Прва година необјављеног светског рата: У Украјини се лице света заувек променило

Русија је огромни брод колос који се откачио од свог дока и сада слободно плута ка Тихом океану. Русија одлази у „незапад“. Пораст „незапада“ узима се као најважнији узрок садашње конфронтације у свету. Чарлс Капчан је пре 10 година објавио књигу No one's world: the West, the rising rest and the coming global turn у којој је елаборирао успон „осталих“ као чињеницу која ће да обележи скору будућност у светском развоју. Русија данас тај скуп држава и народа назива „светска већина“, јер је Запад у општем контексту јасна мањина која се још више смањује.

Украјински рат је први пут после 400 година „избацио“ Русију из Европе, односно за будуће деценије створио препреке које ће онемогућити све досадашње грандиозне планове о Европи од „Лисабона до Владивостока“. Тиме су поништена највећа достигнућа краја Хладног рата и могућности да „Европа дише на оба плућна крила“, како је говорио папа Јован Павле II. Сада Европа, према речима високог представника за спољну политику Жозепа Бореља, доживљава моменте „геополитичког буђења“.

Можда се не би очекивало да би помало летаргични Борељ могао да овој идеји да доктринарно значење, али он је најближи томе од свих европских званичника. Он је понудио манихејску идеју о Европи као „башти“ и спољном свету као „џунгли“. Та идеја веома је слична исламском манихејиситичком мистицизму коју су афирмисали радикални исламистички милиоци попут Мухамеда Рашид Реде, Абул Але Маудудија, Сајида Кутба преко појма „џахилија“ или „времена незнања“ које је у свету постојало пре појаве ислама 610. године. Као што радикалне групе оправдавају оружану борбу против секуларних режима као џихад против џахилије, тако је и Борељ објаснио да „баштован“ понекад мора да напусти „башту“ да би посекао „џунглу“ какоона не би угрозила „башту“.

Јасно је да таква Европа нема више намеру да се „спаја“ с „џунглама“, али то ће бити Европа која може да се суочи с непријатељским лицем Русије. Од исхода рата, односно од тога да ли ће Русија да успе да оствари своје циљеве у Украјини, зависи будући изглед света. Уколико успе, Русија ће зауставити ширење НАТО-а и западну доминацију. Уколико не успе, Русија ће бити сведена на ниво међународне безначајности са извесном перспективом њеног распада. И у једном и у другом случају, настаће свет какав никада раније нисмо могли ни да сањамо. 

Улога Украјине у светској геополитици

Украјина је дуго играла важну, али понекад занемарену улогу у глобалном безбедносном поретку. Данас је то земља на првим линијама обновљеног ривалства великих сила које ће доминирати међународним односима у наредним деценијама.

Руска инвазија на Украјину која је почела 24. фебруара 2022. означила је драматичну ескалацију осмогодишњег сукоба који је почео руском анексијом Крима и означила је историјску прекретницу за европску безбедност.

Бивши амерички саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински почетком 1994. описао је здраву и стабилну Украјину као важну противтежу Русији и ослонац онога што је он заговарао да би требало да буде нова велика стратегија САД после Хладног рата. „Не може се довољно снажно нагласити да без Украјине Русија престаје да буде империја, али када је Украјина потчињена, Русија аутоматски постаје империја“, написао је он.

У месецима након што је објављен чланак Бжежинског, Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Русија су се на референдуму у Будимпешти обавезале да ће поштовати независност и суверенитет Украјине у замену да она постане ненуклеарна држава. Али, ово је у руским умовима упамћено да Америка жели Украјину као „антирусију“, као територију која ће бити непријатељска према Русији. За статус Украјине у руској националној идеји ово је било превише. Све касније руско схватање улоге Украјине било је полемика и спор са овим погледима Бжежинског.

Двадесет година касније, када су руске снаге заузеле Крим, обнављање и јачање суверенитета Украјине поново се појавило као главни приоритет спољне политике САД и ЕУ. Након почетка инвазије 2022. године, савезници САД и НАТО-а драматично су повећали одбрамбену, економску и хуманитарну помоћ Украјини, као и појачали своје санкције Русији.

Међутим, западни лидери су били опрезни и настојали су да избегну акције које би њихове земље увукле директно у рат или на други начин довеле до ескалације, што би могло, у крајњој мери, представљати и нуклеарну претњу. Амерички председник Бајден је рекао да не жели рат с Русијом, што је поновио и НАТО, али је додао и да неће дозволити руску победу у Украјини. То би значило да Русија треба да се повуче на границе из 1991, што изгледа немогуће, уз јавно изречено обећање да НАТО неће настојати даље да разбије и уништи Русију.

Украјински идентитет и НАТО

НАТО је веома рано дефинисао да ће се свака руска акција за заштиту руске националне мањине ван граница Русије (укупно 25 милиона Руса) сматрати агресијом. Охрабрене овим ставом, некадашње совјетске републике, а сада независне државе, кренуле су у масовну дискриминацију руских мањина које је кровна европска организација за заштиту људских и мањинских права, Савет Европе, равнодушно посматрала. Предњачиле су балтичке државе.

У исто то време, Русија је, под разним изговорима, углавном била искључена из рада Савета Европе, да би се врхунац историјског ревизионизма достигао 2014. усвајањем декларације којом су изједначени злочини нацизма и стаљинизма. Предложена, дефинисана и уобличена од представника европских земаља које су колевка не само нацизма, него и његових злочина који се броје десетинама милиона, та резолуција није могла да буде ништа друго него погубна фарса новог девијантног европског односа према нацизму, коју је Русија разумела као стварање платформе преко које би европска злодела била пребачена у руско наручје. И већ тада је почела да расте свест о руском напуштању Европе.

Украјина се, после више државних преврата, последња укључила у тај воз, али с најкомплекснијим значењем за Русију. У њој је било највише Руса који су били на граници с Русијом. Најједноставније је било да се све заврши споразумима „Минск I“ и „Минск II“ којима би руске области Украјине добиле аутономна права. Али…   

У међувремену, украјинска номенклатура почела је излаз за креирање новог идентитета да копира, ни од кога другог, него од Америке. Лариса Волошина тврди да се „украјинска етничка нација, која је настала у различитим земљама под притиском разних империја, ујединила 1991. године у јединствену државу, а 2014. године претворила се у политичку нацију“. Она даље тврди: „И овде је Украјина слична САД. По вектору нашег развоја ми у потпуности одговарамо формирању америчке нације. Несумњиво... После 2014, идеја о политичком Украјинцу било које вере или етничког порекла је већ неповратна. Украјинац је политичко самопроглашење, а не етничко порекло“. На питање које су заправо сличности између Украјинаца и Американаца, Волошина је одговорила: „Американци – људи различитог порекла, вера и раса – схвативши себе као јединствену нацију, то су и постали. То није етничко порекло, већ етничка самосвест. А за данашњу Украјину то је одлучујуће. У томе лежи сличност са америчком нацијом.“

Ово је, међутим, било све само не убедљиво за руску страну. Напротив, било је то за њу један од пресудних разлога за рат.

Кенанове опомене

Највећи амерички спољнополитички мислилац Џорџ Кенан упозоравао је 1990-их година на америчку „фаталну грешку“ у ширењу НАТО-а. Мање познато је његово упозорење из 1948. да ниједна руска влада никада неће прихватити украјинску независност. У документу о политици под називом „Амерички циљеви према Русији“, завршеном у августу 1948, Кенан је изложио крајње циљеве Сједињених Држава у случају да се Украјина одвоји од Русије. Схватио је да Украјинци оспоравају руску доминацију, а да у њихове националистичке организације биле су активне и гласне у иностранству. Стога би било „лако закључити“ да по њиховом, Украјина треба да буде независна, али Кенан је тврдио да Сједињене Државе, међутим, не би требало да подстичу то раздвајање.

Ипак, два проблема које је Кенан идентификовао пре три четвртине века и даље постоје, посебно у главама руских лидера. Кенан је сумњао да се Руси и Украјинци могу лако разликовати у етничком смислу. Он је у допису Стејт департменту написао да „не постоји јасна линија раздвајања између Русије и Украјине и да би је било немогуће успоставити“. Друго, руска и украјинска привреда биле су испреплетене. Стварање независне Украјине „било би исто тако вештачко и деструктивно као покушај да се одвоји кукурузни појас, укључујући индустријску област Великих језера, од привреде Сједињених Држава“, писао је Кенан.

Чак и на врхунцу Хладног рата, Кенан је инсистирао да „не можемо бити равнодушни према осећањима самих Великоруса“. Пошто би Руси остали „најјачи национални елемент“ у тој области, свака одржива „дугорочна политика САД мора бити заснована на њиховом прихватању и њиховој сарадњи“. Опет, Кенан је упоредио руски поглед на Украјину са америчким погледом на Средњи запад. Одвојена, независна Украјина могла би се „одржати, у крајњој линији, само силом“. Из свих ових разлога, хипотетичке тријумфалне Сједињене Државе не би требало да покушавају да наметну украјинску независност ослабљеној Русији.

Уколико Украјинци сами остваре независност, саветовао је Кенан Стејт департменту, Вашингтон не би требало да се меша, барем у почетку. Било би, међутим, готово неизбежно да независна Украјина буде „на крају оспорена с руске стране“. Ако се у том сукобу „дође у непожељан ћорсокак“, писао је Кенан, Сједињене Државе би требало да се залажу за „компоновање разлика у складу са разумним федерализмом“.

Још један амерички дипломатски великан, Хенри Кисинџер, током 2022. године у својој 100. години, иступио је око 20 пута на украјинску тему. Он је тражио Украјину ван НАТО-а, заустављање сукоба на садашњим линијама и политичко решење. Кисинџер разуме да Русија не само да је већ 400 година део Европе, већ да је у кључним тренуцима била гарант одржања равнотеже моћи на Старом континенту.

Он је такође рекао: „Надам се да ће Украјинци мудрошћу одмерити херојство које су показали.... Преговори морају да почну у наредна два месеца јер ће се иначе створити тензије преко којих неће моћи тако лако да се пређе. Идеално, линија раздвајања требало би да буде повратак на претходно стање ствари. Инсистирање на наставку рата након што прођу та два месеца не би довело до слободе Украјине, већ до новог рата против саме Русије“, рекао је он маја прошле године у разговору за Фајненшел тајмс. Кисинџер је током тог разговора рекао и да би пораз Руса био фаталан за Запад јер би довео до реорганизације европске хијерархије моћи.

Многи су ово доживели као позив Западу да притисне Украјину да попусти пред захтевима Москве. Након Кисинџеровог наступа у Давосу, где је поновио своје ставове о украјинској кризи, украјински председник Зеленски је у оштрој реакцији оптужио Кисинџера да је говорио као да се обраћао Хитлеровој публици 1938. у Минхену. „Изгледа да календар господина Кисинџера није 2022. већ 1938. и он је мислио да разговара са публиком не у Давосу, већ у тадашњем Минхену“, рекао је он.

Година разарања

Прва година рата у Украјина упамтиће се по огромним разарањима у трагичном сукобу два историјски најближа и највећа словенска народа. Аутор идеје да су то два братска народа, али да некада „старији брат треба да истуче млађег“, Путинов помоћник Владислав Сурков нестао је с јавне сцене и чини се, из руског политичког живота.

У тој „братској тучи“ која је заправо борба између НАТО-a и Русије за доминацију над Украјином, до сада је направљена штета на инфраструктури од 130 милијарди евра, а погинуло је, према подацима УН, око 10.000 цивила. Обе стране једна другој приписују губитке више од 100.000 војника, што већ може да се сматра политичком пропагандом. Украјинска производња пала је за 30 одсто, а земља је у прошлих 12 месеци позајмила око 300 милијарди долара за свакодневно функционисање.

За првих десет месеци рата штета од уништења стамбеног фонда процењена је на 54 милијарде долара, да би у децембру овај износ повећан за још 1,5 милијарди долара; оштећено је или уништено укупно 149.300 стамбених објеката, укључујући 131.400 приватних кућа, 17.500 стамбених зграда и 280 студентских домова.

Највише погођене сфере ратом су и даље инфраструктура (штета од 35,6 милијарди долара) и имовина индустрије и предузећа (штета од 13 милијарди долара). До почетка децембра 2022. године, од више од 150 порушених или оштећених мостова или надвожњака на путевима од државног значаја, обновљен је пролаз на 78 објеката. Већина њих је обновљена у Кијевској (20 од 24 објекта) и Черниговској (20 од 27 објеката) области. Саобраћај је додатно обновљен на мостовима Харковске, Николајевске и Херсонске области.

Огромну штету претрпеле су и образовне институције. Укупна штета у овој области процењена је на 8,6 милијарди долара. Као резултат сукоба, оштећено је или уништено више од 3.000 образовних установа, међу њима: 1,4 хиљаде у средњем, 865 у предшколском и 505 у високом образовању.

Штета на културним, спортским и верским објектима процењује се на 2,2 милијарде долара. Према извештају из децембра 2022. године, било је 1.327 таквих објеката: 907 објеката културе, 168 спортских објеката, 157 туристичких објеката и 95 верских објеката. Светска банка је проценила да би обнова земље коштала 350 милијарди долара, док украјинска страна процењује двоструко више – 700 милијарди долара.

Према подацима немачког Килског института за светску економију, амерички Конгрес усмерио је више од 75 милијарди долара помоћи Украјини, што укључује хуманитарну, финансијску и војну подршку. Војна подршка је највећа и износи 47 милијарди долара. Десетине других земаља, укључујући већину чланица НАТО-а и Европске уније, такође пружају велике пакете помоћи Украјини. Све друге земље, укључујући ЕУ, издвојиле су око 70 милијарди долара. 

Етапе сукоба

Рат у Украјини је имао неколико етапа. Првих неколико недеља обелели су руски успеси, док је њена надмоћ у снагама и наоружању била веома јасна. Тада су освојени делови Доњецка и Луганска, Запорожја и Херсона који су касније припојени Русији. Остало је нејасно да ли је Кијев био главни циљ операције који је прекинут због заглављивање чувене колоне руских возила и војника на неколико десетина километара пред главним градом Украјине. Ова етапа окончана је освајањем Маријупоља и падом комбината Азовстаљ, који је био стратешко скровиште бранилаца града. На овој начин осигурано је копнено залеђе Крима и његово снабдевање водом.

Другу фаза обележавају политичке одлуке о припајању четири области Русији, у тренутку када је Русија владала над петином укупне украјинске територије од 125.000 квадратних километара, на којој је живело око 11 милиона људи, односно 25 одсто становника Украјине. 

У септембарској контраофанзиви, украјинске снаге успеле су да поврате Изјум и Лиман, односно око 3.000 квадратних километара у Харковској области, након што су се руске снаге под командом генерал Суровикина повукле, као и с десне обале Дњепра у Херсонској области.

Крајем септембра објављена је и делимична мобилизација у Русији којом је обухваћено 300.000 нових војника, што је број потребан да би се стабилизовао фронт дуг 1.200 километара и евентуално кренуло негде у његов пробој.

Почетком октобра изведена је диверзија на кримском мосту који спаја Крим са копном. То је био разлог за осветничке руске нападе који су први пут масовно били усмерени на електричну инфраструктуру. Ови догађаји довели су до оштре унутарруске дебате о тактици која се употребљава у сукобу и незадовољства што је она сличнија „сиријским операцијама“, које су карактеристичне по исцрпљивању противника, а не примењује се НАТО приступ бомбардовању Југославије где су од почетка пруге, путеви, мостови и електро снабдевање били мета силовитих напада. Истовремено, појачана је реторика о коришћењу нуклеарног оружја која све време прати овај сукоб.

Од тада, па до данас, није било значајних промена на фронту, што је створило дилеме о будућем току овог сукоба. Нема сумње да ће се у наредних три до шест месеци видети у ком од три могућна праваца он иде. Први је могућност руског напредовања, други украјинског, а трећи је наставак „рата исцрпљивања“ који би довео до „корејског сценарија“ и заустављања сукоба на садашњим линијама раздвајања. Али, са украјинске стране неизбежно се очекује контраофанзива, чему служи и масовно допремање оружја и опреме, ракетних бацача, тенкова, а вероватно и авиона из НАТО држава, уз појачану обуку украјинске војске.   

Руски опроштај од Старог света      

Русија затвара део историје који се назива европским или западним, али на нимало једноставан начин. Она не може а да са захвалношћу не подсети да ју је зближавање са Западом у много чему ојачало, дало јој велику моћ усвајањем западног војног и техничког искуства и створило велику књижевност. Сада мирно, с тужним осмехом иде у нови свет, „свет глобалне већине“, и у исто време хоће да сасвим помете за собом овај западни траг, за који тврди да је непотребни терет који вуче за собом, а који је одавно застарео и дуго Русију вуче назад.

Последњих деценија совјетског времена руска спољна политика је била усмерена на зближавање и интеграцију са Западом. То су Џексонове године „грађења мостова“, Никсонов, Кисинџеров и Брежњевљев „детант“, стварање КЕБС-а и споразумевање о органичавању стратешког нуклерног наоружања. Данас се у Русији ово сматра стратешком грешком позног совјетског и раног руског руководства.

Руски стратези данас тврде да је очигледно да се Русија „глупо и бесмислено задржавала у једној тако трулој организацији као што је Организација за европску безбедност и сарадњу, подржавајући овај полулеш“, те да је „највећа грешка био покушај преговора са НАТО-ом, што га је легитимисало и оправдавало његово ширење“. Русија је тада била „слаба“, али „и глупа“, али сада је то питање „већ решено“. Што се тиче других међународних организација, они сматрају да вероватно вреди учествовати у Г20, и, наравно, вреди учествовати у УН.

Русија се појавила у низу организација, попут Шангајске организације сарадње и БРИКС-а, који су доживели квантитативни и квалитативни успон, уз амбицију да постану алтернатива Уједињеним нацијама, уколико се покаже да оне више неће бити делотворне и да се више нико неће обазирати на међународно право и његове норме.

Последњи Путинов говор пред посланицима руске Думе јесте платформа за нов Тридесетогодишњи рат. Све о чему је говорио, од функционисања привреде до производње наоружања и одсуства војника с ратишта, не говори нам да су то потези који могу да се спроведу од данас до сутра или за неколико месеци. За то су потребне године. У том смислу, била је то Путинова платформа за његов нови седмогодишњи мандат. Али може ли, са становишта Русије, овај рат да траје 30 година?

Јохан Мишел, аналитичар из берлинског Међународног института за стратешке студије, предвиђа „дуге месеце“ пред нама, док Мајкл Кофман, директор Програма за студије Русије у Центру за поморске анализе у Вашингтону, очекује додатне године борбе.

Можда је најпесимистичнији од свих био истакнути италијански аналитичар Луцио Карачоло, уредник италијанске геополитичке публикације Лимес. „Овај рат ће трајати бесконачно, са дугим паузама за прекид ватре“, каже он. „То ће престати само када Украјина или Русија или обоје буду колабирали, јер је за обе стране ово питање живота или смрти“, тврди Карачоло. НАТО се, како каже његов генерални секретар Јенс Столтенберг, већ спрема за године ратовања.

Путин је у свом последњем говору, поред осталог говорио и о другој врсти руског друштва која треба да настане паралелно са украјинским сукобом. Са обновом друштва, каквој се нада Путин, требало би да се обнови и руска елита у којој би требало да превладају људи који су прошли рат и који ће се сматрати довољном патриотском гаранцијом руске будућности.

Путин најављује да долази до веома брзе национализације елите, пета колона је избачена, или је сама напустила Русију, практично без репресије. И коначно, уништава се компрадорска класа, односно слој буржоазије који је Русија полувештачки створила деведесетих година због неуспешних реформи, када имовина није била заштићена законом и када је новац практично морао да се износи у иностранство, чиме је створена буржоаска елита, која је економски, политички, па и психички зависна од Запада. Сада их сам Запад једноставно избацује, а Русија томе излази у сусрет. Зато Путин тражи да се прекине „off shore“ пословање и руски бизнис врате на територију Русије. 

Нови „Тридесетогодишњи рат“

Највећи светски сукоб 17. века, Тридесетогодишњи рат, који је трајао од 1618. до 1648. године, највећим делом на територији данашње Немачке и Чешке, прототип је модерног хибридног рата, у том смислу и украјинског.  Назива се и „прото-светским ратом“ због тога што су у њега биле укључене скоро све европске земље, а то је, према тада доминантном евроцентричном концепту, био цео свет.

Тридесетогодишњи рат је ставио тачку на средњовековни свет, као што је Први светски рат под својим рушевинама затрпао дотадашњу епоху, заједно са њеном вером у људски ум, отворивши пут у 20. век – век страшних парадокса.

Данас гледамо како свет прави корак у нову еру – непознату и застрашујућу. Чини се да је то процес без краја. Епохе се рађају у болу. Тридесетогодишњи рат је колевка многих савремених и данас уобичајених ратних техника попут политичке пропаганде, „слике непријатеља“ у медијима, употребе плаћеника у војне сврхе. Овај „прото-светски рат“ катализовао је формирање држава модерног типа, а његов завршетак означио је настанак првог система међународних односа – Вестфалског мира, чије су неке одредбе и даље на снази, као приоритет националних интереса, принцип равнотеже снага, принцип државног суверенитета, редовна дипломатска пракса и друго.

Како догађаји од пре 400 година могу бити занимљиви и корисни за нас? Зашто неки људи „Тридесетогодишњи рат“ сматрају чисто верским, док други, попут историчара Гунтера Франца, тврде да је то био рат за слабљење Немаца, док трећи, као совјетски историографи Мојсије Смирин, Борис Поршњев и други, сматрају да је ово био сукоб између феудалне католичке реакције коју у предводили Хабзбурговци и прогресивне коалиције Француске, Русије и протестантских држава? У ствари, све су то делови једног система.

Данашњи сукоб у Украјини се такође различито тумачи, али он још није завршен. За неке је ово чисто руско-украјински сукоб, операција заштите становништва Донбаса од агресије Кијева, за друге то су превентивне мере Русије за заштиту интегритета сопствених граница, за друге, пуноправни хибридни рат између Русије и НАТО. Све ове интерпретације су различите и зависе од угла гледања. Али како данас Кијев можемо посматрати одвојено од Запада и НАТО-а? Дакле, ово је и заштита становништва Донбаса, и руско-украјински сукоб, и супротстављање НАТО блоку.

Очекивања будућности

Руски стратези желе да Русија ограничи могућност Запада да је користи као ресурсну базу. Они верују да ће запад такође покушати да елиминише Русију како би ослабио залеђе главног стратешког ривала наредних деценија – Кине.

Они су уверени да ће процеси самоуништења Запада, само привремено обустављени консолидацијом против Русије, убрзо бити настављени. Његово слабљење траје најмање деценију и по, али сада прелази на нови ниво. Деструктивне светске тенденције су појачане. Нови таласи миграција су неизбежни, сукоби су повезани и са предстојећом кризом хране. Повлачећи се и покушавајући да пређе у контраофанзиву, Запад руши режиме преостале из претходног система који је регулисао међународне односе, међународно право, па чак одбацује и дипломатске обичаје и пристојност. Праве промене у западној политици су вероватне тек након три-четири изборна циклуса, ако и када дође до потпуне смене политичке генерације.

У наредној деценији, ови и низ других системских фактора довешће до растуће међународне нестабилности и сукоба, посебно на југу, истоку, а опет онда у Европи. Без обзира на то како и када се заврши руска „специјална војна операција“, ниво војне претње – у свету у целини – остаће изузетно висок. А може се чак и повећати услед ескалације овог или других неизбежних сукоба.

Конфронтација је данас много оштрија него у време Хладног рата из друге половине 20. века. Запад је много уложио не само на обуздавање, већ и на уништење руске државе у њеном садашњем облику. Рат (још) не ескалира у директну војну конфронтацију са Западом само зато што Руска Федерација има моћан нуклеарни потенцијал. Општа криза система норми и права већ се проширила и на војно-политичку област, што драматично повећава ризике.

Запад (посебно САД) покушава да преокрене правац светског развоја кроз промену равнотеже војних снага, која му још не иде у прилог. Појавиће се и нова генерација оружја, дизајнираног да неутралише предност коју је Русија сада постигла. У сваком случају, ниво међународне стратешке стабилности ће опасти. Нада да ће садашња конфронтација отрезнити непријатеља без даљег заоштравања кризе је слаба – не на нивоу политичких лидера. Прелазак нуклеарног прага у овом рату је изузетно опасан, и због квалитета елита. Хитно је потребан рад на смањењу вероватноће нуклеарног, посебно великог термонуклеарног рата. Истина, још није јасно с ким се такав посао може обавити.

Америка већ гради послератну кенановску „стратегију обуздавања“, али против најважнијих идеја самог Кенана. Тај задатак у рукама је утицајног дипломате и бившег амбасадора у Москви, Александара Вержбова. Да би спречиле даљу штету међународном поретку заснованом на правилима, Сједињеним Државама и њиховим савезницима биће потребна свеобухватна стратегија обуздавања која има за циљ да војно одврати Русију, и због њеног дестабилизујућег понашања политички и економски све више је одваја од међународне заједнице, „све док Москва не стекне право да се поново сматра партнером“.

Обуздавање је данас слично политици обуздавања коју је објавио Џорџ Кенан и која је усвојена у раним годинама Хладног рата. Идеја је да се заустави руски експанзионизам, изврши снажан контрапритисак на руске напоре да прошири свој утицај, да се руски режим економски ослаби и спроведе агресивна информативна кампању како би се подрила унутрашња  подршка и чији је крајњи циљ да се подстакне појава снага које би могле либерализовати режим и окончати геополитичко надметање, као што се догодило у окончању првог Хладног рата 1980-их и 1990-их.

Данашње обуздавање има користи од чињенице да су Руси војно много слабији након рата у Украјини и политички изолованији, иако данашња Русија има користи од свог блиског сродства са Кином и чињенице да многе нације изван демократског Запада седе на огради.

И Вержбов је спреман на „тридесетогодишњи рат“. Обуздавање данас такође значи и стрпљив, дугорочан приступ промовисању унутрашњих промена у Русији, сматра он, верујући да ће можда проћи генерација пре него што дође до такве промене. „Требало би да будемо спремни да реагујемо брзо када сам руски народ буде захтевао лидере који су спремни да се врате на пут сарадње и интеграције који је Путин напустио“, поручује Вержбов.