Дан кад је Буре барута емигрирало с Балкана у Европску унију: Употребна вредност нове књиге Флоријана Бибера štampaj

Флориjан Бибер је професор југоисточних историјских и политичких тема на Универзитету у Грацу. Рођен у Луксембургу 1973, студирао на факултетима у Америци и Европи, Бибер је изабрао Аустрију за своју академску, а пост-југословенски Балкан за интересну домовину. Поред богате публицистичке делатности и навијачке енергије на друштвеним мрежама, он је аутор седам монографија, од којих је последња „Буре барута Балкан. Утицај диктатура на Европу“ (Ch.Links, Берлин, 2023) тема овог текста.

Биберово најновије дело мотивисано је, по властитом објашњењу, жељом да се сруше европски стереотипи о Балкану као „бурету барута“, волатилном региону који квари мирнодопски дух ширег европског континента. Резултат је обрнут. Балканским стереотипима је не само удахнут нови живот, већ је читав пројекат постао школски пример како добронамерност, примењена трачерски, булеварски и активистички, рађа злонамерност. 

Композиција Биберове књиге „Буре барута Балкан“ тече и меандрира, па остаје тешко ухватљива. Она није примарно хронолошка, иако поседује груби временски костур од 1995. до 2023. Прву одредницу треба разумети као знак да је Хрватска углавном искључена из разматрања, јер више није „остатак Балкана“ већ ЕУ-чланица, другу да је књига писана у брзини.

У објашњење се може рећи: таква је издавачка кућа, преферира брзо, фрагментирано, оговарачко, управо онако као у српским булеварским медијима, које Бибер критикује да су  страшни и насилни. Јесу, нема слова протеста с моје стране, али ни Биберова књига се на моменте не уздиже значајно с тог нивоа.

Берлински издавач „Aufbau“, власник читавог букета мањих кућа, између осталог и „Ch.Links“, која је директно штампала „Буре барута“, има склоност ка наративној фах-литератури. То још треба објаснити, пре свега због самог аутора књиге, јер је практично једина ствар која га оправдава од мањкавости дела, карактер издавача. CH.Links/Aufbau преферира фабулирање теме, „erzählenden“/причајући ток, „причам ти причу“ стил, што је већ за нијансу ниже од популарно-научне литературе, која је опет, сасвим легитимно, за читав спрат испод праве научне монографије.

Већ је на том нивоу проблематично шта је Биберова најновија књига. Популарна наука? Нажалост, не досеже тако високо. Превише је у њој неосвешћеног, а препознатљивог стила „Информера“ и „Блица“, два чеда међу многима које је британска жута штампа у аутохтоним процесима клонирања изродила по Европи. С друге стране, књигу потписује неко ко важи за правог научника на тематском пољу које покрива. Неко са довољно академских наслова, титула и медијских гостовања, између осталог и на РТС-у. То би подразумевало да је намера истраживачки чиста, вредносно неутрална у Веберовом смислу, ван сваке сумње у политички активизам, а ништа од тога није поштовано у „Бурету барута“.

„Буре...“, краљ свих стереотипа о Балкану?

Какав је то уопште наслов? Још од основне школе у Жаркову, па гимназије на Бановом брду, пратило ме „буре барута“ као описни симбол за географске ширине на којима сам имала несрећу да се родим. Интерпретација те менталне иконице је била – џаба вам све децо, кад ионако седите на бомби. Наши наставници и професори би некако увек уситнили кад дођу до те синтагме, више би је процедили кроз зубе него рекли. Сигурно, био нам је познат крвави грађански рат 1941-45, навелико смо учили и о НДХ и Јасеновцу, о четницима мање, осим да су прљави и вероломни, али бешчашћа и гадости тог времена нису изгледала ништа мања ни другде у Европи, напротив.

Зашто смо само ми на Балкану бомбастични?

Тек ми је крајем осамдесетих постало јасно из којих разлога се та визуелна метафора упорно обнавља. Њена функција је била дистинкцијска, да држи разлику између отмених европских крвопролића и примитивних балканских. Тада су по медијским, академским и јако-радо-академским срединама САД, Велике Британије и Европе почели да ничу специјалисти за балканска питања/next generation. Некима је то било споредно поље деловања, некима повремено, но најчешће су то били млади људи, који би тражили празно, у сваком случају недовољно осветљено место унутар европских историјских и политичких тема.

Будући академици су били на почетку својих двадесетих, или једва тридесет година, жељни промоције, што им се као такво не може замерити, егзистенцијално гладни, што им се исто не може ставити на душу, јер описује сваког младог човека на почетку каријере, не само оне који би да се баве Балканом, живе од Балкана и напредују од објашњавања Балкана онима у Европи без предзнања о Балкану. Аутори као Кристијана Аманпур, Миша Глени, Саманта Пауер, Кристофер Бенет, иако различити по аутпуту и амбицијама, створили су прототип „стручњака за Балкан“ који може и сме све, осим да покаже незасопљен научни интерес за мрвицу спрских националних интереса. И то, да се разумемо, не српских „националних интереса“ онда, под Слободаном Милошевићем, већ данас, сада, ове године и оне пре ње.

У таквој интерпретативној атмосфери која се некад прелива из академске заједнице у медије, чешће обрнуто, из медија у образовне институције које додељују катедре, семинаре, стипендије и утичу на издавачку делатност, усталило се неколико стереотипа за истраживачки објекат, то јест Балкан: „крвави Шангри Ла“, „тамни вилајет“, „регион ратова“, „вакум“ и наравно, већ споменуто „буре барута“.

Гледано унатраг, у седамдесете и осамдесете, понашање мојих професора је постало разумљиво. „Буре барута“ је вероватно најстарији термин у драматизацији и сентиментализацији балканске историје, он предатира и Велики рат 1914. Уз то је „fremdzuschreibung“, што значи није домаће измишљен, већ залепљен са стране. Али, ту тек долази прави проблем, јер су га балканске нације кротко прихватиле као свој, властити атрибут, као „selbstzuschreibung“. Тек пракса у употреби тог термина успева да изоштри његову колонијалну матрицу, да оголи деструктивни потенцијал менталне слике „бурета барута“ као надгенерацијске аналогије за експлозивне политичке гене читавог региона.

„Буре барута“ значи – нема наде. Али махом код Срба и због Срба, остали су, према Биберу, већ на путу излечења. Да регион свеједно не приздрављује, то по њему има везе са понашањем српске политике и њених представника било државних, било мањинских, у Србији, Републици Српској, Црној Гори и на Косову.

Разумљиво да је моја прва реакција на Биберову књигу била Ф-порука аутору: „Буре барута Балкан, па какав је то анахронизам. Или бих у newspeaku требало да кажем колонијални поглед? Познато ми је да важите за балканског експерта, али једино што стиже од вас је гомила стереотипа.“

Одговор је брзо стигао: „Молим вас прочитајте књигу. А онда можемо да разговарамо о садржају. Наслов је пре свесна провокација него аргуменат.“

Ту је био у праву. У принципу, не може се књига судити по корицама. Стигло је и додатно објашњење од Бибера: „Као што је речено, описујем како занемаривање Балкана од стране ЕУ подгрева кризу у региону. Наслов је усмерен ка људима који имају мало предзнања.“

А онда је све у реду. То је дакле књига за читаоце у Европи који о Балкану знају само мало, уопштено и стереотипно, оно што им за информацију проследе балкански специјалисти/next generation. А наслов којим их књига мами? Најстрашнији колонијални стереотип који постоји о Балкану – буре барута. 

Западни Балкан, или 17 милиона тврдих глава

У међувремену сам прочитала књигу. И то из библиотеке, пошто је издавач одбио да РТС-у пошаље рецензентски примерак. 

У петнаест фабулирајућих поглавља, плус два последња у некој врсти закључка,  аутор посматра шест преосталих држава Западног Балкана. Србија би, као и пет ЕУ земаља, као уосталом и близу половина чланица УН-а, рекла пет: Албанија, БиХ, Црна Гора, Северна Македонија и Србија с Косовом. Или Косово без Србије. Заједно те државе/ентитети имају 17 милиона становника и потпуно су окружене Европском унијом. Чињенично стање је шизофрено стање: Оне су у ЕУ, али нису ЕУ.

Мерено економски и демографски, ЕУ би, а да не трепне, могла сутра да их прими, заједно, такви какви јесу, па да их онда притиском изнутра доводи на линију ЕУ „вредности“. Бибер то не каже тако директно, „јер Србија прво мора да призна Косово“, али мимо тога, темељно, за њега нема сумње ко сноси одговорност за упорно непримање Западног Балкана у ЕУ: сама ЕУ. 

Бибер: „Да Европа не може да наметне властите вредности и интегрише регион, показује структурну слабост Уније.“ Због такве ситуације на терену настаје „вакум моћи“ у који се онда убацују ваневропске аутократе као Путин, Си Ђинпинг, Ердоган, Бин Зајед и један европски, Орбан. То је политичка констелација коју Бибер детектује на Западном Балкану и која је права тема његове књиге – ЕУ оклевање које је отворило просторе за утицај азијских диктатора и аутократа. Сија, Путина, Ердогана и Бин Заједа аутор најчешће назива аутократама, на моменте диктаторима, па су ти појмови у књизи често синоними. Не једина непрецизност.

Иако Бибер експлицитно каже да му је намера да сруши стереотипе о региону, он већ у наслову и првом поглављу потврђује два: „буре“ и „вакум“.

Једну ствар треба увек држати на уму кроз 230 страница Биберовог барутног бурета: то није антисрпска књига у неком вулгарном смислу, како српски јавни дискурс зна да окарактерише дела која се не расплачу над тужном српском историјом. Успут, за Србе: туђе историје нису ништа мање тужне.

Аутор детектује проблем, има тему, факте и бројеве, иако код овог последњег није увек сигурно. На 56. страници каже да је 1999. Милошевићева војска протерала 700.000 Албанаца, на 114. страници је то већ нарасло на 800.000. Прво или друго? Англосаксонски извори би рекли: небитна дилема, истерано је најмање милион. Код Бибера, Срби су у педесет осам страница, чисто књишким методама, успели да „етнички очисте“ додатних 100.000 Албанаца. Таква нехајност у битном сегменту само појачава сумњу у  процене које су водиле до НАТО бомбардовања 1999. Но Бибер управо пише за читаоца без предзнања, који неће повезати дисциплину албанских избегличких река са изјавама америчких званичника да се понашања диктатора, мисли се на Милошевића, више неће трпети. Да сам Бибер разуме о чему се ту радило, показују реченице као ова: „Косово је било само место где су глобалне напетости постале очигледне.“ (стр. 65).

Сва намеравана неутралност Биберове књиге губи се у интерпретативној манипулацији и спину, у пропагандистичком тону и, највећи грех, у прећуткивању и прескакању одлучујућих момената. Најеклатантнији пример је Мартовски погром из 2004, који се не спомиње. Мислим да сам у првом читању наишла на лапидарну констатацију како у Призрену нема Срба, јер су последњи отишли после погрома. Каснија опсежна потрага с моје стране више није успела да лоцира тај редак. Ако постоји, онда је аутор споменуо Погром, па му се извињавам. Но и да јесте, догађај је потпуно санитизован. Какав погром? Који погром? Свега тога нема. При томе, увек треба држати на уму, то је књига написана за оне без предзнања, за европске читаоце који тек требају да схвате зашто Србија тврдоглаво одбија да призна Косово и тиме ставља на коцку не само своју, већ и будућност читавог региона. 

I. Прећуткивања

Прећуткивање 1. Бибер, стр. 55-56: „Тек кад мирни протести Ругове нису уродили плодом (...) радикалне снаге су добиле премоћ. Косовска ослободилачка војска УЧК, чији су подржаваоци махом живели у забаченим местима, као Дреница, почела је да изводи нападе на Србе, снаге реда и колаборанте, онако како су их они дефинисали. Српска полиција и армија су реаговале бруталном репресијом.“

Шта не каже та реченица? Односно каже, али све незгодно је изблендовано из слике, онако као што је Стаљинова пропаганда брисала са фотографија „издајице“ револуције; ту су, а не виде се, магија.

Интерпретативно се да наслутити да су радикалне албанске снаге убијале обичне српске цивиле („напади на Србе“), припаднике полицијских снага Србије чији је Косово био део („снаге реда“) и Албанце који нису желели да им се придруже и који су одбијали насиље као облик политичке борбе. Снаге које нападају цивиле, полицију и колаборанте, дакле узимају морално право да по потреби убијају и властите цивиле, имају своје име – терористи. УЧК је својевремено за Вашингтон и службено био терористичка организација, али ни то Бибер не каже. У тој пажљиво сроченој реченици – пажљиво да не побуди сумњу да су изостављени факти битни за доказни поступак данашње балканске мизерије – терористи се зову „радикалним снагама“, убијање „извођењем напада“, а брутална самовоља „дефиницијом“. Ту свака реч носи мали осигурач за вредносну неутрализацију.

Таквог неутрализатора нема у наредној реченици, оној да су „српска полиција и армија реаговале бруталном репресијом“. Ту језик одмах постаје јасан. Али, на шта су то српске снаге реаговале „бруталном репресијом“? На тероризам? Такав закључак је за читаоца без предзнања унапред онемогућен, зато што у претходној реченици тероризма нема. Кад се не спомиње, нема га.

Прећуткивање 2, стр. 56: „После пропалих преговора између Србије и вођства косовских Албанаца под  посредовањем САД и ЕУ у Рамбујеу, једном луксузном предграђу Париза, у пролеће 1999, интервенисао је НАТО и бомбардовао циљеве у Србији и Црној Гори.“

Прескочено је доста. Али треба имати предзнања да би се знало шта – а Биберова књига је за оне без предзнања. Како је то УЧК од тероризма који је прећутан, преко „радикалне снаге“ која напада цивиле, постао „вођство косовских Алабанаца“, опуномоћено да склапа државне уговоре? И то само у два реда исте странице, не после 58 страница као у случају 100.000 додатних косовско-албанских избеглица.

Ни речи о Анексу Б из Рамбујеа, ни речи о томе да је Милошевић био сломљен, да је у Рамбујеу прихватио све услове, све до момента на самом крају, кад му је Клинтонова администрација сервирала Анекс Б, који није могао да прихвати. Лично мислим да је могао, требао и морао, али је небитно шта ја мислим. Битно је да су Олбрајт и Клинтон сасвим свесно играли на одређени тип историјског српског пркоса и хтели да добију интервенцију на сваки начин. Јер, „Косово је било само место где су глобалне напетости постале очигледне“. Начин на који су преговори у Рамбујеу вођени и окончани, као и све што је одатле произишло је „fruit of the poisonous tree“, да се послужимо термином из америчког права.

Зато се у тој реченици, тесној за толико историје, нашло места за нове неутрализаторе, као „луксуз“ и „пролеће“.

Прећуткивање 3, сличног типа, стр. 117: „Вучић није једини који се игра ратном опасношћу. (...) 9. маја 2015. је у Куманову дошло до размене ватре између тешко наоружаних албанских бораца и снага безбедности.“

Напето. Ко су ти „албански борци“ које Бибер нешто ниже на истој страници зове „наводним терористима“? Не спадају у албанску Националну ослободилачку армију, јер се она тада већ „скинула“ и пребацила на политички рад. Можда позоришни акт премијера Груевског, којим је хтео да спасе власт? Све је могуће, закључује Бибер. Једна ствар је увек сигурна код Бибера – чим дође до Албанаца на простору бивше Југославије, он у вокабулар убацује нано-неутрализаторе, као, на пример, „тешко наоружани албански борци“. Борци за шта? За слободу, националну еманципацију, демократију, сепаратистичке тенденције? 

Прећуткивање 4, стр. 221: „Утицај аутократа Путина, Сија, Ердогана и Бин Заједа не долази од тога да су се они наметнули Балкану. Они су позвани. Моћници Балкана су им отворили врата. Аутопутеви, фабрике, луксузне четврти и нафтна постројења, милијарде су дотекле на Балкан у последњих 15 година, много од тога без праве државне контроле.“

Има ту нечег, сигурно. Али иста и још гора друштвена дијагноза би могла да се постави и за предратну и прекримску Украјину, која је у европским медијима, политици и економији важила за једну од најкорумпиранијих држава Европе – а ЕУ је сада спремна да уђе у директни рат с Русијом због „вредности“ које се бране у Украјини. Оно што та два примера, коруптивни Балкан и коруптивну Украјину, своди на апстрактни именитељ и омогућује поређење, јесте питање одлуке – за коју корупцију би ЕУ ишао у рат да је негира, опере и апологетски објасни? 

Прећуткивање 5, стр. 61: „НАТО интервенција 1999. се поклопила ca Путиновим брзим успоном у руском државном апарату.“

Истина која захтева квалификацију. ПРВО је била НАТО интервенција, па је иза ње као ДРУГО дошао брзи Путинов успон. Није Путин изродио НАТО-ов све офанзивнији став, него је НАТО-ов офанзивни став изродио Путина, барем омогућио његово утврђивање на власти. То личи на разговор шта је било раније, кокошка или јаје, дилема коју аутор књиге пресеца формулацијом „поклопили су се“. За оног без предзнања, то је довољно да схвати како ЕУ има обавезу да се брани на главном фронту, у Украјини, зато што је занемарила споредни фронт на Западном Балкану.

Прећуткивање 6, стр. 12: „Милорад Додик прети отцепљењем и негира српске злочине у рату 92-95.  (...) Он то није радио раније.“

Оно што се не каже је следеће, да је Додик једног момента раније осудио српске злочине у Сребреници и другде, али кад је схватио да се његово признање од стране „моћника Запада“ користи на дневно-активистички начин, за једнострану ревизију Дејтона, као недавно са отказаном декларацијом у УН о српском геноциду, онда се прешалтовао на тврдоглаво.

Прећуткивање 7, стр. 12: На Западном Балкану, пре свега код Срба, „влада национализам, ревизионизам и глорификација ратних злочина.“

Да, има тога. Шта је прећутано? То да би та иста реченица, ако се „Западни Балкан“ замени са Источном Европом, Балтиком и Пољском, могла да у длаку опише тамошње стање политике и духа. Немачка политика и медији актуелно такође стоје на старту такве трајекторије. А због Источне Европе, или „Нове ЕУ“ како је говорио Буш Јуниор, што је у његовом систему вредности значило Европе спремне на ратне ризике, ЕУ је данас спремна да уђе у директни рат с Русијом. Од свега тога Биберов читалац без предзнања добија само контаминирану географију, не и информацију да је на делу страховити тренд општег, ширег типа. 

II. Неутрализације

Неутрализација 1, стр. 57: „Оно што је за НАТО била заштита од етничког чишћења, за Русију и Кину је било кршење међународног права. И: Обе стране су у томе имале право.“

И ту писац стаје, да своју циљну групу, читаоце с мало предзнања, не би навео на превише размишљања. Јер ако су обе стране у праву, зашто је само једна легитимна и легална? 

Неутрализација 2, стр. 64: „Косово је постало симбол западне надмоћи и спремности САД и његових савезника да се поставе изнад Уједињених нација. Русија и Кина су при томе игнорисале да је тек њихова политичка блокада у Савету безбедности довела до тога.“

Ова логичка конструкција је заиста вредна пажње. Аутор дословце каже да се САД и њени савезници не би поставили изнад Савета безбедности УН-а, да су их Русија и Кина пустиле да у том панелу, практично светској влади, раде шта хоће. То је став који би се могао објаснити овако: Да нас Руси и Кинези нису ометали, ми бисмо свакако радили што хоћемо, али би било много лакше за све да су нас пустили да радимо што хоћемо, јер онда не бисмо морали да намећемо своју вољу. То је отприлике и аргуменат свих силоватеља кад се нађу на суду.

Неутрализација 3, стр. 64: „Брутално сламање покрета одвајања чини ратове на Косову и у Чеченији упоредивим.“

Жао ми је због рогобатног превода немачког оригинала „Absetztbewegung“, што значи дистинкцију, одвајање од тренда, сви-друмом-један-шумом, у војном смислу повлачење, али инсистирам да остане. „Absetztbewegung“ није тако драматична реч као сепаратизам, отцепљење, рушење државе и слично, а Бибер је употребљава управо у том значењу, као насилно отцепљење – једино што га зове „повлачењем“. Његова уметност је у томе да читаоцу без предзнања понуди дефанзивну реч, „повлачење“, да опише једну офанзивну, сепаратизам на Косову и у Чеченији (Први и Други чеченски рат 1994-99).

Занимљиво је да аутор нема проблема да Републику Српску експлицитно оптужи за сепаратистичке намере, али о томе се ради, да сви ходају на прстима кад треба објаснити како се зове оно што су „радикалне снаге“ косовских Албанаца учиниле кад су се у акту кршења међународног права „absetztbewegt“/повукле на „нове положаје“, то јест у самопроглашену државу Косово. 

III. Pax Osmana

Иако се Биберова књига бави пре свега периодом од средине деведесетих до 2023, постоји неколико ракурса на новију и средњевековну историју. Ту је за српске, уопште све балканске читаоце, од посебног интереса поглед на период османске владавине.

Мисаони конструкт који се наизглед неутрално продаје кроз више поглавља је да, нажалост, балкански народи не цене довољно тај период. Мноштво религија/језика/култура/нација на том простору има везе са толеранцијом Османског царства, које је на тим просторима владало од 14. до, у рецесији, 20. века. Стр. 18: „Док су у остатку Европе инквизиција и религиозни ратови имали улогу да хомогенизују државе, мноштво различитости је могло да опстану на Балкану.“ 

Бибер се тиме ставља у групу новијих политичких аутора који деветнаести век фабулирају са обрнуте интерпретативне матрице. Историјски фокус више није на томе да су Турци срушили српско средњевековно царство, већ да је српски националистички покрет срушио, заједно са осталим националистичким покретима на Балкану, Османско царство. Регион се ослобађао Турака зато што су балкански народи такву лекцију извукли из Француске револуције, Романтизма и Гримових бајки. Боље да нису, јер је пропаст Османског царства оставила „вакум“.

Бибер, стр. 26: „Велики изазов после 1878. је била истовременост стварања нације и државе.“

Чудна редундантност. Колико ми је познато, нације су стваране током 19. века, и ту је Балкан био унутар возног реда. Државност је била друга ствар, стварали су је кад су могли и како су постепено сламали османску окупацију. САД су, рецимо, такође стварале паралелно нацију и државу. Није та паралелност сама по себи нешто што посебно предодређује на пропале пројекте. Али Бибер своје констатације о „добром“ Османском царству, у сваком случају бољем од „остатка Европе“, даје из једног мисаоног конструкта који би био османско-романтични да није директно актуелно политички. Да Срби и остали нису рушили Османлије, данас би то све била Турска, демократска и вероватно децентрализована Турска, са аутономијама на терену, и са арбитром у Истанбулу/Константинопољу, који би у међународним пословима говорио једним гласом. Османска друштвена и религиозна толеранција долази као бонус.

Парадигма о „добрим Османлијама“ и „бруталним Балканцима“ није нова. Она је део британске историографије. Оно што је ново је то да се све више прихвата и од централно-европских аутора, као сада у овој Биберовој књизи. Или, ако се погледа есеј још једног балканског зналца, Норберта Мапеса Нидига, из јануара ове године у часопису „Freitag“, наћи ће се иста тужбалица, само мало измештеног фокуса. У оба случаја тежиште је на томе колико би Европској унији данас било лакше да регион говори једним државним гласом, а како је последњи уједињујући глас на том подручју био османски, онда почиње тражење одговорних да Османа више нема. И политика ЕУ проширења би тиме била невероватно поједностављена, јер би ЕУ, уместо да не прими мноштво националних државица, могла да не прими само једну – данашњу Турску. Бибер, у свом, рекло би се, реалистичном моменту о Османлијама и балканским нацијама, стр. 150: „Слика пријатељског Османског царства је историјска измишљотина једнако као и мит о турском јарму.“

Онда је све у реду. По томе, Османско царство је имало својих мана, али је далеко од тога да га треба доживети као „јарам“. И поред тога што те ауторове изјаве треба видети у упоредном односу, да је у „остатку Европе“ било горе, то је опет груба релативизација чињенице да су балкански народи, не само Срби, са османском окупацијом изгубили државе, елите, образовање, културну кохерентност, науку, уметност, социјалну мобилност (осим код добровољног или насилног преласка на ислам), могућност суделовања у европским токовима, практично све, иако им је вероватно остала понека толерантна сеоска црквица и окућница. Остао је и понеки вредан манастир, али да су то била острва изолована од света, да су горела по неколико пута, и да су увек била на ивици гашења, не ватре него опстанка, то свакако није довољно за тврдњу да је турски јарам „мит“.

Ако је Османско царство било толерантно/толерантније од осталих, зашто му се Аустријанци и Мађари нису препустили, него су напротив своје националне митове управо изградили на одбрани од Османа?  

IV. „Ја нисам одавде“

Бибер, стр.63: „7. маја 1999. пало је пет НАТО бомби на кинеску амбасаду у Београду. Да ли је то био трагични удес или намера, до данас није разјашњено. CIA und NATO тада још нису имали нову кинеску амбасаду на својим картама.“

Читалац без предзнања сада може одахнути. Не да он/она не зна да ли су Американци намерно бомбардовали кинеску амбасаду и убили пет људи, него нико не зна. Такве епизоде ће моћи да цене љубитељи Хашековог „Доброг војника Швејка“, кад аустроугарска тајна служба кодира војне поруке по првом делу „Грехова отаца“ Лудвига Гангхофера, али свим јединицама грешком пошаље други део. Рат пише комедије, у овом случају комедије пишу рат. Бибер с тим нема проблема, његови читаоци ионако мало знају. 

Бибер, стр. 141: „'Руска опасност', било као стварна или драматизована претња, на крају крајева служи елитама на Балкану да осигурају властиту моћ. Независно од тога, да ли се при томе представљају као пријатељи или противници Русије.“

Добар део књиге је посвећен, експлицитно, томе како Вучић и Додик користе пријатељство с Путином да продрмају ЕУ да их прими што пре, јер ако их неће ЕУ, има ко их хоће. Али они други, они који Путиново име користе да уплаше Запад и наведу га на оштрији одговор, можда ограничену војну интервенцију против тих што парадирају с Путином – то Бибер не води даље. Главни „противник Русије“ који руску опасност користи у пропагандне сврхе је Курти, али Бибер наравно не би споменуо његово име у том контексту. Неки тамо, то је довољно. И иначе је врло благ према Куртију. Кад говори о току избора за градоначелнике српских општина на северу прошлог маја, Бибер каже (стр. 223) како је то била манипулација с Куртијеве стране, због које је опоменут од америчких и европских посредника, али, додаје, чудно је како су они, посредници, били попустљиви према Србији, јер је демонстрације на терену водило „криминално подземље“ косовских Срба. Укратко, порука која се шаље читаоцу без предзнања је – да, Курти прави грешке, али погледајте с ким се он ту носи, с криминалцима.   

V. Ситне људске пакости  

О Вучићу 1, стр. 78: „Од једног националистичког Савла не може се направити проевропски Павле. Вучићева трансформација је површна.“

Тако је, Вучић треба да постане Литванац, ако жели да води националистичку политику. То имплицира ова површна књига у покривању великих површина.

О Вучићу 2, стр. 203: „На почетку епидемије је ЕУ забранила извоз медицинске робе за све који нису у ЕУ, па и за Западни Балкан. Вучић је рекао да је европска солидарност 'бајка' и прихватио кинеску помоћ. И онда је користио кинеску вакцину да полира углед Србије у региону.“

Ако ЕУ у једном кризном моменту прогласи медицински ембарго према Западном Балкану, зашто је закључак о региону препуштеном самом себи нелегитиман? Јер то је оно што се догодило у првим месецима епидемије короне, регион је одсечен и напуштен. Свеједно, није легитимно мрднути прстом у том „вакуму“ који су региону други сместили. Треба чекати и умирати, док се неко из „остатка Европе“ не смилује. Биберови нано-неутрализатори који харају по језику су брутални као српска полиција.  

О Вучићу 3, препричано са стр. 212-213: Аутор се навелико смеје српском председнику који је церемонијално најавио учење француског, немачког, руског, чак и мандаринског, све за Србију. Биберу је комична та врста самооптимизације. Истина, сад говори ауторка овог текста, Вучић у својим јавним наступима има ненамеравано комичних момената, као ђак „штребер“ који се увек труди да буде најбољи, да дâ све од себе, да следи професоре који цене марљивост и таленат. Али, о сваком европском и америчком лидеру могао би се написати сличан комичан осврт о његовим/њеним идиосинкразијама – како говоре, шта су лупили, шта плагирали, како ходају, какав им је енглески. Важније је да Бибер пропушта да напомене како Вучић говори изврстан енглески језик и да га ту нико не може исмејавати због изговора, као рецимо неке немачке и аустријске политичаре. За оно што ради, добар енглески је довољан. Све остало је део глобалног политичког перформанса, у коме Вучић није ни једини, ни најгори. Али управо је то порука коју Биберов читалац с мало предзнања треба да извуче из књиге: Вучић је пајац.     

Бибер, о жртвама, стр. 113-114: „Споменик за убијену децу на Ташмајдану у центру Београда носи наслов 'Били смо само деца'. Заборављено је 800.000 Албанаца који су прогнани с Косова. Или око 10.000 углавном албанских жртава српског насиља на Косову. Такође је заборављено да већина од око 450 цивилних жртава које су убиле НАТО бомбе нису били Срби, већ Албанци.“

Каква је то уопште једначина? Чак и ако се занемари чињеница да се 800.000 и више Албанаца, минус оних које је у колатерали убио НАТО, вратило на Косово.   

Поглавље 8 посвећено је „балканском булевару“, углавном српском. Мисли се на жуту штампу и осталу медијалну продукцију, као филм. Да се не препричава све, зна се шта је „булевар“ у жаргону. Разумем проблем и очајавам због њега. Али није српски ни гори ни бољи од других. На једном месту, где говори о отровној атмосфери српског булевара, стоји реченица (стр. 111) „Мухарем Баздуљ, контроверзни босански новинар са местом пребивалишта у Београду“.

Мухарем би могао да дода адресу.

Књига за притисак     

Као што постоје групе за притисак, Биберово најновије дело је књига за притисак. Она је део актуелне ратне литературе чији је циљ да спусти толеранцију за рат код „необавештених“ читалаца, оних који још имају неку илузију да се са Москвом може разговарати. Западни Балкан је, да рециклирам цитат од пре неколико година, само мало поглавље које Запад пише у књизи о Русији. Идеја иза „Бурета барута“ је апологетика + припремни рад за масовно прихватање могуће директне западне интервенције у Украјини, можда и преко њених источних граница. 

Док пише о споредном пропагандном фронту на Западном Балкану, Бибер гледа на главни, украјински. Не само кроз књигу, већ и у посебном закључку пред крај кад (стр. 227) рашири бленду: „Само шарена мешавина левих и десно-екстремних партија, као и наводних пријатеља Русије и залуталих присташа једне безусловне мировне политике подржава Путинов рат.“

„Они“, ту споменути, не подржавају рат, већ могућности да се он заустави, али то није књига коју би занимале финесе. Ко зуцне, тај нема своје мишљење, већ Путиново. Мировњаштво је проглашено бешчасним, у ефекту илегалним. „Залутале присташе пацифизма“ (као Алис Шварцер, Сара Вагенкнехт и остали) у немачком оригиналу су „verirrt“, што не значи само „залутали“, већ и збуњени, смушени, смотани. Наравно да Бибер тиме само понавља крилатице које стижу из Балтика, НАТО-а, Вашингтона, од ЕУ врхушке и квалитетних (нису „булевар“) европских медија. Али, може ли се написати књига од општих места? Може, тврдио је Флобер. Може, кад се пише за читаоца с мало предзнања.  

Српска политика и јавност би ову Биберову књигу требало да схвате врло озбиљно. Једна ствар је да је то фабулативно политичко штиво које се као такво може читати или игнорисати. Сасвим друго је његова политичка употреба. Немачка Централа за политичко образовање БПБ (Bundeszentrale für politische Bildung) је већ препознала потенцијал те књиге за брзо политичко образовање неодлучних и репринтовала је у посебном издању.

БПБ је тип канцеларије која под другим именима вероватно постоји у свим државама. Укратко би се могла могла описати као институција за утврђивање и субвенционисање државно корисне књиге. Немачка БПБ-Централа је под Министарством унутрашњих послова и полиције; аустријска под Министарством образовања. У оба случаја, државне „централе за политичко образовање“ формирају препоруке за образовни систем, школске програме и омасовљење пожељног знања.

Биберова књига у књижарама кошта око 20 eвра, у прештампаном издању немачког БПБ-а, у зависности од тога у којој федералној јединици, од 2-6 евра. 

„Буре барута Балкан“ намеравано као обрачун са стереотипима, сада се практично бесплатно дели по немачким школама, парламентима и партијским кружоцима за политичко образовање, где у таквој констелацији не може друго него да згушњава постојеће стереотипе. На Биберове стереотипе сада је додан још један, релативно новији – религија. На насловници је, као визуелни код богатих интерпретација, фотографија где Вучић, Путин и тадашњи патријарх СПЦ-а Иринеј стоје пред мозаиком у настанку Христа Пантократора у београдском Храму Светог Саве, 2019.

Поред свог пропагандистичког тона, Бибер се врло пазио да не уплиће религију у причу. Толико му се мора признати. Религије практично нема у књизи. Спомене је, али не у неком конкретном смислу „кваритеља“ мира на Западном Балкану.

БПБ издање сад ради управо то што он није хтео, и креће од слике где државне и религиозне вође Србије и Русије, Кирил фали, стоје у симбиози и гледају пут којим им је ићи и на коме их ЕУ не може пратити.

То је додани манипулативни потез Берлина у визуелизацији православне „симфоније“/συμφωνία. То је државни бонус на Биберово фабулирање, елеменат који треба да ојача легитимитет немачке политике у оштром третману Србије овог момента.

Оно што та фотографија каже, кад би се радила анализа слике по некој од визуелних метода је – оставите сваку наду, ви који се нечем добром надате од Београда. 

Колико је познато, Биберу није непријатно због такве (зло)употребе од стране државне политике. На својој Ф-страници каже да је поносан. Ја сам била поносна кад су ме Милошевићеви медији отерали с посла 1991, јер ми је било незамисливо да би ме нека политика користила за ратне циљеве.

Сваком своје. Неки воле да читаоце с мало или без предзнања испраћају у ратове.