Парадокс епохе: Хришћански атеисти као савезници религије и Цркве

Тејлор Свифт стварно има пех.

У британском Саутпорту је непунолетни Аксел Рудакубана ушетао у месни дом културе где су кикићи/ситна деца похађала „Тејлор Свифт курс“, убио три цурице и израњавао још осморо деце. Само претпоставка да је Рудакубана исламски мигрант, уз одбијање суда да се брзо прилагоди ситуацији и каже да није, изазвала је насилне антимуслиманске нереде широм Велике Британије.

Иза нереда стоје десничарске групације, али нереди не би узели таквог маха да догађај није пао као шибица у барутану. У неколико дана је сваком посматрачу било јасно да само могућност да би неки масовни убица могао бити мигрант и муслиман има потенцијал да изазове уличне револуције неслућених размера. Кад би се разговарало са насилницима, вероватно би се показало да поседују конфузне пастише религије и културе.        

У Бечу су отказана три мега-концерта Тејлор Свифт због претње терористичког напада у организацији Исламске државе. Да, Исламске државе, тврде аналитичари исламског тероризма за аустријски ОРФ (Петер Нојман, Муса Дијав, Омар Хаијави-Пирхнер), јер је након неколико година у којима су се потенцијални терористи радикализовали у приватној режији, сад поново наступила организована фаза.

Након хапшења двојице терориста у намери, и трећег потенцијалног, пада у очи: боже како су млади и све млађи – 19, 17 и 15. По годинама пре спадају у Тејлор Свифт-курсеве, него у убице. Доста тога је још нејасно, али главнина медијских коментара у Аустрији и Европи пита се: каква је то држава? Аустријска, не ИД. За ИД се зна каква је држава. Француска осигурава читаву Олимпијаду, Немачка Европско фудбалско првенство, Аустрија не може три поп-концерта због „апстрактне претње“. Управо тако је гласило државно саопштење: да је реална опасност уклоњена након хапшења, а остала само апстрактна.

Или је можда и даље реална, само неће да нам кажу? Већ се из тога види како расте параноидни потенцијал ситуације, слично оној у Саутпорту. Канцелар, вице-канцелар и чланови владе су пожурили да објаве потпуну победу над силама мрака изјавама да „неће нама исламски тероризам диктирати културне догађаје и начин живота“, али коментатори (Филип Ајхингер за Die Presse, Клаус Ебхофер за ОРФ) заправо су згранути таквом логиком. Јер реално, управо се то догодило: ИД није побио људе, само је диктирао културну политику. Победили су нам културу. Велики поен за ИД.

Тејлор Свифт је култура. Не лично, али колективно моја. Савезништва имају ad hoc логику. 

Религија и култура, верници и симпатизери           

Ово није текст о секуларизму. Секуларизам је неупитно достигнуће Просветитељства и човекове еманципације. Из мог угла, то је и једини поглед на свет који доноси задовољство у мисли и добитак у терминима мерљивости. Антрополошки гледано, то је већ друга прича. Свет без вере је кварљива роба, јер етички принципи тешко хватају корене кад не долазе у форми религије.

А ако је већ тако, а јесте још од првих писаних цивилизација, онда је време да се јасно изговори како у Европи актуелно делује маса појединачних и друштвених позиција, приватно окарактерисаних атеизмом и агностицизмом, које играју у хришћанском тиму. Или би, када би их Црква хтела. Под Црквом, писано тако великим словом, мисли се на Хришћанску цркву, једну и целу у апстрактном смислу, као покретачки утицај у друштвеном пољу.

Хришћанство је агенс који је произвео културе као своје секуларизате. Кад се улога хришћанске вере ограничи, изолује, или потпуно избаци из једначине, нека друга вера добија шансу и простор да производи културу. Тај или-или моменат класичан је постулат социологије религије веберовског типа. Кад неко неће, други хоће. То није пример културног дарвинизма, јер он подразумева борбу. Овде је нема. Тамо се каже „то су само десничари“. Овде се откажу концерти за 200.000 људи и то се слави као победа.      

„Хришћанство је темељно пристојна религија“, рекао је недавно у интервјуу Ричард Докинс, водећи светски атеиста и објаснио своју промењену позицију према Цркви кроз идентитет „хришћанског атеисте“ и „културног хришћана“.

Изјаве Докинса су нешто извучене из контекста и у наставку ће тај недостатак бити исправљен, но чак и тада ће бити јасно да се Докинс нуди Англиканској цркви као савезник. У најновијим контроверзама око родне политике, европског ислама и „ирелевантности“ историјског хришћанства за политички и културни развој европских друштава, Докинс се позиционира конзервативно. „I am on team Christian“, каже у интервјуу.

Докинса треба гледати парадигматски. У свакој европској земљи спремно стоје атеисти, очврсли индивидуалисти и остали неконвенционални друштвени типови који можда не би умрли у одбрани Цркве, али не би радо ни живели ако ње нема. Онако како се Докинс изјашњава за протестантског атеисту, постоје католички, постоје православни атеисти. И никоме од њих се не допада миноризација хришћанског идентитета Европе. Они могу без доктрине, али не могу без Цркве као чувара доктрине. Неко мора да буде религиозан, да би њихов атеизам, или интелектуално атрактивнији агностицизам, имао смисла, иначе је само још једна идеологија и ништа више.

Шта кажу цркве? Требају ли им неконвенционални савезници, или још мисле да се могу изборити за опстанак следећих хиљаду година и без њих?

„Заостали“ узвраћају ударац 

То да хришћанске цркве генерално имају више савезника него што признају, или што им је мило, знало се и пре него што се кроз добар део претпостављено секуларних европских јавности раширила љутња над „дионизијским“ tableau vivantom у Паризу. Објашњење како је то „Гозба богова“ која не вређа ничије осећаје, већа је увреда него да је од стране организатора јасно комуницирана намера да се „заостали“ мало протресу. По томе, кога год није обузела веселост на тај призор, тај/та не само да је религиозно затуцан/а, него и глупо пије свако образложење „прогресивних“ измишљено са намером да постиди њих тврдоглаво „заостале“.

Они које је засметао олимпијски табло, а могли су да га поднесу без речи, као што се подноси доста тога унутар компромисне формуле слободног друштва, нису међутим могли да поднесу његову одбрану. Посебно не ону да је то био израз веселости и животне радости, ко год помисли другачије, срам га било. Баханалије су све само не друштвено невине, без обзира да ли праве историјске, или модерни цитати као у Паризу. Републикански Рим је одлуком Сената забрањивао баханалије јер су им рушиле друштвени поредак. Чак иако се узме у обзир да је историчар Тит Ливије у каснијим записима, оправдавајући забрану, претеривао у описима баханалијских раскалашености, остаје чињеница да су оне агенс радикалних друштвених промена. А кад је тако, може ако мора, само не испод жита и немушто.    

Нису искључиво религиозни били погођени. У реакцијама негодовања се тачно показао проблем европског моментума. Да је, под један, потребно страшно много приватне храбрости да се буде религиозан и истовремено на јавној сцени перципиран као пристојна особа. И да је, под два, потребно још више храбрости да се буде атеиста који подржава веру, стоји уз цркву и истовремено у јавности важи за пристојну особу. Пристојну у смислу савремену, концилијантну, разумну, отворену, интелигентну особу, што се све сабира не само у Докинсовој формулацији „пристојне религије“, него уопште у друштвено прихватљивом стандарду нормалности.    

Новак Ђоковић је пример за прву категорију религиозних и пристојних. Уз то је он на мечу за олимпијско злато деловао кроз експлицитне гесте хришћанске симболике, због којих га је, с обзиром да је победио, тешко стрпати у „заостале“. За оне који не разумеју српски (само на српском је изговорио да му је „помогао Бог“), био је то важан перформативни моменат у актуелној дебати, заправо свађи. Она се води о томе колико је европским културама допуштено да буду и остану хришћанске, чак иако нису религиозно хришћанске. С Ђоковићевом подршком Црква, конкретно Српска православна црква, нема проблема.  

Дискурзивно су ту важнији они за које се никад не би рекло да стоје уз Цркву, било уз јединствену Хришћанску цркву која постоји апстрактно, било уз њене деноминације. Ту спадају представници друге категорије, атеисти + про-религиозни + пристојни“. Помаже кад су уз то и професионално компетентни. Као Докинс, који је читаву академску каријеру провео у посматрању религије. За љубав истине: Докинс је посматрао религију и Цркву да би их осудио. Сад одједном каже, „Пустите ме унутра. И даље не верујем, ал' сам ваш!“

Треба ли Црква да му верује, њему и стотинама хиљада као он? Било би то врло разумно од ње. Цркве су истина трансцендентно усмерене, али на овом пољу, на овој Земљи, оне су институције које се мењају да би преживеле. Социолошким речником, цркве спадају у институције које се мењају да би остале исте. Повремено, кад је вера у кризи, цркве итекако делују разумно. Рационално и циљано разумно, онако како је тај тип друштвене акције дефинисао Макс Вебер.

Хоће ли и сада?

Британски ЛБЦ: Да ли је важно ако постанемо муслимани?

Европске политичке елите потпуно криво интерпретирају актуелне плодове Просветитељства. Њихови електорати су махом састављени од културних хришћана. Или од културолошких хришћана/хришћана културе, да се избегне двосмисленост на српском језику, која рефлексно провоцира реплику да постоје и некултурни хришћани.

Европа се еманциповала од диктата цркве, али се није еманциповала од хришћанског идентитета и вере у смисао вере. Кад ислам долази у Европу, било у маси нових миграната, или у пробуђеном осећају поноса наредних генерација, он долази као религиозни ислам, не атеистички ислам. Реалан избор који се нуди Европљанима стога није политикум без икакве религије, већ опредељење између хришћанске и исламске културе као позадинских политичких фактора.

Нова левица која је на власти и у Европској унији намерно замагљује ту чињеницу. Стари термини нису довољни да се објасне тренутна политичка разграничавања. Нова, боље „композитна левица“ коју чине странке зелених, либерала, старих социјалдемократа и бивших демохришћана усмерава послове Европског парламента и Комисије. Да их усмерава секуларно, то ми не смета, напротив. Али да их усмерава тако што негира већински хришћански идентитет Европе, то ми смета. Очито и Докинсу.         

Интервју из кога се овде цитира је Докинс дао битанској ТВ-мрежи ЛБЦ пред Ускрс ове године. После Саутпорта би био још оштрији. Тема тада је била одлука лондонског градоначелника да се не одржи ускршња, већ рамазанска церемонија светла. Церемонија је била експлицитно политичка и најављена као акт солидарности са Палестинцима у Гази, али је на ширем плану свеједно добила примерену интерпретацију како држава даје предност исламу над хришћанством. Разговор је водила Рејчел Џонсон. Ако је важно, млађа сестра Бориса Џонсона. 

Џонсон: „Да ли је важно да хришћанство игра све мању улогу у националном животу?“

Докинс: „Био сам ужаснут да је Рамазан добио предност над Ускрсом. Дубоко верујем да смо ми хришћанска земља, културно гледано. Ми смо културолошки хришћани. Ја себе зовем културолошким хришћанином. Нисам верник, али постоји фина дистинкција између верујућег и културног хришћана. (...) Осећам се код куће у хришћанском етосу и мислим да смо у том смислу ми хришћанска земља. (...) Ако хришћанство заменимо неком другом религијом, то би било застрашујуће.“ 

Џонсон: „Тренутно се у Европи подиже 6.000 џамија, још су многе планиране. Да ли је то за вас проблем?“

Докинс: „О да, јесте. Ако морам да бирам између хришћанства и ислама, изабрао бих хришћанство сваки пут. Оно ми изгледа као темељно пристојна религија на начин на који ислам није.“

Џонсон: „Зашто ислам није пристојан?“

Докинс: „Због третмана жена. Постоји активно непријатељство према женама, промовисано у светим муслиманским књигама. Ја сад не говорим о индивидуалним муслиманима, већ о доктрини ислама. Она је темељно непријатељска према женама, геј особама и многим другима. Мени се допада да живим у културно хришћанској земљи, иако не верујем једну реч хришћанске вере.“

Џонсон: „А шта је са америчким хришћанским фундаменталистима који ограничавају женска права у републиканским државама? Они нису непријатељски према женама?

Докинс: „Ви ме нисте питали о хришћанству у Америци. То је потпуно друга ситуација. Питали сте ме о Европи.“

Џонсон: „Има хришћанских фундаменталиста и у Европи, само не у јавности. Да ли би то била добра или лоша ствар ако постанемо мање хришћанска земља? Шта би то значило, с обзиром да је краљ истовремено и поглавар Англиканске цркве? Да ли бисмо изгубили нешто ако би у овој земљи постојала муслиманска већина?“

Докинс: „Него шта него бисмо изгубили! Док је још био Принц од Велса, Чарлс је био врло наклоњен исламу, што сам и тада осећао као проблем. Муслиманска већина, мислим да би то била ужасна ствар. У оном смислу да хришћанство делује као бастион за заустављање ислама, за мене је хришћанство јако добра ствар. У Африци, где обе стране мисионирају, ја играм у хришћанском тиму, тек да се зна.“

(У наставку интервјуа ситуација се мења, сад Докинс поставља противпитања.)

Докинс: „Да ли ви заиста верујете да је Исус имао девицу за мајку? Да ли заиста верујете да је устао из мртвих?

Џонсон: „Па сад...“

Докинс: „Да ли заиста верујете да је устао из мртвих?“

Џонсон: „Волела бих да верујем да јесте! А да ли ви мислите да је релевантно ако у овој земљи хришћанство постане мањинска религија?“

Докинс: „Јако је релевантно, у односу на културу.“

Џонсон: „Јасан одговор.“

Резиме: Централна тема диктирана из студија није „да ли је УК хришћанска земља?“, већ „да ли је важно што није?“.

„Хришћански атеисти“, шта је то?

Докинсов ускршњи интервју је промптно изазвао широку дебату у британској јавности. С ове стране Ламанша, у европској, он се преноси и цитира тек сада, после Дионизијског/Баховог момента са отварања Олимпијских игара у Паризу. 

У Великој Британији су његове тезе промптно релативизоване. Муслимански (женски) аутори су потегли версе из Корана које о женама говоре на афирмативан начин.             

Католичка црква у Великој Британији сматра да је „културолошко хришћанство“ мало, скоро па ништа. Хришћанске цркве се нису одржале због химни, божићних песмица и лепих цркава. Или права вера, или ништа. 

Познати британски публициста и новинар Мехди Хасан га је исмејао. „Dawkins likes Christianity a lot“, рекао је је Хасан на истом месту, у ЛБЦ студију, неколико дана касније. Та прича о Докинсовом наводном атеизму је обичан параван „јер смо ми увек знали да је он прави хришћанин, да воли хришћанство и не воли ислам. Драго ми је да је та мачка коначно пуштена из џака.“ 

Хасан није „културолошки муслиман“, већ заиста религиозан припадник већинске шије (Дванаестница). Његова велика јавна победа (2013) односи се на тезу, прихваћену гласањем у Оксфордском дебатном клубу, да је ислам религија мира. За насиље у земљама са муслиманском већином „одговорни су политички и културни разлози, а не вера“, гласила је његова победничка теза.

Па то ја и говорим, рекао би Докинс. Рекао би Макс Вебер. Рекао би мој професор социологије религије Фридхелм Крел. Шта ми ту друго и говоримо, него да свака религија производи културу по властитој матрици. Културе нису религиозне tabulae rasae. Религије настављају да делује и кад их више нема. Како другачије објаснити све оне синкретичке моменте које је хришћанство преузимало из грчко-римске композитне религије, од старих Египћана, Сумераца, Персијанаца и других? 

У Европи се сада извлачи тај Докинсов интервју из два разлога.

Једна страна га исмејава као смушеног и остарелог јахача атеизма, који би сад, како се ближи крај живота, радије стао пред арханђела Михајла него пред Велико Космичко Ништавило. У поређењу, Михајло ипак пише боља сведочанства. Смеју му се и због појмовне конфузије са „културним хришћанином“ и „хришћанским атеизмом“, са „католичким атеизмом“, „православним атеизмом“, „шиитским атеизмом“, „сунитским атеизмом“. Атеизам је атеизам, кажу, увек исти, свеједно одакле се гледа. Верујеш или не верујеш, баста.

Друга страна – и то је она о којој се овде ради, то су потенцијални савезници Цркве и цркви – ту губи живце над наивности заговорника универзалног атеизма. Аргументи те стране су класично културолошки. По њима, „универзални атеизам“ постоји у пракси исто онолико колико и универзална хришћанска црква. У стварности, сваки атеиста се когнитивно ослобађа из једне хришћанске (или исламске) номинације, с тим да симболички и емотивно остаје уз њу. „Католички“ и „православни“ атеиста није исто. Разлика између њих заједно и „сунитског атеисте“ је још већа. Можда не одмах, јер ће се у први мах читав атеистички кружок сложити „да су све религије лоше“, „да све хоће рат“, да су се историјски компромитовале на сто начина. Али ако се дебата одужи, врло брзо ће се показати да се властита наводно напуштена религија описује у повољнијим терминима и брани као култура. 

Ко су потенцијални, не-религиозни савезници цркви? На кога оне, у условима објективне угрожености, могу да се ослоне? На државне власти више не. Данашње европске државе само стварају оквир који чува веру, или не. На примеру Србије, она је по Уставу секуларна држава. Док то јесте, а прописана скупштинска већина за обарање уставног члана 11 на срећу није на видику, ни „свесрпски сабори“ нису симптом православне „синфоније“, јединства државе и цркве, већ обична полит-техника ненасилног притиска на ЕУ за бржи процес придруживања.  

Савезнички круг хришћанских цркава кроз Европу је друштвено и светоназорски шарен, састављен од: 

1. Различитих хришћанских атеиста и културолошких хришћана свих деноминација.
2. Противника неконтролисаних и, треба бити искрен, контролисаних исламских миграција.
3. Геј особа које живе у дугим моногамним везама. Прецизније, у везама које почињу са намером да буду дуге и моногамне, једнако као и код паралелног хетеро-типа. У буци око педесет и седам нових бинарних полова, често се заборавља да један део геј особа живи по врло конвенционалним правилима, осим тог једног. Они су жене и мушкарци, што џендер-револуционарима делује јако досадно, с обзиром на широки каталог могућих избора. Они су условно „нови конзервативни“, иако та друштвена група сигурно није нова, и није настала као реакција на не-бинарне полове.
4. Националиста-домовинаца који се дефинишу кроз понос „да нису рођени као нешто друго“. Разлог да се они овде наводе у групи нерелигиозних је нејасни статус њихове вере. Они се изјашњавају као верници, али јесу ли то заиста, или у вери само налазе потврду за супериорност властите нације и осуду туђе? То је питање код њих увек отворено. Ризик с њима је да лако склизну у прави агресивни национализам, приватизују Бога и мобилизују цркву за властите обрачуне. Неки само вербално, док су они утицајнији у стању да изазову читаве културне ратове. И то унутар властите нације. За цркве су они, у буквалном смислу речи, „некултурни хришћани“.

Тај феномен (4) постоји код католика, али се због јасне хијерархијске структуре јавља само у ванредним околностима. У рату рецимо, кад ионако попусте све моралне кочнице. Код православних цркава је он проблем и у миру. Долази из такозване обрнуте пирамиде ауторитета, где удружене групе верника могу да диктирају црквена питања, или да од препорука својих бискупа узимају само оно што им се свиђа, и што би ионако направили.

Са таквим пријатељима, нису потребни непријатељи?

Тако описано савезништво, неформално а судбинско, зависи од цркви. Оне су те које пружају руку или не. Оне су те које калкулишу добитке и ризике. Оне су на потезу.

Четврта условна група су већ признати савезници, увек били. За модерне цркве они остају место ризика, али ослободити се њих и рационални умови у црквеном вођству би се с правом питали – колико нам остаје од верничког народа? До декларисаних верника данас сви тешко долазе. То што православним црквама задњих година иде боље него другима, не значи да ће тај тренд опстати на дуги рок. А ако не гледају на дуги рок, цркве нису цркве. 

Акутни проблем су дакле три прве категорије. Свака од њих поседује и непредвидљиве граничне елементе. Хришћански атеисти на пример могу претворити доктрину у литерарну секцију. Противници исламских миграција се могу открити као расисти. Конзервативне геј-особе могу консеквентније тражити да им се отвори сакрамент брака, једини од седам који им није допуштен.

Али и унутар ширих категорија (1-3) потенцијалних савезника, шансе да им се цркве отворе су мале. Два су разлога, један актуелан, други историјски. 

Први се тиче тужног статуса протестантских цркава. У Европи, не у Америци, додао би Ричард Докинс. Тужног гледано из визуре Католичке и православних цркава, а у овом поглављу је реч о црквеној логици ствари. Протестантске цркве су се отвориле свим друштвеним променама, свим модерним феноменима без остатка, без преговора, без ценкања и постале дебатни клубови за демонтажу вере. Истина да су кроз читав 16. и 17. век, у Америци и после тога, оне биле доктринарније и строже, али после тога су се утопиле у културу. У ону културу коју су саме произвеле, додао би Макс Вебер.

Који закључак из тога изводе Католичка и православне цркве? Који им уопште преостаје, осим да вера ипак има више везе са религијом, него са културом.  

Католичка црква неће никада допустити две ствари – укидање целибата и давање сакрамента брака геј-паровима. Обе су темељ на којима је изградила интернационалну моћ. Ако те две рампе падну, проћи ће као протестантске цркве. Папа је прошлог децембра (Fiducia supplicans) допустио свештеницима да по жељи благосиљају геј парове. Благослов није венчање.

Православне цркве стоје на истој позицији као и Католичка код сакрамента брака. Човек се пита, зашто геј-особе упорно желе да освоје нешто тако старо, конвенционално, једносмислено, у крајњој линији заостало, као што је црквени брак? Зашто им световни није довољан, а све иде ка томе у Европи. Србија није изузетак. 

Други велики разлог што цркве неће прихватити прве три групе потенцијалних савезника, бар не јавно и експлицитно, је историјски.

Хришћанска црква и хришћанске цркве памте далеко и дуго. Не само конкретне епизоде, ко се с ким посвађао пре хиљадутристапедесет година на Васељенском сабору у Константинопољу, ко данас наставља ту расправу и слично. Памте оне и општије ствари. На пример то да су религија и култура већ биле заједно, јахале заједно, деловале заједно. Нису данашњи културолошки хришћани измислили ништа ново кад траже да их се призна за бранитеље хришћанства у атеистичкој бригади.

Ту Католичка и православне цркве гледају на оно што се некад догодило грчко-римској композитној религији. Она је наступала као култура. Она је била култура, и то каква – политеистичка, богата, разноврсна, ритуалистичка, екстровертна, толерантна. За своје време толерантна.

Греко-римска композитна религија није имала свете књиге и божје објаве, већ се преносила орално; није имала јасну догму ни религијску политику; није било систематизоване есхатологије ни теологије спаса, већ се све кретало око сада и овде; ритуализам је долазио пре вере; религиозне церемоније су биле јавна и политичка ствар, мање приватна и индивидуална; није било поделе између сакралног и профаног; није било свештеника, већ су њихову улогу обављали професионализовани лаици; није било цркве.

Следбеници те културолошке религије, као и римски цареви који су је интегрисали у политику, нису имали проблема са Хришћанском црквом зато што је настала, већ зато што је хтела да буде једина. Ону толеранцију коју су остали нужно морали да имају, хришћани су одбили. Хришћанска црква, тада реално једна, није прихватала ни примат у том композитном универзуму. Није стала док није уништила све друге, пре него што је у ауто-имуном рефлексу кренула да треби и дели саму себе.

Данашњи црквени теолози и хијерархије у Католичкој и православним црквама добро знају како је хришћанство победило културолошку религију Антике – тако што је масама понудило јасно структурисану доктрину индивидуалног спаса, наметнуло дисциплину кроз монотеизам, обећало вечни живот, пописало грехове и увело прегледни систем оностраних награда и казни. Укратко, хришћанство је историјски победило тако што је од културе створило религију. Сад потенцијални савезници из категорија 1-3 саветују црквама да од религије направе културу, ако хоће да преживе. Нема начина да цркве то прихвате. Пре ће пропасти. Утеху ће наћи у томе да ће неке од њих пропадати брже.         

За протестантске цркве није спорно, оне прихватају неконвенционалне савезнике. Ватикан их прихвата, али више води кроз програм с надом да ће се једног тренутка уморити и вратити у крило вере. Код православних пресуђују индивидуални хабитуси. Како ко. У Српској православној цркви је митрополит Порфирије више пута доказао да их прихвата. Прихвата их и даље као патријарх, с тим да то сада вероватно не би ударао на велика звона. Епископ бачки Иринеј много теже, до никако, свеједно где седи и шта води.

Кроз читав период старог Рима су религија и култура наступале у симбиози. Хришћанство је ставило недвосмислени фокус на чисту веру и то интерпретирало као разлог победе над античким култом.

Сада ситуација враћа функционалне хришћанске цркве на дилему коју су решили пре 17 векова, ако се узме Константинов Милански едикт, или 16 векова ако се гледа Теодосијев Солунски едикт. За победу над „радикалним секуларизмом“ црквама се саветује да прихвате методе губитничке стране. Да се ослоне на технике са којима су антички култови композитне религије некад изгубили од њега, радикалног хришћанства.

Није неки савет. Или јесте, само треба ризиковати. Audentes Fortuna iuvat, Срећа награђује храбре.

Фортуна је била античка богиња. Парка, мојра, култура. Ајме, неће ваљати.