Сећање на Луку Ћеловића: Животни пут и добротворство једног Требињца

Шта је још требало да уради човек који је градио Београд и оставио му све што је имао – а имао је пуно, јер је био један од најбогатијих  Срба крајем 19. и почетком 20. века – човек који је, на бојним пољима, крварио за Србију, а потом, радом и новцем, помагао њен развој, да би добио достојно спомен-обележје у српској престоници?

Ово питање  често постављају  чланови Удружења Требињаца у Београду „Јован Дучић“, резигнирани што њихова иницијатива да се подигне трајно обележје захвалности њиховом земљаку Луки Ћеловићу, иако подржана од челника градске власти, још није реализована. Подсећају и да су изразили спремност да буду суфинансијери тог подухвата у част Ћеловића, који се у историју Срба уписао као највећи добротвор Београдског универзитета, као ратник, велики неимар и хуманиста.

Још у лето 2018. године, медији су о сусрету делегације београдских Требињаца са тадашњим замеником градоначелника Гораном Весићем известили под насловом „Споменик и улица Луки Ћеловићу у Савамали“, уз Весићево обећање  да ће једна од новоизграђених улица у „Београду на води“ добити Ћеловићево име.

Не би њихов Лука, кажу београдски Требињци, замерио да му се српски род одужи и каквим скромнијим монументом и сокаком у Београду, јер је и сам био штедљив и скроман, прототип аскетског живота, сушта супротност нашим савременим тајкунима. Симболика Лукине скромности за пример, за причу и приповедање, јесте чињеница да је рођен на каменом лежају, а да се од овога света опростио на обичном гвозденом кревету са сламарицом, мада је, да је имао жељу, могао да спава у свили и кадифи.

Ово, као и свако друго подсећање на Луку Ћеловића је прича са два рукавца: о томе како се радом, ратовањем за слободу и доброчинством постаје национални великан, и о томе како и неки врло заслужни људи не добију завређену захвалност и поштовање. Ћеловићева биографија је неми али поуздани сведок да се његови Требињци с правом љуте што у Београду не могу да стану пред његов споменик или да прошетају улицом његовог имена, осим ако не оду на периферију Борче.             

Херцеговачки ген 

Рођен је 1854. године у Придворцима, селу на ободу Требиња. Вољеног му града, чије је име  уградио у свој надимак „Требињац“, неизоставан уз сваки његов потпис. Умро  је 1929, као усамљени нежења у београдској Савамали, далеко од своје Херцеговине и ближих рођака. Под кровом скромне куће окружене велелепним зградама које је подигао, претворивши тај, Савом често плављени, сиротињски крај, трошних уџерица и малих дућана, у модерни блок српске престонице европског изгледа.

Попис заоставштине у његовом дому трајао је врло кратко. Пописивачи су затекли само три отомана, завесе, два тепиха, трпезаријски сто шест столица, два креденца, вунено ћебе, дрвени кофер и два кревета – месингани и гвоздени са обичним сламарицама. Та њима необична слика била је, за оне који су Луку добро познавали, веран духовни портрет човека који је, целог живота, радио и штедео да би поклањао. 

Од малих ногу, био је усмерен на рад. Пре него што је завршио нижу основну школу, отац га је послао код пријатеља у Бањалуку – да помаже у трговачкој радњи. Босна је тада била резервна дестинација за младе Херцеговце, жељне бољег живота, утешна награда за оне који не би успели да се, неким вапором из Гружа или Котора, отисну у Америку, „земљу обећану“. Из Бањалуке је прешао у Брчко, код стрица Јована Ћеловића, у нади да ће брже догурати до звања трговачког шегрта.

Нoви, а с обзиром на младе године, оскудно школско образовање и празне џепове, храбри искорак, направио је 1872. године, преласком у Београд. Ту је, уз помоћ земљака архимандрита Нићифора Дучића, постао шегрт у радњи код угледних трговаца Радосављевића и Игњатијевића. Газде је пријатно изненадио урођеном бистрином, уредношћу, скромношћу и вредноћом. Допадала им се и повученост и штедљивост крхког и тихог момчића, као и његова жеља да се стално усавршава у занату ком се посветио. Зато их је, као гром из ведра неба, изненадила Лукина одлука да крене у рат као добровољац. На „зов“ Невесињске пушке, Ћеловић је отишао у завичај и придружио се  херцеговачким устаницима у борби против Турака. Упркос крхкој физичкој конституцији, храбро је улазио у бојеве по каменитим врлетима напаћене Херцеговине, где је био и рањен. 

Да носи ратнички ген предака, чији је живот био битка непрестана са различитим освајачима, показао је и у оба српско-турска рата, од 1876-78. Тукао се с непријатељима уверен, а на гуслама научен, да је борба за слободу најсветија човекова дужност и да сви послови и пословни успеси немају значај ако народ робује туђину. Тај ген ће га и касније, кад се обогатио, натерати да буде највећи финансијер четничког покрета у Старој Србији. Бугари су га због тога прогласили метом својих атентатора, послатих у Београд са пиштољима и његовом сликом и адресом, али наум нису остварили. Говорило се да га је сами Бог сачувао.      

После дугог војевања, Лука се потпуно посветио трговини и то самостално. Продајом шљива, жита и друге хране брзо је показао да је изабрао прави занат. Стекао је завидан капитал, али и друштвени углед. Иако „пун пара“ није се препустио, увек скупом, хедонизму, него је уживање налазио  само у стварању и раду за опште добро. За свој род и своју земљу, често истичући захвалност Србији што га је примила  и пригрлила. Од свега зарађеног за себе лично је остављао само ситниш.

Године 1882, као већ добро познат и успешан трговац и градитељ, овај дошљак из Херцеговине био је један од оснивача Београдске задруге, која се бавила штедњом, осигурањем и давањем кредита предузетницима разних фела. Хонорар за то није примао, него га је усмеравао домовима слепих, културним друштвима и сиротињи. Пет година касније постао је председник Задруге, а учествовао је и у градњи њене палате и данас репрезентативног здања поред хотела „Бристол“ у Карађорђевој улици, где је и парк засадио. Жив и данас.

Колико је био важан и цењен на функцији првог човека Задруге доказ је податак да га је, после пуне три деценије, са ње сменила – смрт. У време Ћеловићевог мандата Београдом је колала прича да он ноћу обилази кафане и „снима“ чланове и клијенте Задруге. Са уоченим коцкарима и великим трошаџијама би, већ сутрадан, раскидао уговоре о штедњи и кредитима, враћајући им оно што је било њихово. 

Велики задужбинар

Средином 1912. ушао је у Управни одбор Народне банке Србије и – указом краља Петра – постао члан Задужбинског савета при Министарству просвете. На почетку Првог светског рата, Краљевина Србија и Двор указали су Ћеловићу велико поверење одредивши га да, заједно са гувернером Ђорђем Вајфертом, пребаци трезор Народне банке Србије у тада пријатељску и савезничку, Француску.

У Француску је Лука, сигурности ради, пренео и капитал „своје“ Задруге. Сво то богатство је сачувано и враћено у ослобођену Србију. Из Француске, где је провео ратно време, Ћеловић је помагао српске избеглице и пружао помоћ војсци на фронту.      

Круна Ћеловићевог патриотизма и добротворства је одлука да своје целокупно богатство остави Београдском универзитету. Обзнанио ју је у првом тестаменту из 1911. године, а потврдио 14 година касније оснивањем „Задужбине Луке Ћеловића Требињца – београдског трговца“, која ће постати потпора многобројним универзитетским активностима. У Оснивачком писму – данас би се рекло у Писму о намерама – Ћеловић је објаснио да се на тај корак одлучио из личног уверења да су „наука и неговање младог нараштаја услови за напредак сваког друштва“.

При томе је имао само један захтев: да се сва плаћања обављају из „чистих прихода“ Задужбине, како се њена почетна вредност не би смањивала. А вредност тог Ћеловићевог „дара“, који су чиниле зграде са више станова, палате, плацеви... – била је око 50 милиона динара. Већа, тврдило се, чак и од оставштине чувеног Алфреда Нобела, „оца динамита“, из које милиони долара и даље „отичу“ борцима за светски мир, књижевним и научним великанима. 

Задужбину су чиниле: двоспратна кућа са четири локала у Улици Краљевића Марка 1, палата на углу Карађорђеве (сад Коче Поповића) 1, са 24 стана и шест дућана, палата дуж целе Загребачке са бројевима 3, 5, 7 и 9 и Босанске (данас Гаврила Принципа) 16, са 31 станом и седам дућана, кућа са плацем у Јаворској 5-7, а 1931. године придодата је зграда у Добрињској (данас Андрићев венац) број 2.              

Пуно срце Луке Ћеловића

Захваљујући том  Ћеловићевом гесту, Београдски универзитет се сврстао међу најбогатије универзитете у свету. Парама Задужбине, по Лукиној жељи, управљао је Одбор на чијем је челу био ректор Београдског универзитета, а чланови проректор и декани свих факултета. У годинама пред Други светски рат, приходи Задужбине су наменски трошени па је почетна имовина и увећана. Томе је допринела и строга контрола финансија, као механизам назначен у опоруци штедљивог и педантног Требињца о поклањању властитог иметка „пуног срца“.

Та добра пракса је, нажалост, прекинута после Другог светског рата, кад је Задужбина национализована, а онда додељена државним фирмама и установама. Оно што је Ћеловић оставио свом народу, другови ослободиоци су „у име народа“ – отели. Универзитету је остављена збирка од 1.100 књига, која је предата Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. За њу, шушкало се, комунистичка власт није била заинтересована, јер није садржала марксистичко-лењинистичка дела. Две зграде су претворене у студентски дом (имена Милована Ђиласа) али их је Универзитет, на своју руку и бруку, упркос протестима јавности, уступио предузећу „Металсервис“ за само неколико станова. По Београду се тада причало да се штедљиви Лука „окретао у гробу“, због овог недомаћинског обрасца „много за мало“. 

Каснији покушаји, још непрекинути, да се Задужбина обнови и тиме поново осигура прилив прихода Универзитету, нису донели жељени резултат. Препреке су закони, судови, бирократија, власници станова у размењеним зградама из Ћеловићеве заоставштине... 

Универзитет је, у међувремену, после 72 године, и то на веома необичан начин, једино успео да поврати портрет Луке Ћеловића у природној величини, дело чувене сликарке Бете Вукановић, нестао у Другом светском рату.

Дуго се, наиме, мислило да је слика уништена током немачког бомбардовања Београда, али се она, 2016. године, појавила на једној аукцији. Због компликоване административне процедуре, Универзитет није био у могућности да благовремено реагује и дело откупи, али је то учинило 12 грађана, међу којима је било десет универзитетских професора. Они су откупљену Ћеловићеву слику поклонили Универзитету, уз услов да буде враћена у Свечану салу Ректората одакле је, на волшебан начин, нетрагом и нестала. Њиховој жељи је, наравно, удовољено. Од тада, живописани Ћеловић, на старом месту, стрпљив и упоран, какав је био и док је ходао Београдом, ишчекује вест да је његова завештана имовина враћена Универзитету, његовом једином наследнику. 

Београдски Требињци сумњају да ће се то икад догодити па зато инсистирају да се, због дуга Срба и Србије према Ћеловићу, бар не отеже са лакшим послом – са изградњом споменика овом великану и давањем његовог имена некој од улица из београдског језгра у ком је скромно живео, пуно радио и много изградио. По њиховом уверењу, најпримереније би било да Београд на води, који је продужетак „његове“ модернизоване Савамале, добије улицу Луке Ћеловића, а да негде у сенци оближњих зграда које је он подигао, буде и његов споменик.