Геополитички земљотрес трајаће 20 година: Сијева посета Москви и обриси нове Евроазије štampaj

Шта се дешава када се сретну „два најопаснија људска бића”, питају се амерички медији поводом сусрета кинеског председника Си Ђинпинга и руског председника Владимира Путина? Посета је смишљена да на кинески начин изрази подршку Русију, њеним ратним злочинима, укључујући и геноциде, тврде антикинески медији у Америци.

Џон Болтон изјављује да је Кина „егзистенцијална претња Америци“, при чему се ствара осовина Русија-Кина, којој ће да се придруже Иран и Северна Кореја, а то је озбиљније од сукоба у Украјини, оцењује Болтон. Ентони Блинкен је стратешко партнерство Кине и Русије назвао „пријатељством из рачуна“, што је послужило Марији Захаровој да закључи да Запад „пуца од зависти и злобе” због сусрета руског и кинеског председника у Москви. На Западу је учињено доста да се овај сусрет дискредитује – од издавања налога Међународног кривичног суда за Путиново хапшење до багателисања кинеске мировне иницијативе за Украјину.

Тродневни боравак Си Ђинпинга у гостима код Владимира Путина изазвао је велику пажњу света. До њега је дошло непосредно после трећег Сијевог избора на чело кинеске државе и дипломатских искорака Кине, међу којима су мировна иницијатива за решавање украјинске кризе и важан кинески успех у измирењу Ирана и Саудијске Арабије. У високо симболичној и церемонијалној култури Кине, нипошто није случајно ни што је до сусрета дошло на 20. годишњицу америчке инвазије на Ирак. То је био догађај којим је Америка обликовала „нови светски поредак“, поредак који Си и Путин желе да окончају.

У западној Азији, Русија и Кина делују потпуно синхронизовано. Саудијско-иранско приближавање заправо је покренула Русија у Багдаду и Оману; управо ти преговори довели су до потписивања споразума у ​​Пекингу. Москва такође координира разговоре о зближавању Сирије и Турске, а руска дипломатија са Ираном – сада под статусом стратешког партнерства – држи се на посебном колосеку.

Уочи пута за Москву, Си је изјавио да „међудржавни односи новог типа“ између Русије и Кине почивају на концепту „вечног пријатељства и обострано корисне сарадње“. „Моја предстојећа посета Русији биће путовање пријатељства, сарадње и мира“, изјавио је Си.

Истовремено, он је објаснио да се однос две силе заснива на принципима „несврстаности, неконфронтације и политици која није усмерена против трећих страна“, изражавајући уверење да ће обе земље дати велики допринос напретку људске цивилизације. „Разуман начин за решавање кризе“, написао је Си, „може се наћи ако све стране прихвате визију заједничке, свеобухватне, кооперативне и одрживе безбедности“. 

Рађање нове Евроазије

Још од Другог светског рата светску геополитику је обликовао „стратешки троугао” Кине, Русије и Америке. Координација Мао Цедунга и Јосифа Стаљина почетком 1950-их подстакла је САД да покуша да заустави ширење комунизма. То је довело до тога да Америка води ратове у Кореји и Вијетнаму, посвети се одбрани Тајвана и укључи се у сукобе у другим регионима.

Деценију касније, Маов раскол са Никитом Хрушчовом поставио је основу за америчко приближавање Кини. То је донело прикривену кинеску помоћ у борби против совјетских снага у Авганистану, што је помогло окончању Хладног рата, али и подржало деценијама дуг економски раст који је Кину претворио у глобалну силу — и геополитичког ривала Америци.

Данас Кина и Русија покрећу догађаје и делатни су чиниоци у промени статус квоа. Оно што ове две земље стварају јасно је на антиамеричкој платформи, а у корист реафирмације концепта Евроазије, односно стварање „нове Евроазије“, која ће бити обележена тесном сарадњом две огромне државе са снажним империјалним наслеђем. Већ три деценије чују се разне идеје, планови, доктрине и стратегије у вези са успоном Евроазије, али чини се да она први пут сада постаје реални концепт. 

Кина и Русија су ухватиле САД „на кривој нози“. Москва је испоставила своје безбедносне захтеве Западу, након којих је покренула војну машинерију према Украјини, која је отворила врата НАТО-у. Окидач за ову акцију било је америчко повлачење из Авганистана. Оно је обављено у таквој пометњи и анархији да су Путин и Си увидели да је куцнуо њихов час. Било је јасно да следи америчко повлачење и из других региона, пре свих са Блиског истока, па зашто онда једну већ непријатну ствар не би за Америку учинили још непријатнијом?

Уздизање „незапада“

Неуспех Америке истовремено је неуспех и целог Запада, па самим тим представља и урушавање међународног система који је он успоставио. Главни узроци за то су губитак војне надмоћи Запада, што је био темељ његове доминације у политици, економији и култури у последњих четири до пет векова, затим исцрпљеност постојећег модела капитализма и огромне диспропорције у присвајању друштвеног богатства, као и погоршање укупних услова живота, укључујући ситуацију са приступом храни и води, заоштравање друштвених неједнакости, миграције, климатске промене, пандемије... али, пре свега, и пораст улоге и важности онога што се, због уобичајеног западноцентричног мишљења и језика, назива „незападом“. Неки аналитичари сматрају да би скуп „незападних“ држава данас требало назвати „светском већином“, што треба да искаже смањивање улоге Запада на глобалном плану. Русија је „војно језгро“ те нове већине.

Провоцирање кризе поводом Украјине и стварање непријатељства према Русији, које је почело пре деценију и по, важан је елемент у покушајима Запада да одржи свој привилеговани глобални положај. Русија ограничава могућност Запада да је користи као ресурсну базу и, што је важније, даје пример непослушности. Запад покушава да поткопа Русију и како би ослабио позадину свог главног стратешког ривала наредних деценија – Кине.

Руски стратези поводом украјинске кризе наводе: „Наметнут нам је рат за опстанак и он се мора добити. Ако не издржимо, пад Запада ће се успорити и они ће нас докрајчити“. Русија, наиме, полази од тога да се сада однос са Западом решава на бојном пољу, приморавајући га да се повуче и прихвати много скромнији положај у глобалном односу снага. Светски капитализам ће опстати, али „глобални либерални империјализам који се развио у протеклих 30 година“, како га у Русији називају, распада се пред нашим очима. 

Они који се питају да ли ће руско зближавање са Азијом заменити њене покидане везе са Западом, треба да схвате да је у току светски глобални геоекономски и геополитички земљотрес, који ће потрајати две деценије, наводе руски стратези. Сада се успостављају односи који би требало да трају генерацијама. Руско Министарство спољних послова припрема стратешки документ који ће се заснивати на слици света по осовини Север-Југ, а не више Исток-Запад. 

Једном у 100 година

Русија затвара странице своје историје са Западом. Тек пошто се уверио у то, кинески председник Си Ђинпинг на опроштају од руског председника Владимира Путина могао је да каже да се сада дешавају промене које се нису догодиле у 100 година, а чији су главни актери Кина и Русија.

Ову „стогодишњу формулу“ кинески лидер први пут је употребио на радном састанку са кинеским и страним дипломатама 28. децембра 2017. године, након 19. конгреса Комунистичке партије Кине, када је формирао ново политичко језгро у кинеском систему државне моћи: „Савремени свет се суочава са великим променама које нису виђене у једном веку. Мултиполарност, економска глобализација, дигитализација, мултикултуралност се продубљују, промене у међународном поретку и систему глобалног управљања се убрзавају, развијене земље и земље у развоју убрзано се уздижу, судбине народа целог света никада нису биле тако блиско међусобно повезане…“

Си Ђинпинг је ову тезу поновио 22. јуна 2018: „Тренутно је наша земља у најбољем периоду развоја у модерној ери, а свет се суочава са великим променама које нису виђене у једном веку. Кина и свет су међусобно испреплетени, заједно пролазе кроз крупне процесе („заједно се дижу, љуљају“), што сада и у будућности ствара многе повољне услове за рад у спољној политици.“

Тако је „стогодишња промена” постала опис међународне ситуације у којој се Кина враћа на позиције из 19. века, на чијем почетку је бруто друштвени производ ове земље био трећина светског, а Кина била глобални економски лидер.

Осовина Пекинг-Москва

Посета Си Ђинпинга Москви је показала да Кина неће одбити сарадњу са Русијом, чак и упркос све већем притиску Запада по овом питању. Оваква позиција друге светске економије за Русију је сада, у периоду прилагођавања на живот под санкцијама, изузетно важна.

Путин и Си су провели укупно око осам сати у разговорима током којих су осмишљени концепти консолидације и „стратешке интеракције“ између Москве и Пекинга, како је то описао кинески лидер. У Москви је потписано 14 докумената из области економије, информација, технологије, културе и туризма. Најважнијим треба сматрати „Заједничку изјаву о продубљивању свеобухватног партнерства и стратешке сарадње за улазак у нову еру“ и „Заједничку изјаву о плану развоја кључних области економске сарадње до 2030. године“.

Руско-кинески односи ће се развијати у свим правцима. Раст трговинског промета између две земље најочигледнији је показатељ развоја односа, али никако и једини. Стране повећавају обим сарадње и у свемирској, технолошкој и војно-техничкој области и постепено прелазе на међусобна плаћања у националним валутама, За све практичне сврхе, Путин је подржао улогу кинеског јуана као нове трговинске валуте по избору, док се настављају сложене дискусије о новој резервној валути подржаној златом и/или робом. Постоји и нови пориви ка међусобним обрачунима у националним валутама и између Азије, Африке и Латинске Америке.

Русија и Кина имају чиме да се похвале у сфери економских веза. Трговински промет између две земље за 10 година (од када је Си Ђинпинг на власти) порастао је за више од 100 одсто, достигавши 185 милијарди долара прошле године, уз суфицит у корист Русије, што није типично за кинеску спољну трговину. Следећа летвица је 200 милијарди за коју се очекује да ће бити прескочена ове године. То је, наравно, мање од укупног трговинског промета Кине од 1,5 трилиона долара са ЕУ и САД , па отуда и неизбежно избегавање претње „секундарним санкцијама“ запада  од стране Пекинга. Али динамика и тренд су важни.

Чему све ово служи?

Ако су раније идеје о практичној примени концепта Евроазије морале да се примају са опрезношћу, више као хипотеза о могућој будућности, оне сада постају више од историјског романтизма разочараних руских филозофа. Си и Путин поставили су политичку архитектуру којом ће се две колосалне тектонске плоче, руска и кинеска, ускладити први пут после Александра Невског.

Овај све претрпанији и међусобно повезанији свет имаће толико слојева хоризонталних веза између једног и другог дела Евроазије да ће Сједињеним Државама бити све теже, ако не и немогуће, да врше притисак на њега. Кина, Русија и Иран биће део истог трговинског ланца снабдевања и транспорта који ради на спречавању утицаја САД.

У прошлости, Евроазија је била превише огромна да би се интегрисала. Монголско царство од Џингис-кана до Тамерлана (укључујући Кублај-кана) било је јединствен, запањујући изузетак од овога. Али како је технологија смањила дистанцу и унапредила могућности трговине и ланаца снабдевања, сада постоји могућност јасног евроазијског јединства између Кине, Русије и Ирана, са Кином као првом међу једнакима, баш као у време Марка Пола. Али док у касном средњем веку Јуан царство није представљало никакав изазов за Европу, у све суженијем и интегрисанијем свету високе технологије, изазов који за Сједињене Државе представља развој евроазијске трговинске мреже је очигледан.

Сада смо у прилици да представимо околности глобалног развоја, онако како их виде руски стратези и планери, у коме долази до хармонизације и „стратешког зближавања“ две водеће државе Евроазије.

У анализама руских стратега процењује се да ће се у наредној деценији наставити процеси „самоуништења Запада“ који су само привремено обустављени актуелном консолидацијом против Русије. Слабљење Запада траје најмање деценију и по, али сада прелази на нови ниво. Деструктивне светске тенденције су појачане, нови таласи миграција су неизбежни, а будући сукоби су повезани и са кризом хране. Покушавајући да пређе у контраофанзиву, Запад руши режиме преостале из претходног система међународних односа као и међународно право, па чак одбацује и досадашње дипломатске обичаје и пристојност. 

Антируски консензус

У наредној деценији доћи ће до растуће међународне нестабилности. Без обзира на то како и када се заврши рат у Украјини, ниво војне претње, у свету у целини, остаће изузетно висок. А може се чак и повећати услед ескалације украјинског или других неизбежних сукоба. Рат против Русије још не ескалира у директну војну конфронтацију са Западом само зато што Москва има моћан нуклеарни потенцијал. Општа криза система норми и права већ се проширила и на војно-политичку област, што драматично повећава ризике ескалације. Садашње западне елите су неспособне да контролишу кризу, иако је хитно потребно смањење вероватноће нуклеарног, посебно великог термонуклеарног рата.

У Европи је неизбежна појава традиционалних ривалстава, укључујући и војна, процењују руски стратези. Русија је за Запад сада важна као непријатељ пред којим се треба ујединити, што је неопходно да би се оправдало право западних елита да задрже своју власт упркос неуспеху и исцрпљености економског, социјалног и политичког модела уређења друштава на који су навикли и који се урушава. Неизбежне акутне кризне појаве на Западу поткопаће „антируски консензус“ и навести неке групе елита и појединих земаља на покушаје превазилажења тоталне конфронтације.

Посебно питање је културно дистанцирање, имајући у виду више од три стотине година оријентације руских елита ка Европи и петсто година продора европске, западне културе у „незападне цивилизације“ које су сада у успону. Стигма Русије њеним „азијатством“ сада постаје предност и знак успеха. 

Смена генерација

Праве промене у западној политици вероватне су тек након три или четири изборна циклуса, предвиђају руски експерти, ако и када дође до потпуне смене политичке генерације. Конфликт је егзистенцијалан само за садашњи западни естаблишмент, који је израстао под глобалном доминацијом Запада у последњих четрдесет година. Али то није пресудно за западне земље као такве. Наравно, „либерални глобални империјализам“ последњих деценија им је био изузетно користан, али оне могу савршено да постоје и без њега – скромније, али и мирније, не упуштајући се у опасне авантуре које великој већини њихових грађана уопште не требају.

Теоретски, у будућности, у перспективи од 10 до 15 година, руски стратези очекују релативну нормализацију односа са Западом – али само уколико „национално оријентисане елите“ тамо дођу на власт и признају националне интересе Русије. Али чак и уз позитивну динамику односа, повратка у релативно предвидљиву прошлост неће бити.

За Русију оно што се називало европским стандардом више није стандард. Пре неколико година, Европљани су, рецимо, одређивали на који начин ће да се секу стабла у руској шуми, тражећи савршено обла дебла. Данас се руски шумари тога сећају с нелагодом и стидом и објашњавају да су се тада Европљани осећали толико јаким да имају право да све диктирају. „Ово питање, међутим, није тек једноставно и техничко, како изгледа на први поглед“, наводи се у једној анализи, „то је суштина Европске уније. Можда се никада нисмо запитали, рецимо, ко, како и на који начин одређује да је један усисивач по европском стандарду, а други није? Ко каже да је дизел аутомобилима одзвонило у Европи? Овакве и сличне основне животне ствари у већини одређују се према DIN-у – Dutesches Institut für Normung.“ 

У заједничкој изјави Сија и Путина из Москве, која има готово исти обим од 5.300 речи као и њихова изјава од 4. фебруара 2022, наглашава се да Русија и Кина намеравају да се узајамно подржавају по питању заштите интереса сваке од земаља, а пре свега на пољу суверенитета, територијалног интегритета и безбедности, затим да су се државе договориле да редовно спроводе заједничке патроле на мору и у ваздуху, као и заједничке обуке и да изражавају велику забринутост због јачања војних веза НАТО-а са земљама азијско-пацифичког региона.

Возом од Шангаја до Санкт Петербурга 

Изјаве да ће територије и природни ресурси у будућности бити мање важни од финансијског или дигиталног капитала, те да глобално опада значај војне силе, очигледно су се испоставиле нетачним... Идеју о смањењу важности територија промовисале су пре свега поморске силе, које су имале користи од наменског уништавања интраконтиненталних комуникација, посебно у Евроазији. Последица тога је да у Русији још увек постоји мала саобраћајна повезаност територија, посебно у Сибиру, и флагрантна неразвијеност транспортног коридора север-југ који је повезује са Азијом. И то ће да се промени.

Кина и Русија сада обликују простор од Шангаја до Минска и Кијева. Површина којом располажу само ове две земље износи 28 милиона квадратних километара, простире се на 16 временских зона и на њој живи милијарду и седамсто милиона становника. У циљу повезивања овог простора предвиђа се развој Северног морског пута, још једне допуне кинеског мегапројекта „Појас и пут“, у енергетском сектору недавно је окончана изградња Источне руте до Шангаја у дужини од 5.000 километара, а у плану је и гасовод „Снага Сибира 2“  у дужини од 6,7 хиљада километара.

У овом контексту не треба заборавити да су оба лидера, припремајући се за преговоре, помињала спајање две велике евроазијске иницијативе – руске Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) и кинеског пројекта „Један појас – један пут“. Преломни резултат овог евроазијског мегапројекта могла би да буде модернизација железничког система од Санкт Петербурга до Шангаја.

Модерна трансконтинентална железничка рута велике брзине од Балтика до Тихог океана постала би одлучујући корак ка стварању великог евроазијског простора. Железница је некада ујединила запад и исток Сједињених Држава, а потом је одиграла пресудну улогу у формирању јединственог простора Британске империје у Африци – изградњом приге од Каира до Кејптауна. Данас Русија и Кина имају историјску прилику да поново оживе такав пројекат.

Европа је ову прилику давно испустила. Пре две деценије разговарао сам са сином бившег француског председника, Жискара Д'Естена, Оливијеом, о пројекту брзог воза од Париза до Москве, чији је он био један од иницијатора. Први воз на овој линији је кренуо 2011. али то није била замишљена брза пруга: путовање на овој релацији дугој 3.100 километара трајало је 37 сати. Сада је брзи воз кренуо на исток.