Привредни раст Србије од 1866. до 2026, биланси и пројекције: Век и по борбе за бољи живот

Србија је по оствареном привредном расту у првој половини ове године била европски рекордер, док би у целој 2024. могла бити међу три водеће државе Старог континента.  Повећање домаћег БДП-а је премашило очекивања и Народне банке Србије, која је услед тога повећала прогнозу за текућу годину на 3,8%, а идентична је пројекција и ММФ-а. Оптимизам у погледу економских перформанси наше земље деле и рејтинг агенције, те је Фич повећао изгледе да Србија коначно добије инвестициони рејтинг.

Посматрајући очекиване генераторе раста БДП-а у овој, али и у наредним годинама, раст економске активности ће доминантно бити генерисан у услужним делатностима, али ће позитиван допринос дати и индустрија, као и грађевина.

Посматрано са расходне стране, пораст БДП-а ће бити последица раста потрошње домаћинстава (услед очекиваног наставка увећања реалних зарада и запослености), као и одржавања повишеног нивоа инвестиција (као приватних тако и јавних) у БДП-у, што је повезано и са динамизирањем прилива страних директних инвестиција.

Међутим, оно што је најважније је да се очекује убрзање привредне активности у наредним годинама, односно средњорочно, и то на око 4,5% просечно годишње. Ако се те пројекције остваре, Србија би наставила процес конвергенције (приближавања) нивоу дохотку per capita и стварној индивидуалној потрошњи по становнику које имају земље Европске уније. Наиме, тренутно се по ова два критеријума наша земља налази на 46%, односно 54% просека ЕУ, а са остваривањем пројектоване стопе раста, већ 2029. позиција Србије би се унапредила за не мање од три процентна поена (у односу на просек ЕУ).

Дуга два века економске транзиције

Остварени резултати и пројекције НБС и ММФ-а разлог су за оптимизам. Оно што вероватно већина држављана Србије прижељкује је да се динамизира привредни раст, те последично, брже него до сада, убрза тренд смањивања гепа (заостајања) за западом континента коме припадамо. Поменуте процене су охрабрујуће. Међутим, није згорег подсетити се како се практично исти процес конвергенције одвијао током целог раздобља наше нововековне државности.

Намеће се неколико питања. Да ли је „економско приближавање“ Западу био континуиран процес или испрекидана двовековна (секуларна) транзиција? Да ли су остварени резултати задовољавајући или је Србија константно бележила лошије економске перформансе од земаља упоредивог економског развоја, како се често тврди? Да ли је пут по коме „табамо“ већ два столећа исправан, или су нам потребна нова експериментисања?

Доста поуздане податке имамо од 1866. и то захваљујући практично пионирском раду Мијатовића и Завађила. У периоду од те године до 1890. привредни раст био је за данашње појмове спор (1,5% годишње), и практично је једва пратио раст становништва. Међутим, као резултат раста обрадивих површина земљорадња почиње да расте знатно брже од становништва, док су крупна индустрија и државна потрошња све јачи генератори развоја у периоду након 1890, што утиче на солидно убрзање економског раста, који је у две деценије између 1890. и 1910. износио око 2% просечно годишње (око 0,5% у per capita изразу).

У целом раздобљу од 1866-1910, конзервативно процењен раст БДП-а Србије износио је 1,7% просечно. Наиме, поменути аутори сматрају то као доњу границу процене пошто није узет у обзир раст продуктивности у више сектора. Будући да је становништво расло веома брзо (просечно 1,5% годишње), приближно данашњем увећању субсахарске популације, јасно је да је оствариван веома скроман раст БДП-а у per capita изразу (плус 0,2% просечно годишње), што је налаз конзистентан са углавном стагнантним реалним зарадама у истом раздобљу.

Иако немамо иоле ваљане процене за раније године, са доста поузданости можемо претпоставити да је привредни развој између коначног ослобођења са Другим српским устанком и 1866. године, могао у најбољем случају бити као онај у следеће 44 године.       

Постоје два разлога за спор развој Србије у том времену (који је за тадашње услове био уобичајен). Први је снажан популациони раст, који је, супротно општем наративу, само десетински потицао од имиграције, а доминантно од високе стопе фертилитета популације која је на релативно плодној земљи (веома различитој од оне коју су преци већине данашњег становништва које живи западно од Крагујевца оставили у Херцеговини крајем 18. века) могла да се без већих проблема удвостручује сваких генерацију и по.

Други је веома спора индустријализација, последица и економске догме либерализма која је тадашње државне чиновнике углавном успешно одвраћала од државне подршке економском развоју (Србија је у том погледу заостајала за Немачком или другим државама западног дела континенталне Европе, које се тада захваљујући и новим теоретичарима тзв. Историјске економске школе, пропагаторима државне интервенције ради заштите индустрија у повоју, почеле нагло да се индустријализују).

Ипак, у целом том дугом периоду који се може „протегнути“ до 1815, дешава се убрзан друштвени развој. Он је пре свега узрокован успоном школства и то ће створити неопходне услове како за убрзану интелектуалну и социјалну емпанципацију популације (укључујући и њен женски део), тако и за потоњи економски раст, поред осталог и онај који је уследио након Другог светског рата.

Након катаклизме 1914-1918. долазе године послератног опоравка. У целини, међуратни период када почиње проактивнији и више плански приступ привреди од стране државе, посебно током владе Милана Стојадиновића 1935-39, је доба убрзања привредног раста. Процењује се да је просечна стопа економског раста износила 2,3% у раздобљу 1922-1939. (што би значило да се у per capita изразу просечни доходак увећавао за нешто више од 1% у том периоду).

Економско убрзање након Другог светског рата

У близу три деценије који су уследиле после краја најразорнијег рата у историји цивилизације дошао је најснажнији економски раст који је свет искусио, који је по свом обиму у смислу људства које је обухватио превазиђен само кинеским привредним узлетом који се не завршава већ пуних четири и по деценије.

Током педесетих, шездесетих и седамдесетих, БДП просечног становника Србије се повећавао по невероватној стопи од чак 5,2%, те се током једне генерације доходак кумулативно увећао невероватних четири и по пута. Раст БДП-а био је нешто бржи будући да се у том периоду увећавала и популације Србије (нисмо укалкулисали Космет).

Таква брзина привредног раста је нешто што се види голим оком, за разлику од векова који су наши преци провели мислећи да се на свету ништа не мења. Приче о одласцима на породична летовања за једну плату су један од легата тог „југословенског сна“, који је постао стварност за добар део популације, иако је онај рурални слој становништва, посебно бројан у Србији, све до краја седамдесетих мање осећао значајне благодети напретка друштва. Веома спор раст који је дошао са дужничком кризом у коју је земља упала 1980-их учинио је да је остварена просечна стопа раста током четири деценије изградње „самоуправног социјализма“ износила 4,5%.

Треба напоменути да „златних четврт века“, период који се завршио нафтним шоковима седамдесетих, није био наш или феномен реалног социјализма, већ светски раширена појава. Наиме, због ратом индукованих нагомилавања комерцијално употребљивих иновација, великих производних капацитета ослобођених за цивилне намене, ниске базе услед ратних разарања и продора социјал-демократије (услед на Западу перципиране претње од Совјетског Савеза), скоро све независне државе у свету у том релативно дугом времену бележе просечне стопе раста од око 5%.

Било је то заиста златно доба, које нажалост ни теоретичари економског раста не очекују да се понови у догледној будућности. Наиме, обиље младе радне снаге (са малобројном старачком популацијом) те снажан ефекат комерцијализације бројних открића која су револуционизовала свакодневни живот после 1945, је нешто што водеће светске економије данас могу само да пожеле (индикативан је пример комерцијализације веш машине која је, по британској нобеловки за књижевност за 2007. Дорис Лесинг, више учинила за права жена него сви феминистичких покрети заједно).

Све у свему, чињеница је да је наша земља, као и државе тзв. полу-периферије, споро економски напредовала до средине 20. столећа. С друге стране, земље Запада су знатно раније почеле интензивнију индустријализацију. Ипак, чак је и Британија кроз већи део 19. века остварила просечну стопу раста од тек 1%, што указује да је брз раст нови феномен, посебно ако знамо да је пре 1700. године економски развој био тако спор да је већини земаља тада напредне Западне Европе требало по два столећа да дуплирају свој доходак (нешто што је Кина постизала у просеку сваких осам година почевши од 1980).

Деведесете су године када је, изузевши државе централне и источне Европе, остварен динамичан раст широм света, посебно у Кини. Док је тзв. транзиција довела до пада привредне активности у практично свим бившим социјалистичким земљама, мало је њих које су се суочиле са таквим економским сломом као Србија, чији се БДП више него преполовио. Наравно, разлози су били пре свега неекономски: ембарго и бомбардовање земље 1999.

Након 2000. остваривали смо солидне стопе раста, које су у целом том периоду, закључно са овом годином, просечно износиле 3,4% годишње. Поредећи се са 20 економија региона, Србија стоји релативно добро, заузимајући 7. позицију. Наиме, просечна стопа раста у том раздобљу је за половину процентног поена виша него (непондерисани) просек за земље источне и централне Европе, али треба имати у виду и нижу базу, односно слабију почетну позицију Србије услед изолације и ратова 1990-их.

Наставак конвергенције

Док је период до Другог светског рата епоха спорог али убрзавајућег раста, раздобље након завршетка тог разорног конфликта доноси прво експлозиван раст БДП-а, који, иако знатно успорен, остаје до дан-данас знатно бржи него што је био до средине 20. века. Наиме, оно што живимо последњих скоро две и по деценије је у ствари наставак „друге“ епохе, када је наука испољена у проналазаштву и иновацијама успела, у већој мери него икада до сада, да понуди друштву методе да одржи пристојно повећање бољитка.

Ризици наравно постоје; они се пре свега односе на одрживост постојећег система, који поред потенцијалних еколошких катастрофа подразумевају и масовна банкротства, под условом да трошкови које ствара ова форма поретка буду укалкулисани у цене производа и услуга креираних од стране скоро искључиво краткорочно профитно мотивисаних корпорација.

Изузимајући период тзв. „социјалистичке изградње“, Србија се углавном држала економских постулатата капитализма (нпр. стриктна уговорна заштита и законско промовисање приватне својине). Управо је непрепознавање великог значаја приватног власништва било фатално за реал-социјализам. С тим у вези, епоха од 2000. до данас је свакако доба „економског нормализовања“, на срећу лишена неких експериментисања каквима су били склони изграђивачи „самоуправљања“.

И поређење БДП-а по куповној моћи са другим земљама указује на унапређење релативне позиције Србије. Наиме, док је по том показатељу заостајање наше земље за земљама ЕУ почетком прве деценије овог столећа било скоро четвороструко, Србија је на путу да тај геп за неколико година сведе на половину. 

БДП по куповној моћи по становнику износиће око 28 хиљада долара ове године (у складу са априлском пројекцијом ММФ-а, који је потом тога подигао процене за раст БДП-а Србије). По тој метрици смо за око два и по пута лошије котирани од Аустријанца и Немаца и, грубо, два пута слабији од Француза или Италијана. Ипак, боље стојимо од БиХ, Албаније, Македоније.

Подаци ЕУРОСТАТ-а за претходну годину нуде нешто бољи показатељ животног стандарда: стварну индивудуалну потрошњу (која укључује и јавне услуге, попут школства и здравства, које не плаћамо директно) су нешто позитивнији за нас. Наиме, по том индикатору смо 2023. били на 54% просека ЕУ, што указује да је стварни животни стандард двоструко нижи од оног у Француској или Шведској, те на око 46% просека стандарда у у Аустрији, Швајцарској или Немачкој. Имајући у виду да и Народна банка Србије и Међународни монетарни фонд пројектују да ће доћи до убрзања економског раста у Србији у овој и наредним годинама (на 4% до 5%), сви су изгледи да ће се процес конвергенције наставити. 

На крају, Србија је толико близу „центра“ (читај ЕУ) да део њиховог богаства мора да „процури“ и до нас. Модалитети су релативно једноставни: страним инвеститорима је близу да започну бизнис овде, веза са ЕУ нас чини предвидивим привредним субјектом и делом глобалних ланаца снабдевања, бројни имигранти шаљу дознаке (или уживају стечене ино-пензије у Србији).

Упркос свим проблемима, Србија је у последњих скоро две и по деценије постигла значајан економски напредак, градећи привреду која постаје све функционалнија. Садашњица многима не изгледа бог зна шта, али је извесно да у просеку никада нисмо живели боље.