Први Немачки рат после 1945.
Немачка и бомбардовање Савезне Републике Југославије: Берлин се (не) сећа 1999. године
среда, 24. мар 2021, 15:04 -> 13:17
За одлуку о бомбардовању СР Југославије 1999. године Немачка је за Вашингтон и НАТО била кључна земља. Без Немачке, операција Allied Force била би англосаксонска хировитост; са Француском, она би била куриозитет, али тек са Берлином она постаје општа европска ствар. У последици, нигде трансформација медија није била тако поступна и стабилна, нигде изнета у тако јединственој мешавини емотивног и принципијелног, револтираног и догматског, као у Немачкој
Бомбардовање Србије 1999. је био застрашујући пример моћи медија. Читав распад Југославије од 1991. био је директан пренос рата, у смислу да је терен припреман кроз локалне медије. Али ту, на простору бивше Југославије, политике су сасвим јасно контролисале новинаре. Процес који се у исто време догађао на страни мејнстрим западних медија оставио је далеко иза себе ове регионалне примере. На Западу је створен медијски обрнути модел у коме су истакнути новинари практично молили своје неодлучне владе да у име хуманости крену у рат.
Неке владе су заиста биле неодлучне, као на пример немачка. Не због другачијег погледа на Београд, већ због стигме два светска рата. Немци су до тада чак имали проблема да своје војнике пошаљу и у мировне мисије УН-ових плавих шлемова, а камоли у рат против једне европске земље. Немци и мирис рата, милитаризам као идентитетска дрога, то је експлозивни коктел кога су чак и сами Немци били свесни до распада Југославије. Читав политички дискурс у Немачкој после 1945. био је развијен око аксиома да та земља не интервенише и не уредује ван својих граница. Мото, нешто еуфемистички увијен, гласио је: економија у Немачкој има примат над спољном политиком.
Због тог системског, свесно усвојеног пацифизма, Немачка је за Вашингтон и за НАТО била кључна земља. Иза такве жеље је стајао казнени рефлекс изнет у форми етичког става: да чак и они који из моралних разлога и осведочене гриже савести више не иду у рат, сад ето у рат иду, што само значи да Запад иде у правичан рат против Београда. Без Немачке, интервенција Allied Force је англосаксонска хировитост; са Француском, она је куриозитет, али тек са Берлином она постаје општа европска ствар.
У последици, нигде трансформација медија није била тако поступна и стабилна, нигде изнета у тако јединственој мешавини емотивног и принципијелног, револтираног и догматског, као у Немачкој.
Осим тог историјског обзира, Немачка је имала још један проблем, сасвим практичне природе. На власти се тог тренутка налазила коалиција Социјалдемократа и Зелених. Зелени су били уверени пацифисти и њихово принципијелно одбијање националних ратних авантура је утиснуло печат свим јавним дебатама још од настанка странке 1980.
Канцелар је од октобра 1998. био социјалдемократа Герхард Шредер; његов министар дипломатије Јошка Фишер, до тада жестоки и уверени пацифиста. Све скупа, мирнодопска екипа; у животном ставу врло хедонистичка. Ко не мора, с таквима не иде у рат.
Јошка Фишер и ексхумација милитаризма
„Ако пошаље војску у рат, Немачка ексхумира свој милитаризам“. Овако је Фишер 1995. објашњавао разлоге за консеквентно немачко уздржавање од суделовања у страним интервенцијама: „Ако попустимо притисцима, даљи развој није тешко предвидети. Данас је то парола 'Немачка мора да преузме више одговорности', али то је само почетак. Онда долазе прве ратне операције, стижу први мртви, одмах иза њих се буде домовински ритуали, генерали под хитно траже више слободе, враћају се ратни јунаци и хероји. Док гледамо како давно превазиђене војне традиције устају из гроба, 'немачке патриоте' ће славити повратак 'примата спољне политике'. Једно ће пратити друго, и економска сила Немачка ће поново кренути путем политичке силе. Биће то хегемонија немачке моћи новим методама. Тај велики циљ немачко-националних ревизионистичких покушаја је близу, само ако почнемо да шаљемо немачке војнике да уредују ван граница земље.“
Историјски виц је да је Фишер само четири године после тих пророчанских речи био први немачки министар спољних послова који је Немце послао у рат! После се врло офанзивно оправдавао пред партијском базом Зелених. На конгресу Зелених 13. маја 1999. интервенцију против Србије је правдао топосом хуманитета, а српско понашање на Косову упоредио са Холокаустом.
Да, ми смо рекли никад више рат, изјавио је Фишер том приликом, али смо исто тако рекли никад више Аушвиц. Тачан цитат: „Никад више рат, никад више Аушвиц; никад више геноцид, никад више фашизам.“
Током говора је од противника рата гађан „воденом бомбом“ са фарбом, која га је тако незгодно погодила да му је пукао бубњић на десном уву.
Све то међутим није имало последица на рат. Рат је сада имао своју властиту трасу и ишао даље.
Герхард Шредер и бомбардовање из библиотеке
Канцелар Шредер се обратио нацији у поруци преко ARD-а 24. марта у пола девет увече. Био је то кратак говор, око четири минута, одржан испред полица с књигама, под лошим светлом.
„Драги сународници и сународнице“, почео је канцелар. „Вечерас је НАТО кренуо са ваздушним ударима на војне циљеве у Југославији. Тиме Алијанса намерава да спречи даље тешке и систематске повреде људских права и заустави хуманитарну катастрофу на Косову. Југословенски председник Милошевић води тамо немилосрдни рат. Упркос упозорењима, југословенске снаге су појачале терор над албанском већином на Косову. Међународна заједница не може више да остане мирна пред таквом људском трагедијом у Европи. Ми не водимо рат, само смо позвани да војним средствима постигнемо мирољубиво решење за Косово. Војна акција није усмерена против српског народа. То бих хтео да потврдим нашим југословенским сународницима. Све ћемо учинити да избегнемо цивилне жртве.“
Следи кратки пасус о Рамбујеу где је „југословенска делегација одбила чак и минималне уступке, што је утолико неразумљивије, јер докуменат из Рамбујеа не доводи у питање територијални интегритет Југославије“. О Анексу Б ни речи.
Даље из истог говора: „У заједничкој акцији с партнерима бранимо наше темељне колективне вредности слободе, демократије и људских права. Не смемо допустити да их неко гази чизмама, и то само сат времена лета од нас.“
Након ове ненамераване црнохуморне примедбе о томе да се до Београда свуда из Европе авионом стигне „за један сат“, следи део који апелује на немачку јавност да не прави проблеме: „У НАТО интервенцији суделују и војници Бундесвера. Тако су одлучили немачка влада и парламент, у складу с вољом велике већине немачког народа. Влада се дуго ломила шта да ради, на крају крајева први пут после Другог светског рата се немачки војници шаљу у борбене акције. Позивам све суграђане да у овом тешком моменту стоје уз своје војнике. Они и њихове породице треба да знају да чинимо све у људској моћи за заштиту наших војника у овој тешкој и опасној акцији. Истовремено, не можемо искључити опасности по живот наших војника.“
Говор о НАТО операцији завршава уверавањем да „Европа говори једним гласом. Нема никакве сумње у нашу одлучност да окончамо убијање на Косову. На београдском вођству је да заустави НАТО акцију, тиме што ће се одлучити за мир.“
Срби нацисти
Говор канцелара је имао за намеру да мобилизује разумевање и имобилизује неслагање.
Следећа два дана су сви медији – Тагесцајтунг, Франкфуртер Рундшау, Хамбургер Абендблат, Моргенпост, Ди Велт, Франкфуртер алгемајне цајтунг – извештавали о ратним операцијама на терену тако што су их уматали у Шредеров говор.
Технички се у том говору замењују приоритети у посредовању новог: јавности се не каже да је највећа промена у томе да је Немачка први пут после Другог светског рата послала своју војску, без међународно-правног мандата, да баца бомбе на једну суверену земљу. Напротив, главни фокус у канцеларовом говору је на позиву грађанима Немачке да у том „тешком тренутку стану уз своје војнике који се налазе у тешкој и опасној акцији“.
Немачка јавност је стављена пред свршен чин „у складу са вољом велике већине немачког народа.“ У тој реченици се одједном губе вредносно неутрални појмови као „грађани, суграђани, сународници“ и слично, и прелази се на голу конструкцију „немачког народа“. Немачки народ је у опасности, Немци су у опасности, зато се бомбардује Београд. У кључном пасусу канцелар чак напушта историјске обзире и четири пута један за другим упорно понавља позив да се стане уз „нашу војску“ тамо негде, чиме порука рекурира на стару милитаристичку матрицу.
Противници су „југословенски председник Милошевић, југословенске снаге, југословенска делегација, београдско вођство“. Србија се нигде не спомиње ни једном речи, придев „српски“ само једном, у констатацији да „српски народ“ не спада у противнике.
У само четири минута говора, и поред све пажње, Шредер је „српски народ“ и „немачки народ“ сместио опасно близу око рата који нико не води већ само „војним средствима постиже мир“.
Кад рат постане валијум
Да ли су Шредер и Фишер успели да умире јавност? Свакако, и то из три разлога: нове немачке самосвести, претходне патетичне атрибутизације кроз медије и политику, и употребе еуфемизама за реч „рат“.
Прво, нису ни имали тежак посао јер је немачка јавност већ била доста мирна у односу на аксиом „Немци више не ратују“. То одједном више није било важно, писао је Ернст-Ото Чемпил (Ernst-Otto Czempiel, умро 2017) у Франкфуртер алгемајне цајтунгу (ФАЗ) 9. априла 1999. Чемпил је био политолог; сажето речено, специјалиста за избегавање рата.
У споменутом чланку он се у ствари чуди: „Био сам уверен да ће таква ратна интервенција довести до живе националне расправе о легалитету, легитимитету и политичкој користи тог чина. Ипак се ту спроводила стратегија која далеко надилази традицију и уједињене Немачке и НАТО савеза. Уместо тога, у немачкој јавности је владала тишина. Претпостављам да се пацифизам исцрпео у дебати око тога да ли слати немачке плаве шлемове у Кувајт 1991. Морам рећи, била је то дебата на неподобном објекту. Боље да су сад дебатовали.“
Гинтер Банас (Günter Bannas) бивши шеф берлинске редакције ФАЗ-а у чланку од 9. априла 1999: „Зашто је немачка јавност сада ћутала? Зато што је претња ратом била реална. То је све било тако близу нас. Али право достигнуће у уверавању јавности да остане пасивна лежи у техници комуникативног обрађивања и приморавања које је текло кроз медије, као што ће се у даљем поступку показати.“
Минхенски Зидојче зајтунг (СДЗ) од 26. марта 1999: „У Заливски рат 1991. Немци су послали чек. Али тада је почела жива јавна дебата о томе да ли аксиом да са немачке територије војска никада више неће бити послана у рат, уопште обавезује уједињену Немачку? Када је канцелар у среду увече у пола девет рекао да морамо 'да стојимо уз наше војнике' који се налазе у 'тешкој и опасној акцији' он је тиме дефинитивно окончао ту дебату.“
Резиме прве тачке: Кад су Руси безусловно допустили уједињење две Немачке, немачка јавност је схватила да је тиме отплаћен дуг из Другог светског рата и да је сада враћен „примат спољне политике“. Ко није знао да је дебата од уједињења до 1999. у ствари била један дуги имплицитни референдум о слању немачке војске ван граница, ко му је крив, јер је тај референдум већ окончан победом интервенциониста. Кад је канцелар држао говор 24. марта увече, он је у ствари јавности саопштио резултате референдума.
Бог философа бомбардује Србију
Други разлог да су Шредер и Фишер лако успели да умире јавност је у томе да је она већ била припремљена медијима.
Интервенција се у великим медијима представљала не као људска правда, већ као божја правда. Не као правда по међународном праву, већ као милост у име хуманости. У текстовима је то аргументовано из моралног оквира без сенке, у дихотомији апсолутног добра и апсолутног зла. Али, како је топос хуманитета у политичким говорима апстрактан и свако може да се позове на њега, била је неопходна операционализација термина.
Операционализација је развијена кроз метафоре са Холокаустом, нацистичким бандама и Хитлером. Холокауст и нацизам, то су били преовлађујући аргументи у великим немачким медијима те године.
Франциска Аугштајн ће десет година касније поделити аргументацију немачких медија на две групе. Прва група, философи: „Тај рат није у ствари рат већ хуманитарна акција да се спречи геноцид над косовским Албанцима“. Друга група, практичари: „Рат је био потребан како би се спречило да Европу преплаве албанске избеглице“.
Шпигл, последњи мартовски број 1999: „Бео као креч је био канцелар прошле среде кад је објашњавао јавности зашто је послао војску у ратне операције. Глас му се ломио, израз био смртно озбиљан. А из њега су долазиле речи које немају ништа са светом телевизијске забаве, са штофовима од кашмира и бриони оделима. Шта рећи – и поред свих најава, Немци нису били припремљени на ту ситуацију.“
Резиме друге тачке: Као политичар, Слободан Милошевић је био катастрофа, с чиме се слагао и добар део Срба. Али да би се са функције војно отерао један лош државник, потребно је више од фрустрације и љутње. Зато је било неопходно затворити га у конструкцију патетичне атрибутизације, операционализоване кроз метафорику Трећег рајха. Кад један канцелар који воли жене, бриони одела и телевизијску индустрију забаве, мора да прочита објаву рата, онда нема сумње да га покрећу апсолутне етичке категорије.
Немачким новинарима никада не би пало на памет да тако обилно користе метафорику Трећег рајха, да је у међународни дискурс распада Југославије није увела британска штампа. Оно што би са немачке стране долазило неуверљиво и неспретно, Британцима није сметало, јер су они имали други историјски рачун са нацизмом.
Настанак те метафорике у британским медијима је обрадио политолог Филип Најтли (Phillip Knightley, умро 2016), и резултате објавио у Гардијану 4. октобра 2001, у чланку „Западни медији следе депресивно познату формулу када припремају нацију за конфликт“.
Најтли: „Депресивно иста мустра обраде јавности. Прва фаза, криза која изгледа све више нерешива како време иде. Друга фаза, демонизација непријатељског вође. Трећа фаза, демонизација непријатеља као индивидуа, без обзира где стоје у односу на свог вођу. Четврта фаза, злочини непријатеља над туђим невиним становништвом. Новински извештаји се концентришу на војне припреме, проминентни колумнисти и редакцијски коментари траже рат. Али у таквим случајевима увек постоје „значајне мањине“ властитих грађана које нису баш уверене да су исцрпљене све могућности за мирно решење. Иако мејнстрим медији обично игноришу тај тип протеста, они, такви протести, морају да буду ућуткани, да случајно не би добили на снази.
У демонизацији вође прво име које се користи у таквим извештајима је Хитлерово, каже Најтли. „Упоредити неког државника са Хитлером је увек добар почетак, ако намераваш да му објавиш рат. Када је Буш сениор упоредио ирачко заузимање Кувајта са Хитлеровим блицкригом, медији су полетно преузели ту ноту и од ње направили читав рефрен. Садам је био представљен као други Хитлер. Једнако тако, Срби су у косовском конфликту представљени као нацистичка банда која спрема геноцид, и у то име кориштени изрази као 'Холокауст' и формулације 'Срби подижу димњаке у стилу Аушвица'. (...) Најгрубља техника из фазе 2 је: „Непријатељски вођа није нормалан“. Садам Хусеин је називан 'поремећеним психопатом', Милошевић 'лудаком'.“
Ко је против бомбардовања, тај је за Милошевића
Метафорика Трећег рајха се, барем од 95, непрестано шетала у Немачкој између политичких говора и медијских извештаја, тако да је тешко утврдити која страна држи националну лиценцу.
Фишеров говор из маја 1999. критикован је у Шпиглу (Барбара Зуп): „А онда је Фишер објаснио партијским члановима да српски вођа Милошевић планира нови Аушвиц на Косову, што се може спречити само ратом. Аушвиц, аргумент где престаје свака дискусија. Рат за Косово, иако међународно-правно без легитимације, по њему нема алтернативу. Ко је против рата, поручује Фишер, тај је савезник српских убица.“
У причу о Фишеровој интерпретацији југословенског конфликта меша се и сумња о директној манипулацији с његове стране. Питања да ли су Министарство спољних послова, Бундестаг, база Зелених, чак и сам канцелар, уопште били информисани о садржају Анекса Б из Рамбујеа пре 24. марта 1999, остала су присутна све до краја операције Allied Force.
Као пример се овде узима чланак из дневника Тагесцајтунг (Таз) од 24. марта 1999. У њему се, између осталог, цитирају двојица немачких дипломата, по службеном рангу одмах испод министра, који изјављују да „нису имали појма“ о Анексу Б, док трећи, Волфганг Ишингер (Wolfgang Ischinger), тврди да је то (Анекс Б) „старија, одавно напуштена варијанта“.
Ангелика Бер, парламентарка Зелених у Буднестагу, више пута је изјавила да је Фишер преносио дозиране информације из Рамбујеа, те да она никад не би гласала за интервенцију да су јој биле познате све чињенице.
Али, као што је већ речено, рат је ишао даље, па је дебата ко-знао/ко-се-правио-да не-зна остала ирелевантни споредни колосек.
Рат је мир
Треће, немачка јавност је остала мирна 24. марта 1999, зато што јој је канцелар саопштио да војска и није послана у рат, већ у хуманитарну операцију.
Насловна страница Хамбургер Моргенпоста 25. марта 1999: „Први пут после Другог светског рата... Ми смо у рату!“
Тако рано у акцији, па већ грешка! „Рат“ је као реч погрешно изабрана, јер су и немачко министарство и влада, као и сам НАТО, избегавали да то отворено назову ратом.
И сам канцелар је у обраћању нацији изговорио орвелизам: „Ми не водимо рат, само војним средствима постижемо мир.“
А о томе, да ли је то рат или није, у Немачкој се водила дебата, али углавном теоретског типа. Медији је нису цензурисали, али ни спуштали до ширег јавног дискурса.
Нема везе како га назовете, аргументовао је философ Јирген Хабермас, то је рат по свим уобичајеним дефиницијама. НАТО као организација и његове чланице су га планирале, почеле и водиле против једне земље; дакле рат.
Најгласнији у тој дебати је био и до смрти остао – умро је 2016 – немачки бригадни генерал Хајнц Локвај (Heinz Loquai). Локвај је од 1995. до 1999, од Дејтона до бомбардовања Србије, био војни саветник у националној делегацији при Организацији за европску безбедност и сарадњу у Бечу. У јавности је постао познат као противник рата за Косово. Оштро је критиковао свог шефа, тадашњег немачког министра рата Рудолфа Шарпинга (Rudolf Scharping), због његове тврдње о постојању плана Потковице (Hufeisenplan).
Кад је почео рат који то није, Локвај је законски дошао у године кад је могао у пензију, али није морао. Требало је да остане у ОЕБС-у у Бечу још један мандат, али је Шарпингово министарство интервенисало и он је по кратком поступку удаљен са свих положаја и функција.
Зашто и како, илуструје следеће јавно сучељавање Шарпинг-Локвај, Локвај-Фишер.
Шарпинг у говору од 28. марта 1999. појашњава: „Када чујем да се сада на северу Косова подиже концентрациони логор, када чујем да се родитељи одвајају од деце, и да се наставници стрељају пред очима деце, када чујем да се у Приштини од Срба тражи да ставе велико 'С' на своја врата, како би их заобишле српске снаге за чишћење, онда је то нешто где ни један цивилизовани Европљанин не сме да затвори очи – осим ако не жели да гледа у изобличену гримасу историје.“
Локвај: „Овде ми је стварно неопходна самоконтрола, зато што је поређење са Аушвицом и стањем на Косову монструозна тврдња. Као Немац морам да се стидим кад немачки министри говоре ствари због којих би се обичан грађанин, обичан Немац, нашао пред судом под оптужбом за релативизацију историјског Аушвица! И то да немачки министар говори о концентрационим логорима на Косову је такође релативизација једне сасвим одређене историјске ситуације, времена националсоцијализма у Немачкој. Невероватно да управо Немци бирају таква поређења.“
„Да ли Срби знају да их се бомбардује за њихово добро?“
(CNN, април 1999, питање из студија новинару у Београду)
Резиме за трећу тачку: рат се најлакше води када се назове некако другачије. То је у ствари наслеђе читаве деценије у којој се Југославија распадала, јер ни интерно, између Србије, Хрватске или Словеније, нико никоме није службено објављивао рат. НАТО, а са њим и Немачка, са великим олакшањем само је преузео ту поетску слободу. А како је био неупоредиво моћнији и јачи, Запад је од ње направио морални аргумент који је у наставку коришћен у Авганистану, Ираку, Либији, и чију су примену Руси осујетили у Сирији.
У немачком случају терминолошка неодређености је сачувана неутралном позадином канцеларовог говора. Када се обратио јавности пре двадесет и две године, Шредер је избегао кулису националних симбола. Није било немачке заставе, ни државног грба у кадру. Само низови књига у кожном увезу, тако да је изгледало као да су Немци равно из неке библиотеке послали бомбардере на Београд 1999 године, сат времена лета.
Од „стајања на ивици“ до „кад смо већ ту, скочимо“
Извештавање немачких медија о распаду Југославије, посебно пред финале 1999, немогуће је посматрати невезано са извештавањем англосаксонских медија. С једне стране, немачки су каснили или само били одјек англосаксонских; с друге стране су имали другачије фокусе на тему.
За британске, још више за америчке медије, створена је једна једноставна дихотомија добра и зла на нивоу етнија, у суштини релативно примитивна политичка есхатологије: кад се казне зли, онда почиње царство добра.
Немачки медији, конкретно ФАЗ, увек се бринуо да има нијансиранију слику која надилази чисте етничке поделе, додајући аргументе културе, религије, историје, традиције, погледа на свет и слично.
У медијском дискурсу, сви актери су стајали „на ивици“. Небројени текстови и коментари из те судбоносне 1999. године могу се сврстати у ту конструкцију објективне херменеутике „стајања на ивици“. Најтли их цитира у својој студији примерима „на ивици смо рата“, „рат изгледа неизбежан“, „тачка без повратка“, „Милошевић стоји над провалијом“. Јасно, нико не стоји дуго на ивици – или ће се вратити на сигурно, или скочити, или бити гурнут, или повучен од неке милосрдне руке.
У крајњем ефекту, и британски и немачки медији су завршили у емотивном вапају ка националним властима и НАТО алијанси да заустави Милошевића. А када је он и био заустављен у Рамбујеу, на самој ивици провалије, да га досетком Анекса Б гурну с ње и тиме легитимишу бомбардовање читаве земље.
Когнитивна дисонанца између „Милошевићевих банди“ и обичних цивила, решавана је медијском „микро-макро фигуром“, како ју је у једном тексту из 2005. критиковао немачки парламентарац (Die Linke) Александар Ној: „Ако наводно има српских жртава, онда оне у стварности не могу да буду праве жртве, зато што се налазе у колективној одговорности српских злочинаца“.
Топос „ивице“ користи и један од тадашњих гласноговорника НАТО Алијансе, а данашњи портпарол Специјалног суда у Хагу за албанске злочине, Крис Бенет (Chris Bennett), у коментару „Бомбардовање Србије може донети мир Косову“ за Вол стрит џорнал 22. марта 1999.
После два месеца интензивних преговора с Београдом, чини се да је све било узалуд – тиме почиње тај текст. Али то само на први поглед, јер „ако НАТО крене с добро промишљеном операцијом бомбардовања“, онда се то можда све и исплати.
У рано пролеће је НАТО стајао на ивици. „Мр. Милошевић“ такође, а са њим, на ивицу довучени, и милиони колатералних Срба. Како реаговати у тој ситуацији?
Бенет: „Припреме за ваздушне ударе, којима је прећено прошлог лета, већ су далеко напредовале“. Ерго, треба послати бомбардере на Србију.
НАТО је ишао у рат зато што је већ све било спремно; у противном, штета технике и планирања. Американци су ишли зато што је то начин на који они схватају свет последњих седамдесет година. Британци су ишли да заокруже концепт Лондонског уговора из 1913. А зашто су Немци ушетали у ту хронику најављеног рата, то је најбоље рекао Јошка Фишер у говору 1995.
Штавише, кад је пре три месеца дао интервју швајцарском Ноје цирхер цајтунгу (НЗЗ), Фишер је тражио још већи војни ангажман Немачке у НАТО операцијама.
Кад западне јавности гледају данашњу српску јавност, оне виде Милошевићеву сенку. Кад српска јавност данас гледа према Западу, она види малу Милицу. Пут до катарзе је далек. Даће ваљда бог да се ускоро обе стране тих догађаја сећају само једном годишње. Оћутати неки минут, упалити свеће и онда се од мртвих окренути живима.