„Star Trek“, једина утопија која се није осрамотила: Мора да негде постоји неки бољи живот

Човечанство никад није имало среће са утопијама. Баксузлук, велики, кад се узме у обзир да су и стварности често биле неподношљиве. Још од првог концепта идеалне државе у Платоновој „Политеји“ 375. пре Христа, преко усрећитељских идеја комунизма и религиозном енергијом ширене демократије у прошлом веку, па до пуристичког хуманизма у овом, људска раса је прошла кроз читав низ утопијских система, некад их само одсањала у уметностима. 

У коначном збиру су страст, страх и терор сваки дизајн колективне идиле претворили у катастрофу. Од те судбине је до сада остала поштеђена само утопија „Стар Трека“, једине преостале звезде на небу угашених илузија. У кафићу „10 Напред“ на Ентерпрајзу, или у Кворковом дабо-бару на звезданој станици „Дубоки свемир 9“ и данас се срећу сви који желе да наздраве вери у бољу будућност.  

Није ни у „Стар Треку“ све идилично. Да јесте, та би франшиза завршила већ после прве сезоне као дрвено гвожђе, ни за интелектуалну публику, нити за љубитеље бескрајне акције. Оне које занима романтика, изненадиће у том сегменту површност вечних љубави које се роде и од актера забораве у пет минута. Остају наравно љубитељи футуристичке технологије, али из те серије нико није изашао с докторатом теорије струна или квантне физике. Реченице као „Видиш ли фазни компензатор у сигурносној копији испод конзоле с тополошким координатама?“ („Дубоки свемир 9“, сезона 4/епизода 14), нису материјал од којег се прави каријера у CERN-у.  

Оно чиме је „Стар Трек“ створио заједницу Трекија (у енглеском оригиналу „Trekkies“) није уверљивост филмске приче, верност жанру или сценаристичка доследност, већ обећање да ово, овај живот, ту где брутални ратови дрских изговора искачу као печурке из земље, где непотребне смрти прогресивно расту, где се гладује и смрзава, отима и краде, где се етаблирало обичајно право на арогантну игноранцију и избегавање одговорности, где се мрзи испод богова који се не подносе, да то, дакле, није све и не може да буде све. Мора бити још нешто. Поносна врста homo sapiensa, која је због свог интелекта истерана из раја, не сме запети на самим минусима. Мора бити да постоји још неки бољи, неки другачији живот.  

Свакако да су у оптицају други, неупоредиво распрострањенији, легитимнији и детаљистички обрађени концепти о земљи као долини суза, који, исправно ритуално примењени, поседују духовну снагу спаса и вечног живота. Стар Трек је њихова алтернатива, дух без помпе, вечност без анестезије, пријатељство без краја.

Прилика + инстинкт = профит 
(Ференгијска Правила пословања, RоА бр. 9)

„Стар Трек“ универзум потиче од америчког сценаристе и продуцента Џина Роденберија (1921–1991). Истина, Роденбери је умро са седамдесет година, мозга уништеног алкохолом, халуциногеним дрогама и кокаином, али би се по снази поруке ипак рекло да му је идеја за причу дошла у моментима луцидности. „Звездане стазе“ су трезвени аполонијски еп о преданом раду, дисциплини, професионализму и саосећању, не дионизијска поема која се разлива преко обала свести.

Уз то не треба ни прецењивати улогу Роденберија у даљем расту франшизе. Он је имао визију капетана Кирка на првом Ентерпрајзу, учествовао је у настанку „Следеће генерације“ са Пикардом, али ту се његово директно суделовање губи. Већ тада се видело да је идеја „Стар Трека“ превише важна да би припадала само једном човеку.

У мери у којој се тај свемирски еп развијао кроз различите медије – телевизију, филм, књижевност, специјализоване новине, стрип, моду, музику, јавне конвенције, најновије streaming – бивало је све јасније да иза њега делује комплексан колективни ум, одлучан да до краја истражи дубине хуманости и разума, а не отац алкохоличар.

Оригинална серија је имала само три сезоне и приказивана је од 1966. до 1969. у релативној тишини, без аплауза. Круг гледалаца, боље речено обожавалаца који су развили зависност од емотивне пуноће те опоре свемирске бајке, настао је тек од седамдесетих са репризама.

Серијал „Следећа генерација“ („The Next Generation“, 1987-1994, 7 сезона) је већ имала форму развијене позитивне утопије и свесно рачунала на катарзичне реакције код гледалаца.

Кад капетан Жан-Лик Пикард у финалној епизоди („All Good Things“) каже „Небо је граница!“, нема сувог ока с ове стране екрана. Идемо даље, увек даље, ми фаустовска раса, способна да контролише све своје нагоне, емоције и афекте, осим радозналости.  

На крај „Следеће генерације“ бешавно се надовезао „Дубоки свемир 9“ („Deep Space Nine“), емитован 1993-1999 у седам сезона, а паралелно, само мало хронолошки померено (1995-2001) и „Војаџер“ о капетаници Џејнвеј која се бори да брод врати кући на Земљу из 70.000 светлосних година удаљеног Делта квадранта, пре него што посада помре од старости.

У наставку (2001-2005) показана је серија „Ентерпрајз“ са капетанom Џонатаном Арчером, с тим да она није прошла тако славно као претходне и скинута је после четврте сезоне. О разлозима се може расправљати. Моје објашњење је да је грешка у концепту – уместо да се иде све даље у будућност, увек даље у ново и непознато, „Ентерпрајз“ се вратио у време пре оригиналне серије коју су носили Џејмс Т. Кирк, Спок, Скоти, Мекој, Ухура, Чехов и Зулу. Човечанство једноставно не воли да се враћа. Кад то чини, среће се са доказима о грешкама без којих се могло, аналогија која делује и код гледалаца. 

Фиктивна временска линија серија:

• Оригиналне „Звездане стазе“ = друга половина XXIII века;
• „Следећа генерација“ + „Дубоки свемир 9“ + „Војаџер“ = последња трећина XXIV века;
• „Ентерпрајз“ = друга половина XXII века, отприлике век и по од нашег реалног времена.

Осим споменутих пет телевизијских серија, снимљено је и 13 играних филмова, технички све спектакуларнијих, као и три streaming продукције: „Discovery“, „Чудни нови светови“ и елегија „Пикард“ о остарелом Жан-Лику.

Утопија је „мислити напред“, каже Блох  

Заплете „Стар Трека“ су писали креативни људи солидног хуманистичког образовања. На пример, етаблисман „Ten Forward“ („10 Напред“) из „Следеће генерације“. Службено, он носи име по локацији на Пикардовом Ентерпрајзу, десета палуба, прамац. Али тешко се отети утиску да су сценаристи имали на уму и Ернста Блоха кад су крстили бар који води метузалемско биће Гуинан, alias Вупи Голдберг.

Блох је утопију дефинисао као „мислити напред“, „свитање напред“. Не „унапред“, јер та реч подразумева журбу, прогнозу, чак малтретирање савременика са петољеткама и слично. Напротив, свитање напред шири поруку нефорсиране, ненаметнуте утопије која полако израња из праскозорја док јој се човечанство приближава из дубине несрећнијих епоха.

Ако се у брзом ходу прође кроз историјске примере утопијског мишљења, лако се уочава колико су утопије опасне. Мој син је као мали развио фобију на бајке, питао је „а јесу ли пепељуге опасне?“ Утопије су, тек да се зна, неупоредиво опасније од Пепељуга.     

Ево шта је код Платона био идеал: Подела друштва на касте земљорадника, чувара и философа-владара; укидање приватног власништва за друге две, она прва ионако нема ништа посебно; укидање породице, деца се одгајају колективно; уметност је строго цензурисана, избор религије је слободан, али се за атеизам иде у затвор.

Преваспитавање за срећу, по Томасу Мору

„Утопија“ Томаса Мора, енглеског државника, философа и правника с почетка XVI века описује истоимено острво на коме влада идеално друштвено уређење. Нико не зна где је оно. Кад је једини путник који га је посетио, известан Рафаел Хитлодеус давао сведочанство, неко се закашљао код географских координата, записничар их није добро чуо, па су испале из извештаја.

У гимназији, где су нам спомињали то дело, мислиле смо, ми женски део разреда: ах, Ренесанса, острво, утопијска држава, Томас Морус, путник Хитлодеус, то је тако поетично. Ево поетике по тачкама:

• Утопијанци нерадо ратују. Ако морају, пре ће заробити него убити. Победа у крви их чини несрећним. То је још у реду. Онда следи хорор.   
• Сваки град на Утопији има 6.000 домаћинстава, свако од њих 10-16 одраслих. Ако их је више, распоређују се код других. Тридесет домаћинстава заједно бира старешину „сифогрантуса“; 200 сифогрантуса бира принца на анонимним изборима (систем личи на америчке изборе са електоратима, или делегате у комунизму). Принц влада доживотно, осим ако покаже тиранске црте. 
• Приватне својине нема, сва се добра спремају у градска складишта и деле према потребама. Злато постоји, али се од њега праве окови за криминалце, нокшири и чучавци, чиме се подстиче огавност према луксузу. Куће се не закључавају, а да би се спречило везивање за „огњиште“, домаћинства плански размењују куће сваких 10 година. Приватност се не рачуна у слободу и санкционише се; једе се у заједничким мензама; сва места окупљања за забаву и игру су забрањена, сви морају бити видљиви за све друге, јер се само тако осигурава ред.
• Основна професија је земљорадња. Сви који се баве нечим другим, обавезни су да у планским ротацијама раде и на пољу, као у раним израелском кибуцима, или комунистичким задругама. Жене су у принципу равноправне, с тим да једном месечно морају да исповедају грехове мужевима. Сви носе исту одећу; коцка, лов, мода и шминка су забрањени. Забрањена је и астрологија, јер предвиђа будућност, а у утопијској будућности нема ничег непознатог. 
• Свако домаћинство може да има два роба, чији се редови пуне од ратних заробљеника, туђих сиромаха и домаћих криминалаца. Држава има право еутаназије болесних. Предбрачни секс се кажњава доживотним целибатом, а за брачну превару се одлази у робље. Путовање по Утопији је допуштено само са интерним пасошем. Ко се први пут ухвати без њега, следује га јавна срамота; за други пут одлази у ропство. 
• Све религије су допуштене и равноправне, само је атеизам санкционисан. Атеисти су непријатељи државе, јер не верују у трансценденталне награде и казне. Не иду у затворе, али морају на преваспитавање, при чему имају слободу да изаберу свештеника, који онда с њима разговарају док не поверују у неког бога. Постоји универзална молитва, премда је, каже Морус, хришћанство у напредовању.  

Вести из несвести, утописта Вилиjам Морис

У историји уметности је Вилиjам Морис познат као родоначелник „Arts & Crafts“, покрета, енглеског типа Југендстила. Од свега је најупечатљивија његова „Црвена кућа“, споменик варникуларне функционалистичке архитектуре с примесом романтике и анимизма.

Нека вас невиност црвене цигле и бело офарбане дрвенарије не занесе. У тој је кући настао најспорнији део Морисовог наслеђа, роман „Вести ниоткуда“ („News from Nowhere“, 1890), у коме он комбинује социјализам и комунизам у утопијски нацрт идеалног друштва:     

• Нема приватне својине, све је заједничко. Сва средства за производњу се користе у некој претечи самоуправљања. Нема новца, влада економија трампе, не постоје класе. Нема великих градова, већина живи на селу. Нема централних власти, само локалних старешина. Не постоји брак, нема венчања и свадби, нема развода, судова или затвора. Деца су заједничка, одгаја их заједница, ко стигне.
• Сви раде зато што желе, не што морају. Ко не жели, мора. Ко не ужива у раду на пољу или око стоке, може у слободном времену да се бави сликарством. Разлика између уметности, живота и рада је укинута. Сви су све. Као у стиху Бранка Миљковића да ће поезију сви писати, само не као метафора, већ диктатура.

Срећа је моменат, не стање, каже Сигмунд Фројд

Кад се у овај мали избор утопијске мисли додају и реално испробане политичке утопије, као комунитаризам Француске револуције, или комунизми свих врста, од Стаљина, Мао Цедунга, Пола Пота и Фидела Кастра, па до Тита, Хонекера, Геремека и Енвера Хоџе, оне су по себи, иако не за себе, потпуно дискредитоване већ у идеји. Дизајн либералне демократије, по начину како је ширен и наметан од деведесетих, са системом минорних гратификација и све суровијих казни, данас убрзано добија црте негативне утопије.

Религиозне утопије, са истребљивањем „неверника“ у светим ратовима, сада терористичким акцијама, нису се показале ништа боље. Мета- и квази религиозне утопије су најгоре, на пример, насумице изабрано, „Храм народа“ одметнутог „брата“ Џима Џонса, који је 1978. у Гвајани руководио колективним самоубиством близу хиљаду припадника „цркве“, као кореографијом раног flash-moba са смртоносним крајем.   

Два теоретичара су, отприлике у исто време објаснила зашто се свака утопија без изузетка претварала у монструозност, ако то није била већ од почетка. Карл Манхајм је у „Идеологији и утопији“ 1929. детаљно анализирао „утопијски менталитет“ човека, који га стално тера да смишља колективистичке дизајне са примарном мотивацијом усрећивања. Није проблем дизајн сам по себи, него његов рефлекс да развија санкције за оне којима се не допада. Манхајмов закључак: Све примењене идеологије су некад биле утопије. Обрнуто, судбина сваке утопије је да једном постане идеологија, и то у Марксовом смислу, као погрешна свест.

Други је био Сигмунд Фројд, са класиком „Нелагодност у култури“ из 1930, где немогућност друштвених утопија објашњава преко психичког апарата. Чувени цитат одатле, по сећању: „Обећање среће није предвиђено у пројекту креације. Ми смо тако створени да интензивно уживамо само у контрасту, не у стању“.

Другим речима, срећа је бљесак. Ко покуша да тај бљесак ухвати у стазис и уреди у структурисани пројекат државно, или на било који други начин колективно надзиране среће, тај је створио монструма: негативну утопију.

Колико је онда уопште легитимно хвалити „Стар Трек“ као једину позитивну утопију која се није осрамотила? Чини ли је позитивном само то што човечанство још не путује регуларно међу звездама, не познаје warp реакторе и не влада технологијом warp 9 погона?

Хоће ли, кад до тог срећног момента дође, Американци и Руси постати утицајни носиоци хуманих култура у Уједињеној Федерацији Планета, или ће напротив наставити да ратују и сплеткаре и у сазвежђу Алфа Kентаури? Могу ли становници Планете Земље да говоре једним гласом у интерстеларној дипломатији? Да ли се ми Трекији узалуд палимо и радујемо кад гледамо авантуре Пикарда и Сиска, претече будућих свемирских тоталитаризама?

Питања, питања. „Једино што је некад опасније од питања је одговор“, цитат из ференгијевске књиге пословања, RoA бр. 208.

Ex astris, scientia
(„Из звезда, знање“, мото Академије Звездане флоте)  

Као уверени Треки још из школске клупе, одговорила бих, нема беда, све ће на крају испасти добро. Чим први вулкански брод уђе у Земљину орбиту, Руси, Американци и Кинези, уз мало среће Талибани, Балти и Пољаци, доживеће това'док по клингонском, паг'тем'фар по бајоранском, епифанију по нашем – онај моменат кад се комплетне синапсе у глави повежу и све одједном постаје јасно.

Можда их као шок погоди сазнање да су Земљани у свемирском контексту једна раса, па ће се пословати и трговати, преговарати и политичарити негде другде, а овде ће се реактивирати изворни божји дизајн: рај на земљи, уз пар савремених модификација. Најбоља школа креативног писања ће заиста бити на Новом Зеланду, она у коју је ишао син капетана Сиска; све љубавне приче ће почињати у Паризу, а најцењенија испостава Академије Звездане флоте, курикулум „професионализам и дисциплина“, биће у Београду.

Манхајм би одмах рекао да тиме само откривам утопијски менталитет моје биолошке расе, људске. 

А не би био потпуно у праву, не у односу на емотивна стања која код Трекија изазива гледање њихових вољених серија и филмова. „Стар Трек“ јесте део једне моћне позитивне утопије, али она није у садржају и санкцијама, не поставља захтев тоталитета, већ задовољава једну сасвим одређену карактеристику људске расе – дечју радозналост коју она никад не прерасте. Радозналост долази под руку са ширењем, иде се даље, шта је иза следећег брда, иза хоризонта, иза прве звезде, другог сунца и треће галаксије; који народи живе у Гама квадранту, како конструисати вештачке црвточине не би ли се интерстеларни саобраћај свео на међуградски превоз. Класика, Гетеов Фауст, само са Габријелом уместо Мефиста.

„Мора се имати поштовања према Земљанима. Од дивљака са економијом просте трампе, до лидера огромне интерстеларне федерације у само 5.000 година. Капа доле!“, објашњава Ференги Ног свом расистичком стрицу Кворку (DS9 4/8) порив који људе тера да руше границе микро и макро космоса.

Аналошки гледано, откад су „откривене“ Америке, човечанству је физички пресечен пут фаустовског напредовања. Добро је разбијати геном вируса, овде у реалности короне, као у „Дубоком свемиру 9“ (DS9, 4/24) за „blight“, лабораторијски агенс који оставља крваве паучинасте лишајеве на лицу и телу пре него што убије. Бављење микро-нано просторима је корисно и за похвалу, но свакако недовољно да удовољи примарном рефлексу људске врсте, да физички путује тамо где још нико њен није.  

Али то је жеља, страст, изазов интелекта, еволуцијско голицање, не свакодневна опсесија. Условно би могло да се каже како смо сви ми из глобалне заједнице Трекија упали у клопку специфично америчког менталитета, јер нико тај генерални фаустовски рефлекс није доследније пресликао у политику, друштво и уметност од њих. Даље, само даље, док се свемиру не отме и његова последња тајна. Ја сам за то – али шта онда даље?

Сад већ упадају у очи две ствари којима се „Звездане стазе“ отимају амбивалентности утопијског мишљења. Оне подилазе људској радозналости тако што је воде кроз увек нове атракције, док истовремено не обавезују на одређени систем решења. И друго, у тој компензацијској улози, оне не смеју да занемаре своју главну функцију, беневолентну експанзију. Не смеју да се уморе и стану, још горе да почну да се враћају, јер то кошта, што су научили и продуценти „Звезданих стаза“. Оригинална серија из 1966 и „Следећа генерација“ су ишле даље, откривале ново.

„Дубоки свемир 9“ је био пивотални моменат, јер се радња одвија на звезданој станици у орбити изнад Бајора. Она стоји на граници познатог света, истурена војна испостава са менталитетом крајине или „бувља пијаца сектора“, како каже један од ликова. DS9, по кардасијанском Терок Нор је стационарни објекат, осим кад га Чиф О'Брајан са калибрираним дефлекторима престо-престо испали на улаз у Целестијални храм. Архитекта станице, изграђене 2319. као базе са које су Кардасијанци управљали окупираним Бајором, чувени је кардасијански градитељ Тавор Кел.  

Али после „Дубоког свемира“ долазе „Војаџер“ и „Ентерпрајз“, израсли на темпоралној и физичкој линији повратка, симболички бежања, повлачења. Човечанство то не воли. Јер кад се врати, онда се досађује. И индивидуална смрт је последица „ћелијске досаде“ како објашњава откачени чук-чук генетичар др Гајгер, проналазач „компресијске коморе за целуларну забаву“ (DS9, 5/25). Кад се колективи досађују то је још горе, јер онда настају Обсидијански ред, Тал Шиар, Секција 31, или орвеловски Thinkpol, све аналогије за Гестапо, КГБ, ЦИА и Озну.

Људи немају другу судбину него да се велики и поносни отисну на путовање међу звездама.  

„Кад ово завршимо, можеш да убијеш кога год хоћеш“ 
(Енабран Тејн у обраћању Гараку, DS9, 4/20 ) 

Трекији, како се види, нису наивни. Они не сањају савршени систем, само свет без примата насиља и уображене дрскости. „Нису пацови мој прави проблем, они су само симбол за све што није у реду у мом животу“, каже Ференги Кворк у тренутку искрености, након што је читаву управу звездане станице оптужио да ништа не чини против дебелих кардасијанских пацова, такозваних „волва“, који су се накотили у његовом бару.

Прави Трекији не губе осећај за реалност. Питање је колико је свет „Звезданих стаза“ за њих уопште утопија, осим преносно као удовољавање антрополошком дизајну радозналости и катарзе. Ако се ближе погледају полазне премисе и заплети, ништа и нико ту није савршен.

Ратује се и даље, само не на Земљи. Она је прошла кроз историјски најстрашнији период управо сада, око 2020. (DS9, сезона 3, дупла епизода „Past tense“), кад је људска цивилизација стајала пред потпуним колапсом, огрезла у ратове, сиромаштво и диктатуре, лишена сваке перспективе. Тек од Белове буне 2024. године, као пресудног пагтемфар момента, човечанство учи да властиту деструктивну и аутодеструктивну енергију трансформише у етичке концепте. Баланс између индивидуалне слободе и колективног интереса пронађен је у могућностима бескрајног усавршавања у бескрајном простору. Новац не постоји, глад је искорењена, криминал спорадичан, медицина је интерстеларна, сви имају све што има је потребно, пре свега добро образовање и слободан избор професије. Нације су опстале, али као културни идентитети. С тим да тај рај није никаква хедонистичка разбибрига и изговор за ленчарење, јер њега држе предани рад, дисциплина, знање и одговорност за исправну употребу хуманистичког наслеђа. Коме је толико добра превише, на располагању су му стотине других планета.

Дакле, није класична утопија. Ратови, зло, нереди, опструкције, експлоатације и брутални режими постоје и даље, само су сада подигнути на ниво избора. На Земљи, као и у Федерацији Планета, где Земљани имају лидерску улогу, свега тога више нема, али има другде. Посаде на бродовима федералне Звездане флоте се константно срећу са алтернативама, али их примарна директива чува од наметања решења другима.

„У последње време сви се нешто радују кад ме виде. Не знам само чиме сам то заслужио“, жали се Гарак, шнајдер са звездане станице DS9, кардасијански егзилант, шпијун и убица, избачен у срамоти из Обсидијанског реда због тренутка милосрђа (DS9, 5/24). 

„Није наше да оптужимо богове да су издали небо“ 
(Џем-Хадар Горан Агар у обраћању др Баширу, DS9, 4/4)

Сад кад су „Звездане стазе“ аргументовано, иако мрву пристрасно, одбрањене од оптужби за утопију у Манхајмовом смислу, може се прећи на енормну психолошку снагу њихових наративних линија.

Комплексност људске природе је разложена и растављена као аналитички кубизам. Сваки квалитет, особина и ивица, свака врлина и мана су пројектоване на различите свемирске расе. Гледати „Звездане стазе“ је као слушати непрекинути монолог људске врсте о самој себи. Свака позитивна особина баца сенку, свака негативна има сунчану страну.  

Кардасијанци: На њих су пројектоване човекова способност организације и осећај за детаљ. Кардасијанци су врхунски реторичари који уживају у властитом гласу. Као освајачи су брутални, арогантни и цинични, чим губе постају патетични, спомињу своју гладну децу и претварају се у плачљивце без трунке самопоуздања. Носиоци су извесне практичности: „Зашто чинити масовне злочине кад и вести о њима имају исти ефекат. Оно што ви зовете геноцид, за мене је дневна смена“, каже Кардасијанац Марица (DS9, 1/19).

Ромулијанци: Тврдоглава раса, највећи опортунисти у Алфа квадранту, неповерљиви и оперисани од хумора. Кад су сатерани уза зид, постају подли и забијају нож у леђа сваком савезнику. Увек су са јачим, у зависности од односа снага. Повремено, мада ретко, и са Федерацијом.

Бајоранци: Дубоко спиритуална култура. Емпатични су, тешко сакривају емоције и лоше лажу, па због тога махом говоре истину. Али пре кардасијанске окупације која је трајала пуних педесет година, од 2319. до 2369. године, живели су хиљадама година у строго надзираном кастинском систему ди'џаре, који су напустили само да би организовали герилу против окупатора. Кардасијанска окупација их је уствари спасила тоталитаризма ди'џаре, што Кардасијанци никад не забораве да спомену.

Ференги: Они су вешти трговци и свемирски бизнисмени без премца, уз то бескрупулозни преваранти јер их као главни мотив води похлепа. Али није све у скупљању блага. RoA бр. 31 каже: „Никад немој псовати мајку Ференгију“. Осим тога, на Ференгинару грми и пада киша без престанка, због чега њихов језик има 178 различитих именица за кишу. Толико депресије је вредно малог попуста.   

Вулканци: Церебрална раса високих етичких принципа. Проблем је да су, развијајући чисти интелект, изгубили контакт са емоцијама.

Клингонци: Поносна раса, груба, тврдоглава и склона аутодеструкцији. Клингонски језик и обичаји су свима неразумљиви, због чега их сви гледају као свемирске Мађаре. По елоквенцији су близу Кардасијанцима, али их надмашују у сценској драматици: Нико тако моћним басом и кристалном дикцијом не изговара „Џем!-Ха!-Дар!“ као генерал Марток.

Оснивачи: Желатинаста раса која форму мења по нахођењу. На њих је делегиран очај наше људске расе да не можемо из своје коже. У фиктивном свету „Звезданих стаза“ проблем са Оснивачима је да су патолошки неповерљиви, манипулативни и склони преемптивној елиминацији свих теоретски могућих ризика.  

Ансе: Становници Ансате, планете у сазвеђу Меропе на рубу Алфа квадранта. Како би се спасили туге и носталгије, Ансе су забраниле сећање. Сваки податак старији од године дана је рестриктиван и практично непостојећи. Због тога су Ансе увек свежи и орни, перманентно добре воље, иако им је у глави салата. Кад се на Ансати догоди серија убистава, администратори немају другог него да затраже спољну помоћ, јер нико од домаћих не може да повеже чињенице у кохерентну форензичну целину. Одо и др Џулијан Башир долазе да помогну. „Каква иронија! Кад се само помисли да је 'ансата' плочица на коју се уписују подаци“, каже на крају Џулијен.

Галипотанци: Опуштена раса, никад у стресу. Кад галипотански теретњак касни и тиме поремети план истовара, Одо, шеф безбедности на DS9, каже да им треба опростити, јер Галипотанци не познају концепт времена „због чега плету невероватно добре џемпере и уопште су ненадмашни у доброј трикотажи“.

Људи: Иако је доста људских особина делегирано на друге расе, нешто им је и остало. Земљани из „Звезданих стаза“, лидери Федерације Планета, су отворени, концилијантни и пуни разумевања. Док други мисле из представе снаге или слабости, они мисле из осећаја моралне супериорности, што на остале делује исцрпљујуће. У позитивном смислу, никад не одустају од изазова. У негативном, несмиљени су и, како каже Мајкл Едингтон, бивши официр Звездане флоте који је пребегао Макијима, „кад не могу да победе, задовоље се осветом“. У реалном свету, санкције Запада против Русије падају на памет.    

Маки: Ни на коме Федерација и Звездана флота не тренирају моралну супериорност као на Макијима (Maquis). Маки су углавном људи, дакле Земљани, иако има и разочараних Вулканаца, који живе у забаченим колонијама, негују пионирски дух границе и највише од свега цене слободу. Како Федерација често ратује и онда изнова дели интересне зоне са непријатељима, Маки колоније редовно добијају наредбе са Земље да напусте своја насеља и организовано се преселе негде другде. Они то одбијају, дижу буне и постају права свемирска герила. Федерација нема милости према њима, јер их види као доказе оног духа слободе и непокорености који је људска раса изгубила кад се одлучила за дисциплину и одговорност. Како Маки Едингтон каже капетану Сиску: „Ви из Федерације никог заиста не пуштате из раја. Сви морају да вам се придруже, чак сте и Кардасијанце позвали. На неки начин, гори сте од Борга.“

Може и без џамахарона

Има романтике у Звезданим стазама међу људима, као и оне интересантније, интеррасне. Лита и Ром, Кворк и Грилка, Ворф и Џадзиjа, Одо и Кира. Џадзиjа Даx се у једној епизоди сећа пријатеља из прошлости, Хидрогена Лотре и Оксиженке Литре, који су у великој љубави провели заједно пуних 57 година, упркос ризику да се разлију. „Како су уопште успевали да буду у истој соби?“, пита Кира. „По 40 минута дневно“, објашњава Џадзиjа.

Но романтична љубав је у целини споредна емоција. Главна је пријатељство, оданост међу пријатељима. За њих се ради све, по њих се иде у пакао ако треба. Лојалност је у „Звезданим стазама“ генерално везана за расу и мисију, али њих пречесто надвладава лојалност пријатељима, посади брода, станице, шареном друштву које је судбина спојила заједно, а да се то не примети. Ултимативно, „Стар Трек“ је ода пријатељству.

Шта раде пријатељи, него једу и пију заједно. Зато се у серијама једе, једе, без краја и конца: Креолска и цајун кухиња коју спрема капетан Сиско, родом из Њу Орлеанса; бајорански хасперат, мобафрут и веклава; црви и све од пужа с Ференгинара, клингонски „рацхт“ мањих и „гагх“ великих црва у крвавом сосу, ко не воли живе, може и на гулаш; кардасијански забу стејк; уз то се читав дан пије клингонска кафа рактађино, а увече кардасијанско вино канар. Кардасијанци ујутро на таште пију врући сок од риба, навика коју нико од осталих није преузео.

„Људи једу као гладни усред обиља. Нека мрачна тајна лежи сакривена у људској души, патолошка глад коју је немогуће заситити“, каже Гарак.

„Нисмо ми криви што су звезде увек сјајније негде другде“, правда се Џулијен.  

Нека дуго остану велики испод звезда, док им се људска раса једном не придружи, за стварно.

Qapla!