Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана štampaj

У историји најзначајније књижевне награде на свету било је не тако мало проблематичних и чудних одлука које су биле предмет озбиљних расправа; било је писаца чије дело није преживело суд времена и чије име данас постоји тек као необична ставка на списку лауреата – а још је више било оних који су по свему заслуживали место на том списку, али га се никад нису домогли. Чини се, ипак, да избор добитника никада није изазвао такве полемике и сучељавања ставова као онда када је награду понео Боб Дилан.

Многи значајни књижевни ауторитети разоткрили су своје немање појма о популарној музици тако што су пожурили да закључе да је реч о певачу који не заслужује награду ни за своју основну делатност зато што, је л’ да, не зна да пева. Други, нешто боље обавештени, истицали су да тај Дилан можда и није такав безвезњак те да у његовим текстовима има поезије макар у траговима, али да је – ако је већ био ред на неког од стваралаца из области рок културе – награду пре њега требало да добије Ленард Коен. Трећи су се држали пароле „књижевност – књижевницима“, и у складу с тим огорчено тврдили да Нобелова награда никад до тада није била до те мере деградирана и обесмишљена као онда када је припала Бобу Дилану.

Упркос свим оспоравањима, Дилан је награду не само заслужио, него ју је, посусталу због вишка проблематичних добитника у протекле две-три деценије, оживео и увелико јој вратио смисао. У сваком случају, више је значио он њој, него она њему.

Није реч само о томе да су полемике око исправности одлуке Нобеловог комитета вратиле награду у средиште пажње јавности и учиниле је занимљивом и за оне који не маре превише ни за музику, ни за књижевност. Знатно је важније то што је одлука да награда припадне Дилану била не само храбра, него и дубоко исправна. Јер Боб Дилан није добио Нобелову награду само као велики песник и нешто мањи прозни писац, већ и као композитор и музичар, глумац и сликар, истраживач фолклора и чувар културног наслеђа, проповедник и пророк, политички активиста и непокорни бунтовник, духовни предводник многих генерација и усамљеник веран искључиво себи и својим тврдокорним начелима – укратко, као колосална уметничка личност која је током више од педесет година делања на јавној сцени по много чему пресудно обележила читаву епоху. И учинила – то свакако не треба заборавити – да нам живот у њој буде лакши и садржајнији и узвишенији. Није ли до довољно за било коју награду – макар се она звала и Нобелова?

После таквог, највишег признања, многи би се уметник запитао куда и како даље, како пронаћи нове мотиве за рад након емотивног пражњења које такав успех неминовно доноси.  Дилан се с таквим проблемом није суочио: једноставно је наставио да ради као да се ништа није десило, да свира и пева на „Бескрајној турнеји“, да између периода путовања ствара и снима нове песме, те да овде-онде напише и понеку књигу.

Нови велики доказ неуништивости своје стваралачке енергије подарио нам је крајем марта 2020. године, објавивши песму „Murder Most Foul“, у којој се, иза наслова позајмљеног од Шекспира (Хамлет, I, 5, 53), по ко зна који пут потврдио као Хомер своје епохе – јер то није био тек некакав „сингл“ намењен подсећању на то да Боб Дилан још увек живи и ради, већ седамнаестоминутни еп у коме је убиство Џона Кенедија сагледано као стожерни догађај савремене историје Америке, са несагледиво кобним последицама по читав свет: пандемија која се баш тих дана из претње претварала у пошаст, на суров начин му је давала за право.

И док смо још одгонетали и разазнавали слојеве смисла у „Murder Most Foul“, литерарно размахани Дилан нам је двадесетак дана након шекспировског понудио витменовски наслов: песма „I Contain Multitudes“ представљала је пре свега лични манифест песника који – звао се он Волт Витмен или Боб Дилан – с муком носи и подноси сопствену јанусовку природу: не зато што мора да се бори са мноштвом својих различитих лица, него зато што никад не зна које је оно право. Савршено прикладан трећи део овог песничког триптиха донела је у мају објављена песма „False Prophet“, иронични Диланов осврт на све праве и лажне проповеднике, укључујући и песнике, укључујући и њега самог.

Логичка заокруженост овог малог песничког циклуса наводила је на помисао да би то, бар за сада, било то, и да је Дилан на елегантан и промишљен начин представио свету оно чиме је располагао у том тренутку. Овај је, међутим, маниром искусног коцкара који с ужитком открива једну по једну карту, на крају показао да у руци није имао трилинг, него флеш ројал: 19. јуна 2020. године објавио је албум, и то двоструки, под насловом Rough and Rowdy Ways.  

Rough and Rowdy Ways 

Rough and Rowdy Ways Диланов је, уз Blood on the Tracks, вероватно најдубље лични албум, збирка песама у којима се, противно свом уобичајеном стваралачком поступку, не поиграва различитим идентитетима и из њих проистеклим становиштима, већ сасвим непосредно и нескривено проговара у своје име. (На сличан начин, истини за вољу, био је непосредан и личан и у својој „хришћанској трилогији“, с тим што на њој није проговарао у своје, већ у божје име.)

„Ово су прави, опипљиви стихови, а не некакве метафоре“, подвукао је у интервјуу за Њујорк тајмс, истичући на тај начин да му је можда више него икада раније стало да га публика саслуша и разуме. У прошлости врло често склон потпуној равнодушности спрам тога да ли ће га схватити на прави начин и да ли ће га уопште схватити, Дилан сада објављује: „Певам песме искуства као Вилијам Блејк“, и тиме боље од било ког критичара указује на суштину своје новије поезије: неодољива једноставност израза и богата слојевитост значења, формула је којом се Боб Дилан сврстава међу најистакнутије настављаче традиције великог енглеског романтичара чија песничка реч све снажније одзвања кроз векове.

Није претерано смела претпоставка да слична судбина у оном што је остало од вечности очекује и Диланову поезију. Албум Rough and Rowdy Ways нуди јаке аргументе за такву тврдњу, не само зато што тако опуштено и лако комуницира са публиком, већ још више због тога што у себи на задивљујући начин сажима епоху која ће се, поред осталог, препознавати и по гласу и стиховима Боба Дилана. Културолошке, историјске, политичке и многе друге алузије којима обилују песме са овог албума граде бројгеловски раскошну и гротескну слику једног по много чему наопаког и суманутог времена.

Rough and Rowdy Ways је Диланов Уликс: дело у коме он – баш онако као што је то радио Џејмс Џојс у свом најзначајнијем роману – преиспитује, извргава подсмеху и деконструише митове не зато да би их коначно и занавек уништио, већ зато да би им обновио и вратио смисао.

„Шта значи то: ’Бити или не бити’?“ пита се он у песми „My Own Version of You“, не зато што више не верује Шекспиру, већ зато што не верује свету који нема времена за истине дуже од оних које могу да стану на екран паметног телефона. А да бисмо схватили шта значи „бити или не бити“, потребно је (не увек и довољно) прочитати Хамлета; да бисмо схватили ко је и шта је и зашто је Боб Дилан то што јесте, неопходно је чути Rough and Rowdy Ways.

Пажљиво преслушавање овог албума не само да није нимало напорно, већ представља редак и богат уметнички доживљај. Заслуге за то припадају првенствено Дилановој поезији, но она засигурно не би блистала таквим сјајем да није испоручена уз музику која – како је то чест случај код овог аутора – делује не само као најбоља, већ и као једина могућа звучна подлога за његове стихове. Прозрачна и лелујава, заснована на акустичним инструментима и оплемењена дискретним пратећим вокалима, та звучна подлога оставља утисак као да допире из неког другог света: то је заумни, надреалистички фолк који и те како остварује спону са првим Дилановим албумом.

Поређење његове прве и тридесет девете плоче показује, поред осталог, и колико је дуг и невероватан пут Дилан прешао у свом спајању традиције и индивидуалног талента: Rough and Rowdy Ways тријумф је лепоте и мудрости фолклорног уметничког израза трансформисаног у обличје примерено данашњем свету – о коме Дилан не мисли ништа добро, али га својом уметношћу и даље, и упркос свему, упорно оплемењује и чини подношљивијим.   

У томе му здушно помажу прекаљени чланови његовог пратећег бенда, овде претворени у својеврсни оркестар сенки, задужен за стварање халуцинантне музичке измаглице која у спрези с Дилановим стиховима и његовим пригушеним певањем које истовремено звучи и као вапај за помоћ и као претња, оставља јединствено снажан утисак. „I Contain Multitudes“ и „False Prophet“ програмске су песме, ауторови аутопортрети, иронични колико у текстуалном, толико и у музичком изразу, протканом асоцијацијама на узбудљиво време његовог преласка са акустичне на електричну гитару.

Подједнако префињено иронична је и „My Own Version of You“; у њој је еклектичност музичког израза одлично усклађена са тематиком стихова, у којима Дилан духовито говори о франкенштајновском експерименту стварања новог лика сазданог од делова различитих познатих личности, при чему намерно оставља без одговора питање да ли је он у тој активности доктор Франкенштајн, или његова творевина.

Романтичарски нежна мелодија песме „I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You“ органски је и природно сливена са карактеристичним Дилановим усамљеничким љубавним стиховима, док је „Goodbye Jimmy Read“ сирово и искрено блузерски уобличена посвета легендарном блуз певачу.

Приповедач у песми „Mother of Muses“, праћен дискретним звуцима мандолине, изражава жељу да се ожени Калиопом, музом епске поезије  (Дилан, дакле, не одбија улогу савременог Хомера коју му приписују претенциозни критичари, укључујући и аутора ових редова), док у „Key West“, још једној причи о остарелом одметнику, преовладава архаично меланхолични тон хармонике.

Ретки су уметници који са тако мало речи и тако мало инструмената умеју да створе тако раскошан доживљај. А тешко да осим Дилана постоји иједан који би имао довољно талента, мудрости и знања да напише песму дугу шеснаест минута и педесет шест секунди и довољно смелости да је тако обимну и захтевну понуди публици навикнутој на бар петоструко краће садржаје.

Притом је извео још један бриљантан потез, важан за структуру целине овог дела: песма „Murder Most Foul“ песма је која отвара и затвара албум Rough and Rowdy Ways, пошто је најпре објављена као његова претходница, да би три месеца касније, кад албум буде материјализован, добила почасно, завршно место: заузела је читаву Д-страну двоструког винилног издања, односно читав други диск на двоструком CD-у.  Сасвим је извесно да „Murder Most Foul“ заслужује такав, краљевски третман.

Песма, као што је ред са епским творевинама, почиње in medias res, убиством Џона Кенедија, као догађајем од кога америчка историја креће у погубно погрешном правцу, а њени митови почињу да се распадају у пепео и прах: једино што песник може да учини у настојању да их сачува од потпуног нестајања јесте да их претвори у песму. Због тога „Murder Most Foul“ на тренутке звучи као каталог америчких икона, понајвише музичких али и оних из других вокација, од Багзија Зигела и Ете Џејмс до Мерилин Монро и Чарлија Паркера, и тиме немало подсећа на давну „Desolation Row“, у којој је Дилан разиграно и иронично наређао подужи низ имена из сопственог културног микрокосмоса.

Време игре је, међутим, неповратно прошло, а иронија је уступила место огорчењу над цивилизацијом која је неповратно дубоко зашла у слепу улицу лицемерја, површности и бесмисла. На рушевинама света који је некад толико обећавао, човеку не преостаје ништа друго до да укључи радио, одврне га на најјаче и нада се да ће чути неку од песама које у себи носе дух несталог времена. Зато се песма окончава до у бескрај продуженим обраћањем легендарном диск-џокеју Волфмен Џеку, обликованом као списак музичких жеља – песама од којих је сачињен Диланов soundtrack савремене историје. И свака од тих песама, наравно, грана се у читав низ нових асоцијација и могућности тумачења – као, уосталом, и сваки делић овог монументалног музичко-песничког дела.

Кад је реч о појединачним песмама из опуса Боба Дилана, убедљиво највише до сада је писано о „Like a Rolling Stone“; сва је прилика да ће је у том погледу „Murder Most Foul“ једног не тако далеког дана надмашити.  

Плавооки сине мој, реци ми, шта ћеш сада? 

Наглашена опседнутост смрћу приметна је у Дилановом уметничком раду још од његовог првог албума; не сасвим неочекивано, присутна је и на четрдесетом. Однос према овој великој, можда највећој теми, пролазио је у његовим песмама већ током шездесетих година двадесетог века кроз различите трансформације: од романтичарских маштања о властитом умирању и оном што ће уследити после тога („See that My Grave Is Kept Clean“), преко смрти као апстрактне претње која се надвија над читавим светом („Masters of War“), до драматичних страдања појединачних ликова („Death of Emmeth Till“).

Раних седамдесетих умирао је од љубави, па се оном правом смрћу у песмама бавио знатно мање конкретно него у претходној деценији: чак и када о љубавним растанцима певају као о нечем судбоносном и коначном, песници макар и подсвесно подразумевају могући наставак приче. Прихватање хришћанске вере додатно је ублажило и релативизовало његов став према смрти: идеје о вечном животу после овоземаљског посртања обилато су присутне на албумима из његове „хришћанске трилогије“, али и након њих: на плочи Down in the Groove, на пример, отпевао је „Death Is Not the End“, а на Oh Mercy је у „Ring Them Bells“ призивао слике ускрснућа. А онда је 1997. године добио драматичан, замало трагичан наговештај да смрт можда ипак јесте крај, и све се променило.

Здравствене тегобе које му умало нису дошле главе коренито су измениле доживљај смрти у Дилановој поезији: од албума Time Out of Mind надаље, она више није магловита, романтична представа о одласку који ће се догодити, ако се уопште догоди, у некој неодређеној будућности, већ конкретна могућност присутна у сваком тренутку човековог постојања, опака и застрашујућа у својој увредљивој баналности. 

Таква је и у песмама са албума Rough and Rowdy Ways, понајпре у двема које се њоме сасвим непосредно баве. Црни јахач из песме „Black Rider“ је, дабоме, весник смрти,  чији долазак протагониста песме очекује спремно и без страха: „ако постоји прави тренутак, нека то буде сада“.

У завршној сцени филма Срце анђела (Angel Heart, 1987), ремек-дела Алана Паркера, главни јунак Харолд Енџел (Мики Рорк у улози живота) спушта се лифтом који води само у једном правцу и презриво размишља о смрти као крајње прозаичном феномену око кога се непотребно диже халабука која му даје незаслужени значај.

Истим се лифтом, и уз слична размишљања, у песми „Crossing the Rubicon“, спушта и Боб Дилан, одметнички отмено незаинтересован за то колико би још то путовање могло да потраје. „Три миље северно од Чистилишта, на корак од Великог Оностраног“, свестан је да и сада, као што је то одувек било, има само један задатак: да настави да пева. 

И да можда успут напише још неку књигу: Филозофија модерне песме показала је да му то баш добро иде од руке. Наравно, његово поимање филозофије особено је бар исто онолико колико и његов музички укус, што ову књигу чини потпуно јединственом у огромном корпусу литературе која се бави популарном музиком.

Дилан је одабрао шездесет шест песама које из различитих разлога сматра кључним за показивање разноликости и сагледавање суштине музичког контекста коме припадају. Није то, дакле, никакав избор најбољих, најутицајнијих или на неки други начин суперлативно одређених песама, већ селекција оних које по неким недокучивим критеријумима Боб Дилан издваја као њему лично најзначајније.

Стога је коначни списак тих лаких комада у најмању руку необичан: међу њиховим извођачима су и наизглед неспојиво различити интерпретатори као што су Џуди Гарланд и група The Clash, Бинг Крозби и Елвис Костело, Доменико Модуњо и The Allman Brothers Band – док с друге стране нема ни Beatlesa, ни Stonesa, ни многих других који подразумевано представљају „обавезну лектиру“.

За Дилана, међутим, ништа није неспојиво и ништа није обавезно – што врло јасно показују и текстови посвећени одабраним песмама, свакој по један. Најзанимљивији и књижевно најуспелији у њима су они делови у којима Дилан улази у лик приповедача или главног јунака песме, па изнутра тумачи о чему је ту заправо реч, прозним исказима који, делом и на трагу његове Тарантуле, понајвише наликују модернистичкој прози тока свести. У другима, опет, он води разговор с ликовима из песама, расправља се с њима, диви им се или их због нечег прекорева, подучава их животу или учи од њих. А повремено се чак претвара у поприлично конвенционалног есејисту, који нас великодушно обасипа занимљивим подацима о песмама и луцидним анализама културолошког контекста њиховог настанка. Боб Дилан је и у својим есејима човек са хиљаду лица.

Или пре са хиљаду маски, иза којих је увек оно једно лице, лице човека који заправо никада није желео да буде ничији предводник, проповедник, ни пророк, као ни књижевник, редитељ или глумац, или било шта друго. Како сам каже: „Почео сам као путујући гитариста и певач. Није то имало никакве везе с писањем песама, богатством и славом. Привући уз помоћ гитаре мноштво људи, то је највеће херојско дело које могу да учиним.“

Иза свих његових маски, дакле, и данас се назире лик омаленог плавооког момка који је средином јануара 1961. године допутовао у Њујорк, да обиђе болесног Вудија Гатрија и да се потом врати кући. А онда се ипак задржао нешто дуже но што је намеравао. Остало је историја – бескрајна турнеја и прича без краја. 

_____
***

ТРИ КЊИГЕ ЗА ЛУДУ И ЛОПОВА

Пише: БОБ ДИЛАН

Када сам добио Нобелову награду за књижевност, запитао сам се која је тачно веза између мојих песама и литературе. Хтео сам да размислим и видим о каквој вези је реч. Покушаћу то овде да изложим. И највероватније ћу ићи заобилазним путем, али надам се да ће оно што кажем бити корисно и сврсисходно.

Ако бих се вратио уназад до самих почетака, мислим да бих морао да почнем с Бадијем Холијем. Бади је имао двадесет две године када је умро, ја сам тада имао осамнаест. Од тренутка када сам га први пут чуо, осетио сам неку блискост с њим. Осетио сам као да ми је род, као да ми је био старији брат. Чак сам мислио и да личим на њега. Бади је свирао музику коју сам волео и на којој сам одрастао: кантри, рокенрол и ритам и блуз. Али он је те три одвојене музичке нити испреплео у један жанр. Нешто сасвим ново. Бади је писао песме које су имале лепе мелодије и маштовите стихове. И певао их је сјајно – у више регистара. Био је нешто као архетип, све што ја нисам а што сам желео да будем. Видео сам га уживо само једном, и то свега неколико дана пре него што је отишао. Морао сам да путујем стотину миља да га чујем како свира, и нисам био разочаран.

Био је моћан, наелектризиран и имао је импресивно држање. Стајао сам на два метра од њега. Било је у њему нечег хипнотишућег. Гледао сам му лице, руке, начин на који је лупкао ногом, његове велике црне наочаре, очи иза стакала, начин на који је држао гитару, како је стајао, његово елегантно одело, све на њему... Изгледао је старији од двадесет две. Нешто у њему чинило се постојаним, и ја сам му веровао. А онда, сасвим неочекивано, догодило се нешто чудно. Погледао ме је право у очи, и нешто ми тим погледом пренео. Нешто, нисам знао шта. Али од тога су ме прошли трнци.

Дан или два пошто се његов авион срушио, неко – неко кога никад раније нисам видео – дао ми је Ледбелијеву плочу с песмом „Cottonfields“. Та плоча ми је у тренутку променила живот и отворила ми свет за који дотад нисам знао. Био је то велики прасак. Као да сам дотад ходао у мраку и одједном је неко упалио светло. Као да је неко положио руке на мене. Мора да сам ту плочу пустио бар стотину пута.

Плоча је била с етикетом издавача за кога нисам знао и с књижицом која је препоручивала друге извођаче који су снимали за исту кућу: Сони Тери и Брауни Макги, New Lost City Ramblers, Џин Ричи, гитарски бендови. Никад нисам чуо ни за једног од њих. Али сам рачунао да, ако их објављује Ледбелијев издавач, морају бити добри и да их морам чути. Желео сам да сазнам све о тој врсти музике и да почнем и сам нешто слично да свирам. Музику уз коју сам одрастао постала ми је сада неважна, ствар прошлости и нисам више о њој размишљао.

Тада још нисам био отишао од куће, али сам то жарко желео. Хтео сам да научим ту музику и упознам људе који је свирају, и на крају сам кренуо у свет и почео да свирам њихове песме. Те песме су биле другачије од оних које сам одувек слушао на радију. Биле су живље и биле су животно истините. С радијским песмама, извођач је могао и случајно да створи хит, али не и у свету фолк музике. У њој је свака песма морала била хит. Једино што треба да урадиш јесте да добро римујеш и да си кадар да одсвираш мелодију. Неке од тих песама су лаке, неке нису. Мени су природно лежале старе баладе и кантри-блуз песме, али све друго сам морао да учим од нуле. Свирао сам за малу публику, некад за више од четворо-петоро људи у соби или на уличном ћошку. Морао сам да имам широк репертоар, и морао сам да знам када и шта да свирам. Неке песме су интимне, неке мораш да урлаш да би их људи чули.

Слушајући све те ране фолк певаче и певајући њихове песме, упијао сам изворну народну музику и усвајао њен језик. Учио сам да изводим песму у различитим кључевима: регтајм блуз, радничка песма, морнарски напев из Џорџије, апалачка балада, каубојска песма. Учио сам да препознам најпре оно што је песми најбитније, а онда да улазим у финесе.

Знаш о чему се у тим песмама ради. Потегни пиштољ, врати га у корице. Ходаш кроз гомилу, шапућеш у тами. Стагер Ли је гњида био, а Френки је фина цура. У Вашингтону пуно богаташа, чујеш страшна откровења Јованова, гледаш Титаник како у блатњавом потоку тоне. Твоји су другови дивљи Ирци, скитнице и одметници. Чујеш хиљаде добошара и фанфаре у даљини. Видео си како гад лорд Доналд забија нож у жену, и како ти ортака белом плахтом покривају. 

Научио сам све што се могло знати о народној музици. Ништа ми ту није било нејасно – средства, техника, тајне, мистерије – и упознао сам све пусте друмове којима се до музике стизало. Тек тада сам могао да све то увежем и проговорим о данашњем времену. Када сам почео да пишем сопствене песме, језик фолк песама био је једини језик који сам знао, и њиме сам говорио.

Али имао сам и нешто друго. Имао сам своје водиче и осећао сам и знао доста о свету у којем живим. Доста тога сам понео из школе. Дон Кихот, Ајванхо, Робинзон Крусо, Гуливерова путовања, Прича о два града и друге књиге биле су школска лектира које ми је одредила животне погледе, помагала ми у разумевању људске природе и нудила мерила по којима сам вредновао ствари. Све то сам имао у себи кад сам почео да пишем стихове. Мотиви из књига нашли су свој пут у многе моје песме, намерно или случајно. Желео сам да пишем песме какве нико никад дотад није чуо, а ове књиге су постављале нека темељна питања. У том смислу, три књиге које су ме још у школским данима нарочито одредиле биле су Моби Дик, На Западу ништа ново и Одисеја. 

***

Моби Дик је фасцинантна књига, испуњена снажним драмским сценама и дијалозима, захтевна књига. Радња је једноставна. Мистериозни капетан Ахаб – капетан брода по имену „Пиквод“ – егоманијак с дрвеном штулом, трага за својим непријатељем који га је учинио богаљем, великим белим китом по имену Моби Дик. Ахаб јури за њим пловећи морима од Атлантика око Африке до Индијског океана, на обе стране земљине кугле. Сврха његове потраге је апстрактна, ничег конкретног или одређеног ту нема. Он Мобија назива царем и сматра га отелотворењем зла. Ахаб има жену и дете у Нантакету, којих се повремено присети. Можеш да предвидиш шта ће се догодити.

Посаду брода чине људи различитих раса. Онај који први примети кита на пучини добиће златник као награду. Много је ту зодијачке симболике, религијских алегорија, свакаквих стереотипа. Када Ахаб сретне друге китоловце, распитује се о Мобију. Да ли су га видели? На једном од китоловаца луди пророк Габријел предвиђа Ахабу пропаст и каже да је Моби отелотворени бог „шејкера“, који уништава све оне који хоће да имају посла с њим. Капетан другог брода – капетан Бумер – изгубио је руку у лову на Мобија. Али он је помирен с том чињеницом, срећан што је преживео, и не може да разуме Ахабову жељу за осветом. 

Ова књига говори о томе како различити људи на различите начине реагују на иста искуства. Много је ту Старог завета, библијских алегорија и имена: Габријел, Рахела, Јеровоам, Вилдад, Илија. Паганских имена као: Таштег, Квиквег, Фласк, Дагу, Флис, Старбак, Стаб, Мартас Винјард. Пагани имају своје идоле којима се клањају. Неки обожавају мале воштане фигуре, неки дрвене кипове. Неки обожавају ватру. Пиквод је, иначе, име једног индијанског племена.

Моби Дик је поморска прича. Један од јунака, наратор, каже: „Зовите ме Ишмаил.“ Неко га пита одакле је, а он каже: „Место одакле долазим није убележено на мапама. Права места никад нису на мапама.“ Стаб не придаје значај ничему, каже да је све предодређено. Ишмаил је провео на једрењаку читав живот. Каже да су једрењаци његови Харвард и Јејл. Држи се подаље од људи.

Тајфун погоди „Пиквод“. Капетан Ахаб мисли да је то добар знак. Старбак мисли да је то лош предзнак, размишља да убије Ахаба. Када се олуја стишала, један члан посаде падне с катарке и утопи се, најављујући оно што долази. Један квекер, крвожедни бизнисмен с маском пацифиста и свештеника, каже Фласку: „Неке људе несрећа одведе ка Богу, друге учини огорченим.“

Све је у књизи измешано: јудеохришћанске књиге, хиндуистички митови, британске легенде, Свети Ђорђе, Персеј, Херкул – сви они су ловци на китове. Грчка митологија говори о крвавом китоловачком послу. Много је знања у овој књизи, о географији, о китовом уљу, о улози племићких породица у индустрији лова на китова. Китово уље користи се за помазање краљева. Историја о китовима, френологија, класична филозофија, псеудонаучне теорије, оправдавање дискриминације – све је то убачено у књигу и једва да је ишта од тога рационално. Узвишеност, простота, јурење за илузијом, јурњава за смрћу, велики бели кит, бео као поларни медвед, бео као белац, император, бог осветник, оличење зла. Луди капетан који је давно изгубио ногу ножем кидишући на Мобија.

Ми видимо само површину ствари. Можемо какогод тумачити шта се све испод ње крије. Морнари на палуби ослушкују сирене, ајкуле и лешинари прате брод. Читати лобању и лице је као књигу да читаш. Ево лица. Ставићу га испред тебе. Прочитај га ако можеш.

Таштег каже да је умро и поново се родио. Живи поклоњене дане. Није га Христ спасао, спасао га је један другар који није хришћанин. Он пародира ускрснуће.

Када Старбак каже Ахабу да прошлост остави прошлости, капетан му љутито одврати: „Немој ми о богохуљењу, човече, ја бих и на сунце ударио ако би ме оно увредило.“ Ахаб је и песник који уме с речима. Он каже: „Пут до моје крајње сврхе постављен је гвозденим шинама по којима моја душа напред хрли.“ Или ови редови: „Све видљиве ствари само су маска од папира.“ Поетске фразе згодне за цитирање које се не могу побити.

Коначно, Ахаб је спазио Мобија и узео харпун у руке. Чамци се спуштају. Ахабов харпун у крви освештан. Моби напада Ахабов чамац и уништава га. Сутрадан поново спазе Мобија. Чамци се поново спуштају. Моби поново напада Ахабов чамац. Трећег дана још један чамац полази у лов. Још више религијских алегорија. Он се подиже. Моби напада још једном, удара „Пиквод“ и брод тоне. Ахаб се заплиће у харпунску ужад и пада са чамца у водени гроб.

Ишмаил преживи. Он је у мору, плута на мртвачком сандуку. И то је то. То је цела прича. Њени мотиви и све што из њих произлази наћи ће свој пут до многих мојих песама.

***

На западу ништа ново је још једна таква књига. На западу ништа ново је хорор прича. То је књига с којом си изгубио детињство, веру у смислени свет и бригу за појединачне судбине. Заглављен си у ноћној мори, усисан у мистериозни вртлог смрти и бола. Браниш се да не будеш збрисан. А избрисан си с мапе света. Некада давно био си невино млад и имао си велике снове о томе да постанеш концертни пијаниста. Некада си волео живот и свет, а сада се он распрскава у парампарчад.

Дан за даном, стршљени те уједају, црви ти пију крв. Ти си животиња сатерана у ћошак. Нигде не припадаш. Киша упорно пада. Бескрајни јуриши, отровни гас, нервни гас, морфијум, запаљени потоци бензина, лешинариш и гребеш се за храну, грип, тифус, дизентерија, гранате звижде. Свуда око тебе живот се распада. Ово су доњи кругови пакла. Блато, бодљикава жица, ровови пуни пацова, пацови једу црева мртваца, ровови пуни прљавштине и измета. Неко виче: „Хеј, ти тамо. Устани и бори се.“

Ко зна колико дуго ће овај хаос потрајати? Рат нема краја. Погођен си, нога ти превише крвари. Убио си човека јуче и причао с његовим лешом. Рекао си му да ћеш, када се ово заврши, остатак живота провести бринући о његовој породици. Ко из овог рата профитира? Вође и генерали задобиће славу, други ће добити новац. Али сав прљав посао обављаш ти. Један од твојих другова каже: „Чекај мало, где идеш?“, а ти одговараш: „Остави ме на миру, вратићу се за минут.“ Онда одеш у шуму смрти у лов на комад кобасице. Не можеш више да схватиш да неко у цивилном животу види било какву сврху. Све њихове бриге, све њихове жеље – ти више не можеш да их појмиш.

Све више митраљеза штекће, све више делова тела виси са жице, све је више комада оружја и ногу и лобања из чијих уста излећу инсекти, све је више ужасних рана, гној излази из сваке поре, ране на грудима, ране превелике за тело, надувена трупла испуњена плином експлодирају, лешеви праве звук као да повраћају. Смрт је свуда. Не постоји ништа друго сем ње. Неко ће те убити и твоје мртво тело користиће као мету за гађање. И чизме, такође. Оне су сада твоје драгоцено власништво. Ускоро ће бити на нечијим туђим ногама.

Французи надиру кроз дрвеће. Немилосрдни гадови. Понестаје граната. „Није фер да тако брзо поново крену на нас“, кажеш. Један од твојих другова лежи у блату, желиш да га однесеш у пољску болницу. Неко ти каже: „Само би да се извучеш одавде.“ „Шта хоћеш тиме да кажеш?“ „Окрени га па ћеш видети шта хоћу да кажем.“

Чекаш да чујеш вести. Не разумеш зашто рат још није завршен. Војска више не може да обнови трупе, сада на фронт шаљу голобраде дечаке који су од мале помоћи, сада и њих мобилишу јер понестаје људи. Мука и понижење сломили су ти срце. Преварили су те твоји родитељи, твоји учитељи, твоји министри, твоја влада.

И генерал који лагано пуши цигарету те је преварио – претворио те је у разбојника и убицу. Кад би могао, испалио би му метак у лице. И команданту. Фантазираш како би, да имаш пара, расписао награду за човека који би га ликвидирао. А ако би и он притом погинуо, онда би новац дао његовим наследницима. И пуковник са својим кавијаром и својом кафом – и он је исти. Не излази из официрског бордела. Волео би да га видиш каменованог на смрт. Све више је енглеских Томија и ирских Џонија са својим песмицама пљас за мог старог пијем из лончета виски. Убијеш их двадесет, двадесет других на њиховом месту изникну. Смрад у ноздрвама.

Дошао си дотле да презиреш ту старију генерацију која те је послала у ово лудило, у ову собу за мучење. Свуда около твоји другови умиру. Умиру од абдоминалних рана, двоструких ампутација, разнетих карлица, а ти мислиш: „Имам само двадесет година, а спреман сам да убијем било кога. Чак и свог оца, ако би се нашао преда мном.“

Јуче, кад си покушао спасеш рањеног курирског пса, неко је викнуо: „Не буди луд.“ Један Француз лежи под тобом и кркља. Забио си му бодеж у стомак, али је још жив. Знаш да треба да завршиш посао, али не можеш. На гвозденом си крсту разапет, а римски војник ти ставља сунђер са сирћетом на усне.

Месеци пролазе. Идеш кући на одсуство. Не можеш да комуницираш са оцем. Рекао ти је: „Био би кукавица да се не пријавиш.“ Док излазиш на врата, мајка ти каже: „Чувај се француских девојака.“ Лудило је све веће. Бориш се недељу или месец дана, и напредујете десет метара. И онда следећег месеца натраг.

Сва та култура током хиљада година, сва она филозофија, мудрост – Платон, Аристотел, Сократ – шта се са свим тим десило? Култура је требало ово да спречи. Твоје мисли се окрећу кући. И опет си школарац који хода међу високим тополама. То је пријатно сећање. Из летелица бацају на вас још више бомби. Морате сад да се држите заједно. Не смеш никога да погледаш из страха да ће се нешто незамисливо десити. Заједничка гробница. Нема могућности избора.

Онда спазиш трешњин цвет и видиш да се природа на све ово не обазире. Јабланови вити, црвени лептири, крхка лепота цвећа, сунце – видиш како је природа равнодушна. За насиље и патњу целог човечанства. Природа то и не примећује.

Тако си сам. А онда те гелер погоди у главу и мртав си.

Испао, прецртан. Ликвидиран. Спустио сам књигу и заклопио је. Никада више нисам пожелео да прочитам још неки ратни роман, и никада ниједан други нисам ни прочитао.

Чарли Пул из Северне Каролине имао је песму која има везе са тим. Песма се зове „You Ain’t Talkin’to Me“.

Видео сам на улици плакат док сам шетао кроз град.
Пријави се у војску, каже, обиђи свет док си још млад.
Узбудљива места са забавним друштвом видећеш
И занимљиве људе срешћеш, да их убијеш научићеш.
О чему ти то причаш,
Можда сам луд али једно знам
Убити човека за мене није забава. 

***

Одисеја је велика књига. Њени мотиви налазили су пут до многих балада: „Homeward Bound“, „Green, Green Grass of Home“, „Home on the Range“, као и до мојих песама.

Одисеја је чудна пустоловна прича о мушкарцу који после рата покушава да се врати кући. Повратак кући је дуг, пун замки и недаћа. Он је уклет да лута. Броди морем, упада у невоље и увек се за длаку спасе. Огромно камење удара његов брод. Бесни на људе иако не би требало. У његовој посади има оних који му праве проблеме. Има издаје. Његови људи су претворени у свиње, а онда се опет претварају у људе, али млађе и лепше. Увек некога покушава да спасе. Он је је човек који много путује, али који на путу често и застајкује. Насукан је на пустом острву. Налази пусте пећине, и крије се у њима. Среће џинове који му кажу: „Тебе ћу последњег да поједем.“ И утекне тим џиновима. Покушава да се врати кући, али ветрови га бацају и поигравају се њим. Немирни ветрови, хладни ветрови, непријатељски ветрови. Кад допутује издалека, надомак дома ветрови га одувају назад.

Увек бива упозорен на ствари које долазе. Ради оно што му је речено да не ради. Два су пута којима може да крене, оба су лоша. Оба опасна. На једном може да се утопи, на другом да умре од глади. Пролази кроз узак мореуз у коме запењени вирови хоће да га прогутају. Среће шестоглаво чудовиште оштрих канџи. Громови га ударају. Хвата се за гране што висе изнад воде да се спасе из подивљале реке. Неки богови и богиње га штите, други желе да га убију. Мења идентитет. Исцрпљен је. Пада у сан, а онда га буди нечији смех. Прича своју причу странцима. Није га било двадесет година. Сипају му дрогу у вино. Односе га негде и остављају. Тегобан је његов пут.

На много начина, неке од тих ствари су се и теби десиле. И у твоје вино су сипали дрогу. И ти си делио кревет с погрешном женом. И тебе су чудним мелодијама занели чаробни, умилни гласови. И ти си далеко доспео, ветрови су те шибали. И ти си се за длаку спасао. И ти си љутио људе које није требало љутити. И ти си лутао земљом уздуж и попреко. И ти си осећао да је ветар који те носи кужан, и да ништа добро не доноси. И то није све.

Када се коначно вратио кући, ствари нису биле боље. Хуље су се уселиле у његов дом злоупотребљавајући гостопримство његове жене. Било их је много. И мада је био већи и у свему бољи од њих – био је најбољи дрводеља, најбољи ловац, најумешнији с животињама, најбољи поморац – храброст га неће спасити, али лукавство хоће.

Уљези ће морати да плате што су му оскрнавили дом. Он се прерушава у прљавог просјака, и један некада понизни, а сада бахат и глуп слуга, шутира га низ степенице. Слугина охолост га разјари, али он уме да контролише бес. Сам је против стотину њих, али сви ће они пасти, па и онај најјачи међу њима. Био је Нико. А кад је на крају све речено и учињено, коначно у свом дому, он седи са својом женом и прича јој приче. 

***

Дакле, шта све ово значи? Ја и многи други текстописци били смо под утицајем ових књига. А оне могу да значе много различитих ствари. Најважније за песму јесте да те покрене. Не морам да знам шта она баш тачно значи. У својим песмама писао сам свакакве ствари и нисам бринуо шта то све баш тачно значи. Када је Мелвил у своју причу стављао све оне силне старозаветне мотиве, библијске референце, научне теорије, протестантске доктрине, знања о мору, бродовима и китовима, не мислим да је много бринуо о томе шта све то тачно значи.

Џон Дон, песник-свештеник из Шекспировог доба, написао je: „Сестос и Абидос њених груди. Не љубавника пар, већ љубави две у гнезду.“ Немам појма шта то значи. Али добро звучи. И ти желиш да твоје песме добро звуче.

Када Одисеј у Одисеји у подземном свету мртвих сретне сенку славног ратника Ахилеја – Ахилеја који је између дугог живота, испуњеног миром и спокојем, и кратког али испуњеног славом и сјајем, изабрао ово друго – он му каже да је све била грешка. „Умро сам, и то је то.“ Нема славе. Нема бесмртности. И када би сада могао да бира, изабрао би да се врати и да буде бедни роб поземљар који служи убогог надничара. Радије би то био него ово што је сад – краљ у земљи мртвих. Каква год животна борба под сунцем била, све је боље од тог мртвог места.

То је оно што песме јесу. Наше песме су живе у земљи живих. Али оне нису књижевност. Оне су створене за певање, а не за читање. Речи Шекспирових драма треба да се казују на сцени, баш као што је смисао песничких текcтова да се певају, а не да се читају с хартије. Надам се да ће неки од вас добити прилику да чују песме онако како би требало: на концерту, плочи, или како већ људи данас слушају песме. И на крају, да се још једном вратим Хомеру: „Певај ми, Музо, и кроз мене испричај причу...“