су руски медији симболику одабраног циља.   

Русија је зауставила НАТО 2033, у својој интерпретацији га победила, али се нашла у савезу са азијским и арапским земљама, са којима нема никакве културне и друштвене тачке додира. Раскорак између ње и еманципованих либералних демократија у Саудијској Арабији и Емиратима је све очигледнији. Утицајан NGO „We Go Further“ из Ријада је ове године спустио Русију пуних девет места на глобалном барометру људских права, па је она сада чак иза и Сједињених Држава и Краљевине Енглеске. Геостратешки савезници Русије су потпуно равнодушни према њеној култури. „Вишњик“ на мандаринском изгледа као сувенир са путовања по егзотичним земљама.    

Сједињеним Америчким Државама је чак горе. После нерешеног рата из 2033, победе у интерпретацији Вашингтона, Америка се развијала у патологији која је у теорији добила назив „олигархија колосалних дистанци“, где постоји власт и уска елита уз њу, али већина популације живи практично ван организованих друштвених форми. Глад, беда, насиље, непостојање медицинских институција на нижим  нивоима, борба за воду, локалне милиције, лака доступност оружја, то је свакодневица обичног становништва. Америчке управљачке елите су свеједно пронашле ефикасан начин за очување своје интернационалне моћи, глобално преко АУКЕУС-а (AUstralia + Kingdom of England + USA), у Европи преко Пољске, регионално преко Јапана, Аргентине и Нигерије.

Европа која је издала Европу     

И поред свих унутрашњих проблема, ЕУ је у форми која је постојала од последњег проширења 2013. (Хрватска) и последњег изласка 2020. (Уједињено Kраљевство) остала релативно стабилна до 2033. Тад је ушла у Исусове године. Само је још било питање ко ће је разапети до смрти.

Унији је пресудила политика проширења. Не у смислу да је била погрешна, него је од једног момента није ни било, јер су је чланице примењивале као средство уцене и освете.  

У трансформацијама тог ентитета уписани су узроци његовог краха. ЕУ је по идеји била мировни програм; одатле је кренула. Створена је 1951, кратко након разорног Светског рата, са циљем да се спрече нови оружани сукоби на тлу Европе.

Треба напоменути да два светска рата већ одавно не постоје у јавној перцепцији, јер је европска историографија од 2050. полако прелазила на тумачење такозваног Првог и такозваног Другог као један рат вођен 1914-1945, са интермецом 1918-1938, до Хитлерове анексије Судета и Аустрије. Таква реинтерпретација је била покушај да се будућим генерацијама усади отпор према рату не толико на свесном нивоу, јер се то показало неуспешним, већ на инстинктивном и нагонском. Од два рата је створен један који је у подсвесном требало да светли као црвена лампица.

Од почетног мировног концепта 1951, Европска унија је постала економска организација, са обавезом да унапређује благостање чланица. Стагнација и штете нису биле предвиђене, али ни уговорно санкционисане, јер никоме тада није падало на памет да би вође Уније једном свесно напустиле рационалну агенду.

Од 1993. (Мастрихт) Унија је постала политичка организација, а са проширењем 2004. је почела да се претвара у геостратешки савез, трансформација која је требало да буде окончана 2033. пријемом Украјине, Молдавије, Грузије и Белорусије. Тај план није успео, јер је његово остварење прекинула директна конфронтација руске војне коалиције (Русија, Кина, Иран, Саудијска Арабија и Индија) са НАТО-ом. 

Кад се у јулу 2033. испод развоја ЕУ подвукла црта, ствари су трезвено гледано изгледале овако: оснивачки концепт је био мир – прва трансформација је била економска – друга трансформација политичка – четврта трансформација геополитичка – пета трансформација рат.

Очигледно, стигло се до зида. Али ни тада се ЕУ није распала као чаша, падне па се сломи. Европа је мали континент много држава, где сви живе у згураним односима. Бекство је немогуће, свако је сваком и даље гледао у супу. Разговори и свађе су се наставили још скоро деценију и по, као и оптужбе за рат и пораз, јер је Унијин источни обод нерешено из маја-јуна 2033. интерпретирао као катастрофалан пораз. 

Европа Три Уније

На равно стоту годишњицу Париског уговора којим је утемељена стара ЕУ, у пролеће 2051. у француском Вердену је потписан споразум три ЕУ наследнице, три Уније, три девојке удаваче, које су се обавезале да неће директно опструисати једна другу. 

Из оставинске масе старе ЕУ настале су ЕУ Запад (Француска, Шведска, Норвешка, Чешка, земље Бенелукса и Пиринејског полуострва); ЕУ Исток (Пољска, Немачка, Финска, три балтичке државице, Украјина и Румунија); ЕУ Југ (Италија, Аустрија, Мађарска, Словачка, Словенија, Хрватска, Грчка, и еконконф Илирика, економска конфедерација Србије, Црне Горе, Бугарске и Албаније.

Швајцарска је пивот између Западне (од 2051) и Јужне ЕУ (од 2075), копча која их по потреби спаја и раздваја.   

Верден је изабран за потписивање Triple EU уговора 2051. због историјске реминисценције на крваве фронтовске ратове у првом делу Светског рата. Поново се тражио снажан сигнал. Симболизам и менталне асоцијације су међутим отишли на сасвим другу страну. Почело је тако да су британски и амерички медији направили паралелу са Верденским уговором из 843, којим су три сина Лудвига Побожног, директног наследника Карла Великог, поделили Франачко царство међу собом.

Англосаксонци су уговор из 2051. доживели трауматично, јер су у наставку сачували директан утицај само над Источном ЕУ, делимично у Западној, док се Јужна отворила ка Медитерану, надвладала властиту психолошку супериорност над Африком, ставила економију и трговину у први план, те се у високој мери иселила не само из англосаксонске геополитике, већ и геополитике сваке врсте.   

Англосаксонци су виц о франачком Верденском уговору смислили као сарказам, али се у самој Европи он ухватио као етимологија од миља, те одредио не само сва будућа имена и надимке три Европске уније, већ, повратно, и њене карактере.

Прва поента вица односила се на визуелни отисак мапе. Карло Велики је 806. поделио царство тројици синова у три хоризонталне територије. Након што су два умрла за његовог живота, све је припало трећем, Лудвигу, али остало у стању продуженог распада. Три Лудвигова сина су се 843. нашла у Вердену да поделе оно што им је остало од деде кога нису смели и оца кога нису успели да убију. Њихова територијална подела тада више није била мишљена хоризонтално, већ вертикално. Лудвиг је добио Исток Карловог царства, Карло Ћелави Запад, а Лотар Југ, обогаћен једном пуфер зоном између Истока и Запада. Те усправне форме су се после као ехо понављале у Верденском споразуму из 2051.

Границе Верденског споразума из 843. и 2051. се наравно не поклапају, али реч је о симболу и аналогији, о визуелној снази усправљеног и лежећег, о начину на који мозак мнемотехнички излази на крај са бременом историје, не о тачности.

ЕУ Исток је с обе стране Атлантика најпре назван EU Ludwig, онда је од тога постепено настајало EU Lug, затим EUL, на чији је крај онда додато једно „Е“ па је акроном постао EULE, „сова“ на немачком, ЕУ Сова, одатле Будна ЕУ, некад Унија Чуварица.

ЕУ Запад је постао EU Karl, одатле због звучности и женског рода речи „унија“ EU Karli, па у најрадикалнијим изливима Ћелава ЕУ, Почупана ЕУ и Рашчерупана ЕУ.

ЕУ Југ је најпре назван EU Lothar, у даљим трансформацијама EU Lotte, ЕУ Лота, а кад му се са стране мисли нешто заиста лоше, онда EU Lot – гужва, маса, банда, у смислу „јужна банда“, и EU LOL (laughing out loud).

Сва та имена и надимци су се етимолошки полако развијали, да би осамдесетих постали потпуно одомаћени у медијима, политици и приватној комуникацији самих Европљана, те постепено изгубили карактер увреде, тамо где је увреда била изворно намеравана. EU LOL, Смешна ЕУ улази у 2094. са најбољим (мирнодопским) економским показатељима од две остале Уније, и изгледа потпуно задовољна надимком који оставља простор за тумачење ко се ту коме гласно смеје, EU LOL другима, или други њој. 

Србија у кући код куће 1

Посезање за далеком прошлости као фундусом интегративних модела видљиво је и на примеру Србије. Та држава је од 2012, кад је постала кандидат за улазак у стару ЕУ, прошла кроз серију политичких нереда, побуна, експеримената и аутодеструктивних културних револуција, да би тек последње три деценије, од средине шездесетих, ушла у стабилније воде.

Интересантно је да су проблеми који су Србију вукли на дно добар део 21. века произилазили изнутра, из нације, дакле имали везе са колективним политичким маниризмима, не са властима, премијерима, председницима, или једним експерименталним краљем у петнаест судбоносних и комичних дана 2057.

Власти су кроз читав период остале слабе и у страху од електората, а како гро гласача није знао шта хоће и одбијао одговорност од себе, несигурност наводних владалаца је постајала ендемска. Народ је одбијао да постане нација, политичке партије су се понашале као народне милиције, нација се није увек добро осећала у електорату, а електорат се поларизовао око питања среће. Тражила се идеална држава без мане и сенки, тражили су се титани који ће је водити до апсолутне среће.

На изборе се ишло као да се суделује у лутрији. Било је аналитичара који би се усудили да поруче како је срећа приватна категорија, а држава уређени завод за опште послове досадног типа, али то је често схватано као увреда. Бирачко тело би за тренутке губило осећај рационалне мере, прелазило у текуће агрегатно стање и у таласима чистило политичке гарнитуре на свим нивоима.

У том смислу је тешко говорити о квалитету српских власти после рата 2033, јер су оне више вођене хировитим расположењима бирачког тела, него што су саме нешто водиле. Сигурно да свака демократска власт води рачуна о расположењу електората, али српске су оцениле да прелазе преко живог песка народне воље, па су се сходно томе и понашале.  

Кампањски вођене мини-револуције нису остале ексклузивно српски манир, јер су до Верденског споразума 2051. и друге европске државе пролазиле кроз сличне ситуације. Код других је то међутим имало више смисла са реалним показатељима у раду власти, са економијом, социјалним системима или одговорношћу за провоцирање рата који електорат није хтео, код неких за пораз у рату који је електорат напротив хтео.

Србија је чак замало пропустила потписивање Верденског споразума 2051, јер су из нације стизали амбивалентни сигнали, које су странке опозиције протумачиле као позив за чекањем. Став опозиције је био „морамо још да видимо“, иако је било евидентно да нико од њих не види ништа, већ с увом на тлу ослушкују чује ли се тутањ будућих догађаја.

Ако се проблем српског говернменталитета из тих времена сведе на једну ставку, на главну, долази се до перцепције појма једноставности. Чисто технички, Србе је требало убедити да приватно остану компликоване особе колико год то желе, али да као политички субјекти морају да поједноставе своје аспирације. Да почну да воде живот ван политике, а политику мере по томе да ли им се меша у живот да би донела више благостања, или више сиромаштва.

Од 2030, кад су три народне побуне иза којих су независно једни од других стајали Москва, Лондон и Берлин спречиле српске власти да ратификује уговор о уласку у стару ЕУ, српска држава је бирала горе од лошег. Постала је отворено проруска, иако се у кратком рату 2033. службено прогласила неутралном, што ју је спасило директног разарања. После рата је таква оријентација настављена, али накратко. Руси су Србију дали Турској, онако као што су некад Хабсбурзи после сламања буне 1848. Хрватску дали Мађарима. Испоставило се да је за Србе једини начин да буду у некој унији с Русијом, тај да примарно буду са Турском.

После тога се експериментисало са аутаркичном представом о „традиционалној Србији“, о „цивилизацији Српства“, што је пропало у општем смеху (и 23 мртвих!), кад су почеле да ничу странке које су тражиле за службени језик повратак старословенског језика, неке славеносрпског. Пример им је био оживљавање мртвог хебрејског у Израелу педесетих година 20. века.

Кад се та културна револуција издувала, аутаркисти су за компензацију прешли на уређење црквене православне државе, али су се ту сукобили са моћним непријатељем, Српском православном црквом. СПЦ није крила да има извесне аспирације у образовању и социјалној бризи, али више од тога је није занимало. Политички слогани као „ведри православни дух“ и „ведра православна држава“ претили су да се претворе у терор за све који нису ведри на прави начин. Кад су из масе верника и нижег клера почели да стижу захтеви за преваспитавањем атеиста, сужавањем грађанских права неверницима и криминализацијом Дарвинове теорије врста, патријарх, Синод и већина архијереја су се повукли из одбора подршке. Интерно је патријарх Силуан направио паралелу са Иконокластима из деветог века, насилним покретом који је такође носио нижи клер, не хијерархија, те забранио политичку мобилизацију Цркве.

Након тога се пробало са културном ренесансом четништва, па са субидеологијом љотићевштине, али у држави није било довољно четника, још мање љотићеваца, да би се осигурала стабилност такве власти. Поновила се ситуација из претходног пројекта црквене државе. Црквена хијерархија је остала дистанцирана, ниже свештенство је хтело, да је смело.  

У наставку се прешло на непосредну демократију, која је завршила у хаосу. У покушају да се земља извуче одатле, почело се са операционализацијом органске демократије, али како се она распада у свакој заједници која прелази цензус индијанског племена, или културног фестивала у Свилајнцу, тај је експерименат завршио у још горем хаосу, са пет пута више мртвих на улицама него кад се враћао славеносрпски, три пута више него кад су ведри православни духови уводили ведру православну државу.

Најстрашнији период је био крајем четрдесетих година, кад је на изборима победила странка „Лазарев избор“, која је Србију почела да уређује као аскетску философску државу. Циљ Лазариста је био да у Србима угасе потребу према стварима овог света. Не да се Срби одрекну ствари, већ да не знају шта би с њима. Кратка страховлада Лазариста завршила је до тада највећим уличним демонстрацијама, али парадоксално без крви.

После Лазариста је српски суверенистички и вулгарно православни блок изгледао издуван. Српски говернменталитет је коначно почео да показује знаке зрелости. У насталом вакуму аутаркичних идеја, проевропске снаге у влади су скупиле храброст, преузеле иницијативу и 2051. потписале прикључење ЕУ Југу, „Лотаревој“ Европској унији, и почеле да купују, окрећу, по потреби уцењују посланике у Скупштини да би прогурале ратификацију у квалификованој већини. Све се радило брзо, јер је проевропски део електората, иако бројнији од аутаркиста, традиционалиста и верских милитаната, кроз читав период експериментисања био ућуткан и уплашен. Реално је било очекивати да поново фаталистички занеми.

Требало је премостити страх. Влада је рачунала са брзим опоравком земље на свим нивоима, што би противницима одузело адуте за даље културне револуције. Експериментишући in vivo на властитом телу, Срби су коначно спознали невероватну истину: и поред неоспорних емотивних и идентитетских елемената, политика није фолклор, већ професија. 

Fortes Fortuna adiuvat или Србија у кући код куће 2  

Ризик се исплатио. На првим изборима после потписивања Вердена, српски електорат је већински подржао опцију за ЕУ Југ, док су се традиционалисти, ионако увек посвађани унутар себе, разлили по етнографским друштвима, одакле се повремено јављају иницијативама за спас изворног Моравца, дивље јабуке и православне ведрине. Задржали су опсесивну жељу да парцијално наметну као опште, али је њихов деструктивни потенцијал од краја педесетих стално опадао. Кад почну терор са органским Моравцем, људи напросто оду у другу фолклорну групу и проблем решен.

ЕУ Југ је изабрана из више разлога.

Најпре, Србија је остала у свом природном окружењу. Симболика старе Византије и Јустинијановог царства (527-565), које је обухватало добар део апенинске чизме и европског југа, ако се мало натегне у еуфорији и делове Аустрије и Мађарске, коришћена је свесно идентитетски. Органским традиционалистима је поручено, ето, вратили смо вас у прошлост како сте тражили, само мало даље, пре усељења у европску кућу.      

Друго, НАТО је у Југу имао малу моћ. Службено, читава Европа је у НАТО-у, Илирика такође, али то чланство је у Југу потпуно формалног карактера. Разумљиво, јер се стара ЕУ распала управо због одбијања неких чланица да прихвате трансформацију у војни савез и сталне ратне привреде. Стара ЕУ је практично била на путу да постане војни логор АУКЕУС-а под капом НАТО хијерархије, економски и људски супстрат за продоре ка Русији, Кини и новом непријатељу, Индији.

Верденски споразум је 2051. разводнио тај план. ЕУ Сова/Чуварица је непопустљиво остала уз групу АУКЕУС-а; Очерупана ЕУ се дистанцирала, а ЕУ ЛОЛ је одбила сваки разговор о томе. Највећи губитник је, наравно, Очерупана ЕУ, у којој АУКЕУС и Унија Чуварица воде сталне кампање за прелазак у ратни табор. То слабо функционише, јер су ЕУ Запада и Југа развиле интегративне механизме између себе, па неки аналитичари оптимистички оцењују да би у нови век ушле као једна асоцијација. Али практични Југ не тежи томе, јер се боји пољског беса.

Сви у Унијама Запада и Југа зазиру од Пољске. АУКЕУС у међувремену зазире од Пољске. Русија зазире од Пољске. Довољно је само да се погледа пример сломљене Немачке, трабанта у пољској пратњи, да се схвати снага државе која, као Пољска, све своје потенцијале баци на то да постане Спарта. Унутрашње немире и незадовољства Варшава компензује водећом позицијом унутар Уније Чуварице и, заједно са Сједињеним Државама, у НАТО-у.  

Илирика или Србија у кући код куће 3

Али Београд је 2051. потписао са Југом превасходно зато што је од њених „велесила“, Аустрије и Италије, добио најбољу понуду. Обе су показивале замор од унутарбалканских свађа. Обе су активно подржавале договор међу њима, без услова са своје стране, осим једног – прихватиће се свако решење постигнуто без рата и насиља.

Од краја педесетих, кад су две сукцесивне српске владе осетиле да је опција Југа прихваћена од већине електората, Београд, Тирана, Подгорица и Софија су ступиле у директне преговоре без посредника.

У првој фази разговори су вођени са политичком заједницом муслимана у Босни и словенским становништвом у Северној Македонији. Без подршке са стране, обе конфедерално дизајниране слабе државе БиХ и СМ су знале да су банкрот на свим линијама, од економије до друштвене интеграције. Албанија је добила западни део Македоније, источни се у референдуму одлучивао између Бугарске и Србије. Пограничне комуне су отишле Софији, остатак је оптирао за Србију. 

Федерација БиХ се у кантоналним референдумима одлучивала између Србије и Хрватске. Већи део муслиманских кантона је био за Хрватску, због чега Загреб није био превише срећан, али није било начина да узме само Хрвате. Републици Српској није био потребан референдум да се одлучи.

Косово је изгледало најосетљивије, на крају је испало најједноставније. До напретка се дошло кад је Београд престао да разговара са Приштином, већ искључиво са Тираном. Територија Косова, у административним границама српске покрајине с краја двадесетог века, подељена је између Београда и Тиране. Албанија је добила већи део, Србија север и гаранцију за верске енклаве на југу.

Једини релевантан отпор је долазио од стране косовских Албанаца, али је Тирана смирила ситуацију на терену. Чуле су се и критике како, али ни Беч ни Рим нису желели детаље. Задовољила их је службена информација Београда и Тиране да је све прошло мирно и демократски, уз неколико инцидената који не утичу на велику слику.

У другој фази су тако формиране државе Балкана: Велика Србија + Велика Албанија + Велика Бугарска + Црна Гора склопиле лабаву конфедерацију. Пронађено је неутрално име Илирика. Од средине осамдесетих, кад је нова конфедерација добила гаранције осталих чланица ЕУ Југа, неко се сетио да име фаворизује албанску историју, али до тада се већ свима допало, па су га оставили.  

Први пут у српској историји, Београд се понашао на дуги рок одговорно. Код уједињења у првој фази постављао је само један битан услов: један човек, један глас, да после не буде нејасноћа. Македонским крајевима на југу и муслиманским у Босни гарантована су права на остварење комуналних и регионалних интереса, Војводина је остала у високој мери аутономна, у српским енклавама на југу Косова је СПЦ подржавана као економ и администратор, али у целини Србија није федерирала.  

Илирика се у међувремену економски тако добро развила, да је пре три године Загреб најавио интерес за улазак, у нади да ће му то олакшати интеграцију муслиманских заједница у Босни. У новој 2094. Хрватска очекује да чланице Илирике позитивно реше њену молбу.

Страха од Југославије нема. Свако улази са својим границама из прве фазе, уз гаранције Рима, Беча и Будимпеште. Унутрашња интеграција је сведена на заједничко тржиште, али како оно постоји унутар читаве Уније Југа, у елементима и са Унијом Запада, једини прави добитак Илирике је у елиминацији територијалних спорова. Из ње се излази у формалном поступку од три месеца, али како сваки егзитовац остаје у Унији Југа, не очекују се потреси. Осим тога, егзита из Илирике још није било, ни у идеји.

Али главни разлог да се нико не боји негативног искуства Југославије је у томе да су њу сви заборавили. Југославију су прекрили рузмарин, сњегови и шаш. То чак не би ни било тако лоше, кад читаве културе глобално не би патиле од синдрома заборављања.

Friends, Romans, Countrymen, сећате ли се још? 

Дигитална култура је свуда на свету имала две велике последице: с једне стране је знање постало детаљније, имена, локације и редоследи су претендовали на највећу могућу тачност, ако не и истину; уз то је боље осигурано од пропадања. Таква свеобухватност је парадоксално смањила мотивацију за знањем код већине. Људи су знали да је све негде записано и похрањено и то их је ослободило обавезе да знају. Одатле је настала крилатица „неко зна“, која је од половине века постала незаобилазни адут у медијима јавне комуникације.

Кад се некога опомене да говори произвољности, да не зна о чему прича, довољно је да у одбрану узвикне: „Неко зна!“ па да то оконча дискусију. Тиме се саговорник изазива да оде и провери, а како се ментална лењост дубоко проширила у већини популације, то се ретко догађа. Дигиталне банке података су лако доступне, али како су претрпане подацима и смислено нехијерархизоване, да би се кретало кроз њих неопходни су стрпљење и претходно знање, две ствари које су се развијале ретроградно. Неопходно је тачно знати шта се тражи, да би се то и нашло.

Културе су постале истовремено и паметније и глупље од претходних. Знање је кумулативно и супериорније него раније, али и све одвојеније од директних корисника. Могуће је, а и догађа се, да пацијент добије хирурга који није сигуран у анатомији; да историју предаје наставник за кога је историја почела 2013. на кијевском Мајдану; да неко покуша да пријави патент за прераду памука, или се појави сликар који тврди да је измислио централну перспективу. Исто тако има и оних који беспрекорно владају историјском линијом. Проблем је да је оних првих више, јер се константно регрутују из поклича „неко зна!“ новог антипросветитељства.  

Знање је физички похрањено у дигиталним и штампаним библиотекама, које се негде од раних шездесетих година називају „бибис“; најпре у доброћудном хумору, после све чешће као језички стандард. На прва три слова „биб“, иста у готово свим европским језицима, накачен је енглески суфикс за множину „-es/ies“ (boxes, cities), али како се он изговара „-ис“, и како су Енглези добром делу Европљана већ пре распада Уједињеног Краљевства страховито ишли на нерве, из тог је склопа настао не „бибес“, већ фонетски „бибис“, као да га је писао Вук.  

Бибис су смештени у наменским каменим грађевинама на рубу градова, отворени свима, али у употреби више споменичког него практичног карактера. Бетон се као материјал избегава, јер књиге влаже након неког времена, а електронски процесори постају крти као кости мумије.

Архитектонски то има веселе моменте. Сиви гранити се украшавају каменим плочама свих могућих нијанси и мустри, розикастих, црвених, зеленкастих, жућкастих, глатко црних, беж-златних, сребрних, виолетних. Између су уметнуте фуге од печене цигле, уске као старе византијске, и оне у разним нијансама, са кошуљицом од флуоресцентне прашине. Бибис се свесно украшавају и ките, да буду лепе као биљке месождерке кад раскошним колорима маме жртве.  

Када се погледа из свемира, из реновираних америчких, руских и кинеских космичких станица, делом прилагођених за туристичке потребе интернационалног конзорцијума „Weekend in Space“, виде се бибиси као светлуцаве тачкице, тамо на рубу градова, где последња светла почињу да тону у мрак.