Економске последице све старије популације: Потреба за радно способним становништвом и достојанственом старошћу

Највећи демографски изазов са којим се свет суочава више није брз раст становништва, већ његово старење и то као последица повећања дуговечности и пада плодности (од 1970. до 2020. стопа фертилитета опала је у свакој земљи на планети).

Оно што је извесно добра околност је да људи широм света живе све дуже. На глобалном нивоу, животни век просечног мушкарца се током протеклих сто година скоро удвостручио, достигавши 71 годину, и пет више када су у питању жене, будући да је код мушкараца дупло већи ризик од болести срца и плућа. 

Главни разлог за то je драстичан пад смртности деце. Док је у Британији 1841. више од трећине мушке деце било мртво пре него што су навршили 20 година, тренутно је та бројка тек 0,7%. У истој држави је све до 1965. најчешћа година живота у којој се умирало била прва, данас је то осамдесет седма. Истовремено, у 1841. години 77% мушке популације Британије није доживело 70. годину; године 2020. та цифра је пала на 21%. Узроци ране смрти су у највећој мери побеђени чистијом храном и водом, вакцинацијом и антибиотицима.

Пад наталитета изазов је с којим се сучавају практично све развијене државе (које имиграцијом надокнађују потребу за углавном ниско квалификованим радницима, који раде послове које домицилно становништво неће), као и Источна Европа, укључујући и нашу земљу. Такође глобални феномен, уско повезан с претходним, је и пад фертилитета.

Практично, једини део планете који има знатно већу стопу плодности жена у периоду од 15. до 49. године од оне која је потребна за просту репродукцију (2,1) је Африка (овде се још могу укључити неке азијске слабо развијене земље, попут Авганистана, Бангладеша, Пакистана, Непала и, још закратко, Индије). САД и земље Западне Европе већ деценијама имају стопу фертилитета испод магичних 2,1, али су оне бележиле раст популације и то не само захваљујући нето имиграцији, већ и снажном наталитету недомицилног становништва, као и знатном паду морталитета.

Старење популације

Пад наталитета и фертилитета праћен је још једним демографским проблемом, који је добрим делом последица претходна два, а то је старење популације, и то у скоро сваком региону света. Овај феномен је генерисан дејствовањем три фактора: опадањем фертилитета, растом просечног трајања животног века, те повећањем удела старије у укупној популацијеи. Према пројекцијама Уједињених нација, учешће глобалне популације старости 65 и више година ће порасти са 10% у 2022. на 16% у 2050. години.

Постоји оправдана бојазан да би драстичне промене у старосној структури становништва могле отежати одређене реформске политике, попут повећања прага за старосне пензије или успорење раста накнада за бригу о старима. Наиме, старење популације мења бирачке преференције, па самим тим и ставове главних партија по питањима повезаним с тим проблемом. На пример, тренд пораста снага партија чији су гласачи доминантно старији је еклатантан. Тако анкете уочи избора за Европски парламент у јуну 2024. указују да ће партије десног центра и национално-конзервативне групације у „скупштини ЕУ“ значајно повећати број гласова добијених од старијих суграђана.

Тренд старења брине и економисте који очекују несташице радне снаге, поремећаје на тржишту некретнина и пад стопе штедње (старији би могли почети да масовно продају своју имовину ради издржавања у позној доби). Све то би могло успорити економски раст, а разлог, поред поменутог мањка појединих профила радника као и расположивог капитала, је и додатно фискално напрезање услед растућих трошкова здравствене заштите. Наиме, болести повезане са старошћу су у порасту (укључујући рак, хроничне респираторне болести, дијабетес, болести срца, Алцхајмерову болест) и веома су скупе за лечење.

Иако се просечна старосна граница за одлазак у пензију постепено повећава у многим земљама, људи не штеде довољно за свој продужени животни век. Наиме, пензија јесте обећана, али не и загарантована, будући да се у практично свим земљама пензије не финансирају из буџета (тзв. фондови су у ствари „проточни бојлери“, тј. новац који се тренутно слива у буџете).

У ЕУ се очекује да ће фискални трошкови везани за пензије, здравство и дугорочну негу значајно порасти током наредних деценија. Наиме, како је становништво ЕУ све старије, последично се смањује удео популације у радном узрасту.

Процењује се да ће се укупни трошкови старења (јавна потрошња на пензије, здравство, дугорочну негу, образовање и накнаде за незапослене) са нешто преко четвртине БДП-а тренутно, порасти за 1,7 процентни поен до 2070. Процењује се и да ће дугорочни трошкови неге и здравствене заштите највише допринети повећању потрошње повезане са старењем, која ће порасти за 2,1 процентни поен.

Однос броја радника и броја пензионера

Веома важан показатељ, како демографски и социјални тако и економски, јесте однос између бројности популације која је у старосној доби за пензију и оне која је у „радном узрасту“ (25-64, или алтернативно 20-64 и 15-64), познат као „dependency ratio“. Главна интенција овог индикатора је да покаже колико потенцијалних радника финансира једног потенцијалног пензионера. Ако је нпр. тај коефицијент 33,3%, онда на сваког човека који је у доби за пензију долазе 3 лица у радном узрасту.

Наравно, не примају пензију сви они који су стари 65 и више година (истина, има и оних млађих који су остварили то право), нити је цела популација стара између 25 и 64 године запослена. Онe који не раде нити траже посао, а у том су узрасту, називамо „радно неактивним“ или „становништвом ван радне снаге“, и њихов удео се последњих деценија снажно повећава услед дужег студирања или бољих економских могућности родитеља, како на Западу тако и у Србији, где је удео „радно неактивне“ популације старе између 15 и 64 година износио 28,6% 2022.

„Dependency ratio“ је углавном између 22% и 32% у богатим, односно земљама ОЕЦД-а (Организација за економску сарадњу и развој, која обухвата четрдесетак најразвијенијих земаља). Ако се посматра шири обухват (20-64 године), онда је природно тај коефицијент нижи.

Према најновијем попису, у Србији је октобра 2022. удео популације старе 65 и више година (1.469.000 људи или 22,1%) у односу на популацију радног узраста, односно оне старе између 25 и 64 године (којих је било 3.549.000 или 53,4% укупног становништва) износио високих 41,4%.

Ако се радна доб посматра шире, односно од 20 до 64 године, тај удео је 58,5%, те је „dependency ratio“ последично нижи: 37,8%. (Иначе, наш статистички завод углавном посматра радну доб још шире, од 15. до 64. године или од 15. до 69. године). У сваком случају, „dependency ratio“ је знатно виши и од оног у Италији, која са 34% „предњачи“ међу ОЕЦД чланицама.

Увозна радна снага

Међутим, ако се посматра само домицилно становништво, лако се уочава да је код најбогатијих држава ОЕЦД-а тај однос виши, што указује на већу просечну старост „домаће“ популације и посредно на њен већи удео међу пензионерском популацијом и ниже учешће код становништва у радном добу. Тако тзв. „dependency ratio“ посредно указује и на зависност од радне снаге из сиромашнијих земаља.

У Немачкој је удео домицилне популације од 65 и више година 20,3%, док је учешће исте старосне групе за оне који су рођени у иностранству тек 12,3%. То показује и колико се локално становништво ослања на увезену радну снагу, односно колико се њихове пензије de facto финансирају од рада имиграната, чији је удео у популацији радног узраста од 76% за девет и по процентних поена виши од оног за домицилно становништво.

Скоро идентична разлика у уделу имигрантске и „домаће“ популације „радног узраста“ је присутна и у Француској (71,8% према 62,7%). Када је у питању Аустрија, земља са бројном српском дијаспором, удео оних који су стари између 25 и 64 године, а рођени су у Аустрији, износи 66,1%, тачно осам процентних поена мање од оних који су рођени ван те земље. У Швајцарској је разлика између две групе израженија, што је и очекивано јер се практично ради о најбогатијој земљи Европе – имигрантски удео у становништву радног узраста је 76%, наспрам 65,3% за домицилну популацију.

Удео домицилне популације у радном узрасту за све земље ОЕЦД у просеку износи 65%, скоро осам процентних поена мање него што је учешће имигрантске популације, што опет указује на надпропорционалан допринос „странаца“ фискалним приходима и генерално економији богатих држава.

Пројекције ОЕЦД-а упућују да ће „dependency ratio“ („обухватнија верзија“) даље расти, као што је уосталом и био случај између 1980. и 2020, те да ће достићи забрињавајуће високе нивое 2060. – 90% у Јужној Кореји, 82% у Јапану, 78% у Шпанији. Наиме, глобално гледано, радно способно становништво ће се смањити за десетину до 2060, а најдрастичнији пад, од чак за 35% или више, десиће се у Грчкој, Јапану, Кореји, Летонији, Литванији и Пољској.

Имајући у виду и изнадпросечни животни век домицилног становништва, јасно је да ће се политика масовног усељавања наставити, упркос друштвеним тензијама које то производи.

Иначе, после Луксембурга са скоро половичном имигрантском популацијом, по том критеријуму предњаче Аустрија (18,8%), Немачка (14,6%), Белгија (13,5%), Данска (10,5%), Француска (8,2%), док су имигранти чинили чак 26% становништва Швајцарске на почетку 2023. Насупрот томе, имигранти чине мали удео у популацији Пољске – 1,2%, Бугарске – 1,3%, Хрватске – 1,8% и посебно Румуније и Словачке, где је са по 1,1% тај коефицијент најнижи у ЕУ.

Демографска будућност Србије

Када је у питању наша земља, фактички нема дилеме да ће укупна популација наставити да убрзано стари, са већ високих 43,8 године просечно, према Попису 2022, што је 1,6 година више него на Попису 2011. Показатељи нивоа демографске виталности, представљени кроз односе три велике старосне групе, указују на демографску будућност Србије.

Према очекиваном сценарију у студији Владимира Никитовића, сарадника Института друштвених наука, удео издржаваних лица (лица предшколског и школског узраста) и оних који су у групи изнад старосне границе за пензију, константно ће расти. Наиме, збирно учешће лица млађих од 20 година (19,4%) и лица од 65 и више година (22,1%), према Попису је износило 41,5% у 2022. и интензивно ће се повећавати, нарочито до краја ове деценије. То ће последично значити да ће се редуковати популација из које се црпи радна снага.

С тим уско повезано, констатни пад стопе незапослености у последњих скоро деценију, последица је раста броја запослених, али и пада удела оних у радном узрасту у укупној популацији (у основној медологији РЗС су у ову групу укључени и они старији од 15 година а млађи од 20). Последња Анкета о радној снази, за последње тромесечје 2023, указује да је незапосленост пала на 9%, чиме се убрзано приближавамо просеку ЕУ.

Наставак тренда пада незапослености, иако нешто чему смо тежили током скоро читаве нововековне историје Србије, представља и својеврсни проблем, јер ће мањак у понуди појединих радних квалификација извесно бити отежавајући фактор за српску економију.

С тим повезано, вероватно је да ће већ крајем 2020-их или током 2030-их на ред доћи додатно продужење радног века, односно елиминисање баријера људима да раде у познијим годинама (праг за обавезни одлазак у пензију могао би порасти, највероватније на 67 година). Ово не би било добро само за друштво, које не би плаћало пензије најчешће потпуно радно способним људима, већ и за предузећа која би остваривала већи профит користећи већ обучене људе (пример са ангажовањем старијих лица као возача ГСП је, и поред критика, добар пример). Поред тога, више жена у радној снази чини се разумном солуцијом, уз коју би могле ићи веће надокнаде за плаћање бриге о деци.

На крају, најважнија мера у (не тако) дугом року ће свакако бити привлачење имиграната. Тај се процес већ дешава, мада у малом обиму. У Хрватској, на пример, иста појава се динамизирала, док је у Словенији и посебно Чешкој већ узела озбиљне размере, мада још увек неупоредиве са западом Европе.

Пошавши од тога да ће очекивани раст животног стандарда у Србији, који је посебно интензиван од 2016, смањити потребу за емиграцијом, Никитовић тврди да ће се миграциона транзиција – постепен прелазак из емиграционе у имиграциону државу – десити у периоду након 2030, те да ће се већ 2050. Србија етаблирати као земља значајног имиграционог прилива.

Имиграција и вероватно делимична културна асимилиција миграната, нешто је што се чини социјално и политички рационалним. Штавише, Србија у дугом року, ако жели да буде друштво чије базичне социјалне и економске службе функционишу, нема избора.

Дебате о инклузији имиграната вероватно ће бити топ тема у наредним деценијама. Гледајући искуства Западне Европе, једина ствар која помаже је снажна имиграција становништва са високим фертилним капацитетом.

Старење популације и цивилизацијски напредак

Оно што увек треба потенцирати јесте да су повећање очекиваног животног века и смањење морталитета, пре свега, велика достигнућа савремене науке и здравства. Уместо да славимо то несумњиво достигнуће о којeм су наши прeци могли само да сањају (у Србији је средином 19. века просечно трајање живота било испод 40 година), данас се то олако заборавља и све више су присутне дебате о томе како финансирати растуће трошкове све старије популације (за пензије, лечење, негу) .

Неоспорно је да је старење становништва једна од најзначајнијих друштвених трансформација овог столећа, са импликацијама на скоро све секторе друштва, укључујући финансијско и тржишта рада, потражњу за добрима и услугама (становање, превоз, социјална заштита), те на породичне структуре и међугенерацијске везе.

Кренимо од неоспорних бенефита старења становништва, поред оних најважнијих какав је на пример трансфер огромног радног искуства са старијих на млађе. Услужни сектор је подстакнут куповином објеката за слободно време и рекреацију ван шпица током радне недеље. Одређене компаније су ушле у растућу тржишну нишу за производе као што су инвалидска колица и лифтови за степенице. Многи старији људи су чести путници и користе ниже ванпансионске цене, што је помогло да се туристичка сезона продужи.

Ипак, извесно је да старење популације стварa велике социјалне и економске ризике. На пример, све више је људи који траже пензије, док је мање оних који плаћају порез на доходак. Последично, смањена радна снага може бити приморана да плаћа веће порезе. Додатно, расту трошкови здравствене заштите, јер је велика вероватноћа да ће они старији од 65 година имати бар једну хроничну болест и захтевати скупу, дуготрајну негу. Такође, економско успоравање, као последица пада радне снаге, може довести до одлива капитала из земаља које брзо старе у државе са млађом популацијом, мењајући глобалну дистрибуцију економске моћи.

Постоје бројне референтне анализе о импликацијама старења становништва и све се могу сврстати у три главне категорије: политичке, економске и друштвене. Студије политичке демографије често се фокусирају на политичку моћ различитих старосних група и покушавају да процене степен до којег се појављује међугенерацијски сукоб како се величина старосних група мења, као и њихови специфични захтеви. Анализира се, на пример, и понашање и преференције бирача како би се процениле могућности за реформу политика везаних за животну доб, као што су пензионисање, здравствена заштита и образовање.

Научни радови о економским импликацијама старења сагледавају променљиву природу самог тржишта рада и могућности економског раста у новим околностима. Истраживања друштвеног утицаја старења углавном се бави новонасталим положајем појединаца, породице и мрежа социјалне заштите.

Неопходно је и преиспитавање старости, односно шта она значи за појединце и друштво, будући да се не сме дозволити да се огроман део нашег друштва практично гура у „непродуктивну и нездраву старост“. Јасно је да је данашњи концепт о 25 година школовања, 35 година рада, те исто толико година пензионерског стажа, застарео и неодржив, посебно за друштво и његове економске потенцијале.

Будући да су стандардне старосне границе за одлазак у пензију прилично обесмишљене, дужи радни век чини се као прилично извесна солуција (као и знатан раст стопе доприноса за пензије). Такође, чешће промене професије, или врсте радног места током радног века, чине се неминовним. То ће бити последица убрзаних друштвених и економских промена, које ће условити другачије профиле потребних радних вештина. Уместо једног периода школовања, људи ће бити приморани да више пута похађају школе ради вишеструких преквалификација, овога пута не као млади.

Промене у друштвеним обрасцима, улагањима у људски капитал и инфраструктуру, реформе политике и институција, те технолошке иновације – све то може омогућити боље суочавање са изазовом старења популације. У циљу промовисања „здравог старења“ потребно је опремање људи људским и физичким капиталом који им је потребан да буду продуктивни чланови друштва, осигуравање доброг функционисања тржишта рада и капитала, повећање физичке активности (нпр. Светска здравствена организација препоручује 150-300 минута умерене аеробне физичке активности недељно за лица од 18. до 64. године).

Иницијативе за улагање у људски капитал треба да се фокусирају на одржавање економског раста по глави становника упркос смањењу удела радно способног становништва. Јачање програма обуке и вештина би требало да повећа продуктивност оних који су већ у радној снази, али и да подстакне раст учешћа старијих, као и мајки, у радној снази.

Ублажена ограничења имиграције како би људи могли да иду тамо где има мањка радне снаге исправила би неусклађеност између количине послова и радно способног становништва (док Африка има вишак младих људи који траже посао, Европа је у потрази за радницима за многе послове).

С обзиром да преко 96% људи на свету још увек живи у земљама њиховог рођења, чини се да постоји значајан простор за међународну миграцију која би ублажила демографске притиске, док би последично повећање дознака подржало економски развој матичних земаља имигираната.

Оно што охрабрује јесте да напредак у здравственој и информационој технологији већ почиње да доприноси напорима за здравије старење. Додатно, дужи обавезни радни стаж и повећање минималне старосне границе већ се имплементирају у многим земљама, док се миграциони токови од сиромашних ка богатим земљама настављају упркос социјалним и политичким проблемима које ствара све негативнија перцепција о усељеничком становништву.