Три већине нове италијанске владе: Између мелонизма и салвинизма

Нова италијанска влада Ђорђе Мелони нема једну већ три већине, баш као што нема ни једну већ четири опозиције. Лидери Лиге и Форца Италије, Матео Салвини и Силвио Берлускони, свако на свој начин, показали су већ у првој недељи формирања нове власти да немају намеру да буду у сенци прве премијерке у историји Италије, односно да ће се у владајућој коалицији јасно разликовати компоненте Браће Италије, Лиге и Форца Италије, свака са својом агендом, циљевима и стратегијом. 

Ни опозиција не блиста од уједињености и прaгматичности, као да ничему није служила лекција са претходних избора: и поред тога што су партије левог центра плус Покрет пет звезда освојили више гласова од савеза десничарских партија, изгубили су убедљиво изборе гледајући број посланичких места јер су наступали разједињено у више колона.  

Демократска партија је још увек у шоку од размера пораза, очекивали су да изгубе али не са тако лошим резултатом. Покрет пет звезда је избегао тотални дебакл, Ђузепе Конте је коначно зарадио легитимитет лидера на терену, међутим под великим знаком питања је његов капацитет да буде нека врста италијанског Меланшона. Интересни пар Карло Календа и Матео Ренци ће остати заједно таман толико колико је потребно да задовоље своје политичке апетите. А фолклорна тврда левица представља политички реликт 20. века. 

Игре коалиционих партнера

Берлусконијева Форца Италија је покушала да минира избор Ињација Ла Русе (једног од оснивача Браће Италије) за председника Сената јер нису били задовољни расподелом министарстава и ветом Мелонијеве да Берлусконијева најближа сарадница Лича Рунцоли постане министарка. Такође, изјаве бившег премијера око Украјине, Путина, али и покушај да стави под контролу министарство правде и утиче на реформу правосуђа чије је спровођење везано за повлачење новца из фонда ЕУ за опоравак (Recovey Fund), не иду у смеру давања идеје о кохезивној коалицији и влади. 

Матео Салвини је после изненађујуће кооперативности око избора председника два дома парламента у Сенату и Републици и састава Владе, преко шефа посланичког клуба Лиге у Сенату Масимиљана Ромеа, бацио рукавицу изазова око спољне политике, апелујући да Италија са Француском и Немачком, без САД, направи преговарачку платформу за успостављање мира између Украјине и Русије. Такође, Салвини је користећи исту тактику као када је био у влади са Покретом пет звезда, почео да води политику чије циљ да јача личну популарност и популарност Лиге а урушава рејтинг и углед коалиционих партнера и премијера. 

Примера ради, министар унутрашњих послова Матео Пјантедози чим је ушао у канцеларију на Виминалеу блокирао је улазак два брода иностраних НВО са илегалним мигрантима који су спасени од смрти у Медитеранском мору и затворио је велику рејв журку на којој је учествовало неколико хиљада људи. Све би то могло да прође да исти министар није мирно гледао, не предузимајући ништа, како неколико стотина неофашиста маршира и јавно одаје пошту Бениту Мусолинију, на стогодишњицу Марша на Рим.

Подсетимо, по важећим италијанским законима свака апологија фашизма је забрањена и кажњава се са затвором од шест месеци до две године. Да не би било забуне, Пјантедози је био префект Рима и као техничко лице шеф кабинета Матеа Салвинија, док је овај био министар унутрашњих послова.

Мелонијева је прилично изиритирана потезима својих савезника. Упозорила је и Салвинија и Берлусконија да неће толерисати њихове потезе који нису усаглашени и за које није била ни обавештена или бар упозорена.

Два минута за нове изборе

Нова премијерка се налази и у „sui generis" позицији за италијанске услове. Претходни избори су били први у републиканској историји Италије који су се одржали у јесен, и због згуснутог календара и обавезе да се усвоји буџет за следећу годину Мелони неће имати уобичајених „сто дана" меденог месеца. Сви апели лидерке Браће Италије су пали у воду тако да је морала да запрети новим изборима: „Мени је довољно два минута да оборим владу и да поново идемо на изборе." Та претња није нимало без основа, не само због карактера Мелонијеве већ и због чињенице да Браћи Италије расте популарност а Лиги и Форца Италији пада или стагнира. 

Врло је индикативно да је Мелонијева саму себе у програмском говору у Парламенту дефинисала као аутсајдера користећи енглески израз „underdog". Имајући у виду њено политичко окружење у коме је одрастала, јасно је зашто није употребила свима добро познату метафору о Давиду и Голијату, баш као што није хтела, из опортунистичких разлога, себе да представи као Фрода из Толкиновог „Господара прстенова", иначе њеног омиљеног литералног лика. 

У Италији нико нема проблем са Толкином, али има са његовим обожаваоцима, поготово онима из седамдестих и осамдесетих година прошлог века, будући да су били  углавном носталгичари за фашистичким временима и теоретичари или заговорници супрематистичких друштава. Мелонијева каже да никада није имала симпатије за антидемократске режиме, укључујући и фашизам. Није проблем што није рекла истину, није ни прва ни последња, али је проблем што је релативизовала фашизам.  Мусолинијева владавина за Италијане није један од антидемократских режима већ пре свега и изнад свега диктаторски режим. Италијани нису упознали друге тоталитаристичке режиме на својој кожи у 20. веку.  

Граматика у политици 

Мелонијева је све само није „underdog". Она је била политичка миљеница водећих лидера десног центра од почетка своје каријере, било да се радило о Ђанфранку Финију из  Националног савеза или Силвију Берлусконију по оснивању Народа слободе. Са само 21-ом годином је била одборник у скупштини Провинције Рим, са 29 је постала посланик у италијанском парламенту и потпредседница Камере (доњег дома парламента), са 31-ом годином је ушла у IV владу Силвија Берлусконија као најмлађа министарка у историји. 

Приказивање себе као једне од многих, просечних Италијана, је део исте политичке филозофије иза сада већ чувеног слогана „Ја сам Ђорђа, ја сам жена, ја сам мајка, ја сам хришћанка". Индикативно је и да Мелонијева рађе користи реч народ него грађани, не апсотрофира Италију као земљу него као национ. Као што прва британска премијерка Маргарет Тачер није ништа урадила за равноправност жена и једнак третман када су у питању плате и напредовање у каријери, статус у друштву, заступљеност на командним местима или у управљачким структурама, тако ни Мелони неће значајније утицати на фактичку равноправност мушкараца и жена. Довољно је погледати састав њене владе: шест жена и 18 мушкараца. 

Мелонијева је направила до сада две грешке: дозволила је Матеу Салвинију да диктира агенду Владе и владајуће коалиције у Парламенту и упетљала се беспотребно у рат родова и ословљавања са веома неугодном историјском паралелом. 

Са медијске тачке гледишта сама је себи нанела велику штету инсистирајући да се ословљава у мушком роду  исмејавајући борбу жена да се занимања и титуле изговарају у оба рода. То би још и прошло можда без већих последица да није наредила да се напише циркуларно писмо у коме се препоручује свим запосленима у Влади и министарствима да је ословљавају у званичној кориспонденцији и на јавним местима   као „господин председник владе" (il Signor Presidente del Consiglio dei Ministri). 

Неугодна коинциденција за Мелонијеву је то што је пре ње само Бенито Мусолини издавао наређење запосленима како да га ословљавају. Дучеу се није свиђало италијанско „Lei" (Она), односно женско треће лице које Италијани користе за учтиво и формално обраћење. И поред тога што се борио против уплива страних речи и мода, Мусолинију се више свиђало да га ословљавају са „Voi", односно „Ви" као у француском језику, у другом лицу множине. Где то иде да вођу који је опорезивао школовање женске деце ословљавате са „Она"!? 

Воља грађана и карактер владе

Није прошло ни седам дана од формирања нове владе а Салвини је већ најавио промене у политици према мигрантима, повећање лимита за плаћања у готовини, укидање обавезе вакцинисања за лекаре и реинтеграцију но-ваксера, изградњу моста изнад Месинског мореуза и организацију конференције за мир у Украјини. Лидер Лиге наступа као да је он премијер а не потпредседник Владе, баш као што је то чинио када је био у влади Ђузепеа Контеа надајући се истом резултату, то јест повратку на подршку од 34 одсто грађана као на изборима за Европски парламент 2019. године.  

Романо Проди је пре двадесет и кусур година, као председник Европске комисије, смиривао своје колеге у ЕУ после одличног резултата Слободарске партије Јерга Хајдера у Аустрији: „Полако", говорио је Проди, „не можемо да осуђујемо вољу грађана Аустрије, али можемо потезе и одлуке нове аустријске владе ако оне буду имале екстремно десничарски карактер."

Исто важи и данас за Италију. Не може да се осуђује воља италијанских грађана, међутим ако се по јутру дан познаје, у Риму не постоји претња од обнове фашизма, али ћемо имати власт која ће бити много ближа мађарском премијеру Виктору Орбану и  пољским клеропопулистима Јарослава Качињског и Трамповим републиканцима него некадашњим владама десног центра у Немачкој Ангеле Меркел или бившег француског председника Николе Саркозија, а да не говоримо о владама покојне Хришћанске демократије Ђулија Андреотија нестале са Првом републиком.