Мрзилачке предрасуде
Лакоћа злоћудних стереотипа, антисемитизам и исламофобијa: Подгрејавање мржње štampaj
уторак, 19. дец 2023, 09:49 -> 19:48
Кроз историју је вазда тињала мржња према Другом и Другачијем. Умберто Еко je генијално и сажето, како је само он умео, описао зашто је лакше мрзети него волети Друге: љубав је захтевна, она захтева удубљивање, мржња је лака и површна. Читавој нацији, вери или раси припишете неколико лоших особина и претварате милионе или милијарде људи у јединствену и непријатељску масу: „Јевреји спроводе заверу да би овладали светом“, „Муслимани су сви фанатици у светом рату“, „Хрвати су сви усташе“...
Израелско-палестински сукоб је ојачао две врсте мрзилачких предрасуда у свету. На исламофобију која већ од 11. септембра тиња на Западу надовезао се нови талас антисемитизма. Мржња према мигрантима је у великој мери врста исламофобије. Европски десничари сматрају да плима Азијаца и Африканаца прети да потопи Европу, и желе да поставе бране, макар и по цену тако тешко стеченог европског јединства.
У данашњој кризи ЕУ често заборављамо колико је мир у Европи јединствено постигнуће, непознато ранијим временима. Идеја да се прво преко контроле производње угља и челика заувек спречи рат између Европљана довела је до данашње Уније. Колико год ЕУ данас изгледала у невољама, не треба потцењивати њена огромна достигнућа.
Каква год изађе из садашње кризе, она је заједница која је окончала ратовање у срцу Европе. Скоро да је немогуће замислити рат Немаца, Француза, Италијана, Холанђана, па чак ни Немаца и Пољака, Бугара и Грка, Румуна и Мађара, Мађара и Словака. Сумње у смисао Европске уније традиционално су биле у Великој Британији, земљи која је одувек била млака чланица и некако постранце, али ни Британци никада неће војевати са својим континенталним суседима, без обзира на Брегзит.
Избегличка криза и криза толеранције
У очима оптимиста европска интеграција требало је да води ка интеграцији планете, ка свету у коме расту толеранција и разумевање. Избегличка криза је показала претераност тог оптимизма. Она је довела до тога да „најевропскија“ земља, колевка модерне верске толеранције, Низоземска (ново име за Холандију), гласа за ксенофобе и евроскептике.
Европљани можда јесу више сложни него икада раније, али то не значи да прихватају друге и другачије. Већ наговештај да треба да приме по неколико хиљада избеглица другачије вере, изазива лавину ксенофобије у Пољској, Мађарској и многим другим земљама, које су само покољење раније биле извор прогнаника. Британија, вековно уточиште за избеглице, сада покушава да их испоручи Руанди.
Да ствари буду замршеније, неки од муслимана у Западној Европи нису прихватили опредељење за европске заједничке вредности. Они су свакако мањина. Огромна већина од десетина милиона муслимана по Западној Европи нису верски фанатици и сасвим су интегрисани у своја друштва. Довољно је помислити на градоначелника Лондона Садика Кана и Хамзу Јусуфа, првог министра Шкотске .
Вероватно се они који верују да су земље у којима су нашли дом и благостање dar al harab, „кућа рата“ у којој се треба борити за ислам, броје у промилима у односу на све западноевропске муслимане. Ипак, довољно су бучни и застрашујући да лоше утичу слику о свим својим истоверницима.
Пакао су други
Кроз историју је вазда тињала мржња према Другом и Другачијем. Умберто Еко je генијално и сажето, како је само он умео, описао зашто је лакше мрзети него волети Друге. Љубав је захтевна, она захтева удубљивање. Мржња је лака и површна. Читавој нацији, вери или раси припишете неколико лоших особина, претворите милионе или милијарде људи у јединствену и непријатељску масу: „Јевреји спроводе заверу да би овладали светом“, „Муслимани су сви фанатици у светом рату“, „Хрвати су сви усташе“...
Небројени су такви стереотипи широм света. Многи од њих нису злоћудни. Нико не жели да истреби Грке због стереотипа о њиховој лењости, аљкавости у државној управи и избегавања пореза.
Стереотипи о Другом могу да буду чак и доброћудни (Медитеранци су љубавници, Скандинавке су... ммм). Историју су, авај, обележили они други, који Друге прво сабију у безобличну гомилу, а онда олакшају њихово истребљивање.
Дуга историја мржња према Јеврејима
Најпознатији пример је мржња према Јеврејима. Овај расејани народ је хиљадама година изазивао ненаклону пажњу својих суседа. Антисемитизам постоји и данас, чак и међу људима који никада нису видели Јевреје. То можете и проверити. Када вам неко помене да су Израелци сами себе поубијали 7. октобра да би добили изговор да сравне Газу са земљом, запитајте ту особу откуда то зна? Чита ли тајне извештаје Мосада на хебрејском? Зна ли иједног Јеврејина, а камоли Израелца?
Мржња према Мојсијевом народу натапа историју Европе више од хиљаду година. У скоро свим европским земљама су им, у најблажем случају, били ограничени кретање и деловање. На пример, у Венецији су били сабијени у део града који ће свету дати злогласно име Гето.
Широм Европе су Јевреји били сабијани у лоше делове градова, приморавани да носе жуту траку, или одређену врсту капе. Изузетак је била Пољска, где је Болеслав Побожни, први пре Француске револуције, подарио Јеврејима грађанска и верска права. Отуда милиони Јевреја на простору бивше пољско-литванске државе од Балтичког до Црног мора.
Иначе, Јевреји су широм Европе били не само изложени сегрегацији, већ и повременим масакрима. Један од најстаријих митова који су давали оправдање за истрагу Јевреја је онај о томе како Јевреји отимају хришћанске дечаке, ритуално их убијају и цеде им крв да би направили ритуални хлеб за Пасху. Тај мит је био толико раширен да су и у Италији и у Русији два нестала и убијена дечака прогласили за жртве Јевреја и свеце.
Када је Црна смрт преполовила европски живаљ, Јевреји су били оптужени да намерно трују изворе. Они су мање умирали јер су били изоловани у карантину својих гета, а и били су чистији од својих хришћанских суседа. Гласина о вези Јевреја и Црне смрти је стизала пре саме пошасти, па су у Стразбуру живе спалили стотине својих јеврејских суграђана, а да куга још није досегла тај град.
У Средњем веку је настао један много жилавији антијеврејски мит, да Јевреји систематски искориштавају хришћане и богате се на њихов рачун. Овај мит је производ једне необичне забране која је произвела супротан исход од очекиваног.
Јеврејима је било забрањено да поседују земљу. Они су зато улагали у покретну имовину, не би ли лакше бежали ако крене какав нови погром. Како је расла потреба за новцем, растао је и њихов значај као давалаца кредита. За разлику од хришћана, њима вера није бранила узимање камате. Људи који су запали у дугове, лако су оптуживали ове туђинце за своје невоље. Није случајно најпохлепнији лик светске књижевности Шекспиров млетачки Јеврејин Шајлок, који као камату тражи сопствено месо свог дужника.
Модерне теорије завере
Овај мит се преобразио у модерно доба и прерастао у сложену причу о томе како богати Јевреји управљају светским финансијама, медијима, културом... Мудри Умберто је написао роман о томе како је антисемитизам добио своју свету књигу „Протоколи сионских мудраца“. Заплет ту почиње од измишљеног састанка јеврејских моћника на прашком гробљу. Ту се договарају како да покоре свет, коришћењем банака и новина.
Јевреји су заиста били надмоћни у свету финансија и у свету медија. Прогнани из традиционалних занимања, били су спремни да прихвате нове послове и нова знања. Као народ миграната, знали су језике. Као народ Књиге, били су писменији и образованији од већине других. Када је после епохе Просвећености и увођења грађанских права у 19. веку знање почело да игра већу улогу у каријери од порекла, били су најспремнији. Зато је тако велики био удео Јевреја међу научницима, лекарима, новинарима и пословним људима у новим пословима. Није случајно да су Јевреји основали Холивуд. За етаблиране гојим (нејеврејске) интелектуалце, филм је био исувише пучка, исувише вашарска забава.
Тај пораст јеврејског утицаја није благонаклоно дочекан у редовима њихових суседа. Пољски, руски или мађарски сељак су их видели као бездушне зеленаше и трговце. Још горе изгледају у очима пропалих ситних племића, неспособних да одрже своје господство у новом времену. За трговце и занатлије они су нелојална и опасна конкуренција. За цркву, неверници. А за све оне на десном крају политичког спектра, Јевреји су симбол новог, безбожног времена, у коме старе вредности нестају и уступају место свету којим господаре новац, похлепа и неморал.
Суочени са новим таласом прогона, Јевреји се најчешће приклањају социјалистичким и револуционарним покретима. То ће још више учврстити њихове непријатеље у вери да су Јевреји криви и за најгоре од свих модерних пошасти: револуцију и социјализам/комунизам. Сви ови митови и предрасуде спојиће се у чудовишну целину за време нацизма.
Чисто зло нацизма
Нацисти су старим предрасудама о Јеврејима додали и једну нову, расну. Јевреји не само да су различити због вере, културе и начина живота, већ су друга раса. Нацисти су веровали да су народи „расе“ па да се, према томе, физички разликују. Зидови учионица били су украшени илустрацијама људи који су представљали идеалне расне прототипове.
Невоља је била у томе што чак ни многи немачки вођи (Хитлер, Химлер, Гебелс, итд.) нису одговарали аријевском типу људи. А и многи Словени, предодређени суманутим планом за робове или одстрел, изгледали су више аријевски од многих Немаца.
Најгоре су наравно прошли Јевреји. Године индоктринације су развиле убеђење како су они гамад и штеточине. Зато су, сасвим симболично, убијани помоћу пестицида, Циклона Б.
Данас је у Европи антисемитизам законом забрањен, поготово у Немачкој. Али је интернет дао нова крила свим мрзиоцима и ксенофобима.
Интернетом се раширила урбана легенда о томе како је и 11. септембар 2001. јеврејска завера против ислама, јер тобоже ниједан Јеврејин није страдао у Кулама. Наравно, страдале су стотине Јевреја, а у стварном животу би било немогуће тајно обавестити хиљаде Јевреја да тај дан не дођу на посао. Поменуо сам већ сличну завереничку верзију о октобарском нападу Хамаса.
Границе мржње
Злогласни Брејвик се на интернету спремао за свој убилачки поход на норвешку децу. Он као и милиони други, припада онима који су Јевреје, као главне непријатеље Европе, заменили муслиманима.
Ређи су они који душмане виде у Кинезима. После напада на Украјину, све је више оних који Русе доживљавају као претњу. Овде настају невоље и за нас. Многи у ЕУ и САД желе да покажу како ипак воле муслимане, па у нашим Бошњацима и косовским Албанцима налазе добре муслимане које треба волети. При чему су косовски Албанци врло млаки муслимани. То се види већ по именима. Они, као и њихови сународници, чешће имају световна имена од других муслимана (Албин, Дритан, Дуа, Рита, Вљора).
На ту лажну солидарност са муслиманима, површне западне бирократе додају и мит о Србима као вечитим руским савезницима, које треба држати ослабљене, или на узди. Тако се косовским Албанцима толерише понашање какво није забележено нигде у процесу приближавања ЕУ.
Сви ти западњачки страхови од Другог, био тај муслиман или Рус, могу да се бране наизглед разумним аргументима. Али, ту има и доста опсене. Милиони невољника који крећу ка Европи углавном нису вођени неким лукавим планом верских фанатика. Њих пре свега терају на пут насиље и гола борба за преживљавање.
Већина људи која се залаже за жице и затварање граница, не желе да они помру. Не још. А када се жице и слабо наоружани граничари покажу преслабим? Колико ће Европљани бити хумани у жељи да по сваку цену одбране свој удобан и ушушкан свет?