ЦИА у Авганистану и женски фактор у историји: Анђели и муџахедини Чарлија Вилсона

Ови стихове које је пре пола века написао тада млади песник Милорад Павић, могу да послуже и да изразе и улогу моћног „женског фактора“ у политичкој историји. Данас, када се цео свет суочава са авганистанском кризом и пита којим правцем ће да крену ова земља и цео регион, можемо да се упитамо да ли је и моћна комунистичка империја Совјетски Савез, као и многе империје пре њега, капитулирао пред „женским фактором у историји“?

Више нема сумње да је пораз у Авганистану био један од кључних разлога совјетског повлачења из Хладног рата, пада комунизма и распуштања совјетске федерације пре тачно три деценије. Мало је, међутим, познато да је иза целокупног америчког напора у сузбијању совјетског утицаја у Авганистану и помоћи муџахединским покретима стајала једна жена. 

Иницијалну капислу америчког уплитања у Авганистан запалила је почетком осамдесетих америчка старлета по имену Џоан Кинг Херинг. 

Џоан Херинг је широј јавности постала позната након филма Мајка Николса „Рат Чарлија Вилсона“ (2007), који говори о о троје људи који су осамдесетих помогли да се покрене амерички полутајни рат против Совјета у Авганистану. У филму Џулија Робертс игра њен лик, Том Хенкс глуми републиканског сенатора Чарлија Вилсона, а Вилсоновог сарадника и оперативца ЦИА-е Густа Авракотоса тумачи Филип Симор Хофман.

Херингова, Вилсон и Авракотос били су укључени у Операцију „Циклон“, што је био кодни назив за програм америчке Централне информативне агенције (ЦИА) створен да подржи и организује авганистанске муџахедине током совјетско-авганистанског рата. 

„Оно што смо Чарли Вилсон и ја радили није укључивало ниједног америчког војника“, рекла је Џоан недавно. „Све што смо учинили да помогнемо Авганистанцима јесте да их научимо да помогну сами себи. Дали смо им алате; остало су урадили сами.“ 

Телефон Џоан Херинг

Џоан Херинг (1929) је бивша ТВ водитељка, бизнисменка и политички активиста, припадница хјустонског конзервативног високог друштва иза кога је стајала америчка нафта и Друштво „Џон Бирч“. Ово друштво је себе описивало као антикомунистичку организацију која се залаже за ограничену владу, остали као ултраконзервативно и радикално десничарско удружење. Основао га је бизнисмен Роберт Велч 1958. године, а његов блиски пријатељ и финансијер био је отац Доналда Трампа.

Пријатељство које је Џоан Херинг неговала са политичарима попут Џемса Бејкера, њеног друга из детињства и будућег државног секретара САД, увећавало је њен утицај. Након што се 1973. удала за свог другог супруга, нафташа Роберта Херинга, пар је обавио на десетине путовања у земље Блиског истока ради договора о нафти и гасу, током којих се Херингова упознала са арапским светом. 

Херингова је можда и најпознатија по свом политичком односу са бившим председником Пакистана, генералом Мухамедом Зија ул Хаком. Њихово пријатељство трајало је од раних 1970-их до његове смрти у авионској несрећи 1988. године.

До касних 1970-их Херингова је постала почасни конзул Пакистана и помагала је и пакистанским сељацима да модернизују своје ручно израђене занатске производе – од простирки и тканина до производа од бакра и сребра – како би се они свидели западним потрошачима, а своје утицајне пријатеље у модној индустрији ангажовала је да дизајнирају хаљине користећи пакистанске материјале.

Зија ул Хак ју је именовао за почасног конзула у генералном конзулату Пакистана у Хјустону, одликовао је највишим пакистанским цивилним орденом и организовао је вечеру у њену част,. Заслуга за њено именовање припада и генералу и пакистанском амбасадору у Вашингтону Шахизбади Јакуб Али Кану, непоправљивом романтичару који је могао да рецитује стихове на многим језицима и који је Џоан и изабрао за пакистанског почасног конзула.

Хусеин Хакани, бивши амбасадор Пакистана у САД и саветник тројице пакистанских премијера у својој књизи Величанствене заблуде описао је Херингову као „познату више по гламуру него по политичкој мудрости“ и да је мало знала о његовој земљи.

У једном интервјуу она је кроз смех признала да је на пријемама и јавним догађајима носила изазовну секси одећу „јер је то био једини начин да ме мушкарци саслушају“.

Џоан Херинг је започела еротску везу са тексашким сенатором Чарлијем Вилсоном након једне забаве 1980. године. Њихов однос претворио се потом у озбиљну везу, а Вилсон је у својој биографији навео да су планирали и венчање. Као „амерички саветник од највећег поверења у пакистанској администрацији“ управо Џоан Херинг заслужна је за упознавање Вилсона и пакистанског председника Зије ул Хака. 

Сладак живот Чарлија Вилсона

Чарлс Вилсон био је демократски конгресмен из Тексаса у дванаест мандата, од 1973. до 1997. Био је спољнополитички „јастреб“ и водећи конгресмен који је подржавао Картерову и Реганову тајну операцију ЦИА-е под кодним именом „Циклон“, којом су муџахедини снабдевани наоружањем и свим другим видовима помоћи за борбу против совјетске армије, након што је 1979. СССР окупирао Авганистан.

У Конгрес је Чарли Вилсон изабран само 27 година, док је подржавао Кенедијеву кампању. Током целе каријере одржавао је чврсте односе са Израелом, највише захваљујући свом преломном утицају током израелско-арапског сукоба 1973, на почетку његове конгресменске каријере. Тесно је сарађивао са израелским обавештајним службама и војском и током ангажовања у подршци муџахединима у Пакистану, при чему је директно утицао на ниво америчке помоћи, а посебно буџете ЦИА-е.

У личном животу био је плејбој, што никада није скривао. Добио је због тога надимак „Сладак живот Чарли“ („Good Time Charlie“), а своју канцеларију напунио је високим, младим и згодним девојкама које су други чланови Конгреса звали „Чарлијевим анђелима“.

Кад би га питали о овој пракси, Вилсон је, на запрепашћење колега, увек одговарао једним од својих омиљених стихова: „Можете их научити да куцају, али не можете их научити да им порасту сисе.“

„Био је прави женскарош“, сећа се конгресмен Норман Дикс. „Имао је овај невероватан стан, са хидромасажном кадом и огледалима у коме је волео је да прави забаве.“

Као плејбој се и представљао у јавности, чему је био подређен и начин на који је уредио свој стан. То је била скоро карикатура онога што је Хју Хефнер могао осмислити као јазбину доследног нежење. Све је било у знаку мушког хедонизма: зидови са огледалима, кревет царских димензија опремљен плишаним јастуцима и краљевско плавим прекривачем, забавни центар са огромним телевизором и музичком линијом, соларијум за одржавање препланулог тена током целе године и, коначно, најистакнутија иновација: ђакузи насред спаваће собе са сребрним лисицама које су висиле са удице надохват каде. Ово место је остављало његове колеге и угледне госте без речи.

Документарац „Права прича о Чарлију Вилсону“ открива и епизоду из лета 1980. када је Чарли отпутовао у Лас Вегас са Лиз Викершам, девојком са насловнице „Плејбоја“, након чега је покренута истрага о његовом коришћењу кокаина. Чарли се са наизглед великим задовољством присећао свог искуства у врућој кади са две голе девојке: „Девојке су користиле кокаин, а музика је била гласна. То је била потпуна срећа. И обе су имале десет дугих, црвених ноктију са бескрајном количином прелепог белог праха... Федералци су потрошили милион долара покушавајући да открију да ли сам, када би ми ти нокти прошли испод носа, удахнуо или издахнуо, а ја им не говорим ништа“, причао је Вилсон. Лиз Викершам ће касније постићи и политичку популарност када ју је CNN изабрао да води интервју с Фиделом Кастром. 

Иначе, истрагу о Вилсоновој етици и конзумирању кокаина у Лас Вегасу водио је тада познати тужилац Руди Ђулијани који ће у време напада 11. септембра 2001. бити градоначелник Њујорка. 

Једном је ангажовао је тексашку трбушну плесачицу Карол Шенон да забавља његове домаћине трбушним плесом,а затим ју је повео са собом у Каиро где је плесала за египатског министра одбране, док су Вилсон и израелски трговац оружјем покушали да убеде Египћане да им продају оружје за авганистанске побуњенике. Шенон је о ефекту који је њен плес имао на египатског министра одбране рекла: „Пенио је на очи, душо.“

Било би претеривање рећи је начин на који се Вилсон представљао у јавности био лажна представа; на крају крајева, он је био аутентични хедониста. Али ова представа је такође послужила и за прикривање његовог другог идентитета. Други Чарли Вилсон излази на површину тек кад остане сам, а сви други спавају. Обично би се око три или четири сата ујутро нашао будан у својој библиотеци, с дебелим томовима војне историје у руци. Он није био као други људи који пате од несанице и који би једноставно покушавали да заспе. Уместо тога, он је читао, проучавајући ратне извештаје из света и о људима које је сматрао важним – Рузвелту, Кенедију, великим генералима, а највише се враћао биографији, говорима и историји Винстона Черчила. Током целе каријере патио је од инсомније и депресије и веома много је пио. Опијање је постало посебно тешко током његовог ангажовања у Авганистану. 

Вести из Кабула

У лето 1980. Чарли Вилсон изашао је за говорницу Конгреса и почео да чита вести из Кабула o немилосрдном совјетском бомбардовање цивила у Авганистану, о масакрирање невиних Авганистанаца који нису имали ничим да се одупру окупатору осим камењем, о избегличким трагедијама.

Све би се можда завршило на уобичајеном увиду шта се дешава у свету, да после тога Вилсон није одлучио да активира мистериозну силу америчке владе која је омогућила снабдевање неограниченим количинама софистицираног наоружања свих оних који су се борили против Совјета. Вилсон, који је тек постао члан Буџетског комитета, позвао је телефоном некадашњег средњошколског професора и неко време агента ФБИ Џима Ван Вегенена, службеника који се бавио „црним фондовима“ ЦИА-е. Вилсон је био један од дванаесторице надлежних за финансирање операција ЦИА и довољно је знао о ексцентричном деловању Подкомитета да би могао да процени када његов члан може да делује самостално. Упитао је Венагена колико се новца даје Авганистану. После одговора да је реч о 5 милиона долара, Вилсон је затражио да се сума удвостручи.

До тада, нико није могао да се сети случаја да је било који конгресмен самостално увећао буџет ЦИА. Од почетка Хладног рата Конгрес је то ексклузивно право давао председнику. Овај Вилсонов потез, међутим, није имао никакав стварни утицај на сам рат, ма колико дуплирање издатака изгледало драматично. Све се завршило на телефонском позиву и неколико минута колико је било потребно да комитет одобри тајни буџет за ЦИА. Била је то импулсивна акција којом су издаци тек мало повећани, али важније од тога је било што је Вилсон прешао границу овлашћења а да нико није поставио питање његовог права да то учини нити значење преседана који је поставио. Две године касније постаће јасније да је он овим успоставио нови центар моћи из ког је могло да се делује у вођењу америчких тајних операција.

Чарли Вилсон је тих дана померао небо и земљу како би омогућио да се у јавности појави само једна слика о Авганистану, и да се та слика промовише тако гласно да нико не би ни тражио другу. 

Пут у Пешавар

Џоан Херинг је била та која је наговорила Чарлија Вилсона да посети авганистанске избегличке кампове у Пакистану. Први пут је отпутовао у Исламабад у јесен 1982, где се састао се с председником Зијом, што му је такође уговорила Џоан, а затим посетио избегличке кампове и болнице у северном Пакистану, где се налазило отприлике три милиона Авганистанаца.

Пешавар је последња пакистанска станица пре Авганистана на чувеном аутопуту „Grand Trunk“, који почиње из Њу Делхија. То је историјско раскршће кријумчара, град интрига, дом британске колонијалне војске која је тамо држала гарнизоне и који је Радјард Киплинг овековечио у својим песмама и романима. До 1982. године постао је и не баш тајни центар авганистанског отпора Совјетима, дом за вође седам муџахединских војних групација које су основали америчка ЦИА и пакистанска обавештајна управа (ИСИ).

Призор који је Вилсон затекао у обиласку избегличких кампова код Пешавара запрепастио га је: милиони поносних Авганистанаца који живе у колибама од блата без могућности да се прехране. У месецу његове посете пристигло је још двадесет хиљада избеглица.

У болници Црвеног крста видео је много младића у болничким креветима. Лекари су га одвели до једног дечака и објаснили му да му је руку однела руска бомба дизајнирана да изгледа као играчка. Други млади Авганистанац који је нагазио мину рекао му је да је поносан на своју жртву. „Рекао ми је да му је једино жао што ноге нису могле поново да порасту како би могао да убија Русе“, испричаће касније Вилсон, који је обилазећи болницу и рањенике постајао „све свеснији зашто је већина њих тамо“, односно да су за све то одговорни Совјети и комунисти. Свако од рањених је од њега тражио само једно – оружје.

Вилсон је био потресен оним што је видео. Очајнички је желео да некако помогне овим ратницима, а пре одласка даровао је болници пола литре своје крви. Оружје ће такође испоручити, али нешто касније. „Напустио сам те болнице и одлучио да ћу, све док имам даха у телу и будем члан Конгреса, учинити све што могу да натерам Совјете да плате за оно што раде“, изјавио је у једном интервјуу.

Његова следећа станица у Пакистану био је састанак са већем авганистанских старешина, које су га чекале у огромном шареном шатору. Пакистанци су им рекли да је амерички конгресмен дошао као пријатељ који нуди помоћ. Кад је ушао викали су: „Аллаху Акбар“ – Бог је велики.

Вилсону је то изгледало као сцена из Старог завета. Кад су старешине позвале Тексашанина да говори, он им је пренео оно што је сматрао правом поруком: „Рекао сам им да су они најхрабрији људи на свету и рекао сам: 'Ми ћемо вам помоћи. Ниједна ваша породица неће патити од недостатка склоништа и хране.' Обећао сам да њихови војници неће бити остављени да умру у агонији и да ћемо им дати милионску хуманитарну помоћ.“

Један старац је устао да одговори. Рекао је Вилсону да може задржати завоје и пиринач. Требало им је оружје. Нису желели лекове или добротворне прилоге. Желели су освету.

Добили су оружје – љубазношћу Чарлија Вилсона. Када је последњи совјетски војник напустио Авганистан 15. фебруара 1989, било је много оних који су поновили речи пакистанског генерала Зије ул Хака: „Чарли је то учинио“.

Највећи тајни рат у историји

Током осамдесетих авганистански муџахедини били су амерички сурогат војници у бруталном рату који је постао Вијетнам Совјетског Савеза. То није била само највећа операција ЦИА-е, већ и највећи тајни рат у историји. Током осме деценије 20. века, милијарде комада муниције и стотине хиљада оружја прошверцовано је преко авганистанске границе на леђима камила, мазги и магараца. У једном тренутку је преко 300.000 авганистанских ратника носило оружје које им је обезбедила ЦИА, и којим је убијено је око 28.000 совјетских војника.

У целом муслиманском свету победа Авганистанаца над совјетском војском виђена је као кључни трансформациони догађај. Вилсон је сматрао да „код куће“ изгледа да нико није био свестан важности „авганистанског чуда“, које је брзо бледело када су један за другим почели да се нижу невероватни догађаји у Европи, све до новембра када је пао и највећи симбол Хладног рата – Берлински зид. Само девет месеци је прошло од понижавајућег повлачења совјетске војске из Авганистана, а домине су попадале у централној и источној Европи.

Чарли Вилсон је сматрао да су његови Авганистанци одиграли одлучујућу улогу у изазивању и убрзању распада комунистичког источног блока. Више од милион Авганистанаца је погинуло, а нико им се никада није захвалио на жртви, понављао је Вилсон и говорио колегама да је рат у Авганистану једини морално недвосмислен рат који су Сједињене Државе подржале од Другог светског рата. Међутим, након одласка Совјета, авганистански рат који се наставио био је све само не морално недвосмислен.

Од одласка Совјета фебруара 1989, у наредних годину дана авганистански борци за слободу су се изненада и застрашујуће вратили на сцену као завађене племенске фракције опседнуте измиривањем рачуна ранијих генерација. Разлика у односу на претходне међуплеменске ратове била је у томе што су сада сви били наоружани оружјем и експлозивом свих могућих врста и вредним стотине милиона долара. Оправдање за велику операцију ЦИА-е било је заустављање совјетске агресије, а не заузимање стране у племенском рату.

Вилсон је 1990. предложио амерички пакет помоћи вредан милијарду долара за почетак обнове Авганистана и дао све од себе да оконча грађански рат који је беснео. Отишао је тим послом и у Москву. Совјети су у Авганистан убацивали око 3 милијарде долара годишње како би подржали марионетску владу у Кабулу Мохамеда Наџибулаха, док је ЦИА, уз саудијска средства, и даље обезбеђивала огроман доток оружја и новца до завађених војсковођа. У Москви Вилсону је Андреј Козирјев, будући руски министар спољних послова, рекао да САД И СССР сада имају заједнички интерес за стабилизацију Авганистана, а посебно за спречавање радикалних исламских елемената да преузму власт у земљи, пошто је верзија милитантног ислама Гулбудина Хекматјара, вође муџахедина с јаким везама са пакистанском ИСИ и главног примаоца америчког оружја, исто толико опасна за Америку колико и за Совјетски Савез. Вилсон је исту ствар често чуо са многих страна, али је упркос упозорењима наставио да помаже да се стотине милиона долара и даље сливају према исламистима, што из програма ЦИА-а што из саудијских фондова.

Када је августа 1990. Садам Хусеин напао Кувајт, Гулбудин Хекматјар и Абу Сајаф, муџахедински лидер најближи Саудијцима, јавно су стали на страну Садама Хусеина против Сједињених Држава. Међутим, америчке субвенције муџахединима су се наставиле.

Вилсон је нарочито био фасциниран Џалалудином Хаканијем, толико да га је назвао „божанском персонификацијом“. Џелалудин Хакани био је кључни амерички и пакистански савезник у отпору Совјетима. Неки медији су наводили да је чак посетио и Белу кућу где се срео с Реганом, али на слици која је показана да би се сусрет доказао није Хакани, већ Мохамед Јунус Калис.

Мрежа коју је Хакани успоставио данас је окосница талибанског покрета који је наследио америчке власти у Авганистану. 

Наставак рата

Упркос чињеници да су ЦИА и КГБ од 1989. до 1992. наставиле да воде највећу тајну хладноратовску битку у историји, то није привукло скоро никакву пажњу у светској штампи, која је или заборавила или изгубила интересовање за Авганистан. Након пада Берлинског зида, Хладни рат је за све практичне сврхе био завршен. Једино логично објашњење зашто две силе и даље финансирају овај мистериозни племенски рат била је сила инерције. Једноставно речено, ниједна страна није хтела да се прва повуче.

Власт у Авганистану формално је чинила влада у Кабулу Мохамеда Наџибулаха, коју је Совјетски Савез и даље подржавао, али су муџахедини постепено преузимали контролу над земљом.

Првог априла 1991. Џалалудин Хакани, Вилсонов омиљени командант, „ослободио“ је Кост. Био је то први велики авганистански град у рукама авганистанских бораца, у великој мери захваљујући испорученој серији новог америчког наоружања. Међутим, убрзо се Вилсонов помоћник Чарли Шнабел састао се с Хаканијем, али и сазнао како су се муџахедини понашали када су почели да преузимају земљу. Приче које је чуо у Пакистану биле су алармантне. Муџахедини су отимали камионе америчког УСАИД-а, онемогућавајући редовно снабдевање; на молитвама муле су распаљивале следбенике извештајима о добровољцима западних невладиних организација који су учили Авганистанке да се перу сапуном; побеснела руља улетела је у установу која је пружала бесплатну здравствену заштиту женама и убеђени да клиника промовише бесплатан секс спалили су објекат до темеља; авганистанске жене које раде у избегличким камповима у Пешавару као наставнице и медицинске сестре биле су угрожене. Кост је био попут града духова. Сви су побегли од ослободилаца.

Очекивало се да ће Хакани удружити снаге и оборити Наџибулахов режим, успоставити ред и започети процес обнове. ЦИА је чак послала Вилсону поруку да су муџахедини планирали да заузму Џалалабад до 1. јуна 1991, Чарлијевог рођендана, у знак захвалности за обновљени буџет. То се није догодило. Уместо тога, снаге Наџибулаха су се држале, док су се муџахедини свађали и срамотили масакрирањем затвореника, убијањем и пљачком.

Како су вести из Авганистана постајале све мрачније, Вилсон се тако озбиљно пропио да је почео да присуствује састаницима конгресног одељења Анонимних алкохоличара. Радио је на „аутоматском пилоту“, ретко је присуствовао брифинзима које му је ЦИА приређивала и одбијао је да се састане са муџахединима када би дошли у Вашингтон. Готово као да није хтео да види или чује шта се дешава са његовим старим борцима за слободу.

Бурна '91. 

Ипак, у пролеће 1991. Вилсон је био изненађен када је чуо да администрација више не поставља захтев за новац за Авганистан. Било је састанака у Вилсоновој канцеларији и разговора са судијом Вилијамом Вебстером, новим директором ЦИА, о буџету за наредну годину, али Агенција више није била једногласна – Бушова администрација је хтела излаз из ове игре.

Без захтева за средства, сенатски одбор састао се 30. септембра 1991. и известио да у предлогу закона нема ништа за Авганистан. То је значило да би на крају фискалне године престао доток оружја, муниције и залиха које су муџахедини толико волели. Али за Вилсона нешто фундаментално погрешно било је у томе што је његов рат завршио тако. Није му се допала идеја да САД изађу из њега тихо. Председник би можда желео да оконча рат, али то није био његов рат. Увек је то био рат Конгреса, а то што је дошло до нереда у Агенцији није значило да Конгрес треба да се повуче. То је била суштина жалбе коју је Вилсон упутио својим колегама из Одбора за обавештајне послове Представничког дома када су се састали да размотре годишњи буџет. Невероватно, али нико није знао како да одбије Чарлија.

„Где ћемо набавити новац?“ упитао је председник Одбора.

„Није важно“, рекао је Вилсон. „Узмите га из уговора о одбрани у Тексасу. Одакле год. Главна ствар је: ово тело не би требало да пресече финансирање муџахедина.“

„Шта кажеш на 25 милиона долара?“, упитао је председавајући. То је значило 25 милиона долара квартално, 100 милиона долара годишње.

„А шта кажете на 50 милиона долара?“, одговорио је Вилсон.

И на крају су се сложили: 50 милиона долара квартално. Уз саудијски допринос, то је значило још 400 милиона долара за муџахедине.

Био је то само почетак чудноватих маневара које је Вилсон морао да предузме како би овај закон прогурао кроз веома нерасположени Конгрес. До тада је чак и његов најпоузданији савезник, Џон Мурта, председник Пододбора за одбрамбени буџет, желео да прекине програм помоћи Авганистану. Мурта је био ужаснут извештајима о кријумчарењу дроге које су организовали муџахедини, али је на крају остао уз Вилсона, а његова подршка гарантовала је усвајање закона у Дому. Тајно финасирање било је скривено у војном буџету који је за фискалну 1992. годину износио 298 милијарди долара. Када је он представљен на гласању, нико осим неколико заинтересованих у њему није приметио 200 милиона долара намењених Авганистанцима. 

И тако, пошто су муџахедини били спремни за своју тринаесту годину рата, уместо да буду одсечени, испоставило се да је то била прекретничка година. У њу су ушли не само с буџетом од 400 милиона долара, већ и са изобиљем нових извора наоружања који су се отворили када су Сједињене Државе одлучиле да муџахединима пошаљу ирачко оружје заробљено током Заливског рата.

Муџахедини су привремено обуставили своје међусобне ратове да би априла 1992. освојили Кабул и прогласили Исламску државу Авганистан.

Вилсон се поново осетио корисним, а своје напоре нашао оправданим. Остао је на курсу и омогућио победу која је припадала Авганистанцима.

До августа, међутим, привремени министар иностраних послова Авганистана Гулбудин Хекматијар нашао се изван Кабула одакле је својом артиљеријом гранатирао положаје свог бившег саборца, привременог министра одбране Ахмада Шаха Масуда. Кабул, који је читав авганистански рат преживео релативно нетакнут, сада је био изложен разарању. Пре него што је завршено, близу 40 одсто станова је уништено, Музеј уметности је сравњен, палата опустошена.

У нормалним околностима, таква злоупотреба америчких ресурса требало би да доведе до скандала или барем изазове забринутост. Али анархија у Кабулу била је потпуно засењена историјским догађајима који су захватили остатак света. У децембру 1991. Совјетски Савез је престао да постоји. У свих дванаест временских зона бившег СССР-а Лењинове статуе су се рушиле. Људи су сада говорили о Сједињеним Државама као о јединој суперсили у свету.

Чарлијев рат 

За људе који су владали Централном информативном агенцијом, Авганистан је био признат као главни катализатор који је помогао да се покрену ове историјске промене. Обузети славом сламања хладноратовоског ривала и уверени да је авганистанска операција била кључ свега, Управа за операције ЦИА-е једног је сунчаног јунског дана 1993. године одржала церемонију одавања признања човеку који је то омогућио. „Без Чарлија Вилсона“, рекао је директор ЦИА, адмирал Џемс Вулси, „историја je могла бити веома другачија“. Чарли није тражио параду, али ЦИА тада није издвојила ниједног другог члана Конгреса за такво признање. Да се ту све завршило за Чарлија Вилсона, онда би то заиста била тачка на бајку из Хладног рата.

Али историја не функционише на тај начин. Неизбежно, велики догађаји имају и нежељене последице. Оно што нико није хтео да призна, јесте да би оно што се догађа у Авганистану могло да буде опасно и да пробуди уснуле исламистичке визије. Што се, наравно, управо и догодило. И пре награде Вилсону у Ленглију, било је много упозорења.

У јануару те 1993. године, млади Пакистанац Мир Аимал Каси прошетао се дуж низа аутомобила испред улаза у седиште ЦИА и мирно убио два полицајца а затим побегао у Пакистан, где је дочекан као народни херој. Месец дана касније на паркингу Светског трговинског центра је експлодирала бомба. Био је то јасан показатељ да су неки ветерани авганистанског рата сада идентификовали Америку као свог главног непријатеља.

Годину дана раније у Косту је већ постојала слика будућности: авганистански муџахедини очврсли у биткама, наоружани до зуба и разбијени на супарничке фракције; међу њима једна од највећих група је она арапских и муслиманских добровољаца из целог света одлучних на џихад. Некадашњи шеф обавештајне службе Пакистана, Хамид Гул, тврдио је да је у Пакистан дошло до тридесет хиљада добровољаца из других земаља да учествују у „светом рату“. Постајало је јасно да је под окриљем програма ЦИА-е Авганистан постао стециште милитантних муслимана из света, буквално Мека за радикалне исламисте.

Још у време Заливског рата Гулбудин Хекматјар, дугогодишњи главни клијент за оружје ЦИА-е, изразио је уверење да Сједињене Државе траже светску доминацију и контролу над муслиманском нафтом. Човек којим је Вилсон био фасциниран, Џалалудин Хакани, држао је канал за саудијске добровољце и на станици у Исламабаду сваког месеца примао вреће новца – ЦИА годинама није имала проблема с тим. Осама бин Ладен био је један од добровољаца какви су се често могли наћи на местима где је Вилсон био Хаканијев почасни гост.

Претпоставка у Ленглију је била да ће, када Сједињене Државе спакују кофере и напусте Авганистан, џихад једноставно сам од себе да се угаси. Ако би Авганистанци и даље инсистирали да се међусобно убијају, то би била штета, али не и амерички проблем. Можда би таква политика успела да је било у питању било само оружје. Али опасније наслеђе авганистанског рата усадило се у умове и убеђења муслимана широм света – за њих је чудесна победа над Совјетима била Алахово дело, а не дело милијарди долара које су Америка и Саудијска Арабија уложиле током десетогодишње операције ЦИА-е која је војску примитивних племена претворила у технолошки обучене ратнике.

Близнакиње

Јутро 11. септембра 2001, било је блиставо у Вашингтону. По обичају, Чарли Вилсон је пре одласка на посао изашао на терасу да ужива у погледу. Никада у историји једна нација није акумулирала такву доминацију над остатком света као што су то учиниле Сједињене Америчке Државе у деценији након распада Совјетског Савеза. Вилсоново име већини Американаца није било познато, али и тог јутра он је имао све разлоге да верује да је одиграо важну улогу у нестанку највећег америчког непријатеља.

Позив пријатеља прекинуо је његов јутарњи ритуал: „Јеси ли укључио телевизор?“

Призор Светског трговинског центра у пламену га је запрепастио, али је, као и већина Американаца, претпоставио да је то морала бити по среди стравична несрећа. Десетак минута касније гледао је како се други авион појављује на екрану и забија се у други торањ Близнакиња. Обузела га је тешка спознаја: то је морало бити дело терориста, и, ако је тако, није имао никакве сумње да су убице муслимани.

У 9:43, пола сата након напада, возио се преко моста у Четрнаестој улици са укљученим радио вестима које су биле тако гласне да није чуо експлозију која је потресла Пентагон удаљен од њега мање од миље.

У почетку није знао шта да мисли о свему томе. Када су се фотографије деветнаест отмичара касније појавиле у новинама, утешио се чињеницом да су сви Арапи, а не Авганистанци. „Недељу или две нисам регистровао да се све ово припремало и планирало у мојим планинама“, рекао је касније.

Догађаји од 11. септембра повезани су са Авганистаном онда када се сазнало да су сви отмичари тамо боравили. Бушова администрација је почела нови рат. Америка је напала талибане због скривања Осаме бин Ладена и због тога што су Авганистану омогућили да постане легло међународних терориста, а америчка јавност је стала иза председника када је започео „рат против тероризма“. Али изгледало је да су скоро сви збуњени у погледу тога ко су ти терористи и да немају појма зашто толико мрзе Сједињене Државе.

Неколико месеци касније, америчка влада је „открила“ оно што је знала последњих осам година – да Пакистан озбиљно ради на нуклеарној бомби. (Мала прљава тајна авганистанског рата била је у томе што је Зија ул Хак рано извукао уступак од Регана: Пакистан ће радити са ЦИА против Совјета у Авганистану, Сједињене Државе пружиће огромну помоћ, али ће и зажмурити по питању атомске бомбе.)

Уведене су санкције Пакистану и прекинута је сва војна и економска помоћ. Флота Ф-16 коју је Пакистан већ купио је задржана. Клинтонова администрација ће Пакистан ставити на листу државних спонзора тероризма. Пакистанска војска дуго је била партнер ЦИА-е, и сваки авганистански и арапски муџахедин је поверовао тада да је Америка издала Пакистанце. Пошто су Сједињене Државе држале своје трупе (укључујући велики број жена) у Саудијској Арабији, не само Бин Ладен, него и већина исламиста веровала је да Америка хоће да узме исламска нафтна поља и да жели светску доминацију. Уосталом, сам амерички председник Буш је најавио стварање „новог светског поретка“ којем ће САД бити на челу.

Већ до краја 1993. године у Авганистану није било путева, није било школа, земља је била уништена – а Сједињене Државе прале су руке од сваке одговорности. У том вакууму као доминантни чиниоци појавиће се талибани и Осама бин Ладен. Иронично је да је човек који није имао скоро никакве везе са победом над Совјетима, Осама бин Ладен, дошао да персонификује моћ џихада. Када је 1998. Бин Ладен преживео крстареће ракете вредне 100 милиона долара које су га гађале, то га је учврстило у уверењу да је Алах одлучио да га заштити од неверника.

То није било оно што је Чарли Вилсон имао на уму када се заузео за ствар Авганистанаца. Ипак, упркос 11. септембру и свим страхотама које су из њега проистекле, он је тврдио да је све то вредело и да ништа не може умањити оно што су Авганистанци победом над Совјетима постигли за Америку и свет: „Заиста верујем да је то узроковало да се Берлински зид сруши добрих пет, можда десет година раније него што би се то иначе догодило. Више од милион руских Јевреја добило је слободу и отишло у Израел; Бог зна колико их је ослобођено од гулага. Најмање сто милиона источноевропљана данас дише слободно, а да не говоримо о руском народу. То је истина, а сви ти људи који уживају у тим слободама немају појма о улози коју игра милион авганистанских духова. До данас нико им се никада није захвалио... Они су били ти који су уклонили претњу избијања Трећег светског рата са којом смо сви сваке ноћи одлазили у кревет. Земље које су биле у Варшавском пакту сада су у НАТО -у. То су заиста били догађаји библијских размера, а ефекат који је џихад имао у убрзавању ових догађаја није ништа друго до чудесан. Ове ствари су се догодиле. Биле су величанствене и промениле су свет. А људи који имају заслуге за то јесу они који су се жртвовали. А онда смо сјебали крај игре.“ 

Пентагон у пламену

Оригинални сценарио филма „Рат Чарлија Вилсона“ окончава се сликама Пентагона у пламену 11. септембра 2001, чиме се имплицирало да су акције Џоан Херинг и Чарлија Вилсона довеле до појаве Ал Каиде и Осаме бин Ладена. Херинг и Вилсон су ангажовали адвокате који су издејствовали да се овај оригинални сценарио филма промени, што им је и успело.

Вилсон је завео много жена у својој каријери, оне су тврдиле да је био романтичан и да је био брижан на састанцима. Говорио је да је волео живот „као један велики парти“, а живео је с правилом да „може да обавља озбиљно посао, а да не узима себе за озбиљно“.

Након што је напустио функцију 1996. године, Чарли Вилсон је напустио и свој момачки начин живота да би се 1999. оженио Барбаром Алберштат. Алберштат је бивша балерина коју је Чарли први пут срео на забави у Вашингтону 1980. године.

Када је умро 2010, сахрањен је уз све војне почасти. У опроштајном говору, његов сарадник Џон Винг рекао је: „Недостајаће свима од Голанске висоравни до Киберског теснаца, од Каспијског мора до Суеца“, указујући тачно на подручје његовог деловања које се поклапа са простором „Велике игре“.

После сахране, његова удовица Барбара позвала је у кућу мали број блиских пријатеља. У дневној соби, поред скулптуре америчког орла, стајале су речи Абдурахмана Кана, емира Авганистана од 1880. до 1901: „Мој дух ће остати у Авганистану, чак и када мој душа оде Богу. Моје последње речи, теби, мој сине и наследниче, јесу: 'Не веруј никада Русима'“.

Уколико циљ новог Авганистана буде испуњење овог Вилсоновог завета, тај Авганистан ће се вратити у своју постељицу ратова и самодеструкције и бити запаљива кугла која се ваља од једног до другог планинског бедема Централне Азије.