Да ли сиромашне земље треба да остану сиромашне: Утицај емисија штетних гасова на богатство држава

Индустријска револуција у северозападној Европи, проучавана у безброј радова и књига, догодила се углавном „ендогено“ надограђујући се на трговачку револуцију средњег века, стављајући науку у директну економску употребу и стварајући нове технологије. Индустријска револуција у једном делу света била је, међутим, праћена, или можда чак и убрзана с четири „лоше ствари“ по развој другде.

Прва је била колонизација многих неевропских делова света. Европске нације су наметнуле политичку контролу над већим делом Африке, Азије и Океаније и користиле их за експлоатацију природних ресурса и јефтине (или присилне) домаће радне снаге. Реч је о такозваним „неузвраћеним трансферима“ о чијем обиму се нашироко расправља, иако нема сумње да је био значајан. Ангус Мадисон каже да је од Индије до Велике Британије, и од Јаве до Холандије, између 1 и 10 одсто БДП-а годишње потицао од колонија. Утса Патнаик сматра да је тај проценат био много већи и да је значајно допринео британском узлету финансирањем до једне трећине средстава коришћених за инвестиције.

Друга „лоша ствар“ била је трансатлантско ропство, које је допринело профиту оних који су контролисали трговину (углавном трговаца у Европи и САД) и оних који су користили довезене робове на плантажама на Барбадосу, Хаитију, јужним државама САД, Бразилу итд. Ово је очигледно био још један огроман „неузвраћени“ трансфер вредности.

Трећа „лоша ствар“, као што су између осталих тврдили Пол Бејрок и Ангус Медисон, било је то што су северне земље осујећивале технолошки напредак на другим местима наметањем правила која су њих фаворизовала (забрана производње прерађене робе, акти пловидбе, моћ монопсоније, контрола унутрашње трговине и националних финансија итд). Ова правила су сажета у термину „колонијални уговор“ који је сковао Пол Бејрок. Под њега потпадају различите земље попут Индије, Кине, Египта и Мадагаскара. „Деиндустријализација и чињеница да су профит од извоза вероватно присвојили страни посредници изазвали су катастрофалан пад животног стандарда индијских маса.“ (Пол Бејрок, De Jericho à Mexico, стр. 514)

О овим „лошим стварима“ се расправљало, и наставља да се расправља, али иако њихово проучавање треба подстицати, оне немају директне политичке или финансијске последице на данашњи свет. Идеје о новчаној надокнади поводом одређених проблема, које се с времена на време појављују, натегнуте су и неоствариве. Нити постоји могућност да се јасно идентификују „кривци“ и „жртве“. 

Међутим, то није случај са четвртом „лошом ствари“, акумулацијом CO₂ у атмосфери, односно климатским променама, које су у великој мери производ индустријског развоја. Четврта „лоша ствар“ је данашњи проблем. То није тек обична неправда из прошлости која се може проучавати и о којој се може расправљати, али с којом се ништа друго не може учинити. Разлог је тај што данашња индустријска производња наставља да доприноси проблему климатских промена. У мери у којој су бивше нације Трећег света сада у процесу сустизања „старог“ богатог света, а то су азијске земље које се брзо индустријализују, као и оне које су недавно откриле велика налазишта нафте (попут Гвајане ), оне значајно могу повећати постојеће количине CO₂. Свакако много више него што су то чиниле у прошлости. Кина је, на пример, данас највећи емитер CO₂. (Мада, генерално није очигледно да би ове земље требало да буду главни „актери“ у овом проблему, зато што су богати људи ти који су најважнији емитери угљендиоксида. То је питање о коме сам овде расправљао, па то сада изостављам)

Ако се земље у развоју данас сматрају првенствено одговорним за свој удео у годишњим емисијама (тј. за свој удео у годишњем „приливу“ емисија), као да одговорност за претходну „залиху“ емисија није битна, то би успорило раст нових индустријализованих земаља и наметнуло им неправедне трошкове како би са своје стране смањиле емисије штетних гасова. Емисије које постоје су и проблем „залиха“. Управо зато што су у прошлости свет, односно данашње богате земље производиле толико емисија, ми се данас и суочавамо са овим проблемом. Другим речима, климатске промене се не могу третирати само као проблем „прилива“ емисија, па чак ни примарно.

Ово посебно важи за земље које су данас сиромашне и које нису допринеле емисијама у прошлости. Окривити их значи успорити њихов раст и осујетити смањење сиромаштва у свету. Сиромашна земља која ове године емитује 100 јединица CO₂ не може се третирати исто као богата земља која ове године емитује 100 јединица CO₂. Богата земља је одговорнија због својих прошлих емисија. (Да ли је нето акумулирани удео њених емисија директно пропорционалан њеном данашњем БДП-у, не знам – али да је у позитивној корелацији, сви признају.) Због тога, према било каквом концепту праведности, богата земља би морала или да се обавеже на много ниже апсолутне годишње емисије од сиромашне земље (што би само по себи смањило приходе богате земље), или да сиромашној земљи надокнади сав приход који би остварила кроз производњу нафте или индустријску производњу, а које би се одрекла да би смањила емисије.

Богате земље би морале или да (по глави становника) емитују много мање од сиромашних или земаља у развоју – у идеалном случају, у сразмери у којој су оне одговорне за „залихе“ емисија – или да надокнаде сиромашним земљама сваки губитак прихода који је последица добровољног смањења производње.

То значи да богате земље морају или да смање ниво својих прихода, или да пребаце значајна средства у земље у развоју. Ни једно ни друго није политички изводљиво. Први сценарио би подразумевао смањење БДП-а по глави становника за трећину или више. Ниједна политичка партија на Западу не може да рачуна на гласове бирача сугеришући пад прихода који је неколико пута већи од оног који је доживео током рецесије 2007-08. Други сценарио је такође мало вероватан јер би укључивао трансфере милијарди, ако не и трилиона долара којима се крај не види.

Пошто богате земље не могу да ураде ниједну од ове две ствари, а желе да задрже неки морални ниво говорећи о проблему загађења, приказују нам представе попут недавног интервјуа на BBC-у,током кога је председнику Гвајане држано предавање о могућности да његова земља емитује милионе тона CO₂ у атмосферу за случај да почне да експлоатише њена нова налазишта нафте. Пре недавног открића нафте, БДП по глави становника Гвајане био је око 6.000 долара, или по паритету куповне моћи око 12.000 долара; први број је једнак осмини БДП-а у Великој Британији, други четвртини. Очекивани животни век у Гвајани је 10 година краћи од оног у Великој Британији, а просечан број година школовања je 8,5 наспрам 12,9 година.

Стога је закључак: ако богате земље нису спремне да учине било шта значајно да се позабаве климатским променама и својом одговорношћу за њих, не би требало да користе морални став како би спречиле друге да се развијају. Иначе, нечија привидна забринутост за „свет“ само је начин да се скрене разговор и да се многи људи одрже у крајњем сиромаштву. Логички је немогуће (а) држати моралне високе позиције, (б) не чинити ништа као одговор на претходне одговорности; и (ц) тврдити да се залажете за смањење глобалног сиромаштва.

Извор: Global Inequality and More 3.0