Парламентарна скупштина ОЕБС-а у Бечу
Кад заседање ОЕБС-а постане вест: Театар сиктања и комешања на палуби глувог брода štampaj
субота, 25. феб 2023, 13:19 -> 14:22
Запањујућа је брзина којом се под тежином актуелног рата разграђују све организације које су основане да би заустављале ратове. Украјинска страна и њени моћни савезници тврде да се о миру не може преговарати док траје рат. Руска страна и њени моћни пријатељи подсећају да се о миру и разговара јер је рат. Сви који очајнички тапкају у некој средини између фронтова проглашавају се дезертерима моралног императива, у чему је западна страна неупоредиво агресивнија. Суздржани Руси? У поређењу с другом страном јесу – што већ говори јако много о историјском новуму овог рата. По европским говорницама сада ципелом ударају други.
Никад заседања Парламентарне скупштине Европске организације за безбедност и сарадњу нису била медијски битна. Формално, парламентарне делегације из 57 земаља-чланица (читава Европа, Турска, све азијске земље израсле из СССР-а, САД и Канада) окупиле би се два пута годишње да разговарају о стварима на које немају никакав утицај и о којима их нико не пита.
Не сећам се да сам икад била на неком таквом скупу, да познајем новинаре који јесу, или да сам о резултатима прочитала ишта више од неколико кратких реченица. Чак се причало да организатори имају спремљене вреће за спавање за новинаре, само да дођу, иако то остаје непроверено.
Али, ако тај форум поседује достојанство и релевантност само из прећутног поштовања које друштва показују институцијама друге и треће линије које их на разне начине представљају, уз то и коштају, сам ОЕБС је јако, реално, незаменљиво битан. Зато је и постало неопходно да се та организација растури. Прошла два дана учињен је значајан корак ка том циљу.
2 minutes, 2 little?
Овог пута је заједничко писмо 20 европских делегација у коме се тражила забрана руског присуства тај скуп унапред претворило у врхунски медијски догађај. Начин на који су аустријски и немачки медији стали уз „Писмо 20“, неуморни акционизам којим се дан за даном аустријска влада прозивала јер „масовним убицама издаје визе“, подигли су интересовање јавности, али више за тучу која се очекивала, него за расправу која се избегавала.
Туче није било, али ни смисленог разговора. Седнице су пролазиле у какофонији коју су стварали предњи редови, од организатора додељени савезницима Украјине. Позади су седели презрени Руси и Белоруси, као и шарена група ћутљивих застрашених очајника унапред поражених марцијалним духом времена. Међу њима и две српске парламентарке, Данијела Вујичић и Ана Орега које су, колико се зна, остале неме.
А шта да кажу, кад би све што кажу могло бити употребљено против њих? Чак и да су у оној гужви скочиле и пљеском поздравиле изјаву специјалне известитељке за Источну Европу, Немице Данијеле Де Ридер, да ће ОЕБС „убудуће деловати искључиво по принципу поштовања територијалног интегритета и суверенитета за све државе“, рекло би им се: седи доле, на вас се не односи!
Украјинска делегација је бојкотовала скуп, али је седела у близини, у аустријском парламенту, и одатле као из командне централе диктирала његов ток. Сви известиоци су били из блока украјинских савезника, украјинске заставе су биле свеприсутне, њима се махало, заогртало, у њих облачило, као на пример председница Парламентарне скупштине Маргарета Цедерфелт у аутфиту украјинских боја.
Коридори су оживели, врата су лупала, а да мадам Шоше није било нигде на видику.
Дискусија је била ограничена на два минута, што је наравно мало за разговор, али више него довољно за псовку. Њих нормално не преносим, али како је читава европска штампа пренела случај српског посланика који је гледао порниће на заседању националне скупштине, ред је споменути да је парламентарац из Летоније Рихардс Колс отерао „Москву“ у задњим редовима „на хуй“.
Пробала сам да то напишем у српском преводу, звучи боље, али ми не иде. Један дипломата се смеје мојој заосталости, како сам безнадежно запела у цивилизацији јавне речи, без способности да нађем прикључак за нова дивља времена. Каже да је такав речник сад већ уобичајен и на амбасадорском нивоу ОЕБС-а, где се размењују увреде о фекалијама, гениталијама и „смраду у соби“.
Тресла се гора, родио се мит, да се с непријатељем не склапа мир. Него ваљда с пријатељем?
Аустријска влада је остала чврста пред притисцима са свих страна, те је деветочланој делегацији руске државне думе, од тога шесторици парламентараца под западним санкцијама, одобрила визе за долазак у Беч.
Руси су стигли, али то је пирова победа за Москву. До изражаја је најпре дошла једна политичко-медијска мустра која се у разним приликама понавља већ годину дана. Тамо где проукрајински међународни блок не успе одмах са бојкотом Русије, не посустаје се, већ се иде даље до утешног, резервног или компензацијског добитка.
Не само у политици и дипломатији. За сваки планирани наступ сопранисткиње Ане Нетребко се по Европи месецима, до последњег дана и минута, жилаво захтева отказивање наступа, мобирају се директори опера и фестивала који остану чврсти, одвраћа публика. Сама Нетребко је јавно осудила Путина и руску инвазију на Украјину, али то није довољно, све док у знак протеста над руским кршењем међународног права не изврши аутодафе, симболике ради најбоље на истом месту где и Јан Палах у Прагу.
Кијев није успео да спречи долазак руске делегације, али је у том процесу аустријска влада изгубила толико угледа међу западним партнерима, толико је прибијена на стуб срама због „колаборације са масовним убицама“ из Думе, да је украјински председник коначно добио одобрење да се 30. марта обрати посланицима (видео-конференција) у аустријском парламенту, нешто што је Беч тврдокорно одбијао још од прошлог пролећа.
После „врућег зеца“ кроз који је прошла на дводневном заседању Парламентарне скупштине ОЕБС-а, руска делегација је позвала новинаре на прес-конференцију у своје мултилатерално представништво у Бечу, формално на руском тлу. А на њој је, што због медијског састава, због осећаја прогоњености код руских посланика, или због опште атмосфере „Трећег човека“ која је јуче владала у парламенту, све изгледало као претња с руске стране, чак и кад је долазило као позив на разум.
Шеф руске делегације Пјотр Олегович Толстој, праунук Лава Николајевича и потпредседник Думе, захвалио се Аустрији „што је остала чврста и одобрила визе“, али је подсетио да Руси долазе и без виза у Европу, последњи пут 1945. На питање колеге из француског Монда о томе да Русија губи на фронту, Толстој је одговорио како је „еуфорија преурањена“, јер ће се о стратегији разговарати „кад стигнемо на пољске границе“.
С једне стране је седео бечки дописник Монда и бранио своју владу, с друге стране бивши дописник Монда из Москве Пјотр Толстој и бранио своју владу. Сад је само један од њих радио свој посао.
„Ми нисмо као ви. Али смо спремни да се прилагодимо да бисмо били као ви“, рекао је Толстој јуниор. На глуве уши.
Свет је отишао на хуй.
У протекла два дана је великом енергијом уништавана последња европска организација за решавање конфликата. Она је већ другу годину без буџета, не зна се ни ко ће јој председавати идуће године.
Она је ничија све док није безрезервно украјинска, пољска и балтичка. Она је последње место где Европљани још могу да разговарају о рату и миру, и последње место где ће престати да разговарају.