Пенал на Звездиној „Маракани“ који је Антонину Паненки донео вечну славу и орден заслуга за државу: Шут за историју štampaj

Било је то 20. јуна 1976, у финалу Европског првенства у коме су се састале репрезентације Западне Немачке и Чехословачке. „Панцери“ су претходно савладали Југославију, а „Кнедличке“ Холандију.

Завршни „бал“ шампионата почео је доминацијом аутсајдера: Чеси су после четврт сата игре водили са 2:0, а онда су Немци доказали да су – увек Немци: нису се предавали, па су до изједначење стигли у последњем минуту меча. Пошто је нерешен резултат остао и после два продужетка од по 15 минута, победник је одлучен извођењем једанаестераца.

У четвртој серији, горостасни Ули Хенес натерао је саиграче али и многобројне немачке навијаче да се ухвате за главу: уместо у мрежу, његова снажно ударена лопта одлетела је пут звезда изнад Топчидерског брда. На ред је онда дошао Антонин Паненка, везни играч Чехословачке из мало познатог прашког клуба Бохемијанса, самим тим и не много чувен у европским оквирима. Због вишка килограма и подужих бркова више је подсећао на власника неке прашке месаре, него на професионалног фудбалера по данашњим критеријумима. Наспрам њега цупкао је, као по жеравици, славни Сеп Мајер, тада најбољи голман планете, танак као хрт и затегнут као струна, спреман да укроти и најјачи ударац.

Публика на стадиону нестрпљиво је очекивала ударац, надајући се „бомби“ која ће поцепати мрежу Немаца; изгледало је, наиме, најлогичније да тако буде, јер је улог био огроман – прва титула првака Европе за Чехословачку.

Паненка је, међутим, одлучио да се коцка с тим вредним улогом. Узео је кратак залет, а онда – кад се Мајер већ бацио на леву страну – врхом копачке само подбо лопту дајући јој тек толико брзине да се, по средини гола, једва откотрља у мрежу. Чехословачка је, после тог чуда невиђеног, постала шампион Старог континента (једини пут у својој историји), а Паненка је ушао у легенду.

Његов потез, ту мајсторску враголију, многи извештачи су одмах назвали „фудбалском револуцијом“. Слављен је чак и више од „сувог листа“ славног Бразилца Дидија чије су се лопте, ударене спољним рисом стопала, на путу до гола обртале као сасушени лист на ветру пре него што би улетеле у мрежу под необичним углом. Преварени Мајер није знао шта га је снашло, а то што га је снашло задивило је цео фудбалски свет.

Дуга припрема

После београдског финала, 26-годишњи Паненка је постао херој своје земље, али и фудбалски „изумитељ“ о ком је брујала цела планета. Најважније питање које му је постављано било је: кад је и како дошао на идеју да изведе пенал „на београдски начин“, и колико се за то припремао.

Био је отворен и прецизан, избегао је било какво хвалисање. Открио је да је „ствар“ патентирао надмећући се са клупским голманом у извођењу пенала, у чему је поражени морао победнику да купује пиво и чоколаду.

„Приметио сам да мој ривал, као, уосталом, и сви голмани, углавном унапред одабере страну на коју ће кренути, како би се испречио долазећој лопти. Почео сам све више да форсирам млаке ударце по средини гола и то је имало ефекта... У финалу с Немачком био сам сигуран да Мајер неће остати на месту и применио сам свој 'патент'“, испричао је Паненка о својој „паненки“.  И – то је било све.

Признао је и да је у Београду, у финалу, имао срећу јер му се, у дуелима за пиво и чоколаду, дешавало и да пребаци гол или да лопту удари тако млако да је голман имао времена да се врати из угла у који је пошао и задржи је. Казао је и да се након „чуда“ на „Маракани“ често питао шта би било с њим да му је Мајер одбранио пенал, јер је, с обзиром на тадашње комунистичко време, могао имати и тежих последица.

Могло му се чак „пришити“ да је био не само исувише неозбиљан, него и да је потценио своју репрезентацију и своју земљу, да се ругао свом народу. „Могло ми се десети и да наредних тридесет година радим на траци у некој фабрици“, изјавио је једном приликом.

Занимљива је била и његова следећа изјава: „Славни Пеле је рекао да морате бити геније или идиот да бисте шутирали пенал на Паненкин начин, а ја нисам идиот“. Није крио и да му је помало сметало што је читава његова фудбалска каријера остала у сенци тог једног пенала. А био је важан играч у прашком Бохемијасу и бечком Рапиду, 59 пута репрезентативац Чехословачке, за коју је постигао 17 голова, а осим на Европском првенству у Београду 1976, на коме се прославио, играо је и на Светском шампионату 1982. у Шпанији.

Копије оригинала

После београдске премијере, Паненкина „паненка“ се почела виђати по свим меридијанима. Списак њених извођача се, у међувремену, веома продужио. На њему су имена и највећих глобалних асова фудбалске игре – Марадоне, Месија, Кристијана Роналда, Роналдиња, Пирла, Тотија, Зидана, актуелног селектора Србије и бившег репрезентативца Југославије Драгана Стојковића Пиксија...

Доста голова, чак и оних најважнијих, са највећих такмичења, пало је коришћењем нове пеналџијске технике, али су неки од овде побројаних славних фудбалских имена забележили и неуспехе у примени „изума“ чехословачког колеге.

Зинедин Зидан је свој последњи гол у невероватној репрезентативној каријери уписао баш „паненком“. Било је то на Мундијалу у Немачкој 2006. Легендарни Зи-Зу је у финалном дуелу своје Француске и Италије на Паненкин начин савладао једног од најбољих голмана света Ђанлуиђија Буфона, који је у читавом дотадашњем току такмичења примио само један гол, и то аутогол.

„Каква храброст“, писали су после новинари, од којих је један Француз навео да је за такав потез у таквом тренутку потребно имати „и ноге и међу ногама“. Французи су на крају, ипак, били поражени, и то највише захваљујући Зидану који је пред крај продужетака, а пред извођење пенала, искључен због ударања противничког халфа Марка Матерација.

Префињени Италијан Андреа Пирло, „стручњак“ за извођење слободних удараца, више пута је показао савршену технику и при извођењу „паненке“. Највише се памти она којом су „Азури“, на Европском првенству 2012. године, елиминисали Енглеску.

Нападач Велса Арон Ремзи је 2017, у мечу са Србијом (1:1) на београдској Маракани, „паненком“ савладао нашег Владимира Стојковића, који је стајао испред мреже баш на оном голу на коме је стајао и Сеп Мајер кад је Антонин Паненка „патентирао“ свој пенал-стил. Велшанин је после признао да није знао за тај детаљ.

На Светском првенству у Италији 1990, у легендарној четвртфиналној утакмици коју је Југославија на крају пенал-серије ипак изгубила, „паненку“ Дијега Марадоне прозрео је голман наше репрезентације Томислав Ивковић и тако ухватио „живу лопту“ аргентинског велемајстора фудбала.

Црвена звезда је 1988, на својој „Маракани“, поражена у финалу Купа Југославије од друголигаша Борца из Бања Луке, након што је њен капитен, већ поменути Пикси, био неуспешан са својом „паненком“ на самом крају утакмице. После се увелико причало да је то била „божија казна“, пошто је судија досудио непостојећи пенал.

Најбољи стрелац српског фудбала Александар Митровић је после прве неуспеле „паненке“ решио да више никад не покуша да пенал реализује на такав начин. Рекао је да му је идеја да шутне како је шутнуо дошла у тренутку, иако је претходно планирао да лопту пласира у страну, што је увек чинио. 

Паненкин избор најбољег извођача

Антонин Паненка је годинама после свог „изума“ нове пеналџијске технике пратио како су га примењивали други фудбалери. Кад је требало да одговори на питање „ко га је најбоље копирао“, дуго се премишљао. Прво је набројао неколико асова, а онда се, под притиском медијских знатижељника, одлучио за једног играча. И то одбрамбеног, што је било изненађење, јер су се за „паненку“ углавном одлучивали нападачи и играчи из везног реда, они са „мекшим ногама“ и, по правилу, спретнији у гађању мреже од колега из задњих линија.

Паненкин избор био је Серхио Рамос, дугогодишњи штопер Реала из Мадрида и репрезентације Шпаније, који је и најбољи стрелац Лиге шампиона међу одбрамбеним играчима.

Колико је Паненку његов начин извођења пенала учинио популарним у свету доказ је и то да га клубови и љубитељи фудбала из разних земаља и даље позивају да им демонстирира своју „уметност“, иако је зимус напунио 75 година. Недавно је тим поводом, по ко зна који пут, био у Шпанији, тачније у Андалузији. У тамошњем приморском месту Фуенгироли успео је да локалног голмана превари на начин на који је то учинио са Сепом Мајером, пре 48 година.

Пре четири године Паненка је био у тешком стању, јер се заразио корона вирусом. Дуго је био прикључен на апарате, али је успео да победи опаку болест. И даље прати фудбал, а у свом Бохемијансу, чији је дрес носио пуних 14 година, почасни је председник. Крајем 2008, тадашњи председник Чешке Републике (која је до деведесетих година прошлог века са Словачком чинила Чехословачку) Вацлав Клаус предао је Паненки орден за заслуге за државу у области спорта. Један прашки лист је вест о томе донео под насловом „Орден за шут“.