Једно драматично сведочење Милана Богдановића забележено руком Меше Селимовића: Антички гест краљевачког незнанца štampaj

У минулим месецима раног пролећа, крцатим судбоносним (трагичним) датумима,  прошлост и историја су нам, изнова, и свом силином, хрупили у нашу свакодневицу.

Највише, с разлогом, они у вези с НАТО агресијом 1999, бесомучним (тромесечним) бомбардовањем, жртвама и разарањима.

Али и они априлски 1941, започети, такође, пустошним (нацистичким) бомбардовањем Београда и хаотичним расулом југословенске војске, расточене дефетизмом и издајом.

У том „априлском“, хаотичном, контексту, опет ме заинтригирало једно драматично сведочење Меше Селимовића „из друге руке“, у његовим сјајним и болним (аутобиографским) „Сјећањима“.

Прича у причи. С два посве различита „полувремена“. Почело је понижењем и стидом. Завршило се херојским, античким гестом краљевачког незнанца. 

 С војводом Петром Бојовићем у поразу

У присећању на „преминуле пријатеље“, као делу ове аутобиографске, сурово директне исповести, највише интимног и личног, чини ми се, уткано је у (постхумно) портретисање Милана Богдановића, „најшармантнијег међу писцима које је познавао“, „ненадмашног књижевног критичара“ и бриљантног говорника. 

О том портретисању Милана Богдановића, импресивне, „ренесансне личности, блиставе у свему“, нешто касније. А сада она „прича у причи“ која је, својим драмским, и драматичним, „набојем“ очигледно веома узбудила и Мешу Селимовића. Прича о априлском рату.

„Издвајам њу, мада ће и од ње остати само анемичне чињенице“, каже велики мајстор казивања, готово правдајући се, „којима је причалац удахњивао живот“. Одлучио се, ипак, да је преприча, „макар и схематично, јер има неку своју ненарушиву логику“. 

Милан је, прича Меша, као капетан или мајор („нека ми опрости сјен његова ако сам му закинуо неки чин“) био одређен за ађутанта (остарелог) војводе Петра Бојовића. Капитулација их је затекла у Црној Гори, негде код Никшића. Одлучили су да се врате у Србију. На једној висоравни затекли су масу наоружаних југословенских војника. Њих, по Богдановићевој процени, између две и три хиљаде. Без командног кадра.

Војвода, његов ађутант и ордонанс возили су се у војном џипу. Пошто им је нестало бензина, покушали су да га нађу код војника. Узалуд. „Војници су их једва гледали и једва одговарали, ништа их се није тицало.“

Тада је наишла једна мања моторизована немачка колона. Не више од од њих тридесет. Наредили су војницима да се разоружају и да „иду куд хоће“. Војници су покорно и понизно послушали. Гомила оружја је расла.

„Милан се узбудио. – Шта  да радим?  –  питао је сам себе.  –  Зар да овако мирно гледамо како шака Нијемаца разоружава читаву дивизију? Шта се ово дешава? Расуло је у нама. А нешто би се могло учинити. Ето, да само командујем, ова огромна маса војника би појела Нијемце, сатрла би их у трену.“

Није издао наређење. Било га је стид и због војске и због себе. Ништа није учинио ни војвода. „Био је превише стар“. 

А онда се десило нешто „колико практично толико гротескно“. Док се Богдановић мучио, постављајући себи узалудна питања о „проблемима морала и народног поноса, о свом личном достојанству“, (спретни) шофер се враћао с кантом пуном бензина коју је добио од Немаца. Како? Рекао је да је то за – војводу.

Немачки официри су дошли. С војничким уважавањем поздравили војводу. Питали да ли му што год још треба. Понудили пратњу, до места куд намерава да оде. Војвода и Богдановић су захвалили. И одбили. А онда се у Краљеву „десио епилог цијеле ове приче“.

Кроз град је пролазила колона немачке војске, с командантом на челу. Грађани су је гледали „потиштено или се склањали у покрајне улице“. Кад је немачка колона наишла поред кафане, из групе се издвојио „један старији човјек, у србијанском гуњу од шајака, са шајкачом на глави, мирно је устао иза стола, пришао корак – два према путу којим је пролазила војска и из револвера што га је извадио из унутрашњег џепа, опалио двапут на команданта.“

Официр је пао, мртав, а старца су немачки војници одмах убили. 

Селимовић преноси Богдановићеве речи:

„Постидео сам се због тог античког геста, каже Милан, јер је био прекор моме и нашем кукавичлуку. Али сам био и поносан јер сам видио да има и јунака“ 

Покушавао сам, „консултујући“ и моћни интернет, да уђем у траг актеру тог „античког геста“ и херојској жртви. Узалуд. Из Народног музеја у Краљеву, веома љубазна госпођа ми је саопштила да имају комплетан списак нацистичких жртава у овом граду, укључујући и масакр, масовно стрељање грађана у октобру 1941. године. Поуздани подаци говоре да је на краљевачком подручју стрељано 2.255 цивила.

Као прву жртву госпођа ми је споменула Драгомира Марковића (Драги Флегер). Псовао је отворено и пркосно нацисте. И поручио им да ће им убрзо „видети леђа“. Уследила је одмазда.

То није, међутим, јунак из наше приче. Фикција, Богдановићева „уметничка слобода“? Тешко је у то (по)веровати. И великом, обазривом Меши деловала је не само потресно, него и, очигледно, веома убедљиво. 

Скица за портрет Милана Богдановића

Меша о Богдановићу. Последњи „наш ренесансни човјек, блистав у свему“, био је блистав и у причању. „Вријеме би стало“, пише Меша, „док би он овако причао, настављајући причу на причу, и увијек сам био жалостан кад смо се растајали“.

Богдановић је, очигледно, имао, као ретко ко, сједињени дар за причање и дар за писање. Био је одличан говорник и сјајан професор, али и писац бритких књижевних критика. На Филозофском факултету, на Катедри за књижевност од 1946. до 1949. предавао је романтизам.

Меша о њему пише:

„Четири књиге његових критика, најчешће кратких, новинских (штампаних под насловом СТАРИ И НОВИ) спадају међу она дјела, данас већ класична (уз Скерлићева, прије свега) које ни књижевна ни културна историја неће моћи заобићи без штете по себе саму.

„Па и кад се напиишу неопходне и толико жељене историје наше књижевности, враћаћемо се непоновљивој свјежини ових критика, као што се враћамо вољеној поезији или белетристичкој прози, не због садржаја који знамо, већ због љепоте израза и стила, љепоте која не пролази“. 

Меша: „Студенти су били одушевљени његовом елоквенцијом. Било је то јединствено говорење, пјенушаво, духовито, лако, раскошно, неконвенционално, а изгледало је крцато знањем и чињеницама.“

Селимовићу се, ипак, чинило да му је Богдановићево причање било „лепше, аритифицијелније, слађе него његово изванредно избалансирано и свјеже, писање...Слушао сам често његову јавну ријеч и увијек био импресиониран његовом бриљантном речитошћу“.

Тај ренесансни, бриљантни говорник и писац, Милан Богдановић, данас широј јавности мање познат, готово заборављен (Београд, 4. јануар 1892. – Београд 28. фебруар 1964) оставио је дубок траг у култури Југославије и Србије.

Био је, између осталог, уредник „Српског књижевног гласника“, Крлежиног „Данаса“ и „Књижевних новина“, управник позоришта у Београду и Новом Саду, члан Српске академије наука и уметности.

Та јака интелектуална жица настављена је и с његовим потомством: син Богдан Богдановић, чувени архитекта и градоначелник Београда, кћи Ивана, професорка Филолошког факултета у Београду…