Уместо некролога: Никола Мирков, Душко Радуловић и усуд прелазних времена štampaj

Кад је умро Саша Тијанић, добио је царско медијско покривање. Испало је да су га сви други познавали боље, тако да сам за њим туговала невербално. Саша је био звезда свих времена и није му требала помоћ за дуго сећање. Николи и Душку треба, зато што су они били звезде прелазних времена.

Ништа страшније него бити уредничка звезда прелазних времена. Они из претходних мисле да је требало да паднеш с њима, јер се ионако  ниси разликовао од њих, присташа ancien regime. Они који дођу касније, кад се после револуције успостави регуларна временска линија, не воле те јер мисле да си могао да учиниш више, потцењују хибриде које си створио, компромисе које си склопио да одбраниш своје новинаре, сачуваш их чистке.

Професионално најузбудљивије време за Николу и Душка су биле осамдесете. Имали су они каријере и после, али то им је дато за славу, прелазно време. Да су могли да бирају, можда би изабрали неко друго, свесније време, али та професија није за чекалице, пода се сад и никад, снађи се. Прелаз који су они добили на управу одвијао се на неосигураној, олујној траси између новинарства контролисаног из централних комитета комунистичких партија, који су из неког разлога тврдили да управљају социјалистичким, а не комунистичким системом, и новијег, слободнијег, динамичнијег стила извештавања.

Никола и Душко су били изврсни у томе, технички су овладали свим нијансама прелаза. Не што их је пола медијске револуције задовољавало, него што су играли на разум и логику властодршца. Њихов медијски кредо је био баждарен на цртицу „неће ваљда“. Да је Марковићева струја економског југословенства победила; да је ЈНА престала да буде идеолошка војска и постала обична, државна; да су тадашњи српски политичари имали представе шта је уопште реалистично из њиховог каталога хтења; да није деловао Токвилов парадокс о ауторитарним системима који се ломе кад се демократизују; да је све то било, не би било рата. А да није било рата, био би то знак да се комунизам безболно урушио и отворио врата демократији. Да се то све тако догодило, онда би Никола и Душко остали запамћени као људи који су те нове слободније форме извештавања бешавно, без крви, у еволуцији, не револуцији, превели у садржајно слободно новинарство.

Није им се дало. Кад су се усудили, већ је било касно. С тим да је за њих било касно и пре него што су пробали. Као и за све нас из тог времена који смо с поносом говорили да освајамо просторе слободе комад по комад, кад већ не можемо да освојимо једну велику слободу. Новинари тог времена, оних неколико хиљада који су разјурени из српских редакција 1991. и непосредно после, веровали су да једу комунизам изнутра, као термити добрих намера. Логика је била да ће тај режим једног тренутка прихватити транзицију ситних корака. Оно што медијским реформаторима прелазних времена није падало на памет јесте да би се тај систем радије трансформисао у другу монструозност, него да се отвори либералној демократији.

Уредник новинар, ко пада први?

Осамдесете су у собама, ходницима и пролазима Радио Београда биле опасно место. Није се више ишло у затворе због јаке речи, није се чак ни отпуштало због несмотрености, али систем је тада трошио сву снагу на одржавање љубазне, добровољно дате партиципације медијских људи. Уредничка обавеза је била стварање и одржавање идеолошке лакоће у информисању. Систем се задовољавао привидом, под условом да је дат с довољно одушевљења. Код јогунастих, ту мислим на нас обичне новинаре, новинарску фукару и инфантерију, није се користило кажњавање, већ уверавање уз онај тип патронизујућег стрпљења које се даје детету. Раде Вељановски је овако објашњавао шта се очекивало од нас, инфантериста: Није више довољно аутоматски стајати уз систем, потребно је креативно објаснити зашто је он супериоран у односу на све остале.

За оне слабије креативне постојали су чувари, као уредник Информативне редакције Бора Илић. Он би се шуљао ходником и застајао поред редакцијских соба – Деск, Унутрашња, Привредна, Спољна, Соц-савез, Спортска.. Притајио би се иза довратка не би ли чуо шта се унутра догађа. Није тражио озбиљне идеолошке трансгресије, ионако је мислио да нико од нас нема петљу за тако нешто. Тражио је обичне ствари, ко би да мења смену у деску, ко је заглавио у „Шуматовцу“, ко се коме свиђа, с ким спава; сасвим обичне трачеве, не би ли онда изабрану особу заскочио на ходнику неком приватном тајном.

Бора Илић је посебно волео да застрашује жене. Кад би осетио несигурност газио би до крви. Уредница Деска Мира Трајковић је била његова омиљена жртва, јер су њена лепота и памет били комбиновани са готово потпуним одсуством самопоуздања. Ушао би у собу док би се Мира психосоматски опорављала од претходне емисије вести и загледао се у њу. Ништа не би говорио, само би је фиксирао. Мира би почела да се тресе, онда да се зноји, као неки лик у књизи Милана Кундере. Онда би Бора тихим гласом рекао: „Све је било у реду. Али шта ћемо с оним, а?“, на шта би Мира опсесивно почела да се преслишава редоследа вести, тражећи грешку. Некад би мислио на прогнозу времена.

То су били мучни тренуци. Најрадије бих изашла из собе да то не гледам, али је Бора волео сведоке. Ако изађем, следећи пут сам ја на реду.   

Можда други памте ту атмосферу Радио Београда с почетка осамдесетих другачије. Ја је се сећам као неко ко је ушао негде где све наде треба оставити напољу. Није било никакве шансе да неко као ја направи било какву каријеру у Радио Београду.

А онда се појавио Душко Радуловић. Он и Никола су тих година, 82/83 радили на концепту емисије „Недељом у 10“ – брзог, динамичног, раскошно монтираног политичког магазина. Тај радијски формат се тек појавио у англосаксонском новинарству, које је технички било, делимично и остало, стандард електронске медијске уметности. Душко је тај формат инвентивно преносио на домаћи терен. После ће читава радијска сцена Југославије одзвањати тим типом политичког магазина, од загребачке Стојединице надаље. За љубав истине и бриге о споменику пријатељу, Душков „Недељом у 10“ је био први.  

Кад ми је Душко отворио „Недељом у 10“, спасио ме је професионалне смрти. Не само мене, било је још новинарске инфантерије коју би Душко усвајао, почетника и приправника који су се шетали около, тражили своје место у програмима, гледали да остану испод радара идеолошких комесара и обичних садиста који су се шлепали уз њих.

Тамо где би се појавили, Душко и Никола су стварали добро. Њихова заслуга је да су променили две ствари: атмосферу у редакцији и формате програма. Ону међуљудску тежину у којој се стално пребирало шта је ко рекао, мислио и прећутао, Душко и Никола су пресекли кратко и ефикасно. Код њих је важило правило – направи посао како треба, а о осталом може и у Шуматовцу. Нису укинули подобност, нису ни могли, само су је затворили у глуву собу. На њено место су ставили професију, образовање, таленат, производ. Постало је важно како се нешто обрађује. Над тим шта се обрађује, они нису имали моћ; клетва прелазних времена.

Кад су се неки уредници жалили на моју наводну дрскост, Душко је раширио глас по спрату да Весна нема проблема са уредницима који су паметнији од ње, после чега су сви говорили да сјајно сарађују са мном. Смејали смо се на телефону сат времена, Душко и ја, телефон платио Радио Загреб.

Највећа новинарска слобода тих година је била у брзом оптрчавању око врућих идеолошких тема. Развијали смо способност инсинуације, неизречене индукције, отворених места, неприличног контекста, незгодних паралела; наводили саговорнике на вербалне деликте. Ни то нису смели сви. Само они који су за уредника имали неког као Душка Радуловића, Николу Миркова, или Сашу Тијанића. Или Миломира Марића, који, кад се не изругује људским ниским страстима, врло добро зна како се води озбиљно и одговорно новинарство; зна али нема мотивацију да хоће.       

Представа да уредници нешто уређују је погрешна. Добри уредници имају визију, а Душко и Никола су је имали. Добри уредници су громобрани. Иза сваког успешног новинара стоји уредник који му чува леђа. Иза мене је стајао Душко. Иза Душка је стајао Никола. Иза Николе је стајала Скупштина Социјалистичке Федеративне Републике Србије. Иза Скупштине Србије је стајала здраворазумска представа „неће ваљда“. Кад су крајем осамдесетих устали повампирени духови националног препорода на мустри 19. века, сви смо попадали као домине у низу. Само у обрнутом редоследу, прво ми, новинарска инфантерија 1991, онда наше новинарске мајке, наши уредници који су у ствари били главни циљ. Кад су нам уредници остали сами и изоловани, кад су око њих почистили нас израсле у малим просторима слободе до којих смо дошли уз њихову помоћ, онда су склонили и њих. Мислим да је и ту била на делу нека врста менталног садизма.

Ствар се може и окренути, да смо 1991. ми, новинарска инфантерија, пропустили да заштитимо наше уреднике. Али, шта могу класично образовање и учтиви професионализам против острашћене пакости која чека у заседи на крају свих прелазних времена?

Духови рата не читају Канта

Има једна ствар у којој Никола Мирков није доносио пола решења за прелазна времена, већ читаву револуцију – у схватању културе. До њега је у српском новинарству тог времена, посебно у главном државном електронском медију, владала представа о култури као посебном „ресору“. Онако, имамо политику, привреду, спорт, забаву и културу. На редакцијским састанцима се разговарало „какво место у програму дати култури“, као да је то неки нови станар коме треба направити место у кућном савету. Никола је и то окренуо. По Веберу и Бурдјеу, он је видео културу као свеобухватно друштвено поље у које се сви остали уписују, поље у коме су се сместила сва друга поља, од политике, преко економије, до спорта и разоноде. Култура их је све уједињавала, док је сама била секуларизат религије; све школски, теоријски уредно.

Имао је успеха у томе, под условом да је био ту и надгледао шта се ради и како се такав приступ улива у програмске формате. Кад га не би било, култура би у програмима поново добијала вредност додатног, накалемљеног, у суштини страног. Његов „Културни дневник“ на РТС1 се гура све касније и касније, у глуво доба ноћи, у поноћ, у један ујутро. Као да се све заверило да се „култури“ покаже да је обична толерисана разбибрига на телу моћног Информативног програма, додатна вредност и луксуз без кога се може.  

Николин бритки ум је направио само две грешке – кад је као млад мислио да треба студирати оно што те не занима, јер ти оно што те занима већ припада; и кад је у зрелој доби потценио провалу народне душе под Слободаном Милошевићем.   

Негде у пролеће 1991. у политичко-медијском сектору Србије водила се битка да се Радио-телевизија Београд, претеча данашњег РТС-а, извуче из ингеренције Скупштине и смести директно под владу Србије. На први поглед свеједно, обе институције су функционисале по истој идеолошкој матрици, обе је у пракси надрастао Централни комитет. Али у Скупштини су седели сви, и леви и десни, и национални и европски, и одговорни и неодговорни, без обзира што су сви носили једну партијску књижицу. Кад одеш да за нешто молиш парламент, а Никола је управо то урадио, увек имаш шансу да неко чује твој апел, да га схвати и подржи. Пред владом тога нема. Влада је егзекутива, она реже, она је мања и бржа, она је легално под једном политичком снагом, а Милошевићева влада је била легална по тадашњим законима.

Углавном, Никола је отишао на заседање српског парламента да посланике моли да задрже парламентарну контролу над РТБ-ом, да ту кућу не предају егзекутиви која ће је претворити у оружје за борбену промоцију једне политике. А онда им је у одсутном тренутку надахнуто цитирао Канта и Хегела о слободи, о узвишености људског духа, о вери у разум, све то применио на традицију интелектуалне мисли кроз српску историју и завршио са апелом на њихову савест. Мислим да је цитирао и неког од Француза, али нисам сигурна.

Душко и ја смо седели у редакцији „Недељом у 10“ и на телевизији пратили Николин наступ у Скупштини Србије. Знали смо да је узалудно, наравно, поготово кад их је засуо философијом. Али Никола није, што је добро, барем је пробао. Кад се вратио нашао нас је у тешкој депри. „Јесте ли видели шта сам им рекао! На Канта су занемели. Занемели! Сад шта год буде, знају шта су ризици.“ Нас двоје смо се само згледали. Схватили смо да Никола није био на истој седници чији смо пренос управо гледали на телевизији. Ми смо били код Клаузевица, Никола код Аристотела.

Успут, посланици су нас хладно препустили влади, чиме је отворена сезона чистки. Не одмах, али од августа те године најпре у сменама, онда у буљуцима.

Народ из шуме       

Кад сам се мучила да савладам финесе радијског новинарства, од постављања гласа до медијских форми, Душко би ме тешио. Проблем није био мали, са Двестадвојке су ме испратили без добрих референци. Тамо где другима у тајном досијеу пише „идеолошки непријатељ“, мени је писало „канаринац“. У добрим редакцијама организују се курсеви где спикери помажу новинаркама да преваре природу и спусте глас, али Радио Београд у то време није имао такве курсеве. Мени је помагао Душко да умирим глас, да слушалац не добије импресију да је рат управо почео кад чује мој извештај. Кад је рат заиста почео, то се већ није осећало у мом гласу.

Душко је при томе био озбиљан. Не као Бане Цветковић са Двестадвојке, који је био никаква помоћ. Његова лекција се сводила на савет „само немој да вриснеш у микрофон и побегнеш“.

Душко је за тај дидактичан моменат користио причу о свом првом директном преносу. Обележавала се годишњица неке локалне партизанске офанзиве, негде испод Космаја. Коментатори су били распоређени на више позиција и смењивали се у наступу. Онда је дошао ред на Душка, који је већ прошао извесни радијски тренинг, владао способностима директног наступа, уз свој радијски глас као још један плус. Почео је с јављањем, а онда је једног тренутка стигао до „народа који је изашао из шуме“. Заправо у томе није било ничег мистериозног, група људи је дошла пешице из суседног насеља, пречицом кроз неки шумарак. Али Душка је та реченица потпуно сломила. Понављао је то о народу који је изашао из шуме, опет и опет. Никако даље, шума па шума, изашао народ, док се неко од колега није снашао и преузео микрофон.

Душко ме је увек тешио том причом с почетка осамдесетих, као, blackout се догађа и најбољима. То сам мислила онда. Али кад је почео рат, схватила сам шта се догодило. Није Душко направио никакву грешку. Њему је тог момента дошла у посету пророчица Касандра. Обузела га за неколико дугих неугодних секунди, ушла му у главу и показала шта га чека. Шта све нас чека, народ који је поново изашао из шуме, само не партизански, већ ватрено националистички народ.

Нисам никада писала некролог, али умирује ме да ни ово сада није његова класична форма, евентуално некролог једном прелазном времену. Једној деценији која је стајала на додиру две идеолошки јасније целине, раније праве комунистичке и касније вулгарно ревизионистичке, као и људима који су у таквим условима покушавали да направе најбоље што су могли.

Мојим пријатељима Николи и Душку дугујем толико тога. Они су ми професионално отворили све што сам после могла да експлоатишем. То што нису знали да долази рат, има везе с тим да су живели у Београду. Мене у Загребу је директно искуство учило да Хрвати никад, никад, никад, и још једном никад неће прихватити Милошевићеву промену Устава Југославије. Да никад, никад и све даље никад, неће прихватити принцип „један човек један глас“, јер би их то формално бацило у време диктатуре краља Александра.

Али Никола и Душко су седели у Београду, у кругу Двојке, на сплавовима, на концертима и у антикваријатима, у стотине мирољубивих ситуација које није походила Касандра. Душко је постао шампион рок-културе, његова кућа је био свет. Никола је био националнији, српство је било његова кућа, али је познавао и прихватао само еманциповану, образовану, просветљену грану која је нацију увек утемељивала у Европи. Њихово хуманистичко, код Николе и класично образовање им је поручивало „неће ваљда“, док им је искуство говорило „хоће вала“.

Последњи пут кад смо Милан и ја били у посети Мирковима у Белегишу, седели смо у Николиној библиотеци. Доле је бљескао Дунав на сунцу. Иако смо Никола и ја били пријатељи, он је некако увек остао уредник мог уредника. Никад се потпуно нисам ослободила хијерархијског зорта, тако да бих пуштала друге да разговарају с њим, ја бих радије слушала. Срећна околност, која ми је помогла да видим оно што су други пропустили – у дубини собе, иза једне полице, на празном месту лебдео је Алеф.

Окренула сам се да га питам да ли зна, али ми је његов поглед поручио, „прави се да га не примећујеш“.

Ево, Душко и Никола, правим се да вас нема.