Мухарем Баздуљ: Хајка на мене ми буди инат štampaj

„Нисам могао да замислим један посто хистерије која ће услиједити након тог догађаја на Мећавнику. Реакција уредника Ослобођења била је инстант и посљедица притиска који је тих сати био неиздржив.

Трендови да друштвене мреже упропасте животе људи, то се дешава и ја не покушавам то да потцијеним. Али ја стално парфразирам ону Андрићеву причу 'Труп', у којој каже: крштен човјек је као срча, крвцнеш га на једно место и он пукне, а Турчина исјечеш на ситне комаде и сваки ће се понашати као што би се понашао цијели Турчин.

Е, ако сам и по чему Турчин, Турчин сам по томе“, каже Баздуљ о ситуацији у којој се нашао након што је виралан постао снимак на коме пева с Петером Хандкеом и Емиром Кустурицом.

С гостом шеснесте епизоде подкаста о медијима разговарамо о његовим ангажманима за српске медије и у Управном одбору РТС-а, одласку из Времена и Политици, како је зарадио првих сто марака за две шлајфне о Јосифу Бродском и зашто верује да је неопходно да постоји штампани медиј с улогом јавног сервиса.

„У кратком периоду је из Политике отишла Љиљана Смајловић, из Данаса Зоран Пановић, који су једну ствар имали заједничку, уз све разлике међу њима: они су људи који уређивање медија схватају довољно широко да не би цензурисали или да би им неко ко задовољава новинарске стандарде био непожељан.

Сасвим је тада било могуће да је, рецимо, Перо Симић, као савјетник Милорада Додика за прву адресу имао Данас, а у истом листу ће сутрадан Снежана Чонградин назвати Републику Српску 'геноцидном творевином'.

У Политици ће у једном броју писати Ђорђе Вукадиновић, а у следећем Тодор Куљић. Било је довољно да један од тих медија читате и хватате сигнале разних социјалних тенденција.

Данас неко ко отвара само сајт Вечерњих новости или само Нове, живи у универзуму који им је можда краткорочно пријатан, али је то дворана одјека и онда долазе до баналних ситуција – питају се ко гласа за овог или оног кад ја никог таквог не знам. Тако се у симболичном смислу прави апартхејд, паралелно друштво.“

Баздуљ проблем штампаних медија не види у помањкању публике заинтересоване за дугачке текстове, него у недостаку генерацијске смене новинара и неспособости тренутних уредника да прихвате да се „клатно историје померило“.

„Колико год је и племенито враћати су на сопствену улогу у историјском тренутку, крчаг иде на воду док се не разбије. Незавидна позиције штампе је поледица погрешне процјене самих уредника – потцјењивања читалачке публике, ад хок и оцјене из сопствених предрасуда шта људе занима.

То што Политика није објавила вијест о продаји властите власничке структуре, што практично сви крију тираж као змија ноге, то исто довољно говори, а мени се чини да је, кад гледамо београдске недељнике, на пример, у односу на прије пет година, онај који је био други најпродаванији продавао више него данас сви заједно.

Није дошло до смјене генерација и властите опсесије уредника из оног времена не кореспондирају више са оним што људе занима. Неко ће морати и у будућности, што би у 19. вијеку рекли – да 'те поучи и забави' и то неће моћи да ради никакав бот или алгоритам, него новинар.“