Наши муслимански (не)пријатељи: Свет прагматичног православља и ирационалног Запада štampaj

Негде педесетих година су Сједињене Државе почеле да стратешки примењују механизам „наши муслимани против ваших" и „нашим муслиманима по вашим". То не треба схватити буквално, иако је и њега било, више као метафору за систем сарадње са режимима муслиманских држава и њихово кооптирање у америчке интересе на променљивим нивоима и у различитим операцијама.

Турска, Саудијска Арабија, Иран, Пакистан, Авганистан, да наведемо најважније, врло брзо су стављене у функцију америчких националних интереса унутар containment теорије, стратегије обуздавања совјетског утицаја. Оно што је у почетку било идеолошке природе, заустављање комунизма, у наставку је постало окруживање Русије. Не заустављање њеног ширења, јер је Русија саму себе зауставила 1991, већ управо тако: стискање Русије у обруч систематски подгрејаваног и негованог непријатељства.

Употребна вредност исламских режима мерила се њиховом способношћу да властито становништво држе под контролом и увере их у обсолетност религије у систему савезништава. Муслиманска религија се тада звала „традиција" и била је спуштена на ниво познавања природе и друштва.

Вашингтону је јако било стало да се не примете потенцијали ислама као политичког фактора par excellence. У то је име био спреман да подилази локалним гарнитурама, да крши вредности на којима је другде жилаво инсистирао, да гледа у страну и служи се изговором „наших кучкиних синова". Овај последњи је, истина, непоуздан као цитат - у оригиналу се приписује Рузвелту за никарагванског Сомозу, можда за Рафаела Трухиља из Доминиканске Републике – али је од тада попримио шире значење у спољној политици Вашингтона. У односу на проамеричке исламске режиме, трансформисан је у став „наши традиционалисти".

Као што се зна, Иран је први испао из тог блока 1979. да му се никад не врати. Турска је од почетка овог века отказала послушност Сједињеним Државама, иако никад није напустила НАТО. Зашто и би, кад је чланство у тој Алијанси једини начин да се буде сигуран од ње.

Сарадња са саудијским режимом је морално најпроблематичнији пример америчког гажења властитих вредности у поштовању људских права и демократских принципа. Уз то, ни Саудијска Арабија није више кооперативна као што је била, премда Ријад остаје амерички ослонац у региону. Пакистан је прошао више фаза где је губио значај за Американце и поново га добијао, као сада.    

О Авганистану нису потребни цитати из света политике. Довољно је подсетити на филм Рат Чарлија Вилсона Мајка Николса из 2007, који прати тежак пут неколико америчких ентузијаста да осамдесетих година створе, финансирају и тренирају војску Талибана као ударну америчку песницу против Русије.

Есеј о коњу и жени                 

Разлику између традиције, политике и дрскости у америчком управљању исламским режимима могуће је приземљити у низу појединачних примера. Овде је један властити.  

У фебруару 1999. сам чувала телевизор, две саксије, компјутер и кафе-машину у бечкој редакцији Јомиури Шимбуна, централноевропском седишту тих највећих јапанских новина. Није увек било досадно као тог дана. Било је и жустрих момената, трке, провере података, интервјуа и сажетака на сажетке, али искрено, они су обрађивани тако да у коначном продукту буду још досаднији.  

Време се тог дана посебно вукло. Шеф дописништва, Јапанац, био је на пропутовању по земљама бивше Југославије где је радио на репортажи о могућем бомбардовању Милошевићеве Србије. Шта људи о томе мисле? Требало је припремити спонтане учеснике у анкети.    

У бечкој редакцији сам остала само ја као помоћна дописница, са тематском лепезом од словачке соје до аустријског шпијунског романа.

По навици, без обзира на то да ли је у бечком дописништву седео Јапанац, или само gaijin, на телевизору се читав дан вртео CNN.

Израстао на распаду Југославије, CNN је тих година стајао на врхунцу. Добро је искористио сваку сузу и кап крви бивше јужнославенске браће. У историју јавних медија је ушао са једном специфичном новином, емпатијским непровереним извештајем. И до тада су медији преносили лоше вести, али тек од CNN-а настаје уживање у лошим вестима, битна разлика. Сигурно, постоји тај канал и данас, али не доноси више ту количину аљкаве провокације и шока као деведесетих. После америчке инвазије на Ирак 2003. изгубио је монопол на туђу крв.   

Патетика исцрпљује. Извештаји Кристијане Аманпур из Украјине пре два месеца имају у длаку исту композицију као они које је некад слала из Сарајева. Рационално гледано, зашто би мењала стил? Кад се после Дејтона стратешки повука из Босне у Њујорк, добила је годишњу гажу од милион долара. Ко је мени крив што пребирем по соји!      

Тог 8. фебруара 1999. Кристијана Аманпур је за CNN уживо преносила сахрану јорданског краља Хусеина (1935–1999). Церемонија ме је потпуно фасцинирала. Умро је краљ савремене, просвећене, либералне, прогресивне муслиманске земље, велики миротворац, амерички пријатељ, човек без кога би блискоисточни мировни процес био немогућ.

Бил Клинтон, тада актуелни амерички председник, и три бивша – Џералд Форд, Џими Картер и Џорџ Буш Старији – присуствовали су сахрани. „Мислим да до данас никад нисам доживео већи излив поштовања и љубави према неком људском бићу", рекао је Бил Клинтон. Исту реченицу ће изговорити и неких месец дана касније, на дан кад је наредио почетак бомбардовања Србије, само у плуралу.

Сат и по се погребна поворка кретала кроз Аман, улицама на којима се окупило близу милион неутешних поданика. Кристијана је била добро припремљена. Описивала је ко прати краља на његовом последњем путу: прво синови, па гарда, па његов омиљени коњ, онда чланови владе, мушкарци из даље фамилије, генерали, церемонијал-мајстори, кувари, кројачи, све док поворка није исцурела са представницима хокејашких тимова.

Пуна емоција, Кристијана је описивала достојанство хашемитске, бедуинске и арапске погребне традиције.

Успут нас је обавестила и да Хусеинове краљице нису у поворци. Оне се од супруга опраштају на посебној церемонији. Краљ их је имао четири, али како је био прогресиван и прозападан, не у исто време. Са првом, рођаком Дином бинт Абдул-Хамид оженио се кад је имао 19 година, она 25. Кратко је трајало јер Дина, иако муслиманка, није дала да јој се командује. Остале су биле млађе и све млађе. Краљица Муна (Британка Антоанета Гардинер) је била друга, с њом је провео у браку од 1961. до 1972, кад се развео због треће, Египћанке Алије.  

Да је био Хенри VIII, Алија би вероватно била његова Џејн Симур и не би тражио даље. Нажалост, Алија је погинула у хеликоптерској несрећи 1977, после чега се Хусеин оженио Американком Лизом Халаби, која је као краљица Нур остала његова права удовица. Нур, Дина и Муна, плус седам краљевих ћерки из четири брака седеле су у посебној просторији и сећале се срећних дана. Испод прозора, кроз шпалир стотине хиљада уплаканих људи вијугала је погребна поворка.

CNN-ови водитељи нису штедели са похвалама муслиманским традицијама. Јавите се, поручивали су тронути водитељи из студија. Немојте бити сами у оваквом часу. Пишите нам како ви као гледаоци доживљавате овај тужан тренутак и ваше речи ће одзвонити глобалним селом!

Не желећи да будем сама, јавила сам се CNN-у брзим мејлом следећег садржаја: „Драге колеге, неизмерно сам вам захвална на исцрпном извештавању о сахрани краља Хусеина, великог реформатора. Читав свет се данас окупио у Аману да га испрати, то је победа прогресивног ума у светским односима, доказ о чврстим везама наших култура! Посебно ме је тронуло то да је краљевом  омиљеном коњу било допуштено да га испрати до последњег почивалишта, иако његовој жени није."

Наравно, нису ме цитирали. До дана данашњег не знам зашто. Ја сам само рекла да је то врло лепа пажња према једном коњу. У Бечу они вуку фијакере с туристима, страга су им прикачене неудобне, понижавајуће вреће за измет, а град и општина свако мало покрећу иницијативе да се склоне са улица јер свуда смрди тамо где они лети прођу на 40 степени.

Талибани: Заправо скандал, али има и горих ствари 

И сад то исто ради Москва. Не више под изговором, као Вашингтон, да за савезнике узима режиме засноване на „исламској традицији" већ, у складу са руском доктрином суверености, „по интересу", што ће рећи по практичности, утилитарности, опортуности, ad hoc потреби и ћефу. Шта такви раде у властитој држави, небитно.

Разлика је у стилу. Амерички систем спољних савезништава, поготово кад рецимо у случају Ријада захтева низ озбиљних еуфемизама да би се објаснило стање људских права, положај жена, политички и правни систем, одсуство религиозних слобода, или отворена војна интервенција у суседству, медијски се заснива на посрамљивању оног ко поставља директна питања. На њих амерички званичници одговарају противпитањима, а она су у свакој асиметричној комуникацији знак ућуткивања оног нижег.

Питање: Зашто сарађујете Ријадом? Одговор: Зашто не бисмо сарађивали са поузданим америчким пријатељем? Питање: Да ли се осећате одговорним и кривим јер сте створили талибане? Одговор: Одакле вам идеја да смо их ми створили? Или: Зар не мислите да смо имали морално право да Совјете избацимо из Авганистана и отворимо простор за националну еманципацију Паштуна?

Руски систем спољних савезништава је директнији, при чему се мисли на најновију промену уочљиву од увођења западних санкција Москви. Нема посрамљивања, евидентан је само изазов рационализације.

Овако у тексту „Русија припрема велике промене за Кабул" (16. јуна) руска РИА објашњава присуство талибанских представника, заменика шефа авганистанске индустријске и трговинске коморе Мохамад Јунуса Моманда и неформалног амбасадора Џамал Насир Гарвала на Економском форуму у Санкт Петербургу: „Само по себи је суделовање представника талибанског покрета* скандал, али позив репрезентантима нове авганистанске владе треба тумачити растућим интересом Москве према Каубулу као трговинском партнеру."

Знак звездице/астериска (*) који се ритмично понавља код спомињања талибана објашњава се на крају текста агенције РИА као „Талибани: организација која због терористичких активности стоји на УН-овој листи санкција."

Али, шта да се ради, из ове коже се не може, наставља РИА: „Суочени са војним успесима Талибана*, који су Американцима приредили срамотну бежанију из Авганистана, многи су страховали од даље војне и исламистичке експанзије. Али Талибани* су узели Кабул, дошли до државних граница и ту стали. Нису предузимали никакве покушаје да уђу у Туркменистан, Узбекистан и Таџикистан, те је напетост дуж границе почела да попушта. Нова влада у Кабулу се концентрисала искључиво на обнову реда и поретка у властитој земљи, те од почетка градила дипломатске односе са Москвом и Пекингом. Замир Кабулов, специјални изасланик руског председника за Авганистан, директор Одељења 'Азија 2' у руском Министарству спољних послова, недавно је подигао вео тајне са будућих руско-авганистанских односа, из чега произилази да ће Москва ускоро признати талибане као легитимну власт и успоставити службене билатералне односе с њима. (...) Кабул активно преговара о бесцаринском извозу воћа, минерала и ретке земље за Русију, а у замену за преузимање њеног гаса, нафте и прерађевина. Након што смо тај политички део објаснили, посветимо се у наставку текста економији и енергији."

Кад су дошли до границе и стали, талибани су изгубили звездицу. 

Да ли су руски муслимани бољи од америчких?

Две велике силе, Америка и Русија, у различитим моментима такозване „поратне" историје, оне после 1945, која је у стварности била пуна ратова испод нивоа светског, стварали су, употребљавали и утицали на муслиманске режиме, некад геостратешки, повремено тактички. Може ли се та употреба описати, упоредити по циљевима, методама и резултатима, евентуално ставити у неки морално-вредносни  однос?

За социологију културе, у томе нема ничег шокантног. Кад се од стварних људи и реалних друштава направе апстрактне категорије, или као код Вебера идеализовани типови, онда се све на свету може упоређивати.

Проблем је међутим да делатна политика, политичка теорија и јавности у земљама које себе доживљавају као либерално-демократске избегавају да уоче тај феномен. Као прво, да уопште признају да он постоји.

О ефектима тог феномена, онда кад се спусти на микро-планове европских друштава, да се и не говори. Тамо где се певају жалопојке о пропасти мултикултурализма, гетоизацији и „изазовима" интеграције (еуфемизам за неуспешну интеграцију), као на пример у Француској, Белгији, Немачкој, Шведској, Данској или Аустрији, у стварности се ради о цени употребе муслиманских режима. То није колонијализам, то није неоколонијализам, то је само релативно нови тип рефлектоване манипулације, при којој све стране знају да ступају у однос манипулације, али како је она отвореног типа, никад се не зна ко ће на крају испасти манипулатор, ко манипулирана страна.

Реч је о нестабилном асиметричном односу. Као пример, довољно је само погледати актуелни пример Турске. Педесетих година је учествовала у Корејском рату на страни Америке, четири деценије била савезник Вашингтона против Совјета. Била је употребљавана, али се у том периоду тако осигурала кроз механизам интернационалних асоцијација да се у овом веку осмелила да и она употребљава, између осталог, и свог бившег савезника. Сада је Русија та која користи Турску. Евидентно је међутим и да Турска користи Русију.

Већ се ту види прва разлика између употребе исламских режима са стране Америке и Русије. Москва је спремнија да исламским режимима – Турској, Ирану, талибанима, са звездицом и без ње, понуди бољи статус на скали симетрије.

Друга разлика је стид. Стид, срам, нелагода, како се коме допада. У феномену се крије религиозни критеријум који европска политика, осим десних популиста, избегава да спомене. Религија није политички фактор кад се ради о исламу, готово тврдоглаво се инсистира у ЕУ. Штавише, религија уопште није политички фактор, осим кад треба увести санкције против руског патријарха Кирила. 

Као што би Американци у „поратном" раздобљу радије сарађивали са најстрашнијим муслиманским режимима него са крипто-православним Совјетима, или данас са отворено православном Русијом, тако и православна Русија данас радије сарађује са Талибанима*, него са Сједињеним Државама израслим на традицији ригидних протестантских секти.

Пардон, ту нешто није у реду! У реалности је Вашингтон тај који неће са православном Москвом, која онда нема другог него да савезништва тражи тамо где може, у режимима талибана и мула. Преференце Москве су изнуђене. Оне су последица, док се оне на страни Вашингтона крећу на нивоу узрока. То би била друга разлика.

Последице обе политике на Европу су разорне. Вашингтон је деценијама играо велику игру међусобне употребе и злоупотребе муслиманских режима. Док је он делио моћ са њима, Европа је делила њихове избеглице и мигранте.

Актуелна употреба исламских режима од стране Москве само цементира затечено стање. Ноћна мора или виц, али следећа ситуација би била потпуно реална: да ЕУ хуманитарно помаже гладним Авганистанцима, у земљи којом влада промосковски режим и из које у Европу стиже река избеглица, вршећи притисак на европске социјалне системе, и саме близу пуцања због таласа инфлације, стагнације и осиромашења у последици ригорозних антируских санкција. Лоша реченица? Боља је од тренда који описује!

Док Америка и Русија имају моћ да употребљавају и буду употребљаване од стране исламских политичких режима, Европа има ниво миграција из „традиционалних" култура, који уништава кохезију њених друштава.

То исто, још једном: Сви имамо. Америка и Русија имају моћ. Европа има мигранте.