Подкаст: Бермудски троугао
Ан Мари Ћурчић: Можемо бити људи иако смо новинари štampaj
петак, 13. мај 2022, 15:20 -> 16:52
Какве све медијске, етичке и кодексе основне људске пристојности медији крше када извештавају о породичним трагедијама, насрћући на чланове породице док су још у потпуном шоку и да ли би се то могло икако променити, то је тема разговора са колегиницом Ан Мари Ћурчић, дугогодишњом новинарком која је покренула кампању „Стави се у моје ципеле" с циљем да смањи штетне последице извештавања о несрећама и људским патњама.
„Врло је лицемерно што није објављено пуно име и презиме малолетног детета које је било сведок убиства у Зрењанину, од кога се без икаквих моралних дилема узима и изјава, ако му је свим другим информацијама у текстовима у потпуности откривен идентитет. И без осврта на размере трауме тог детета. Зашто су детаљи тог убиства супружника у Зрењанину информације од значаја за јавност? Да ли је информација од јавног значаја како је била обучена мајка у тренутку кад јој полиција саопштава да је њено дете трагично преминуло? Какав је бенефит по јавност да емитујете снимак родитеља над телом детета које је трагично страдало у саобраћајној несрећи? Шта очекујеш да ти особа која пролази кроз трагедију каже? Та питања константно постављам колегама, али пре свега уредницима рубрике хроника и главним и одговорним уредницима," каже за Бермудски троугао Ан Мари Ћурчић, дугогодишња новнарка која је покренула кампању „Стави се у моје ципеле" с циљем да смањи штетне последице извештавања о несрећама и људским патњама.
Гошћа четрнаесте епизоде подкаста о медијима говори о томе како самоубиство може бити уско повезано са начином извештавања о појединачним случајевима, шта су последице мањка новинарске пажње у раду са жртвама, починиоцима, сродницима, како извештавање стигматизује и ретрауматизује жртву и зашто у одређеним случајевима постоји већи сензибилитет медија за жртву.
„Све чешће се дешава да људи из медија, пре него што им то саопшти полиција, сазнају да им је страдао најближи сродник. Сваки новинар треба да се запита да ли је, кад је почео да се бави овим послом, замишљао да ће правити сачекуше по гробљима или испред зграда сродника. Без жеље да амнестирам теренце, чињеница је да нити један текст не може да прође без одобрења дежурног уредника и зато су они и најодговорнији. А ако је кликбејт једини начин да се привуку оглашивачи и они треба да се запитају шта заправо плаћају."
Ћурчић каже да је у сопственој трагедији осетила колегијалност. „Али то је истовремено тужно. Јер по ком основу би требало да ја будем привилегована у односу на све друге. Тужно је да кад пролазим кроз најужаснију трагедију као родитељ, треба да будем срећна што о томе нема педесет текстова, него нешто мање и што сам ја, ето, знала коме треба да се обратим за психолошку помоћ док већина људи не зна. Мера за сваког новинара и уредника, кад извештава о самоубиству, треба да буде одговор на питање чему доприносим писањем о овоме, јер није довољно да на дну текста објавите контакте за помоћ, ако сте штету већ направили насловом, фотографијом, изјавама комшија, непотребним описима догађаја."