Инсајдерска дипломатска прича о преговорима Београда и Приштине: Бриселски споразум очима Кетрин Ештон

Пре десетак дана објављена је књига „And Then What?“ с поднасловом „Inside Stories of 21st-Century Diplomacy“ баронесе Кетрин Ештон. У преводу би, не само у алузији на Констракту, наслов могао гласити „И шта ћемо сад?“ Из српске перспективе, убедљиво најзанимљивије је шесто (од осам) поглавља књиге под насловом: „Западни Балкан: Дијалог Србије и Косова“. Као и у осталим поглављима, и овде се комбинују атмосфера трилера и вештина баратања детаљима, уз неочекивано додатно осећање актуелности.

У првим приказима књиге Кетрин Ештон, рецензенти воле да подсете како је она прва – а по свој прилици и последња – Енглескиња која је формално водила спољну политику Европске уније. Неке од кључних ставки њеног посла током мандата добиле су засебна поглавља у овој књизи: од преговора о Иранском нуклеарном програму преко Арапског пролећа до дијалога Београда и Приштине.

Миша Глени, један од рецензената књиге, нарочито хвали ауторкину моћ да од свега направи причу, да креира скоро трилерску атмосферу и да барата детаљима вешто попут изврсног путописца.

Баронеса Ештон се сретала с најмоћнијим људима на свету и учествовала у покушајима решавања кључних политичких проблема двадесет и првог века. У некој америчкој, британској или немачкој публикацији најлогичније би било фокусирати приказ на њене разговоре с Виктором Јануковичем из фебруара 2014. године.

Историјска позадина

Поглавље о српско-албанским преговорима о Косову, Ештоново почиње – коинциденцијом. У мају 2011, она први пут долази у званичну посету у Београду и тек што је ушла у ваздушни простор Србије, а њен авион се још није ни приземљио, стиже јој порука тадашњег председника Србије Бориса Тадића о хапшењу Ратка Младића.

Свесна да њени читаоци вероватно не знају превише о комплексној балканској историји, она укратко исцртава једну скицу о односима Срба и Албанаца кроз векове. Та њена шема је симплификована, али у основним обрисима тачна. Свесна свог тог тешког историјског пртљага, она бива изненађена како су се током њиховог сусрета у Минхену 2014, Ивица Дачић и Хашим Тачи брзо упустили у „нормалан“ разговор.

Иначе, међу албанским лидерима које је сусретала, управо је Тачи Ештоновој, рекло би се, најсимпатичнији. Када га описује, прелази скоро у домен лирике као када, рецимо, нотира да је црну косу његове младости заменила проседа грива, а да су беле власи последица рата и старења. Тачи је од војника постао државник свестан важности компромиса, каже ауторка, а сушта супротност њему је – Аљбин Курти.

Кад говори о српским лидерима, најпре помиње Томислава Николића, његову изненађујућу победу над Тадићем и његову спремност на преговоре, те делегирање тадашњег премијера Ивице Дачића на позицију преговарача. За Дачића каже да је Тачијев вршњак и да је у том тренутку долазио из „најпроевропскије партије тадашње српске владајуће коалиције“.

Ипак, ни Николић ни Дачић немају стилски „третман“ који је добио Тачи. За тако нешто код неког српског политичара мораћемо да сачекамо да своју „минутажу“ у књизи добије и Александар Вучић.

Конкретан напредак

Кетрин Ештон осећа да је на правом путу кад добије директну подршку Хилари Клинтон, па скупа с њом путује у Београд и Приштину. Важно је послати поруку да се разговори настављају. Али негде од пролећа 2013. није више био довољан апстрактни оптимизам у смислу „важно је да се разговара“. Тражили су се конкретни помаци.

Кетрин Ештон детаљно описује како су се Дачић и Тачи договорили око концепта Заједнице српских општина. Нису одређени сви детаљи, али се знало: то не сме бити држава у држави, али ни пука невладина организација. Да је ауторка мало духовитија и секунду упућенија, хладно је могла да напише да се ради о варијацији на стари српски план за цело Косово: више од аутономије, мање од независности.

Негде у исто време, на захтев Томислава Николића Ештонова организује његов сусрет са Атифете Јахјагом. Тај сусрет је био чисто протоколарни, али је био светска вест. С мало поноса, Ештонова тврди да у властитој архиви има и чланак из неких пакистанских новина с фотографијом где стоји уз Николића и Јахјагу.

На идући састанак Тачи и Дачић доводе важне пратиоце: Блерима Шаљу и Марка Ђурића. По сећању Ештонове, колико су Тачи и Дачић били међусобно концилијантни, толико се између Шаље и Ђурића осетила напетост.

Посебан проблем се јавио због рока до ког је требало постићи договор. Био је то датум наредног састанка Европске комисије: 28. јун. Ештонова дотад није имала појма о Видовдану, а сада је чула и за Косовску битку и за непознате јој детаље Сарајевског атентата. Није била импресионира, али је зажалила што Комисија није одлучила да се састане неког другог дана.

Откуд ти ко судбина

На крају, кад је неки договор ипак постигнут, Дачић је имао потребу да каже да успркос томе што је он премијер, формално најмоћнији политичар у земљи, не зависи све од његове сагласности. Рекао је својој домаћици да је уз Николића, најважнији човек у земљи онај који је технички гледано његов, Дачићев, заменик, први потпредседник  Владе – Александар Вучић. Важно би било, рекао је Дачић, да идући пут и он дође у Брисел.

Ештонова се присећа да је Дачић често тражио паузе да запали цигарету. Како на спрату на којем су се водили разговори пушење није било дозвољено, силазио би у гаражу где би пушио и телефонски разговарао, како је она претпостављала, с човеком кога још није упознала – Александром Вучићем.

На идућем састанку, другог априла, осмој рунди разговора по реду, први пут је било најављено и Вучићево присуство. Ештонова пише да је већ због саме те најаве била одушевљена. У салу за разговоре најпре стижу Тачи и Едита Тахири. Мало после улазе и Дачић и Вучић.

Свој први доживљај Вучића Ештонова описује крупним речима: „Високе и импозантне фигуре, Вучић је био неко кога је судбина одабрала да буде најважнији српски политичар своје генерације.“

Разговори су трајали дванаест сати. Тачи и Дачић су се понашали као стари познаници, а озбиљну и понешто жучну дискусију водили су Тахиријева и Вучић. И мада договор том приликом није формулисан, створен је темељ за оно што ће се ускоро прозвати Бриселски споразум.

Спорна реченица

Ештонова експлицитно наводи да је, на упорно инсистирање косовске стране, у нацрт Споразума убачена кратка реченица о неспречавању прикључивања међународним организацијама. „Ми из ЕУ смо мислили да је то безазлено“, каже дословно она, „и ту смо направили грешку“. Баронеса је због те грешке била толико бесна да је, како експлицитно каже, од љутње шутирала намештај.

Вучић је предложио компромисно решење да се не каже „међународним организацијама“, него експлицитно „Европској унији“, али приштинској страни је то било премало.

Није то једино питање око кога креће усаглашавање. Као у некој макети Дејтона, Ештонова иде од једног до другог „штаба“. Код Срба је атмосфера опуштена, као и обично донели су храну из Србије. Тог априлског дана, то су наводно биле остриге (oysters)?! Такође, ту је и шаховска табла; Вучић и Дачић опуштено повлаче фигуре.

Тачи и његов тим у том тренутку су много напетији. Тачију смета и фраза да се договор постиже између Београда и Приштине, па урла како је он премијер Косова, а не градоначелник Приштине. Кратак и не претерано нијансиран текст Споразума успева да се усагласи и обе стране га потписују.

За Нобела

За Кетрин Ештон то је био велики успех. Тврди да је амерички Конгрес предложио њу, Дачића и Тачија за Нобелову награду за мир, али да ју им је (заслужено, како само каже) испред носа „отела“ Малала Јусуфзаи.

Овако ауторка сумира целу ствар: „Овај Споразум је представљао историјски корак, најмање из два разлога: због могућности да заустави дуготрајно непријатељство између две стране, али такође и због могућности да се превлада раширено неповерење у компромис у јавностима обе стране. То је све било прави пример заједничког успеха, резултата који је тражио стрпљење и упорност свих умешаних страна. Ипак није било времена за спавање на ловорикама“.

Ештон појашњава да су и она и њени најближи сарадници знали да је прихватање Споразума једна ствар, а да је сасвим друга – и тежа – ствар, његова имплементација. И десет година касније, у време кад се њена књига објављује, то се показује као више него тачно. Ештонова наставља: „Нисам се препуштала илузијама. Знала сам да имплементација неће бити лака ствар. Али готово нико свакако није веровао ни да ћемо доћи до тачке до које смо дошли, па дефинитивно нећемо одустати“.

Цела ова мемоарска књига баронесе Кетрин Ештон мало је у кључу „некад и сада“, односно промене парадигме која се десила након завршетка њеног мандата. Она је била шефица спољне политике Европске уније, а данас, после Брегзита, њена домовина Велика Британија више уопште није у Европској унији.

Свашта је још стало у то међувреме: и Трампов председнички мандат у Америци и Ковид-19 пандемија и почетак још трајућег рата у Украјини. Гледајући ствари у том регистру, Бриселски споразум, макар још увек не био спроведен, спада међу живље аспекте њене баштине. Није до краја заживео, али није ни докинут – тако би се могла описати судбина овог документа чије је преговарање, стварање и потписивање очито било мукотрпно, али је за његову посредницу, очито, резултат којим се она поноси. На известан начин, од свих њених дипломатских „резултата“ овај је можда и „најживљи“ и још увек има шансе да трајније буде уписан у историју.

У време док се притисак на Београд и Приштину да овај деценију стар папир напокон до краја имплементирају, на шта се заправо суштински своди фамозни Француско-немачки план, „српско“ поглавље књиге има и нарочиту актуелност. Не знам да ли је неки српски издавач већ купио права за превод и не знам кад би се он евентуално могао појавити, али није преризично претпоставити да ће књига и тада задржати велики део своје актуелности. То питање, уосталом, „А шта ћемо сад?“, као ратни и други велики злочини, никад не застарева.