Тако је свирао Бранко Матаја: Емигрантски блуз за откључавање успомена štampaj

Албум југословенског емигранта Бранка Матаје „Over Fields and Mountains" погодио је као гром из ведра неба самодовољни свет популарне музике. „Право ниоткуда", како је говорио најбољи београдски радио ди-џеј одкад је света и века, у жижу интересовања светске музичке јавности је стигао тужни, сетни, меланхолични, носталгични, рафинирани, апстрактни блуз Бранка Матаје.

„Нема веће туге од емигрантске", рекао ми је један мудар човек пре много година, док смо разговарали о представи Емигранти Славомира Мрожека у Атељеу 212. Тачност те изјаве потврђује Матајина музика.

А Ливада каже

Једном сам причао са Рашом Ливадом. Било је то почетком осамдесетих година XX века у музичкој редакцији Студија Б. Раша је био гост у некој емисији о култури. Повод је био часописа „Градац", број 39-40, под насловом Светска поезија данас. Раша је уредио тај број.

Причали смо о свему и свачему, а имали смо и неке заједничке познанике. Ја сам, у једном тренутку, Раши одрецитовао његову песму „Интима". Знате оно: 

Свираш
Негде изван мојих руку
Тамо
Где небо је ограђено
Сунчаном терасом
Коралном копреном
Где оргуљаши свирају
У бунаре
Прљаве
У бунаре празне и
Крваве
Међу таласима смарагдним
Жељама прозрачним

Можда
У овом преливу ноћних киша
У овом безнађу бескраја
Не знам где
Али
Свираш негде изван мојих руку 

Допало се то Раши, па да би ми се реванширао прочитао ми је из „Градца" песму Збигњевa Херберта „Прича о руским емигрантима". После је Раша отишао, сишао лифтом са 23. спрата Београђанке, па се онда вратио и поклонио ми тај број часописа „Градац". Ево га ту поред тастатуре по којој куцам.

Сетио сам се ове догодовштине пре неку недељу кад сам први пут чуо албум Бранка Матаје „Over Fields And Mountains". Меланхолични, алијенирани звук Матајине гитаре ме је подсетио на писак самовара из споменуте песме Збигњева Херберта:

увече би их у родне станице
односио самовар са писком.

Учинило ми се да је звук гитаре носио Бранка Матају из далеке Калифорније на улице Београда (у којем је одрастао) и на обалу Јадранског мора (поред којег се родио), на исти начин као што је писак самовара преносио руске емигранте у далеке железничке постаје.

Пронађено у Холивуду

Давид Јерковић, пасионирани колекционар музике коју су стварали и свирали југословенски емигранти у Америци, случајно је, у једној холивудској продавници старих плоча, 2005. године пронашао албум „Traditional and Folk Songs of Yugoslavia" Бранка Матаје. Привукла га је Матајина слика на омоту плоче. Изгледао је као микс Ђанга Рајнхарта и неке гангстерске фаце из ноар филмова. 

Плоча је снимљена 1973. године. Јерковић је платио пет долара. Њено преслушавање је био епифанијски доживљај.

„Никад нисам чуо нешто такво", прича Јерковић на страницама Гардиjана. „Бранко је од старинских мелодија направио апстрактну, прелепу музику". 

Неколико година касније је Бата, син Бранка Матаје, Давиду Јерковићу дао касету коју је његов отац својевремено снимио и поклањао својим пријатељима. На њој су се налазиле специјалне верзије песама из Србије. Касета се звала „Folk Songs Of Serbia" и снимљена је средином осамдесетих година прошлог века.

Преко поља и планина

Од тако прикупљеног материјала направљен је албум „Over Fields And Mountain". Репертоар је састављен од инструменталних верзија познатих песама са ex-Yu простора. Од „Кафу ми драга испеци", „Теби мајко мисли лете" и „Кад ја пођох на Бембашу" до „Тамо далеко", „Тешко ми је заборавити тебе" и кола „Чачак". Сви знају ове песме. Некад су их певали Предраг Гојковић Цуне, Мехо Пузић, Драго Диклић, Тозовац, Живан Милић и други.

Високо индивидуализованим, да не кажем идиосинкратичким третманом, Матаја је реконтекстуализовао ове песме. Лишио их локалних и свакодневних конотација. Начинио је од њих апстрактну, универзалну музику, омамљујућих и заумних квалитета.

Један егзалтирани западњачки рок критичар је овај Матајин поступак упоредио са оним који је Сергеј Рахмањинов практиковао на руском музичком наслеђу. Не бих ишао тако далеко. Матајин метод, рекао бих, личи на оно што су радили Рај Кудер и Алесандро Алесандрони (Мориконеов гитариста и звиждач). Први стварајући музику за филмове Волтера Хила и Вима Вендерса, а други у бројним музичким скоровима за шпагети вестерне. Такође подсећа и на музику коју тренутно ствара сјајни Џејк Зерксис Фасел (Jake Xerxes Fussell).

Било како било, Матајин албум светска штампа, не само музичка, третира као највеће музичко откриће из историје популарне музике још од времена када је 1999. године пронађен и поново издат албум Карен Далтон „It's So Hard To Tell Who's Going To Love You The Best".

Европски син

Бранко Матаја је, што би рекао Лу Рид, типичан „европски син". Рођен је 1923. године негде у Далмацији, на обали Јадранског мора. У раном детињству се преселио у Београд где је одрастао. Бавио се берберским занатом и свирао гитару.

Током Другог светског рата је депортован у Немачку, у радни логор. Тамо је дочекао крај рата. Није хтео да се врати у Југославију. Обављао је разне послове за америчку војску. Био је берберин, кувар, на црној берзи набављао цигарете, чоколаде, пића и најлон чарапе које су биле важне за посебну врсту војничких трансакција.

Преко избегличких кампова у Енглеској и Канади, коначно успева да се, почетком шездесетих година XX века, докопа Сједињених Држава. Настањује се у Лос Анђелесу. Отвара радњу за оправку гитара. Легенда каже да је један од његових клијената био и Џони Кеш. 

Типична европска прича из XX века: ратови, емиграција, логори, изгубљена домовина, „људи са четири прста". Док слушам Матајину плочу сетих се оне сцене из романа Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића. Оно кад Љубу Врапчета ухвати носталгија у Шведској па седне у ауто и довезе се до Марибора. Онде се паркира, отвори прозор и слуша жамор са улице. Слуша мелодију словенског језика. На тај начин лечи емигрантску тугу. После, кад се наслуша, упали ауто и врати се у Шведску. 

Велики прасак

„Кад је свирао гитару, он је био у другом свету", каже син Бранка Матаје. „Он би свирао једну песму поново и поново и поново и поново, сатима и сатима."

Овакав приступ музици ми је познат из личног искуства. Тако сам ја некад слушао музику. Једну песму сам слушао континуирано безброј пута. На пример „Willin'" од Little Feat. Током тог поновљеног слушања у једном тренутку се догоди „велики прасак". Нека имагинарна врата, сакривена из кулиса реалног света, отворе се и одједном све схватиш. И музику, и песму, и себе, и простор, и време. Слушајући Матајин албум имам утисак да је и он имао слична искуства.

Изјава Матајиног сина коју преноси Гардијан: „Можда је покушавао да музиком успостави контакт са својом мајком" - прави је кључ за разумевање албума „Over Fields And Mountains".

У том смислу илустративна је севдалинка „Теби мајко мисли лете" у којој се налази стих који је дао име албуму.

Текст је написао новинар Никола Шкрба, а музику Исмет Алајбеговић - Шербо. Зехра Деовић је прва певала ту песму почетком шездесетих година 20. века. Касније је, седамдесетих, снимио Мехо Пузић. У његовој верзији је посталa хит.

Теби, мајко, мисли лете
преко поља и планина.
Из далека прими поздрав
од јединог свога сина.

У туђини ја сам сада,
даљина нас раздвојила.
Да ли ћу те икад више
ја видјети мајко мила.

Заборавит' никад нећу
твоје очи благе, миле
и ручице мајко твоје
које су ме отхраниле.

Велики емигрантски талас из Југославије је запљусно Европу. Гастарбајтери су патили за домовином, мучила их носталгија. У песми Мехе Пузића су проналазили утеху. 

Хотелска тераса у Тучепима

На мене је највећи утисак оставила нумера „Тешко ми је заборавити тебе". Знам ту песму оtкад знам за себе. Често ми се јавља:

Тешко ми је заборавит' тебе
и сву љубав коју си ми дала.

Многи су је певали - Звонко Богдан, Душан Данчуо, Радмила Димић. Ја је увек везујем за Драгу Диклића.

Диклић је био велики шлагер певач из некадашње Југославије. Фестивалски вук. Звали су га „хрватски Френк Синатра". Поред фестивалске, шлагер каријере он је имао још једну. Био је одличан, феноменални певач соула, блуза и тзв. ритам-и-блуза. Са својим бендом „Драго Диклић и Професионалци" чинио је чуда. Можда се неко сећа, често су почетком седамдесетих гостовали у Београду.

Соул карактеристичан за дискографску кућу „Stax" је био на њиховом репертоару. Песме Отиса Рединга, Вилсона Пикета, Карле Томас, дуета Сем & Дејв, Артура Конлија, Драго је певао на начин који није заостајaо за оригиналним извођењима.

Једног лета у то време, кад су свирали Драго Диклић и Професионалци, лутао сам са неком студетском екипом обалом Јадрана. Затекли смо се у Макарској. Ту је био велики студентски камп. Чули смо да Драго Диклић и Професионалци свирају на тераси неког хотела у Тучепима. Одемо ми пешке до Тучепа и одслушамо феноменалну соул свирку Драге Диклића и екипе. После, пред зору, кренемо пешке Јадранском магистралом назад у Макарску. Пијани туристи су нас бесним машинама јурили по банкинама магистрале али смо успешно некако стигли до кампа.

У једном интервјуу Владе Дивљана, поново објављеном у неким новинама после његове смрти у марту 2015. године, новинар га је питао који је музички догађај највише утицао на његов музички развој. Влада је, поред осталих, издвојио и свирку Драга Диклића и Професионалаца на хотелској тераси у Тучепима... Можда смо били исте вечери на тераси. Ко зна? Крхко је знање.

То ми пролази кроз главу док слушам Матајину верзију песме „Тешко ми је заборавит' тебе". Има ту нечег заумног. Нека врста синхроницитета који повезује успомене, песме, умрле рок хероје, гитарске виртуозе, приморске градове, велике светове и мале људске животе. 

Бранков меланж

Бранко Матаја је говорио да је музика дивна ствар, да отвара давно закључана врата за која се мисли да никад не могу поново да се отворе. Меланж народњака, староградских шлагера, севдалинки, војничких јадиковки и далматинских песама са његовог албума, проваљује врата иза којих су закључане успомене на земљу која се протезала преко пола Европе, а које више нема.

Албум „Over Fields And Mountains" је сонична веза са давно изгубљеном домовином. Западни свет слушајући Матајину музику може да ужива у њеној „апстрактној лепоти". За нас из Матајине домовине то је врло конкретна, жива ствар. Свака нумера је као страница албума који чува успомене на летовања, школске екскурзије, венчања и сахране, испраћаје у војску, планине и реке.

Бранко Матаја се никада није вратио у Југославију. Умро је 2000. године у Калифорнији. Његова музика показује да никада није ни отишао. Био је „тамо далеко", али је срцем и душом увек био овде. Негде између Триглава и Охрида. Негде између Теразија и Калемегдана.